Do koske

Poslednji je čas za pobunu i odbranu prava na život

Ustajte prezreni, koje mori glad

Vreme je za pobunu! Vreme je za ustanak protiv diktature, protiv naprednjačkog zla, koje preti potpunim uništenjem države i naroda. Aleksandar Vučić je okupirao Srbiju, pogazio Ustav i zakone, opljačkao javne i privatne resurse, privatizovao državne institucije i proglasio se za gospodara života i smrti, duša i tela. Iz otadžbine, u beli svet je oterao mlade i sposobne, a preostalim podanicima, koji nemaju gde da pobegnu, preko svojih reketaša, korumpiranih sudija i javnih izvršitelja guli kožu s leđa. U porobljenoj i poniženoj Srbiji nema posla, ljudi nemaju za hranu i lekove, oduzeto im je dostojanstvo i nada u budućnost... Šta se čeka? Poslednji je čas za pobunu, za odbranu prava na život!

Milica Grabež

Kad klovn zabavlja narod, to je komedija, a kad vlada narodom, to je tragedija. Aleksandar Vučić je to dokazao ličnim primerom. Taj morbidni klovn nanao je nesagledivu i trajnu štetu Srbiji. Državu je proglasio svojim vlasništvom. Sve je njegovo, i firme i ljudi.

I, ne može da se zaustavi. Nastavlja da sprovodi teror, da zavlači ruku u svačiji džep, da hapsi i sudi, preti i progoni, da vređa i ponižava žrtve. Urla i kmeči, pokušavajući da uplaši normalne ljude i da, istovremeno, sakrije svoj strah.

Koliko god bio mentalno poremećen, Vučić je svestan da je preterao, da sirotnja raja više ne može i ne sme da trpi njegovog zuluma. Za razliku od većine svojih političkih protivnika, on zna da tumači ponašanje i raspoloženje masa. Zna da ružičasti privid, koji stvara svojim medijima, nema veze sa stvarnim stanjem.

Narod je uplašen, odustao je od želje i obaveze da se bori za pravdu, istinu i budućnost, pa i za mnogo praktičnije stvari kao što su posao, plata, hrana...

U beznađu, građani su svoje male i tužne sudbine prepustili na milost i nemilost gospodara. Niko nema volje i snage ni da brani svoje pravo na život. Svi bez otpora pristaju da plaćaju reket naprednjačkim dahijama.

Samo ponekad neki očajnik zakuka kad mu javni izvršitelji i policajci plene imovinu i izbacuju ga na ulicu. Radnici su prihvatili robovlasnički sistem, ugrožavaju svoje zdravlje, kidaju se i lome, ali sve ćutke, da ih poslodavci ne najure i ostave i bez bedne crkavice.

Više niko ne brine ni za zdravlje. Usled pandemije korona virusa, usporeno je ili potpuno prekinuto lečenje od drugih bolesti.

Hronični bolesnici su prepušteni sami sebi, trpe bol i strepnju od neizbrežnog trenutka u kome će im se stanje pogoršati, a nema pomoći lekara. Dve trećine stanovnika, po svim parametrima, nalazi se u ili na granici siromaštva. Svaki neplanirani izdatak - za popravak zuba, automobila, veš mašine... - stvara im problem, moraće da biraju čega da se odreknu, hleba ili lekova.

Samo račune moraju da plaćaju, da se ne nađu na meti izvršitelja. Muka je pritisla Srbiju, a ona ćuti i trpi.

Takvu sliku srpskog naroda pravi i prikazuje Aleksandar Vučić, samo to želi da vidi. Zato njegovi mediji kreiraju uverenje da su ljudi odustali od sebe, predali su se.

Gotovo je, svaki otpor je uzaludan, ništa ne može da se promeni. Zato i Vučić plasira dve kontradiktorne, a obe lažne, priče. Prvom, kojom se hvali ekonomskim uspesima, najvećim privrednim rastom u Evropi i sličnim budalaštinama, pokušava da se predstavi kao sposobni vođa.

