Razaranja

Kakve se sve budalaštine zamišljaju pod izgovorom održivog razvoja arheologije u Srbiji

Vinčanski Covid i Kremenko kao statusni simboli

Na kakve se bizarne stvari zapravo arči novac poreskih obveznika namenjen arheološkim ispitivanjima. Na šta su, u stvari, troše sredstva pri rekognosciranju terena. Kakva je međusobna veza Srejovića i Mileta Če Gevare. Kako je derviška igla postala praistorijski predmet. Kako je krenula epidemija Covida Vinče. Šta je pronađeno prčkanjem u Stublini. Na šta je po liniji žutog preduzeća straćkan novac namenjen zaštiti arheoloških lokaliteta. Ko je to omogućio i kako je neslavno propao projekat Neolitskog Kurčeva

Stanislav Živkov

Arheologija u Srbiji, nakon dužeg niza godina, postala je nekima puki izgovor za nepotrebno arčenje novca na besmislena arheološka iskopavanja, čeprkanje po grobovima, pražnjenje rupetina, gomilanje kubika smrvljene keramike i ljudskih i životinjskih koščurina... samo kako bi se po svaku cenu pratili pomodni trendovi i dokazivale raznorazne srpske Troje u Gabeli, širenje prasrba iz Vinče po čitavoj državi, i prepoznavala zaboravljena kolonija Atlantiđana na osnovu ornamenata mozaika u Gamzigradu!

Zahvaljujući svemu ovome, danas se za iskopavanje i konzervaciju najznačajnijih arheoloških lokaliteta poput Gamzigrada, Caričinog Grada, Šarkamena koji su najvrednija arheološka baština i najveći turistički potencijal jedva izdvajaju sredstva zato se neverovatne količine novca nemilice upumpavaju u ko zna koje po redu nepotrebno čeprkanje po Vinči i traženje i dokazivanje novih Vinčetina, Vinči i Vinčica, kao i ostalih praistorijskih nebuloza kojekuda po Srbiji.

Poslednjih godina u srpskoj arheologiji se pojavila i prava pošast u vidu sveopšteg iskopavanja nebitnih i opskurnih lokaliteta, a sve kako bi raznorazni "veliki" i "mali" arheolozi po svaku cenu, još za života, postali "novi" Miloje Vasić, Branko Gavela, Milutin Garašanin ili Jovan Kovačević i sagradili sebi spomenike nečitkim knjižurinama ili bizarnim izložbama.

Naravno, ovakve stvari se dešavaju najviše u oblasti preistorijske arheologije iz prostog razloga jer se iskopava nešto što zapravo ni ne postoji, odnosno prazne rupetine i bezoblične hrpe kamenja, skamenjenog blatišta, kubici gareži i zdrobljene bezoblične keramike i spaljenih ljudskih i životinjskih koščurina.

Pošto je veoma teško predstaviti "šuplje u praznom", kapitalno arčenje para na ovakve nebuloze najčešće se zamaskira navodno veoma potrebnom primenom najnovijih i najskupljih metoda daljinskog istraživanja poput georadara, magnetometrije, snimanja sa paraglajdera, a posebna priča je takođe sve prisutnija moda da se vrši celogodišnje rekognosciranje terena, najčešće po kiši i snegu, tako da uopšte ne začuđuje da se vide prave horde studenata i arheologa kako se usred zime, pod izgovorom rekognosciranja terena, vucaraju po prerovanim njivama prekrivenim snegom u potrazi za nekakvom novom Atlantidom.

