I bi sudbina

Eksperti navode datum smrti Sjedinjenih Država

Propast Amerike

Poznata knjiga Osvalda Špenglera „Propast Evrope", koja je izašla pre sto godina, do danas uzbuđuje umove. Iz samog naslova sledi da je budućnost Evrope prilično mračna. Iako se naslov knjige bukvalno može prevesti kao „Propast zapadnog sveta" (na nemačkom Der Untergang des Abendlandes), ipak je poznati nemački publicista i filozof Špengler pisao upravo o Zapadnoj Evropi. Sjedinjene Države su u velikoj meri ostale „ispod radara". Zato su neki čitaoci ove knjige izvlačili ne sasvim tačan zaključak: da je Evropa osuđena na propast, a da Amerika ima budućnost. Ona će, u ulozi velike države, zameniti oronuli Stari svet... tvrdi Valentin Katasonov predsednik Ruskog ekonomskog društva „S. F. Šarapov"

Piše: prof. dr Valentin Katasonov

1.

Zaista, u trenutku objavljivanja knjige „Propast Evrope", počeo je brzi uspon Novog sveta. Amerika je uspela da izvuče maksimalnu korist iz slabljenja Evrope, što je bio rezultat Prvog svetskog rata.

Kao rezultat Drugog svetskog rata, Amerika je još više ojačala, stvorila vojne i dolarske temelje posleratne hegemonije u svetu.

Na tim temeljima izrasla je imperija Pax Americana (Američki mir). Činilo se da će posle raspada SSSR-a svet biti unipolaran, hegemonija SAD postala je apsolutna. Mnogi su imali osećaj da će ta hegemonija večno trajati.

Fransis Fukujama u svom senzacionalnom delu „Kraj istorije", požurio je da učvrsti status quo uspostavljen početkom 1990-ih i da objavi da je Pax Amerikcana večno stanje sveta.

Mnogi poklonici Amerike govorili su i nastavljaju da govore da je to izuzetna država, „Nova Atlantida" (ime koje joj je nadenuo engleski filozof Fransis Bejkon). Pokušaj upoređivanja Amerike sa drugim državama koje su nekada bile imperijalne sile (npr. Španija i Britanija), nije korektno.

Razlog je taj što je „Nova Atlantida" stvorena prema projektu. Projektu takvih harizmatičnih ličnosti kao što su Fransis Bejkon i očevi-osnivači: Džon Adams, Bendžamin Franklin, Aleksandar Hamilton, Tomas Džeferson, Džejms Medison, Džordž Vašington. Misionarska država, navodno pozvana da postoji večno i da prosvećuje sve narode na Zemlji.

Ipak, danas skeptici govore upravo suprotno: to je veštačka država, takve države ne žive dugo, slično kao što su deca nošena van materice osuđena na brzu smrt... Zaista, Amerika je mlada država, za pet godina napuniće tek 250 godina, polovinu tih godina bavila se svojim unutrašnjim problemima, nije joj bilo do mesijanstva.

Povodom veštačkog stvaranja Amerike i njene nesposobnosti da ispuni mesijansku ulogu, još krajem 19. veka šalio se engleski pisac Oskar Vajld: „Amerika je jedina zemlja na svetu koja je prešla od varvarstva do propasti, preskočivši epohu civilizacije."

Među američkim političarima i predstavnicima akademske nauke u posleratnom periodu, smatralo se za loše manire dovođenje u pitanje teze o večnosti Pax Americane i mogućnosti slabljenja položaja SAD u svetu. Postojali su, naravno, pojedinačni „disidenti", ali oni su bili odbacivani. Ako je u vreme Obame, pa čak i Trampa, bilo relativno malo skeptika koji su očekivali početak kraja Amerike, danas je situacija potpuno drugačija.

Početkom 2021. godine, nakon događaja u vezi sa prošlogodišnjim nemirima (protesti pod zastavom Black Lives Matter) i izbora predsednika, niko više zaista ne veruje u očuvanje Pax Americana.

A mnogi pesimistično gledaju na budućnost SAD. Oni vide realnu pretnju građanskim ratom sa korišćenjem oružja, raspad zemlje na nekoliko delova, propast ekonomije, prelazak kontole nad zemljom sa države na najveće digitalne korporacije iz Silikonske doline, krah dolara itd.

U vezi s tim interesantno je vratiti se na radove pomenutih „disidenata". I iznenaditi se kako su uspeli da izbegnu hipnotički efekat privremenih uspeha Amerike i da objektivno sagledaju budućnost zemlje u kratkoročnoj i srednjeročnoj perspektivi. Budućnost koja, po analogiji sa naslovom knjige O. Špenglera, može da se nazove „Propast Amerike".