U Srbiji nikad nije bilo više gradilišta, kaže, prećutkujući istinu da je državu u poslednjih osam godina zadužio sa dodatnih 15 milijardi evra, koje će otplaćivati nekoliko sledećih generacija, ako ih bude. Hvali se kako nema inflacije, dinar je stabilan.

Nema inflacije, a cene svakodnevno skaču. Pored takvih laži, koristi i druge, potpuno suprotne poruke. Iako sam nema ni dana radnog staža izvan politikanstva, Vučić uporno ponavlja da su Srbi lenji lezilebovići, koji samo čekaju da se uvale na državne jasle. Žene, tvrdio je, ne žele da rade, nego rađaju kako bi dobijale dečji dodatak i uživale u tolikim parama, od čak 2.500 dinara.

S patološkom potrebom da ponižava vlastite žrtve, Vučić je pre nekoliko dana optužio „gastarbajtere" da su bedne kukavice: „Ni u Prvom svetskom ratu nije toliko ljudi pobeglo iz Srbije... Srbija im nije bila dobra, a sad se vraćaju..." Srbija je, uveren je diktator, njegova prćija, samo on može da odluči ko sme da živi u njoj.

Srbi nisu poželjni, kažnjava ih, zasad samo novčano, poskupljenjem testova na Kovid 19 i zatvaranjem u karantin. Arapi nisu bežali iz Srbije u vreme Prvog svetskog rata, sad su dobrodošli, dobiće posao, kuće i finansijsku pomoć, moći će da pomognu da se digne natalitet.

Pod utiskom Vučićevih ocena o poraženom narodu, slične stavove zastupaju i mnogi dobronamerni, normalni ljudi. Teško je shvatiti zašto građani pristaju na ponižavanje, na pljačku njihove imovine i ugrožavanje egzistencije.

Letos, Vučić je naredio policiji da prebija protestante pred Skupštinom i gde god ih vide. Uhapšeno je nekoliko desetina, a pretučeno na stotine. Niko nije reagovao, ni roditelji dece koja su povređena pendrecima, suzavcem, psima i konjima.

Studente ne zanima diktatura, izdaja Kosova, pljačka javnih resursa, bune se samo kad poskupi jogurt u menzi.

Vojni ratni invalidi poklanjaju zlatni mač dezerteru Aleksandru Vulinu. Lekari stoje u stavu mirno dok im drogirani Željko Mitrović objašnjava kako se na glavu stavlja vizir i kako se korona leči podrigivanjem „fante".

Nijedan radnik „Krušika" nije digao glas zbog nepravde kojom je ugrožena egzistencija uzbunjivača Aleksandra Obradovića. Lopovi iz vlasti ukrali su i njihov novac, ali oni ćute i žmure. Niko ne želi da vidi da je Vučić zlo uneo u svaki porodicu, u život svakog čoveka. Razočarani takvim stanjem, slobodoumni građani padaju u Vučićevu klopku, okrivljuju narod za predaju.

U medijima i na društvenim mrežama se zgražavaju slabošću, pokvarenošću i šićardžijskim mentalitetom Srba, pa citiraju Orvela: „Narod koji bira korumpirane lažljivce nije žrtva, nego saučesnik". Pod takvim utiscima formiralo se uverenje da su Srbi zaista onakvi kao što ih Vučić opisuje, jeftine kukavice s kojima svako može da radi šta hoće.

Utisak vara.

U narodu vri nezadovoljstvo, fitilj je sve kraći. Samo, nema ko da ga zapali. Opozicioni lideri i intelektualci, kao i ostali svet željan slobode, sputani su vlastitim stavovima i strahovima.

Stara je istina da će se lakše oko nekog zločinačkog cilja okupiti sto razbojnika, prevaranata i parazita, nego što će se u pozitivnoj akciji, za opšte dobro, udružiti troje normalnih i poštenih ljudi.