Njihov cilj je da potom po svaku cenu u muzejske depoe dovuku nekoliko čapara amorfne zdrobljene keramike, par koščica zaostalih od nekog davno pojedenog pečenog praseta, šaku zarđalih šrafova ispalih sa traktora, poneki odbačeni filter za ulje, kako bi se na osnovu tako prikupljanih "kapitalnih" nalaza pripremio projekat sistematskih arheoloških istraživanja koja će tokom narednih nekoliko kampanja u muzejske depoe dovući desetke kubika bezvrednih nalaza, odnosno gomiletine iste takve zdrobljene keramike, koje po pravilu studenti moraju da peru hladnom vodom i to golim rukama, kako bi se uživeli u "delikatnu" teksturu pronađenih čapara, da bi se u sledećoj fazi "obrade" tako "dragocena" keramika statistički obradila, odnosno prebrojao se ukupan broj fragmenata iz kojih se ne može rekonstruisati ni jedna jedina posuda, kako bi se kao epohalno dostignuće izradili dijagrami koji prikazuju procentualnu zastupljenost prema broju fragmenata iste vrste (čime se čini pravi falsifikat jer ti brojevi uopšte ne prikazuju stvarno stanje iz prostog razloga što se ne obračunava ukupna površina pronađenih fragmenata, već njihov broj).

Naravno da se u najmanje 99,9 odsto slučajeva ne pronađe apsolutno ništa značajno, ali kao glavni rezultat ovakvih budalaština, muzejski depoi se doslovce zatrpavaju kubicima bezvredne keramike i koščurina koje se tamo decenijama talože kao tzv. studijski materijal. Zapravo ovo i ovakvo "rekognosciranje" terena dobar je izgovor da članovi istih tih ekipa, nakon sat dva bauljanja po blatištu, diskretno pređu u birtiju kako bi vatrenom vodom i krkanlucima ogrejali promrzle kosti i razradili strategiju za što uspešnije arčenje novca tokom narednih dana!

Posebna je priča i arčenje para na skupo plaćene fizičkoantropološke analize pronađenih koščurina kako bi se po svaku cenu odredila nacionalna pripadnost navodnih Atlantiđana, kao i boleštine od kojih su umrli pronađeni pokojnici. Predvodnici ove forenzičke nekrofilije su najpre bili sada pokojni dr Živko Mikić, penzioner sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, i dr Srboljub Živanović a sada im je najodaniji epigon izvesna Sofija Stefanović!

Naravno, kod ovakvih pseudonaučnih istraživanja ponekada se desi i poneka "greškica", pa je tako zabeležen čuveni slučaj preistorijskog "krpčeta", odnosno "senzacionalni" pronalazak navodno dobro očuvanog komada preistorijske tkanine, pri čeprkanju i prekopavanju jedne od brojnih "Atlantida" u okolini Opova.

Naime, na dubini od 30 centimetara pronađen je komad "preistorijske" tkanine koji je bio toliko delikatan i osetljiv da je pod hitno avionom, zajedno sa danas pokojnim pronalazačem, prebačen ni manje ni više nego u Minhen radi forenzičkih istraživanja, da bi se na kraju ispostavilo da je u pitanju bio dobro odstajao filter za ulje od traktora!

Kao rezultat ove sveopšte preistorijske pomodarije, več duži niz godina Odeljenje za arheologiju Filozofskog fakulteta doslovce je zatrpano stotinama bezvrednih diplomskih, magistarskih, master i doktorskih radova koji do detalja i u sitna creva razglabaju opskurne, nebitne i naučnofantastične teme pod zajedničkim imeniteljem "Prilog problemu proučavanja i relativnog datovanja nalaza vinčanske grupe sa lokaliteta XY".

Sve ovo omogućeno je u vreme sveopšte histerije koja je usledila nakon pronalaska lokaliteta Lepenski vir, kada su se horde studenata i arheologa ponadale da će se i njima posrećiti da pronađu, ako ne baš Lepenski vir, ono barem neku svoju malu Atlantidu ili neki lokalni Stounhendž i time se vinu u nebesa preistoriskih nebuloza.

Malo je pak poznato da je tokom osamdesetih i devedesetih godina (zahvaljujući mahinacijama kojima su pulenima Dragoslava Srejovića do tada objavljeni naučni radovi priznati kao ekvivalent magistarskom radu) više arheologa preistoričara nezakonito odbranilo doktorske disertacije bez napisanog magistarskog rada.

