Feljton

„Enigma Ćićko" (2)

Metak u leđa

Poznato je da su sukobi u komunističkom svetu, kao i u svim totalitarnim režimima, bili nemilosrdni i brutalni. Žrtva jednog takvog sukoba u nas bio je revolucionar iz Toplice Ratko Pavlović Ćićko. O tome je napisano više tekstova, jedan je iz pera našeg stalnog saradnika književnika Ivana Ivanovića. Pisac je u polemičkoj knjizi „Rade Drainac između četnika i partizana" (2002) sublimirao svoja saznanja o tome u poglavlju ENIGMA ĆIĆKO. Uz saglasniost autora, prenosimo ovaj tekst u našem feljtonu.

Ivan Ivanović

Iz Ćićkovih pisama nismo mogli da saznamo šta to Ratko Pavlović „vuče" iz Španije, zbog čega je „satima plakao" pred Veljkom Vlahovićem? U čemu je bio njegov nesporazum sa Partijom?

Radomir Mrdaković, opet, tvrdi da Ćićkov problem potiče iz Francuske. Naime, po raspuštanju internacionalnih brigada, većina jugoslovenskih dobrovoljaca našla se u logorima na jugu Francuske. Postavilo se pitanje njihovog povratka u zemlju. Vlasti su zatezale i tražile odgovornost. Stav KPJ je bio da nema pojedinačnog povratka već kolektivnog: ili svi, ili nijedan. Na taj način je vršen pritisak na vladu da legalizuje španske dobrovoljce. Ćićko se, međutim, suprotno stavu svoje Partije, uz pomoć rođačkih veza (Boža Pavlović) legalno vratio u zemlju 1940. g. Zbog toga ga je KP osudila i dala direktivu komunistima da ga se klone.

Mrdaković samo prenosi oficijelni partijski stav. Partija je donela odluku o „zaobilaženju" (nejasno) Ćićka. Iz Mrdakovićevog spisa se ne vidi da li je Ćićko isključen iz Partije. „Za Ćićka je rečeno da je „zaobiđen" zbog napuštanja logora u Francuskoj, suprotno direktivi Partije."

Ovo objašnjenje je više nego nedovoljno. Ratko Pavlović je bio već iskusan partijac i nema sumnje da je vrlo dobro znao šta ga čeka ako prekrši direktivu Partije. Pa ipak se odlučio na samostalnu odluku, suprotnu partijskoj volji. Za to mora da je imao neki jak razlog. Koji? Na ovo pitanje nemamo pouzdan odgovor. Mrdakovićevo svedočenje je nepouzdano, jer on jednostavno ne zna u čemu je bio Ćićkov problem. Ćićko njemu to nije rekao. Možda se Ćićkov odgovor nalazio u njegovoj - već pomenutoj - u kožni povez ukoričenoj dnevničarskoj svesci?

Nešto više svetla na slučaj Ćićka bacila su dva feljtona objavljena u Politici devedesetih godina: „Kako je likvidiran Mustafa Golubić" Slobodana Kljakića i „Jedan čudan život u zemlji Srbiji" Vladimira Živančevića; prvi je štampan 1993, a drugi 1997. godine.

Slobodan Kljakić je napisao feljton na osnovu kazivanja starog komuniste, pesnika Pavla Popovića Crnog. Crni svedoči da Josip Broz Tito nije bio španski borac, ali da je iz Pariza „usmeravao jugoslovenske dobrovoljce". To usmeravanje je moralo da se odvija na licu mesta, pa je Tito u više navrata ilegalno odlazio u Španiju. Usmeravanje se sastojalo u davanju naloga za likvidaciju nepodobnih kadrova, tačnije onih koji nisu bili po volji novom rukovodstvu KP Jugoslavije.

