(P)likovi

Srbija je u bankrotu, a po Vučiću je u “zlatnom dobu”

Ako ne sklonimo ovog lopova i ludaka, nestaćemo

Ninoslav Jovanović, poznatiji kao Malčanski berberin, prvi je član Srpske napredne stranke koji je osuđen na doživotnu robiju. Zbog drugih krivičnih dela, izuzetno štetnih po državu i narod, takvu kaznu zaslužuju mnoge njegove stranačke kolege, počev od vođe. Zbog verbalnih uvreda, šefu kartela Aleksandru Vučiću je određena novčana kazna. Kazna je simbolična, ali značajna iz pedagoških razloga, neka se navikava. O Vučićevim masovnim zločinima nad Srbijom, koji će kad-tad biti sankcionisani, piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak saradnik i prijatelj aktuelnog diktatora.

Predrag Popović

Aleksandar Vučić se ne bavi politikom. Svaki njegov tzv. politički potez, stav ili izjava, sve potpada pod neki član Krivičnog zakonika. Iza marketinških parola, u kojima više nema ni ideoloških principa, nalazi se samo ambicija da što pre zgrne što više novca. U tome je uspeo, postao je najbogatiji kriminalac u Evropi.

U pljačkaškom pohodu na Srbiju, Vučić je prvo zaveo diktaturu i prisvojio sve državne institucije. Policiju i pravosuđe je pretvorio u servis za zaštitu sebe i svojih ortaka iz kartela. Nekažnjeno je radio šta je hteo, ali ne može dokle bi hteo. Okolnosti su se promenile. Na njegovo veliko iznenađenje, u pravosuđu su počeli da glavu i glas dižu mnoge sudije, kojima se ne tone zajedno s njim. Primera je mnogo, najbitnija su dva poslednja - presuda protiv Vučića po tužbi Boška Obradovića i odbijanje predsednika beogradskog Višeg suda Aleksandra Stepanovića da izvrši Vučićevo naređenje u postupku protiv Darka Šarića.

političkim protivnicima Vučić govori u skladu s kućnim vaspitanjem. Upotrebljava termine kojima su se častili njegovi roditelji, a koje je kasnije preneo u svoju porodicu. Navikao na gadosti, bez problema ljude naziva ološom, lopovima, banditima, kretenima... S tom navikom, hiljadu puta je Boška Obradovića etiketirao kao lopova i fašistu.

Obradović ga je tužio samo zbog dve izjave Televiziji Pink, 13. i 16.februara 2019. godine, Lider Dveri je tražio novčanu nadoknadu od milion dinara za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti. Aleksandra Čulin Vujić, sudija beogradskog Prvog osnovnog suda, delimično je usvojila tužbeni zahtev i donela presudu kojom je Vučić obavezan da isplati 200.000 dinara kazne.

Apelacioni sud možda odbije da potvrdi tu presudu, možda je poništi ili preinači u Vučićevu korist. Ako kazna bude potvđena, Vučić će pokušati da je predstavi kao dokaz da je pravosuđe slobodno. Sudije, eto, i njega kažnjavaju.

Bez obzira na medijske trikove, koje će primeniti, Vučić je svestan da je ovo njegov težak poraz. Ne samo što je sudski dokazano da je agresivni lažov, nego postoje i sudije koje ga se ne plaše, koje su spremne da potpišu rešenje o kažnjavanju.

Vest o toj presudi doprineće razbijanju straha kod normalnih građana, a Vučićeva vlast se zasniva upravo na strahu. Kad se dokaže da nije iznad zakona, da ga sudije ne tretiraju kao božanstvo, rasprsnuće se predstava, koju kreira preko Pinka i ostalih medija pod njegovim patološkim uticajem.

Pored tog problema, koji mu nanosi štetu u javnosti, Vučić se suočio s još težim i kompleksnijim slučajem sudije Aleksandra Stepanovića. Predsednik Višeg suda u Beogradu odbio je da ispuni njegove želje u postupku protiv Darka Šarića. Vučić je davno napravio sporazum sa Šarićem o toku sudskog procesa i konačnoj presudi.