Jedan od njih je engleski istoričar Pol Kenedi. Njegov knjiga „Uspon i pad velikih sila: ekonomske promene i vojni sukobi od 1.500. do 2.000." u SAD je objavljena 1987. godine. U to vreme Pol Kenedi je bio profesor na Jejl univerzitetu, nalazio se u epicentru američke intelektualne sredine. Krajem osamdesetih knjigu su u Americi prihvatili čak i sa odobravanjem, jer je u njoj predviđen krah Sovjetskog Saveza koji su priželjkivali mnogi američki političari.

U tom trenutku malo ko je obratio pažnju na autorove misli o tome da i Americi takođe preti slabljenje i čak gubitak statusa supersile.

U Kenedijevoj knjizi ključan je bio koncept „imperijalne prenapregnutosti".

Za održavanje statusa supersile, državi je potrebna vojna snaga, a za održavanje vojne snage potrebna su velika izdvajanja iz budžeta. Ali, ako država dugo vremena troši u vojne svrhe više od 10% budžeta, ona će neizbežno, u dugoročnoj perspektivi, početi ekonomski da slabi. Maksimum je 10 odsto.

Ako država ima i druge „sistemske teškoće", onda ova granica, prema mišljenju P. Kenedija, može da bude 5%. Sovjetski Savez je tipičan primer takve „imperijalne prenapregnutosti".

Prema nekim procenama, poslednjih godina postojanja SSSR je za vojne troškove izdvajao i do 20% BDP-a. Što se tiče SAD, posle okončanja „hladnog rata", kako su primetili komentatori Kenedijeve knjige, u Americi je navodno nestala pretnja „imperijalne prenapregnutosti".

Zaista, vojni rashodi SAD su 1990-ih počeli da se smanjuju. Ako ne u apsolutnom, onda u relativnom smislu (kao udeo u svim budžetskim troškovima i kao udeo u BDP-u). Pola Kenedija su počeli da ismevaju kao „onog koji uzbunjuje", a njegovu knjigu kao neuspešnu imitaciju Špenglerove „Propasti Evrope".

Ali, već u 21. veku, Vašington je opet video spoljne pretnje, pre svega od strane Rusije i Kine. I počeo je da povećava svoje troškove za vojsku. Za vreme predsednika Bila Klintona (kraj devedesetih) vojni troškovi su bili na nivou od 270-280 milijardi dolara. A vojni budžet za 2021. već iznosi 740 milijardi dolara.

U ovom trenutku, udeo troškova za vojsku u BDP-u iznosi oko 4% BDP-a. Čini se da ovo opterećenje nije kobno. Ali, u vreme kada je P. Kenedi pisao svoju knjigu, i američki BDP bio je suštinski drugačiji. Više od tri decenije kasnije, udeo realne ekonomije u BDP-u pao je za oko dva puta, i danas iznosi nešto malo više od 20%. Ostalo su razne uslužne delatnosti.

Ako se koriguju procene uzimajući u obzir veliko „razblažavanje" BDP-a raznim uslužnim delatnostima, onda se današnje SAD približavaju kritičnoj tački „imperijalističke prenapregnutosti". Situaciju otežava i ono što P. Kenedi naziva „sistemske teškoće". To se odnosi na ekonomsku krizu izazvanu pandemijom korona virusa, kao i na socijalne proteste u državi.

Na prelasku iz 20. u 21. vek, u Americi se neočekivano pojavljuje cela plejada intelektualaca - „disidenata", koji počinju da diskutuju o mogućoj „propasti" Pax Americana koncepta.

Među njima se našao čak i, od zvaničnika iz Vašingtona slavljen, zbog knjige „Kraj istorije", Fransis Fukujama. Godine 1999. ispod njegovog pera izašla je knjiga „Veliki raskol: ljudska priroda i rekonstrukcija društvenog poretka".

U ovom radu se već vidi zabrinutost za budućnost Amerike, iako u njemu nije nacrtana potpuna i detaljna slika, niti tačno datiranje kraha Amerike. U knjizi postoje samo pojedinačne naznake apokaliptične budućnosti.