Žrtva takve politike bio je Blagoje Parović, koji je ubijen s leđa. Greh mu je bio što je bio kandidat za generalnog sekretara KPJ. Posle opoziva Gorkića, Tito je tek bio zakoračio na položaj generalnog sekretara KPJ i bilo mu je veoma stalo da se pred svojim nalogodavcem, Kominternom, pokaže kao čvrsta ruka. Tako je pod udar došao i Ratko Pavlović Ćićko. Crni je novinaru rekao da je ovakva praksa čišćenja nastavljena i posle španskog građanskog rata, kao i u toku partizanske borbe.

Feljton Vladimira Živančevića „Jedan čudan život u zemlji Srbiji" izazvao je veliki odjek u javnosti. Pisac feljtona literarno ubedljivo, činjenički zasnovano i etički odgovorno, rasvetljava neke tabu teme iz partizanskog rata, pogotovo onu o retorziji.

Pišući svoju knjigu o Ćićku, Milivoje Perović je razgovarao sa mnogim španskim borcima, Ćićkovim saborcima, i sa Lazarom Udovičkim. Tom prilikom je ovaj malo rekao. Sad se u Politici ponovo javio da u svojim „Sećanjima" osvetli Ćićkov slučaj. Šta se u komunističkom žargonu podrazumevalo pod pojmom trockizam?

U ovaj koš nisu trpane toliko pristalice Lava Davidoviča Bronštajna, poznatijeg kao Trocki, koliko svi oni koji se nisu slagali sa procesima u Moskvi. Za Ćićkom je taj „rep" počeo da se vuče još iz Praga, pratio ga je u Španiji, aktuelizovao se u Toplici. Partijsko rukvodstevo je već u Oficirskoj školi u Pozorubiju, gde je Ćićko bio komesar, „izražavalo zabrinutost zbog nekih njegovih stavova".

Stoga je on na svoju ruku napustio školu i došao u 129. (inter)brigadu, gde je u bataljonu Đuro Đaković bio običan vojnik u rovu, u prvoj borbenoj liniji. Partijski sekretar tog bataljona bio je Blagoje Nešković.

U taj bataljoj je došao Lazar Udovički sa naređenjem komandanta fronta da Ćićka odvede u Valensiju, u glavni štab sovjetskih savetnika. Blagoje Nešković se tome usprotivio i rekao Udovičkom da „partijska organiazcija ima neke prigovore i kritiku na Ratka". „Ćićko je", prema Neškovićevom kazivanju, „u rovu pokazao karijerističke sklonosti", pa „takav drug ne treba da bude kod Rusa".

Ipak, pošto je naredba komandanta fronta morala da se izvrši, Nešković se na kraju složio da pusti Ćićka. Ćićko je sa prve linije fronta stigao tek oko ponoći. „Bio je u poderanim cipelama, skoro bez đonova, po celom telu osut, dohvatila ga šuga, a u džepu od šinjela imao je knjigu, od koje se ni u rovu nije rastajao".

Usput je Udovički pitao Ćićka šta znači to da je „karijerist", na šta je ovaj odgovorio: „Da sam karijerista, ne bih svojevoljno napustio funkciju (političkog) komesara oficirske škole za sve interbrigade i došao na front".

Kad su ga pozvali iz rova, pomislio je da ga vode na streljanje, pa je poneo granatu (ručnu bombu) da se brani! Udovički ga je jedva uverio da ga vodi u prekomandu u sovjetski štab.

Lazar Udovički je u pogledu Ćićkovog povratka u zemlju istakao da je Ratko, zahvaljujući intervenciji svog strica, dobio dokumenta za povratak u zemlju, ali je ostao dosledan i do kraja pošten i disciplinovan borac i član Partije.

Odbio je intervenciju strica, jer je stav Partije bio da se ne izlazi individualno iz logora. Otišao je iz logora Girs 1. aprila 1940. g., kad i drugi. (Svedočenje Lazara Udovičkog u potpunoj je koliziji sa pisanjem Radomira Mrdakovića.)