Dogovoreno je da narko bos još u oktobru 2019. godine bude pušten iz pritvora, da se brani sa slobode. Iako je bilo zakonskih osnova, koje su išle u prilog toj ideji, pošto je Šarić u pritvoru od 2014, zahtev je odbačen. Istu sudbinu doživelo je i Vučićevo naređenje, kojim je prošle jeseni od Stepanovića tražio da učestvuje u montiranju presude. Vučić i Šarić su se dogovorili da zatvorska kazna ne bude veća od deset godina, kako bi šef narko kartela odmah posle njenog izricanja bio pušten na slobodu.

Stepanović je obavestio predsednika naprednjačkog kartela da će sud doneti odluku o visini kazne u skladu s dokazima. Dogovori s okrivljenim, kao i mito koji je isplaćen Vučiću, ne mogu da utiču na sud. Ne u ovom slučaju, koji pomno prate američke diplomate i agenti službe za borbu protiv narko trafikinga DEA, koji su uložili mnogo novca i vremena na razbijanje Šarićevog klana.

Osim Stepanovića, na Vučića je, u tom smeru, uticao i Nikola Selaković, bivši ministar pravde, a sad ministar spoljnih poslova. Uzalud su se trudili. Vučić je uzeo pare, mora da ih odradi. Sam se hvalio da je dobio 20 miliona evra, a sad ne može da obavi posao i ispuni obaveze prema Šariću.

Tužioci i sudije u tom predmetu godinama su ispunjavali Vučićeve zahteve, iz slučaja su izuzeli Nenada Kovača i još neke diktatorove poslovne ortake, kompromitovali su određene dokaze i ignorisali značajne svedoke, ali ipak nisu imali snage i volje da teraju do kraja. Vrhovni sudija Aleksandar Vučić sad pokušava da nepodobnim sudijama dokaže da je istovremeno i glavni urednik svih medija. Neposlušne sudije, koje mu kvare kombinaciju sa Šarićem, izložio je brutalnoj medijskoj hajci.

- Sudije koje vlast napada jednom će odlučivati i o njima. Ove iste sudije i ovo isto sudstvo će odlučivati i o njihovim građanskim pravima i slobodama u trenutku kada se više ne budu nalazili na javnim funkcijama - odgovorio je Aleksandar Stepanović.

Vučić je zaista zaslužio da mu sude iste ove sudije i to na isti način, flagrantnim kršenjem zakona, kao što su radili do juče u postupcima protiv njegovih političkih i privatnih protivnika.

Takođe, većina ovih istih sudija zaslužuje da im se sudi na isti način, da budu kažnjeni za saučešće u zločinu koji nad Srbijom već osam i po godina sprovodi naprednjački kartel.

Iste ove sudije progonile su kritičare režima i, s druge strane, štitile od odgovornosti kriminalce iz vrha vlasti. Posledice su očigledne - državne institucije su okupirane, javni resursi opljačkani, a građani poniženi i osiromašeni.

Tužioci, sudije, vojni i policijski oficiri, političari iz svih stranaka, intelektualci, lekari, episkopi, novinari, javne ličnosti... Svi su ćutanjem i nečinjenjem sarađivali u zajedničkom zločinačkom projektu uništavanja Srbije, koji je realizovao Aleksandar Vučić. Ko god nije pružio otpor, postao je saučesnik u zatiranju države i naroda. A, Vučić je taj posao obavio perfektno, uništio je svaki segment društva.

Srbija je bankrotirala! Državni budžet je, kao što se videlo u septembarskom rebalansu, zabeležio deficit od 4,2 milijarde evra. Taj istorijski rekord u međuvremenu je porastao za još 1,2 milijarde.

Vučić je iskoristio pandemiju virusa Kovid 19 da opljačka budžet. Proglasio je vanredno stanje kako bi mogao da suspenduje set zakona, među kojima su onaj o budžetu i o javnim nabavkama. Bez ikakve kontrole trošio je novac na respiratore, zaštitnu opremu i sve ostalo. Kako je sam priznao, kupovinu je organizovao u crnoj zoni, s državnim novcem u njegovim torbama.