Godine 2002. izašla je knjiga poznatog američkog političara i publiciste Patrika Bjukenena „Smrt Zapada". U ovoj knjizi autor piše o tome da će „smrt" zapadne civilizacije početi od SAD. U istom rangu su i radovi poznatog američkog sociologa i politikologa Semjuela Hantingtona (najpoznatijeg po knjizi „Sukob civilizacija"). Godine 2004. objavio je knjigu „Ko smo mi? Izazovi američkom nacionalnom identitetu".

Pogled ovog autora na budućnost SAD takođe je veoma pesimističan. Sva tri pomenuta autora su sa žaljenjem konstatovali da od Novog sveta nije ispao obećani „lonac za topljenje" koji bi uspeo da „svari" različite narode i etničke grupe pretvarajući ih u novu istorijsku zajednicu pod imenom „američki narod"

. Istovremeno, izvornu američku civilizaciju baziranu na anglosaksonskoj ili protestantskoj kulturi, počele su ubrzano da mute druge kulture, koje su donosili imigranti. Uzgred, ova misao je formulisana u punom naslovu pomenute knjige P. Bjukenena „Smrt Zapada: kako izumiranje stanovništva i imigracijske najezde dovode u opasnost našu zemlju i civilizaciju".

Omiljena tema mnogih američkih politikologa, futurologa i publicista postala je očekivani raspad Amerike. O tom scenariju pisali su poznati politikolog prof. Stiven Koen, diplomata i istoričar Džordž Kenan, novinar Pol Starobin i drugi.

Na primer, Džordž Kenan je prognozirao raspad SAD posle raspada SSSR-a. U knjizi iz 1993. godine „Oko stenovitog brda: lična i politička filozofija", pisao je da su se SAD pretvorile u „zemlju-čudovište" koja pati od nabujale birokratije i „neopravdano velike gordosti".

Prema njegovom mišljenju, život bi bio mnogo bolje organizovan kada bi SAD „bile decentralizovane u nešto poput 12 konstitutivnih republika". A evo i mišljenja Pola Starobina koje je izneo 2009. u knjizi „Posle Amerike: priče o dolazećem globalnom veku".

Autor smatra da već duže vreme postoji neprihvatljivo mešanje centralne vlasti u poslove svake pojedinačne države. Potrebno je, prema njegovom mišljenju, uspostaviti konfederaciju, kako je to bilo prilikom stvaranja SAD. Starobin predlaže da se razmotri varijanta oslobađanja SAD od „visokopostavljenog samodržavlja iz Vašingtona" i pretvaranja Amerike u savez autonomnih regionalnih republika koje odražavaju ekonomske i kulturne osobenosti regiona. Prema njegovom mišljenju, to bi za SAD predstavljalo blagotvoran povratak „stvaralačkim izvorima".

Posebno treba izdvojiti grupu autora koji ne samo da predviđaju „propast" Amerike, već govore i o konkretnim datumima. U ovu grupu može se uključiti i već pomenuti Patrik Bjukenen. Posle senzacionalne knjige „Smrt Zapada", 2011. je napisao „Samoubistvo velesila".

U ovoj knjizi (koja je, uzgred, u ruskom prevodu objavljena 2016. godine), Bjukenen mnogo konkretnije govori o scenariju smrti Amerike, a kao datum kada će se to desiti označio je 2025. godinu.

Još je neverovatnija knjiga američkog „proroka" Tomasa V. Čitama. Naslov knjige je „Drugi građanski rat: predstojeći krah Amerike". Knjiga je objavljena 1996. godine. Pre četvrt veka Tomas Čitam je prorekao da će u Americi početi građanski rat. Naveo je i konkretnu godinu - 2020!

Nemoguće je ne pomenuti profesora istorije na Univerzitetu Viskonskin, Alfreda Makoja i njegovu knjigu „Beskrajna imperija" iz 2012. godine.

U ovoj knjizi su opisana četiri scenarija po kojima će živeti SAD i svet. Ali, za Ameriku se svaki od ovih scenarija isto završava: propašću, u periodu između 2020. i 2025. godine. „Američki vek završiće se u tišini", figurativno piše profesor.

Takođe, možemo pomenuti i američkog naučnika ruskog porekla Petra Valentinoviča Turčina (u SAD je došao sa roditeljima sedamdesetih godina prošlog veka). On je koautor knjige koja je izašla 2013. godine - „Rat, prostor i evolucija složenih društava Starog sveta". Pomoću matematičkih modela „vekovnih" socijalno-demografskih ciklusa, on je zaključio da će Amerika doživeti ozbiljnu krizu 2020. godine.