Čitalac iz Podgorice Ratomir Popović podržao je tezu pisca feljtona Vladimira Živančevića da je likvidacija nepodobnih kadrova u komunističkom pokretu bila sistem a ne slučajnost. Korene toga treba tražiti još u vremenu velikog partijskog sukoba između Josipa Broza i Petka Miletića oko funkcije generalnog sekretara Partije.

Većina španskih boraca bila je na strani Miletića, pa su svi oni došli u nemilost Partije. Samo mali broj „Španaca" došao je do visokih mesta u partizanskoj armiji (Koča Popović, Peko Dapčević, Blagoje Nešković... dakle oni koji su podržali Titovu liniju), dok se na većinu gledalo sa podozrenjem, a neki su likvidirani.

Ratomir Popović nabraja komunsite koji su nestali pod „nedovoljno ispitanim okolnostima". To su: književnik Đorđe Jovanović Jarac, komesar Kosmajskog odreda, koji je zbog „kritičkog stava dva puta isključivan iz KPJ" (o pogibiji Đoke Jarca opširno je pisao Vladimir Živančević); Nikola Lekić, raniji sekretar Pokrajinskog komiteta za Crnu Goru, koji je isključen iz Partije sa još trojicom članova Opštinskog komiteta Cetinje i poslan na prvu liniju borbe na Pljevljima da pogine; Ivo Lola Ribar, sekretar SKOJ-a, koji je poginuo pod vrlo čudnim okolnostima na aerodromu u Glamoču, kad je trebalo da odleti u jednu misiju u inostranstvo; Ivan Milutinović, član Politbiroa KPJ, koji se 1944. g. jedini utopio u Dunavu, pošto je eksplodirao motorni čamac kojim se prevozio; Rifat Burdžević Tršo, Tomaš Žižić i Volođa Knežević, koji su navodno bili zarobljeni i ubijeni od strane četnika u istočnoj Bosni, opet pod protivrečnim okolnostima; plejada hrvatskih komunista iz logora Kerestinac, od kojih većina nije bila po volji rukovodstva Komunističke partije Hrvatske (u kojem su bili Andrija Hebrang, Vladimir Bakarić), spremnom da paktira sa Antom Pavelićem i izdvoji KP Hrvatske iz sastava KP Jugoslavije, o čemu su vođeni pregovori.

Ratomir Popović posebno apostrofira slučaj Ratka Pavlovića Ćićka, komandanta Druge južnomoravske brigade, „izuzetno inteligentnog i obrazovanog, beskompromisnog i vrlo samostalnog u iznošenju svog mišljenja i ocena".

Čitalac Simo J. Kostić, pukovnik u penziji, očigledno sa juga Srbije, takođe smatra da su likvidacije u KPJ i partizanskom pokretu bile sistem, a njihove korene on vidi u Petom kongresu Kominterne, kad je nametnut stav da je „teorija o jedinstvenom troimenom narodu Srba, Hrvata i Slovenaca samo maska za velikosrpski imperijalizam".

U vezi s tim, Treći kongres KPJ 1926. g. u Beču doneo je odluku o stvaranju „nezavisnih država Hrvatske, Slovenije, Makedonije i Crne Gore, kao i nezavisne i ujedinjene Albanije" (sa srpskim Kosovom), čak odluku o „pravu na otcepljenje mađarske nacionalne manjine u severnoj Vojvodini".

Na Četvrtoj konferenciji KPJ, decembra 1934. g., doneta je odluka da se u okviru KPJ osnuju KP Hrvatske i KP Slovenije, što je realizovano 1938/39. g. KP Makedonije je osnovana marta 1943. g. a KP Srbije tek na kraju rata! Srpski kadrovi u KPJ, koji nisu bili spremni da prihvate tu politiku, došli su pod udar Kominterne i nestali u čistkama, koje su tridesetih godina zahvatile Sovjetski Savez.

Pisac teksta pominje Simu Markovića, Filipa Filipovića, Đuru Đakovića, braću Vujović i druge.