Pod Vučićevim skutima udomile su se štetočine svih vrsta. Gordani Čomić nije problem da bude u vlasti koju simbolizuje Simo Spasić. Veran Matić se ne stidi što se upleo u isto klupko kao Predrag Sarapa i Dragan J. Vučićević. Vesela udovica Milena Popović se grli s Markom Đurićem, kerberom koji je progonio njenog pokojnika Olivera Ivanovića.

Ruku pod ruku idu Goran Vesić i Uglješa Mrdić. Ksenija Vučić na žurke dolazi teškim koracima, oslanjajući se jednom rukom na štap, drugom na Vladimira Bebu Popovića. Za Vučićem, kao praporci jednakim tonovima zvone Vojislav Šešelj i Čedomir Jovanović. Sjatile se muve na Vučića, pa im lepo, grickaju komadiće koje im baci.

S druge strane, opozicioni lideri Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Zoran Lutovac, Boško Obradović i ostali još riškaju po starim ranama, mere ko je kome naneo veće zlo, nadgornjavaju se i sabotiraju. O

pterećeni nasleđem koje vuku iz vremena kad su bili na vlasti, zagledani su u sebe, u svoje lične interese. Đilas kuka što ljudi beže od njega, čim uđe u neku kafanu, svi se razbeže, plaše se da ih neko ne vidi s njim. Jeremić ne ide u kafane, on je elitista, ispod dostojanstva mu je da se meša s običnim pukom. Obradović je odustao od saradnje s ostatkom opozicije, kao i od bojkota sledećih izbora. Sad je za dijalog s Vučićem, misli da će ga trtljanjem nagovoriti da pristane na fer uslove. Lutovac... Ko je i šta Lutovac?

Intelektualci zube pokazuju samo svinjskoj kolenici. Čast izuzecima, većina se sakrila u mišje rupe. Akademici, profesori, pisci... Niko ne želi da rizikuje posao, razne benefite i društveni status. Svi se plaše blata kojim će ih, ako se oglase, ukaljati Pink i Informer. Nemaju hrabrosti da se suoče s prljavom medijskom kampanjom, pa se povlače pred zlom i odriču se obaveze da pomognu pravim žrtvama, normalnim ljudima, koji su svakodnevno izloženi torturi vladara, njihovih tajkuna, policajaca, sudija, izvršitelja i ostalih kriminalaca.

Strah i očajanje zaslepeli su opozicionare, pa ne vide da je njihov komoditet potpuno beznačajan u odnosu na opasnost u koju je Vučić uvukao državu i narod.

Koliko god kukali pred stranim diplomatama, to neće pomoći. Sloboda mora da se osvaja, a ne prosi od stranaca. Ako ne neko iz ove garniture, neki drugi, novi tribun moraće da pozove na pobunu, da organizuje pokret otpora diktaturi.

„Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi..." Tako piše u Članu 1. Ustava. Ne pominje se da je Srbija u vlasništvu Aleksandra Vučića i njegovog zločinačkog udruženja. Srbija pripada srpskom narodu i svim građanima, koji su prinuđeni da je oslobode od okupatora i vrate u svoje vlasništvo.

„Zeman došao, valja vojevati." Taj dva veka star stih danas poziva na novu bunu, sad ne na turske, nego naprednjačke dahije. Više nema vremena za odlaganje obaveze da se sudbina uzme u svoje ruke. Nema šta da se čeka.

Diktator je zarobio državu i narod, napunio sudnice, bolnice i groblja. Oteo je sve što je mogao, a podanicima ostavio glad, poniženje i beznađe. Pod teretom njegove pohlepe i zla, Srbija svaki dan tone sve dublje. Propast može da se zaustavi samo dizanjem glave, glasa i ruku.

Za sve, pa i za Vučića, bilo bi bolje da se ustanak desi na izborima, da građani slobodno iskažu svoju volju. A, izbor je lak - sloboda ili Vučić. Zajedno ne može. Ako to bude sprečeno nasiljem, narod mora da iskoristi pravo na pobunu, da na najkonkretniji način pokaže da zaslužuje pravo na budućnost u slobodi, baš kao što Vučića čeka budućnost iza rešetaka.