Nikad nije podnet izveštaj o tome šta je i po kojoj ceni kupljeno. Nije, jer bi se otkrilo ko se i koliko ugradio. Pljačka je izvršena. Nalogodavci i izvršioci su poznati, ali zasad nema ko da ih procesuira.

Svestan da će jednog dana morati da odgovara, Vučić preostalo vreme na vlasti koristi za prikrivanje tragova. Zvanično, javni dug iznosi 29 milijardi evra. Kad se u to uračunaju ugovori za određene infrastrukturalne projekte, ukupno dugovanje iznosi preko 35 milijardi evra.

Vučić je Srbiju već gurnuo u dužničko ropstvo, to ne može da sakrije pričama o "najmanjoj stopi negativnog rasta u Evropi" i sličnim budalaštinama o povećanju bruto domaćeg proizvoda. Ekonomski eksperti poput Branka Dragaša i prof. dr Slobodana Komazeca, čije analize objavljuje Magazin Tabloid, prikazuju stvarnost kakva jeste, a ne kakvom Vučić želi da prevari građane. I prof. dr Ivan Pajović upozorava da je zaduženje Srbije odavno prešlo 100 odsto BDP-a.

- Vlast šteluje vrednost BDP-a kako bi mogla da dobije kredite od međunarodnih finansijskih institucija. To odgovara i poveriocima, koji dozvoljavaju da se u strukturi BDP-a ne prikazuju samo vrednosti koje ostvaruju realni i sektor usluga, nego i vrednost crnog tržišta, pa čak i narko trafikinga. Belosvetske institucije imaju tačan uvid u finansijske tokove svih država, pa i Srbije. Švajcarska Swiss Bank napravila je istraživanje kreditnog potencijala 150 država. Prema toj proceni, kompletna imovina Srbije vredi od 65 do 70 milijardi dolara. U to je uračunata državna imovina koja može da se stavi pod hipoteku. Na tom spisku se nalazi Elektroprivreda Srbije, Telekom, beogradski Vodovod, Srbijašume. Kao što svaki privatni dužnik, kad ostane bez novca, dugove otplaćuje prodajom porodičnog srebra, tako će i Srbija morati da rasprodaje državna preduzeća - tvrdi prof. dr Pajović.

Budžet Srbije je u ovu godinu ušao s gubitnom od pet milijardi evra, a na naplatu stiže sedam milijardi glavnice ranije preuzetih kredita, plus 1,2 milijared evra kamata na ukupni javni dug. Pa, da je zaista Supermen, kao što o njemu misle Marko Đurić i Predrag Sarapa, Vučić ne bi mogao da nađe rešenje za taj problem.

No, ako nema novca u budžetu, u Vučićevoj pokvarenoj mašti uvek ima dovoljno laži, kojima truje žrtve svog pljačkaškog pohoda. Umesto da konstatuje realno stanje i prizna poraz, Vučić nastavlja da plasira besmislice, među kojima je i ona o povećanju plata u javnom sektoru.

Bez stida, ni da trepne dok obećava da će prosečna plata u ovoj godini porasti do 700 evra u Srbiji, a do 900 u Beogradu. Te brutalne laži objavljuju njegovi mediji, u kojima novinari primaju prosečno oko 350 evra.

Upravo stanje u privredi pokazuje dubinu dna na koje je Vučić gurnuo radnike. Za razliku od njegovih propagandnih iluzija, realni podaci pokazuju svu tragiku. Od ukupno 2,2 miliona zaposlenih, 620.000 radi u javnom sektoru. Još 600.000 je angažovano u javnom sektoru po ugovorima o povremeno-privremenim poslovima.

U tu PPP mašineriju uključeni su uglavnom paraziti iz Srpske napredne stranke. Većina radi po nekoliko nedelja ili dva-tri meseca godišnje, ali režimski statističari ih sabiru u ukupan spisak zaposlenih, kako bi prikazali što nižu stopu nezaposlenosti.