U Španiji su stradali Blagoje Parović i Vladimir Ćopić. Posebno ističe slučajeve istaknutih učesnika NOR-a na jugu Srbije: „samopogibiju" Koste Stamenkovića, jedinog predratnog člana CK KPJ sa juga Srbije, koji je ostao bez ikakve funkcije u partizanskom pokretu na jugu Srbije (ekonom u Kukavičkom odredu!), ostavljen bez zaštite da bi pao u ruke četnicima, koji su ga zverski ubili zajedno sa ćerkom i još dve devojke, da bi njegova smrt kasnije bila proglašena kao herojsko samoubistvo; zatim misteriozni „nestanak" Blagoja Nikolića iz Leskovca, učesnika Oktobarske revolucije, u vihoru Pete ofanzive na Sutjesci i Zelengori; na kraju, tragičnu smrt Leposave Stamenković Lenke, sekretara OK KPJ za Leskovac u Banjičkom logoru.

Pisac članka posebno izdvaja slučaj Ratka Pavlovića Ćićka.

Najviše podataka o Ćićkovom boravku u Španiji dao je Svetislav Đorđević Lopačov u knjizi „Sećanja", objavljenoj u Beogradu 1994. godine. Ko je bio Lopačov?

Svetislav Đorđević je bio jedan od tri „Španca" iz Toplice. (Ostala dvojica su bili Ratko Pavlović Ćićko i Ratko Vukićević, koji je poginuo). U Prokuplju je bio grafički radnik. Kao komunista prebegao je u SSSR, gde je završio Komunistički univerzitet i magistraturu na odseku Opšte istorije. Na tom univerzitetu je bio i predavač.

Odatle je otišao kao dobrovoljac u Španiju, gde se borio na frontovima na Harami, na Brunjetu i na Aragonskom frontu. Posle brunjetske operacije dobio je čin kapetana i postao komandant oficirske škole u mestu Posorubio. Po propasti španskog fronta i povlačenja interbrigada iz Španije, našao se u logorima i zatvorima u Francuskoj. Odatle je uspeo da pobegne i borio se u francuskom Pokretu otpora. Po povratku u Jugoslaviju 1945. godine odgovarao je pred partijskom komisijom i bio isključen iz Partije. Do kraja života radio je u grafičkoj školi kao profesor. O njemu se nije ništa govorilo, bio je tabu tema.

Lopačov je Ćićka sreo u logoru u Girsu 23. oktobra 1939. godine. O tome piše:

„Čim sam došao u logor, drugovi su počeli da mi se žale na postupak partijske organizacije prema njima. O svojim nezgodama sa Partijom prvi mi je ispričao Ratko Pavlović (Ćićko).

Ratka ranije uopšte nisam poznavao, on je došao sa grupom studenata iz Praga. Tek posle brunjetskih bojeva, kad sam u Posorubiu bio komandant oficirske škole, čuo sam za Ratka, za mladića iz Prokuplja, koji je u februarskim bojevima bio teško ranjen u stomak. Posle izvesnog vremena, sreo sam se sa njim u oficirskoj školi, pričao mi je o svom ranjavanju.

U toj školi Ratko je posle ranjavanja bio komesar a istovremeno i slušalac. Bio je ranjen u stomak, creva su mu bila perforirana na dvanaest mesta, skratili su mu creva, ali blagodareći brzoj evakuaciji i operaciji, prezdravio je.

Ja sam pisao ocu da javi Ratkovoj majci o njegovom ranjavanju i sadašnjem stanju.

Ratko je u školi ostao kratko vreme, otišao je kod Rusa koji su ga angažovali kao prevodioca - tumača.

Ratko je bio jedan mladić ćutljiv i miran, pametan i veoma vredan, radio je i dan i noć. Pesnička duša. Kad su ga Rusi angažovali, kod njih je dobio i čin kapetana. On je dosta brzo naučio španski pošto je odranije prilično dobro znao francuski a znao je i malo ruski, mada nije najbolje govorio, ali je sve to bilo dovoljno za takve situacije. Za njih je bio odličan kao prevodilac, tako da su ga Rusi čuvali i pazili.