U grupu takvih „tačnih proroka" treba uključuti i nekoliko autora koji nisu Amerikanci. Na primer, poznatog norveškog profesora, sociologa Johana Galtunga. Ovog devedesetogodišnjeg profesora nazivaju „norveškim prorokom". Tako je on, deset godina unapred, predskazao raspad Sovjetskog Saveza. Pre gotovo 20 godina, Galtung je rekao da će Amerika umreti kao imperija.

I pad Pax Americana počeće 2020. godine, a do 2025. ona će u potpunosti izgubiti status supersile. Norvežanin takođe tvrdi da će gubitak međunarodnog autoriteta SAD pratiti „rast fašističkog raspoloženja" u toj zemlji.

Svoje razmišljanje o tome izložio je u knjizi iz 2009. godine „Pad američke imperije - šta dalje?". U Americi, iz razumljivih razloga, ne vole ovog Norvežanina. Zbog oštre kritike američkog kapitalizma i imperijalizma zovu ga „skrivenim komunistom".

Završiću pregled „proročkih predskazanja" o Americi poznatim francuskim ekonomistom, politikologom i piscem, Žakom Atalijem, „sivom eminencijom" niza predsednika Francuske, počevši od Miterana.

Među drugim autorima, Atali se izdvaja po tome što nije samo intelektualac, već i osoba koja pripada svetskoj eliti. Pritom, za razliku od mnogih ličnosti svetske elite, veoma je iskren i otvoren. Autor je oko 70 knjiga, veoma voli da daje intervjue. U kontekstu naše teme, posebno nas interesuje knjiga iz 2006. godine „Kratka istorija budućnosti". Ova knjiga predstavlja prognozu svetskog razvoja za sledećih pedesetak godina.

Atali tvrdi da će 2025. izbiti „neviđena ekonomska kriza" koja će „dovesti do apsolutnog poraza Amerike na njenoj sopstvenoj teritoriji - do odlučujućeg kraja vladavine dolara i smanjivanja geopolitičke moći SAD".

Propadanje Amerike neće se desiti odjednom. Proces će se rastegnuti do 2035. godine. Ne, Amerika neće nestati sa geografske karte, ona će prestati da upravlja drugima. Jednostavno, postaće velika država slična desetini drugih istog kalibra. Hegemona, supersile, neće biti.

A njeno odsustvo pokušaće da nadoknade najveće transnacionalne korporacije. Pre svega, američke IT korporacije. Veliki (ili čak najveći) subjekt na svetskoj areni postaće alijansa GAFA. Iza ove skraćenice kriju se imena četiri velike američke korporacije: Google, Apple, Facebook, Amazon.

Shodno ponovljenim priznanjima Žaka Atalija, mnogi njegovi radovi ne predstavljaju samo nepristrasnu prognozu budućih događaja pod uticajem raznih „objektivnih faktora". Ne, on se bavi „projektovanjem budućnosti" i smatra sebe i svoje „pokrovitelje" važnim „subjektivnim faktorom", sposobnim da utiče na buduće događaje. I knjigu „Kratka istorija budućnosti" treba shvatiti kao neku vrstu „putokaza", koji je autor sastavio u interesu svojih visokopostavljenih „pokrovitelja" (o njima neću sada govoriti, to je posebna tema).

Po svemu sudeći, Žak Atali i njegovi „pokrovitelji" radili su i radiće sve što mogu kako bi ubrzali „propast" Amerike. U „Kratkoj istoriji budućnosti" ta „propast" je samo prva etapa plana koji obuhvata pola veka. Za njom slede još četiri etape. Poslednja je poptuno i konačno uspostavljanje vlasti svetske elite na planeti.

Žak Atali nije u potpunosti zadovoljan rezultatima američkih izbora i novim predsednikom Džoom Bajdenom. Želim da vam ukažem na intervju koji je Žak Atali dao na samom kraju prošle godine, meksičkoj novinskoj agenciji Confabulario. Posebno je važan sledeći odlomak. Atali se pozvao na svoju knjigu „Kratka istorija budućnosti" i podsetio na osnovne etape koje predstoje čovečanstvu u sledećih 50 godina.

On je ponovio da u njegovoj šemi kratke istorije budućnosti, prvu etapu predstavlja propast Amerike kao velike države. I rekao je da je ta etapa već završena. Ovo je izgovorio 26. decembra 2020, odnosno čak i pre konačne, zvanične odluke o pobedniku predsedničkih izbora održanih 3. novembra 2020. Tako da se „propast Amerike" dešava pre roka. I očigledno, uz pomoć „subjektivnog faktora".