Vučić je na državni budžet natovario pola miliona svojih abonenata. Za nerad, oni dobijaju platu, ali i kartu za put u provaliju. Privredna recesija, do koje bi došlo i bez pandemije Kovida 19, već je uzela maha, a najgore tek dolazi. S obzirom na strukturu srpske privrede, jasno je da će se na najtežem udaru naći preduzeća i radnici u realnom sektoru.

U Srbiji je registrovano i aktivno 100.000 preduzeća. Među njima je 87.000 mikro preduzeća, 10.000 malih i 2.371 srednja preduzeća. Velikih kompanija ima samo 521, a to su uglavnom trgovinski lanci i frime koje se bave tom delatnošću, a ne proizvodnjom.

Dakle, 99,5 odsto preduzeća nalazi se u grupi koja je osetljiva na svaku pojavu recesije. Analize evropskih ekonomskih eskperata pokazuju da će u sledećih pet godina 58 odsto malih i srednjih preduzeća trajno ili privremeno obustaviti rad, može samo da se zamisli katastrofa u kojoj će se naći takve firme u Srbiji.

Bez akumulacije, koja bi im pomogla da prežive krizu, mikro, mala i srednja preduzeća najteže su pogođena recesijom. Većina će se ugasiti, a radnici ostati na ulici. No, to ne brine Vučića. Iako ih ima samo 0,5 odsto, u velikim firmama je zaposleno čak 42,2 odsto radnika. I njih će zadeseti propast, ali ne odmah, pad će im trajati duže.

Uostalom, vladaru je stalo samo do javnog sektora, tamo je udomljeno njegovo glasačko telo. Kad se oni suoče s posledicama recesije, a to je neizbežno, Vučić namerava da primeni jedno od tri moguća rešenja. Svako je prilagođeno njegovim političkim i poslovnim interesima. Isto tako, svako je unapred osuđeno na neuspeh, ali njemu je važno da održi sistem bar do sledećih izbora.

Prvo rešenje se zasniva na novom zaduživanju. Otplatu glavnice kredita i prispelih kamata, koje će ove godine dostići nivo od 8,2 milijarde evra, Vučić namerava da izvrši novim zaduživanjem.

I sam je priznao da je kod kineskih i tri zapadne komercijalne banke obezbedio kreditne linije za 14 milijardi evra. Neće povući sav novac koji mu je odobren, nego samo onoliko koliko je neophodno za servisiranje dugovanja. Na taj način gurnuće Srbiju u još veće dužničko ropstvo, čije posledice će osećati i nekoliko sledećih generacija.Vučić o tome brine koliko i o lanjskom snegu.

Na njegovu, a i opštu nesreću, tim rešenjem, u koje je uključena i prodaja državnih preduzeća, može samo da na neko vreme odloži sudar sa stvarnošću. Kad iscrpe tu opciju, moraće da primeni rešenja koja se neće svideti njegovim sendvičarima.

Za početak, prorediće se plate zaposlenih u javnom sektoru. Očerupani budžet se ni sada ne puni dovoljnom brzinom i količinom, koja je neophodna za redovnu isplatu plata i penzija. Proizvodnja je dramatično opala, baš kao i kupovna moć.

S mrvicama koje se slivaju u državnu kasu i uz pomoć kredita, vlast već priprema sistem za kriznu situaciju. Po planu, redovne isplate trebalo bi da se održe do jeseni, kad Vučić namerava da raspiše vanredne parlamentarne izbore. Posle toga, ako uspe da opet sprovede krađu glasova, javno će priznati kolaps privrede. Logično, za katastrofu će okriviti "nevidljivog neprijatelja".

Eto, uveo je Srbiju u zlatno doba, dao je narodu med i mleko, nezaposlenost spustio na istorijski minimum, a stopu rasta podigao na nivo na kome i Nemci zavide, ali udarila je pandemija Kovida 19 i progutala ekonomskog tigra. To objašnjenje neće zadovoljiti Vučićeve sledbenike, koji će morati da podele sudbinu normalnih građana, pa da zajedno balansiraju na ivici egzistencije, nezaposleni i gladni.