Posle ove škole u Posorubiu, Ratka uopšte nisam video, sreli smo se tek kad sam došao u Girs, od nekih drugova sam čuo da su Ratka isključili iz Partije kao „trockistu".

Kad sam doašo u Girs, obavestio me je da su ga isključili iz Partije kao „trockistu", zbog oponiranja u diskusiji oko Krležinog „Antibarbarusa". Naime, u logoru su dobili časopis Pečat u kome je štampan Krležin članak „Antibarbarus".

Dobili su taj broj Pečata i partijsku direktivu iz Pariza, gde se tada nalazilo naše rukovodstvo, da se taj članak proradi. Diskutovalo se o tome, ali je upravo po direketivi Partije trebalo da se svi izjasne protiv Krleže. Ali se Ćićko (Pavlović), nije sasvim izjasnio protiv Krleže. Po prirodi je bio vrlo pedantan, proučio je Krležin članak i o svemu tome napisao svoje teze, izjasnio se protiv nekih njegovih stavova za koje je smatrao da su pogrešni, ali je smatrao da sve u svemu nije sve pogrešno, da ima tu i stvari koje su na mestu.

U Girsu mi je Ratko o svemu tome pričao, kako su ga oglasili za „trockistu", isključili iz Partije, još su mu zalepili i nešto iz Praga, zbog čega ga je ranije optužila dr Adela Bohunicki, tako da je ispao „stari trockista". Suze su mu pošle na oči dok smo o tome razgovarali. Nije bilo pravih razloga da ga isključe iz Partije. Verovatno su mu to prišili iz drugih razloga. Mislio je Ratko svojom glavom.

Glavni u toj diskusiji oko Krležinog „Antibarbarusa" bili su Vlajko Begović i Blagoje Nešković, oni su se držali partijske direktive. Isključili su ga iz Partije, bio je i pod bojkotom, ali su njegovi drugovi iz Praga imali poštovanja prema njemu, nisu ga sasvim bojkotovali. Čak su ga zadužili da svakog jutra referiše o tekućoj politici na osnovu izveštaja iz francuske štampe.

Ratko me je upozorio da se mnogo ne družim sa njim, da se držim dalje od njega jer i za mene mogu biti neprijatnosti.

Od njega sam saznao da su iz Partije isključeni mnogi drugovi kao tobožnje izdajice, pripadnici tzv. „Devete kompanije".

Objasnio mi je da su ljudi koji su se upisali u „Devetu kompaniju" išli na front da kopaju rovove. Ti ljudi su u stvari hteli da iskoriste priliku i da pobegnu i iz logora i iz Francuske. Neki od njih su u tome čak i uspeli, neke su pohvatali i vraćali u logor."

Kako je Ćićko isključen iz Partije? Lopačov piše:

„Gošnjak, partijski sekretar, mi je rekao da su Begović i Blagoje Nešković bili glavni kritičari koji su osudili Ćićka - a oni su, po njemu, vrlo sposobni kao marskisti - dijalektičari. Rekao sam mu da za Neškovića ne znam koliko je upućen u marksističku filozofiju, a što se Begovića tiče, za njega znam da je daleko od marksizma, ali po jednoj drugoj liniji, jeste specijalista. Čuvaj se ti njega, jer on može biti fatalan po sve nas, rekao sam mu. I učinio sam tu kobnu grešku koja je mogla da me košta života. I danas se čudim kako sam ostao živ!"

Ćićkovom povratku u Jugoslaviju Lopačov svedoči:

„Rukovodstvo naše logorske partijske organizacije, verovatno po direktivi CK Partije iz Pariza, zabranilo je da ljudi individualno beže iz logora. Obećali su da ćemo se svi zajedno povući (da valjda, umarširamo u Beograd, sa zastavom verovatno), ali ljudi su počeli da sumnjaju u te bajke i tražili su izlaz, kako je ko mogao.