I danas je preistorijska arheologija idealno mesto za teoretsko razglabanje o makar čemu i sistematsko arčenje novca ni na šta pod izgovorom "kapitalnih" arheoloških istraživanja kojima rukovode "kapitalni" naučni radnici. A sve se na kraju svodi na to da se prave porodične i klanovske manufakture, upravo poput one koju je svojevremeno napravio izvesni Miodrag Stojić, poznatiji kao Mile Če Gevara, saradnik Arheološkog Instituta, kome je Srejović protivzakonito progurao doktorat samo zato što su obojica rodom iz sela Ljuljaci kod Kragujevca.

A Mile Če Gevara inače već godinama arči novac na opskurna istraživanja na lokalitetu Hisar u okolini Leskovca, gde je čitav naučno istraživački projekat takođe pretvoren u porodičnu manufakturu. Tako je na ovaj ili onaj način Stojić na ovom bizarnom projektu angažovao svoju kćerku, takođe arheološkinju, zatim suprugu, inače daleko poznatiju kao svojevremenu mis, te i svog tasta jer je i tazbina trebalo da bude namirena.

Stojić se, inače, pre nekoliko godina "proslavio" spektakularnim pronalaskom navodne preistorijske igle izrađene od najčistijeg meteorskog gvožđa te je ovaj pronalazak proglašen svojevrsnom misterijom, a uzgred se nalaz dovodio u vezu sa teorijama Erika fon Denikena. Na sveopštu žalost pokazalo se da u pitanju nije nikakva preistorijska igla, već jedna od dve ritualne derviške igle kojima su u leskovačkoj biblioteci pričvršćivali zavese, a koju je Stojić kupio od tamošnjeg trgovca i prekupca starina!

Posebna je priča sistematsko arčenje desetina miliona dinara na tzv. Naučno istraživački projekat Vinča koji je već decenijama privatna prćija dr Nenada Tasića sa Filozofskog fakulteta, a doskora pod direktnim pokroviteljstvom njegovog oca akademika dr Nikole Tasića, pri čemu je ovaj "kapitalni" naučni projekat zapravo idealan primer kako se doživotno može arčiti novac razvlačenjem radova na traženju praznog u šupljem, a uz to još i praviti akademska karijera!

A pošto je vinčanski sindrom poodavno poprimio karakteristike zarazne bolesti Covid Vinča, vinčanska pandemija se nezadrživo širi i dalje pa je tako u čitavoj crnoj seriji arheoloških boleština poslednjih godina počasno mesto pripalo iskopavanju na opskurnom lokalitetu Stublina, četrdesetak kilometara udaljenom od Beograda, koje je zahvaljujući sistematskom spinovanju javnosti od strane režimskih medija postalo najnovija srpska Atlantida!

Na osnovu samo jedne jedine do sada istražene kuće, gomile gromada spečenog blata, nekoliko čapara keramike i nekakvih navodnih figurina, proglašena je prava praistorijska metropola o čijoj su navodnoj istoriji svojevremeno maltene spevani pravi epovi! Naravno, legitimitet svemu davao je lično i personalno tvorac vinčanskog Covida, dr Nenad Tasić pošto je lokalitet Stublina navodno hronološki kontinuitet njegovog lokaliteta Vinča, koji je pak, verovatno najidealniji uzor kako arčiti novac poreskih obveznika ni našta!

A Tasić dr Nenad imao je umešane prste i u najveće žarište vinčanskog Covida, odnosno propali projekat tzv Neolitskog Kurčeva kraj Pančeva koji je predstavljao najidealniji primer podvale i drpaže po liniji sada nepostojeće demokratske stranke i njenih kapitalaca što na nivou Pančeva, što na nivou Vojvodine!

Tako je pre skoro deset godina jednom pančevačkom proslavljenom višestranačkom konvertitu i eruditi sa srednjom stručnom školom, palo na pamet da svoju seosku kasabu preobrati u svetsku turističku atrakciju, pa je stoga zajedno sa još jednim kapitalcem izvesnim Miodragom Mladenovićem alias Mićom Mućkarom, najpre osnovano bizarno udruženje građana Neolitsko Starčevo, koje je uskoro postala najsjajnija kulturnjačka zvezda padalica na pančevačkom nebu žute boje, koja je navodno trebala da postane lokalni turistički brend, zahvaljujući kome bi Starčevo postala vodeća južnobanatska turistička metropola zasenjujući pri tome susedni Beograd i Smederevsku tvrđavu.