Druga opcija, koju Vučić takođe razmatra, svodi se na pokrivanje troškova u javnom sektoru kontrolisanom inflacijom.

Kako izgleda sistem u kome dođe do prekida redovne isplate plata i penzija, kao i inflacije, Srbi su videli devedesetih godina. Kao što je tadašnja vlast obećavala, jeli su korenje, prodavali sve što imaju, samo za brašno i ulje. Tada uništeni srednji sloj nije uspeo da se obnovi ni posle tri decenije, a stiže repriza užasa.

Kao što su različiti uzroci privredne propasti u vreme Slobodana Miloševića i sad, pod diktaturom Aleksandra Vučića, drugačije su i posledice. U uslovima rata i sankcija, Miloševićev režim je pokušavao da na sve, pa i nezakonite, načine pomogne građanima da prežive. Istovremeno dok je sprovodio pljačku javnih resursa, Miloševićev sistem je dopuštao šverc i sve ostale načine kakve-takve zarade. Vučićev režim se bavi samo pljačkom, za građane ne mari. Kome to ne odgovara, neka beži ili neka crkne.

- Srbi su lezilebovići, nemaju nemačku, protestantsku radnu etiku, samo gledaju kako da se uvale na državne jasle, da ništa ne rade, a da redovno primaju platu - rekao je Vučić.

Na osnovu te optužbe, presudu je nedavno izrekao Vladimir Đukanović, tumač Vučićevih misli. Narodni poslanik iz redova SNS-a objasnio je zašto vlast stimuliše dolazak migranata s Bliskog istoka. Razlog je jednostavan - Srbi ne žele da rade, ne pristaju na mizerne plate i robovlasnički sistem.

- Mi imamo ozbiljan problem. Neke fabrike bi ovde došle, ali ne mogu jer nemaju radnu snagu u Srbiji. Vlasnici fabrika su prinuđeni da primaju migrante. Srbi neće da rade za 30.000 dinara, ali onaj Arapin hoće za 25.000. To morate da prihvatite, ili će investitori da pokupe fabrike i da odu - tvrdi Đukanović.

Ko ne prihvati ropski život, neka se pakuje i beži iz Srbije u tri lepe Angeline, biće više mesta za Arape, Afrikance i, naravno, za zlikovce iz naprednjačkog kartela. Dok normalne građane prisiljavaju da rade za plate od 250 evra, Vučićevi ortaci se šire i bahate.

Vučićev kum Nikola Petrović je za četiri miliona evra digao vilu na Senjaku. Drugi kum Slaviša Kokeza, dojučerašnji konobar u kafiću "Kontakt", nedavno je prodao firmu Win Win i zaradio 130 miliona evra. Treći kum Goran Veselinović, dojučerašnji Vučićev šofer, s bivšom suprugom se bori oko imovine vredne oko 20 miliona evra. Ništa skromniji nisu ni ostali pripadnici vladajućeg zločinačkog udruženja, naročito ne oni koji su se, poput Zvonka Veselinovića, pošteno izlagali opasnosti da budu uhvaćeni u krađama, pljačkama i švercu droge i oružja.

Veselinović je u zimske čarolije na Kopaniku otišao u automobilu vrednom 970.000 evra. Model "Mercedec Benz G 63 AMG Brabus 700" je 2015. godište. Ima vrhunske karakteristike. Sa šest točkova, za 4,3 sekunde dostiže brzinu od sto kilometara na sat, a maksimalna brzina mu je 239 km/h. "Mercedes" proizvodi samo deset takvih automobila godišnje.

Tržište je malo, nema mnogo kupaca koji su spremni da plate milion evra. E, u Srbiji ih ima. Umesto da u nekoj ćeliji okajavaju grehove, oni sede za volanom najskupljeg vozila na svetu i voze se najsiromašnijom državom u Evropi.

Aleksandar Vučić je omogućio Zvonku Veselinoviću da uživa u automobilu koji košta 3.880 plata, po kojima Vladimir Đukanović želi da iznajmi srpske radnike stranim investitorima.