Osim Ratka Pavlovića, iz Partije su isključeni i mnogi drugi. Pored ostalih, stari komunista dr Milovan Ćetković, bio je dugo i na robiji, ja sam ga znao odranije od 1926. godine kao predsednika društva Pobratimstvo, on je bio Crnogorac, revolucionar, borben čovek, a sve u svemu bio je vrlo pošten čovek i odličan drugar.

Isključen je i Danilo Raušević, kamenorezački radnik, takođe bivši robijaš, pa onda Ilija Zeman, intelektualac rodom iz Zemuna, došao je iz Francuske. Isključili su i Žikicu Jovanovića Španca iz Valjeva, a pored njih još i nekoliko Slovenaca.

Sve su ih iz Partije isključili kao neprijatelje, smatrali su, čak da su neki i „čivatos" (potkazivači)."

Ćićko je iz logora u Girsu pošao 2. aprila 1940. godine. Sa njim su krenuli Ljuba Maksimović i Žikica Jovanović Španac. To je sredio Ratkov stric Boža Pavlović, koji je bio sekretar beogradske opštine i imao dobre veze u vlastima. Ostali Jugosloveni bili su uhapšeni.

Kad se po aprilskom slomu našao u zavičaju, Ćićko je svakako bio u krajnje delikatnoj situaciji. S jedne strane, bio je kod vlasti obeležen kao opasni levičar, komunista, „Španac", i kao takav evidentiran za policijski nadzor i hapšenje; s druge strane, vođstvo Komunističke partije ga je okarakterisalo kao renegata, otpadnika, anarhistu, bivšeg člana u koga ne treba imati poverenje.Zver za odstrel!

Ćićkov položaj u Toplici samo se pogoršao posle 22. juna, kad je došlo do kidanja crveno-crne sovjetsko-nemačke koalicije. Policija, verovatno po nalogu Gestapoa, požurila je da ga uhapsi među prvima. Pošto je Ćićko izbegao hapšenje (nije ni bio u Berilju) i odmetnuo se na Pasjaču, gde se krio kod nekih rođaka, Mrdaković računa da je on bio paritzan pre odluke Komunističke partije o dizanju ustanka.

Tu tezu zastupa i Radoslav Vojvodić i kaže „da je i to uzeto Ćićku za zlo". Međutim, takva tvrdnja teško da stoji: Ćićko je bio pre begunac nego ustanik. Pravi organizator partizanskog ustanka u Srbiji, Sreten Žujović Crni, koga je Partija 1948. g. osudila kao informbirovca, na jednom mestu kaže da je po šumama bilo mnogo odmetnika pre partijske odluke o ustanku 4. jula i njegovog nominalnog početka 7. jula 1941. g. Nije Ćićko zbog toga stradao.

Pismo Aleksandra Rankovića, člana Politbiroa KP Jugoslavije i najbližeg Titovog saradnika iz Srbije, od 13. avgusta 1941. g., generalnom sekretaru KPJ Josipu Brozu Titu o otkrivanju trockističke grupe u Toplici, koje je osamdesetih godina objavio Vladimir Dedijer, dokumenat je od izuzetne važnosti za dešifrovanje Ćićkovog sukoba sa Partijom.

Ne zna se šta je iz Politbiroa rečeno Okružnom komitetu KP za Niški okrug, ali nije teško naslutiti: osuda za Ćićka. Likvidacija trockističke grupe. Radomir Mrdaković o ovome svakako više zna, ali nema kuraži niti moralnog poštenja da to otvoreno kaže. On u Reči autora otvoreno priznaje da je u proleće 1942. g. bio blizak i uživao poverenje sekretara Okružnog komiteta Sretena Mladenovića - Mike i Milića Rakića - Mirka, dvojice partijskih čelnika koji su odlučivali o Ćićkovoj sudbini i o tome imali različite stavove.