Zarad ostvarivanja ovog zaista kapitalnog cilja pristupljeno je realizaciji udruženog zločinačkog poduhvata, uz svesrdno saučesništvo pančevačkog zeta Milorada Đurića, tadašnjeg pokrajinskog sekretara za kulturu, te je 2011. godine Pokrajinski sekretarijat protivzakonito dodelio Neolitskom Starčevu sitnicu od 1.750.000 dinara, samo za izradu projektne dokumentacije što je bila neverovatna zloupotreba i komercijalizacija arheološkog lokaliteta od izuzetnog značaja, koji od svega nema apsolutno nikakvu korist, jer su Mladenović i bratija preko nekakve marketinške studije, bezbroj raznoraznih analiza i multidisciplinarnih sagledavanja zapravo gledali kako da se što više para slije u privatne džepove, a da se pritom na samom lokalitetu ne radi apsolutno ništa.

Tako se Mladenović kao veliki stručnjak za arheologiju i prodavanje magle, svojedobno proslavio izjavom da je "starčevačka kultura brend Starčeva. Činjenica da se čitava kulturna grupa naziva po Starčevu za nas je bila značajna odrednica.

Druga marketinška postavka bila je da je Beograd tržište Starčeva. Sa svojih dva miliona stanovnika i rastućim trendom na polju turističkih usluga, blizinu Beograda shvatili smo kao razvojnu šansu našeg projekta.

U narednim godinama predviđena je izgradnja replika svih neolitskih naselja proučenih u okruženju, izgradnja upravne zgrade sa muzejskim depoom, kongresnim centrom, ugostiteljskim sadržajima i najširom turističkom ponudom.

Kompleks će biti upotpunjen i kampom i bungalovskim naseljem, čime će se stvoriti uslovi za prihvat turista koji trasom od Severnog ka Crnom moru već prolaze našom opštinom. Činjenica da je Podunavlje određeno kao strateški interes EU, dodatno olakšava naš posao. Na ovom poslu svakodnevno radi tim referentnih stručnjaka, a sa ponosom mogu istaći da se realizaciji projekta pridružio i prof. dr Nenad Tasić, naš eminentni arheolog koji već radi na neolitskom lokalitetu Vinča.

Mnogo je toga potrebno uraditi, a za nas je najvažnije da u ovoj godini završimo izradu projektne dokumentacije, kako bi stvorili i formalne okvire za apliciranje na konkursima evropskih fondova". Očigledno u samom startu bilo da se ovde radi o najobičnijoj drpaži iz svih mogućih fondova radi izgradnje nekakvog zabavnog parka koji bi po imenima idejnih tvoraca trebalo nazvati Mićalend.

Očigledno je da Mladenović pojma nije imao šta je uopšte arheološki park, jer da to zna, sigurno se ne bi zalagao za gradnju arheološkog parka na mestu gde se lokalitet uopšte ne nalazi, već na sasvim drugoj lokaciji. Naime, u svetu i Evropi se odavno uređuju arheološki parkovi gde god se nalaze dobro istražena važna arheološka nalazišta, ali malo gde se nalaze cirkusi poput arheološko turističkog kampa Neolitsko Starčevo.

Stoga je sasvim jasno da je bila nezakonita svaka dodela novca ovoj budalaštini iz fondova za zaštitu nepokretnih i pokretnih kulturnih dobara, iz prostog razloga jer se uopšte nije radilo o bilo kakvim radovima na zaštiti samog lokaliteta.