U percepciji kriminogenih vladara, svako ko se pobuni protiv tla koje šire, svako ko brani elementarno dostojanstvo i pravo na život, svako takav je neprijatelj i protiv njega su dozvoljena sva sredstva. Ne prvi put, na svojoj koži je to osetio vladika Grigorije.

- Ne postoji nijedan čovek koji može da bude spasitelj, potrebno je napraviti sistem da ne bismo svaki put ponovo tražili nekog spasitelja. Sistem mogu da naprave mladi ljudi u koje ja verujem i sa kojima razgovaram. Moj plan je da sakupimo što više mladih ljudi koji su obrazovani, pošteni, pametni, hrabri i koji hoće da dođu u Srbiju, ako već nisu tu, a ako jesu da se žrtvuju da napravimo, pre svega, pravni sistem. Ne želim da išta zavisi od jednog čoveka. Ako nešto mogu da učinim za moj narod i ako to narod očekuje, ja želim da skupim 30, ako je moguće i 300 ljudi, između 30 i 60 godina, koji su spremni da se žrtvuju za Srbiju - rekao je nedavno episkop dizeldorfski i nemački.

Grigorije je tim rečima opisao najstrašniji Vučićev košmar. Diktator se ničega ne plaši više od mladih, poštenih, hrabrih i pametnih ljudi koji žele da naprave pravni sistem. Oni su sušta suprotnost njegovim rođacima, kumovima i saradnicima, pa i najozbiljnija pretnja po pljačkaški mehanizam, kojim SNS razjeda Srbiju.

Na taj plan, Vučić je odgovorio rafalnom paljbom po Grigoriju. Nema laži i gadosti koju režimski mediji i politički trabanti nisu bacili na nepodobnog vladiku. U odbranu svog lika i zlodela Vučić nije uvukao samo nesrećnog klovna Vojislava Šešelja, koji je Grigorija zasuo najprljavijim uvredama, nego i Sinod Srpske pravoslavne crkve, koji se ogradio od plana da se u Srbiji napravi normalan državni sistem, koji neće zavisiti od volje i maloumlja spasitelja Vučića.

- U Srbiji već više decenija postoji krajnje loš sistem, koji nam proždire ljude i državne resurse, a od svih nas kolektivno pravi nomade kojima je jedini izlaz odlazak u inostranstvo. Krajnje je logično da neko ko je duhovni pastir Srba koji žive u Nemačkoj, u razgovoru sa hiljadama mladih i obrazovanih, koji su bukvalno oterani iz zemlje, dođe do zaključka da bi bilo dobro motivisati te ljude da ne odustanu od Srbije, već da se za nju bore. Oni koji su se prvi javili da napadnu vladiku Grigoriju su, sasvim očekivano, predstavnici Vučićevog režima, a upravo oni su učinili sve da mladi i obrazovani ljudi ne dobiju nikakvu društvenu prođu, jer im sistem počiva na kriminalu i angažovanju najgorih. Jasno je da bi svaki uspešni Srbin, koji bi se odazvao ovakvom pozivu, bio velika pretnja za vlast. Pre svega, zato što bi to bila alternativa sa ljudima koji su završili prave fakultete i stekli društveni status i onda bi narod mogao da ih uporedi sa plagijatorima i kupcima diploma, koji nam trenutno vladaju - smatra Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta.

Malčanski berberin je osuđen na doživotnu robiju zbog individualnog krivičnog dela. Teško je oceniti koliku i kakvu kaznu zaslužuje Aleksandar Vučić za masovne zločine nad građanima Srbije. Uskoro, kad dođe vreme, sudiće mu njegove sudije, a protiv njega će svedočiti njegovi najbliži saradnici.

Visina kazne nije bitna, s obzirom kakvog je karaktera, on u zatvoru neće moći da izdrži ni jednu noć. Dehidriraće od plača. Ipak, nezavisno od njegove lične sudbine, Srbija zaslužuje da kroz katarzu prođe čistkom od naprednjačke pošasti, koju simbolizuje Aleksandar Vučić.