Ko je sačinjavao ovu trockističku grupu? Ratko Pavlović Ćićko, Čedomir Kruševac i Radivoje Uvalić Bata, „tri poznata trockističko-politička agenta". (Ostali koje Mrdaković tu trpa, kao što su advokati Rajko Jovanović Đura i Buda Gorunović, nisu toliko bitni, oni su epizodisti; za razliku od drugih komunista, pa i samog Mrdakovića, u njima je progovorila ljudska savest, što ih je koštalo života.)

Čeda Kruševac, komunista iz Hercegovine, nije bio „Španac", već je bio politički emigrant u Parizu i tamo delovao u grupi jugoslovenskih komunista.

Bata Uvalić je bio doktor ekonomskih nauka i službovao je u poslanstvu Kraljevine Jugoslavije u Parizu, da bi odatle pošao u Španiju. Mrdaković kaže da je partijskoj organizaciji u Toplici bilo prenešeno da je Uvalić trockist, što je u ono vreme značilo najtežu kvalifikaciju u komunističkom pokretu. Mrdaković kaže: „Svaki član Komunističke partije u bilo kojoj zemlji na svetu tada se osećao vojnikom Crvene armije, a Sovjetski Savez smatrao prvom i glavnom domovinom svih radnika i komunista sveta".

To samo pokazuje da on tada ništa nije znao o trockističkoj frakciji u sovjetskoj partiji i o njenom stradanju od strane pobedničke, staljinističke većine. Međutim, u komunističkom žargonu tada se pod pojmom trockist podrazumevao svaki neistomišljenik sa vođstvom Partije iz redova samih komunista. Trockizam je, dakle, bio opozicija staljinističkom vođstvu u svim nacionalnim partijama. Držim da Aleksandar Ranković, kasniji prvi Titov policajac i arhitekta njegovog izvlačenja 1948. g. iz sovjetskog bloka nije mogao da pogreši u toj kvalifikaciji.

U izjavi pred partijskom komisijom 1944. g. Bata Uvalić je razjasnio svoj politički angažman mimo Partije, pa će najbolje biti da Čitaoca upoznam s tom izjavom. Uvalić se maja 1938. g. povezao s Mustafom Golubićem, agentom Kominterne i Staljina sa specijalnim ovlašćenjima za Jugoslaviju. Ta saradnja je trajala sve do 8. juna 1941. godine. Pošto je taj rad bio strogo ilegalan i konspirativan, KPJ nije smela da zna za njega!

Bila je to agentura sovjetske tajne službe. Uvalić je u agenturu uveo Čedu Kruševca. Nije razjašnjeno kako je 7. juna 1941. g. Gestapo uhapsio Mustafu Golubića. Komunistička verzija je da se to desilo „slučajno" i da Gestapo uopšte nije znao o kome je reč, ali je teško u nju poverovati.

Mnogo je verovatnije da je Golubića KPJ isporučila Gestapou, jer je njegov rad mogao da ugrozi partijsko vođstvo. On je nekako uspeo da poruči Uvaliću i Kruševcu da se sklone u provinciju, kako bi izbegli hapšenje. Oni beže iz Beograda na planinu Pasjaču, gde se odmah povezuju sa Ratkom Pavlovićem. Učestvuju u formiranju partizanskog odreda, ali među topličkim partizanima vlada krajnje nepoverenje prema njima.

To nepoverenje se naročito pojačalo dolaskom u odred Vase Smajevića, člana Okružnog komiteta Niškog okruga, koji je svakako doneo direktivu od vrha Partije o tretmanu trockističke grupe. Uvalić kaže da su ih saslušavali predstavnici Partije (pominje Miku i Milića Rakića, Mrdakovićeve partijske drugove iz beogradske organizacije). „U borbi jedan puškomitraljezac otvara vatru na nas, ali ne uspeva da nas ubije. Ne smeju da nas javno streljaju, pošto među partizanima i u narodu o nama vlada dobro mišljenje i niko ne veruje da smo neprijatelji..."