Kako bi se za svaki slučaj osiguralo da sredstva budu dodeljena, na ovaj konkurs se kao korisnik prijavila gradska uprava Pančevo, pošto su na konkursu sa projektima u oblasti zaštite nepokretnog kulturnog nasleđa mogu učestvovati isključivo organi lokalne samouprave, ili teritorijalno nadležne ustanove zaštite kulturnih dobara i to sa projektima zaštite kategorisanih spomenika kulture (što arheološko turistički park van lokaliteta sigurno nije) za koje je: kreirana plansko-tehnička dokumentacija (koja nije ni postojala), određena namena i korisnik, izdato konačno rešenje nadležnog organa o uslovima za izvođenje mera tehničke zaštite i drugih radova (kakve se mere tehničke zaštite mogu sprovoditi na nečemu što uopšte niti je kulturno dobro niti uopšte postoji!).

tome kolika je sve ovo zapravo bila bruka i kompletna cirkuska manifestacija, najbolje svedoče i svojevremeni seoski panađur nastao zbog tobože veoma interesantnog kulturnog sadržaja, odnosno bratimljenja neolitskih mesta Starčeva, Vinče i Lepenskog vira na sam dan prolećnog ekvinocija odnosno ravnodnevnice pod izgovorom kako se na ovaj susret čekalo 7500 godina te je Starčevo bilo centar svetskih neolitskih megapolisa.

Na tom skupu navodno u nesvakidašnje prisnoj i nadahnutoj atmosferi ovi "neolićani" trasirali su temelje budućeg arheološko-turističkog trougla a ideje i predlozi "vrcali" su na sve strane. Inače svoj kreativni doprinos čitavoj svinjariji godinama je davao i dr Nenad Tasić, inače sin akademika Nikole Tasića, član arheološkog paketa derišta Filozofskog fakulteta i navodno jedan od najkompetentnijih učesnika, profesor na Filozofskom fakultetu i direktor projekta Vinča, koji je, ushićen ovom idejom, akcenat buduće zamisli stavio na vanvremenu plemenitost neolitske epohe, jer ona je, pored svega ostalog, upamćena po jednom od najdužih perioda bez rata, te je odgovornost svih učesnika u duhovnom smislu još izraženija, a naravno je još veća odgovornost svih onih koji Tasića dovlače na sve moguće izvore para koje on troši sa neviđenom lakoćom, praktično ni na šta!

Naravno, tek kasnije su na videlo izašli dodatni detalji šta sve zapravo podrazumeva projekat Neolitsko Starčevo, pa se septembra 2012. ispostavilo da se radi glavni projekat za izgradnju upravne zgrade i muzeja površine 3.000 kvadrata, a kao priprema za sve ovo, po direktivi žutog preduzeća pod hitno je proširena zona zaštite arheološkog nalazišta i to na privatnim parcelama nakon čega je trebala da usledi preparcelizacija zemljišta i eksproprijacija nakon čega bi trebalo da bude izgrađen arheološko turistički park, odnosno prevođenje poljoprivrednog zemljišta površine 38 hektara u građevinsko.

Takođe se ispostavilo da skaredno udruženje Neolitsko Starčevo planira izgradnju golf terena, a na površini od 10 hektara akva park.

Tom prigodom Mladenović je izjavio kako bi Neolitsko Starčevo trebalo da ima upravnu zgradu muzeja, repliku neolitske nastambe, kamp, bungalovsko naselje, parkinge i objekte mirujućeg saobraćaja,i heliodrom uz prateće uslužne sadržaje, dok bi glavnu atrakciju na ovom prostoru predstavljala zgrada muzeja, poluukopana zemunica pasuljastog oblika sa travnatim krovom, koja će u potpunosti oslikavati graditeljski manir neolitskog čoveka.

Nakon izrade projektne dokumentacije za gradnju džinovske polu ukopane zemunice površine 3.000 kvadrata postavilo se pitanje šta bi se u takvoj nakazi izložilo.

Ipak nabrzaka je napamet sagrađeno nekoliko replika kuća sa gumenim ljudima po projektu članova manufakture Tasić: prof dr Nenada i žene mu Danijele.

Inače u Starčevu je jedno vreme postojalo i udruženje stočara Crno jagnje koje je takođe bilo uključeno u Mladenovićeve nebuloze , a same nebuloze su godinama opet bile zarazna bolest propalog žutog preduzeća o čemu najbolje govori slučaj izvesne Marinike Tepić ex Čobanov, koja se malko zaletela po rumunskoj liniji, i to tako što je straćila čak tri miliona dinara na rekvizite za svetsko prvenstvo "banatskih šora" u Tomaševcu: devet hektara travnjaka, lopte od kože kamiljih muda i palice od baobaba sa Madagaskara!

Mića Mladenović, zvani "Mućkara", je inače po ključu žutog preduzeća bio određen da bude čovek od posebnog poverenja dr Nenada Tasića istaknutog člana notornog beogradskog arheološkog klana Tasić, Tasić & Co. Uzgred, Tasić junior je, kao svoje životno delo, zamislio totalnu privatizaciju istraživanja preistorijskih nalazišta poput Vinče, gde njegovo prčkanje poprima doživatan karakter iako manje više bez značajnih rezultata, osim što se svaki dan čeka da se čitav lokalitet pod teretom desetina nasutog šodera stropošta u Dunav.

A onda je preko Mladenovića i ostataka žutog preduzeća u Pančevu hteo da preuzme prčkanje na lokalitetu Starčevo, i to preko skaradnog udruženja građana Neolitsko Starčevo čiji je jedan od osnivača i doskorašnji kopredsednik slučajno bio upravo Mladenović, a gde su godinama preko pančevačkog zeta Milorada Đurića, doskorašnjeg sekretara za kulturu AP Vojvodine, pod izgovorom zaštite arheološkog nalazišta Starčevo, nemilice upumpavane pare za izradu projekata za turističko zabavni park Neolitsko Kurčevo sa heliodromom, naseljem bungalova i akvaparkom!

Sve se ipak završilo svečanom propašću najpre Žutog preduzeća pa onda redom svih drugih po hijerarhiji. Najpre su volšebno izgorele replike kuća sa sve gumenim ljudima, pošto je Starčevcima očito bilo dosta i neolita i kretenolita i Tasića, ali je definitivan kraj projektu Neolitskog Starčeva usledio 2018. godine kada je u Registar udruženja pri APRu upisana izjava članova udruženja upravo Miće Mućkare kojom je priznao postojanje solidarne odgovornosti za dugove Udruženja sve do polovine 2021. godine!

Inače sam klan Tasić, Tasić & Co on u najmanju ruku podseća na Himeru, odnosno neman sačinjenu od delova mnoštva životinja koja je imala kozje telo, zmijski rep te lavlju, kozju i zmijsku glavu iz kojih je bljuvala vatru, pošto su pripadnici klana razgranali posliće na više strana ali svejedno dobro je poznato izvorište svih muljaža, za koje je zajednički imenitelj rotari klub u Majke Jevrosime.

Na žalost, do danas nije pokrenuta nikakva istraga kako bi se do kraja rasvetlile sve muljaže klana Tasić, jer bi pokretanje istrage svakako ugrozilo pozicije tog klana čija je odgovornost javna tajna. Tako je recimo dobro poznato da je osnivač klana Nikola Tasić uvek bio džentlmen pa je redom pozapošljavao sve svoje švalerke a kao svoju „sekretaricu" čak izvesnu gospođicu Đorđević Bibiku, odnosno bivšu ženu sinovljevog kuma a Tasić senior je čak bio i član komisije za odbranu doktorata bivšeg muža svoje bivše „sekretarice". I to čak - u Španiji.

Na kraju se postavlja pitanje da li se ikada iko od davalaca novca za ovakva istraživanja zapitao na šta je zapravo potrošen novac. Prema onome što se zna, jasno je da nije. Novo Ministarstvo kulture imaće pune ruke posla kako bi rasčivijalo ko je i po kom kriterijumu obezbedio finansiranje čeprkanja po svim mogućim Atlantidama u Srbiji!

Na žalost, i pored potpunog kraha ideje o Neolitskom Starčevu, nekima ni danas nije dosta gluposti pa se nedavno, opet u Starčevu pojavila božanstvena ideja da se u Starčevu podigne spomenik popularnom Kremenku, junaku crtaća o neolitu, jer je i on, navodno, civilizacijski, Starčevčanin.

Ali naravno autori ove budalaštine su zaboravili samo jednu stvar: isključiva autorska prava na lik Kremenka i Kamenka imaju njihovi autori Vilijem Hana i Džozef Barbera!!!