Postdemokratija

STRATEGIJA U SLUŽBI TAKTIKE

U politici, kao i u svim drugim poslovima, trebalo bi da postoji strategija, koja je projekat poželjnog uređenja društva i države, a taktika bi trebalo samo da služi njenoj realizaciji, šta i kako treba uraditi da bi se što brže, bolje i bezbolnije stiglo do tog cilja. Ali, kad je strategija u potpunosti posvećena samo osvajanju vlasti i što dužem opstajanu na njenom čelu, onda se ona svodi na taktiku, što je njena potpuna degradacija i obesmišljavanje. Strategija bi trebalo da bude zasnovana na društvenim i moralnim idealima i normama uz poštovanje činjenica i zakonitosti, dok taktika upravo suprotno traži najkraće puteve do cilja smišljajući načine kako da izbegne ili zaobiđe, pa i da prekrši sva pravila. Kad se strategija i taktika poistovete, to je katastrofa za svaki posao i svako društvo. Kad se to desi u politici, to je katastrofa za državu, tvrdi kolumnista Miodrag Mile Isakov, bivši potpredsednik u Vladi Zorana Đinđića i ambasador u Tel Avivu.

Piše: Mile Isakov

Strategija je opšti plan akcija čija je svrha ostvarivanje određenih, jasno definisanih ciljeva, kaže teorija. Taktike su detalji strategije, specifični postupci koji se koriste u primeni strategije. Najkraće, taktika daje odgovor na pitanja Šta i Kako treba raditi, dok strategija određuje Zašto i zašto baš tako.

U građevinarstvu, naprimer, strategija je projekat kuće, koji na osnovu svih mogućih merenja i procena zemljišta precizno određuje koliko duboki i široki moraju biti temelji zgrade i sa kakvom armaturom, da bi se na njih mogli osloniti zidovi tačno određene širine i materijala, koji će moći da nose i druge spratove i krov sa određenom težinom. Taktičko je pitanje kako sve to izvesti, da li će temelji biti kopani ručno ili bagerom, kako će se i čime šalovati, kako će se i kojom dinamikom pripremati i nalivati odgovarajući beton, koliko dugo sušiti i slične tehničke stvari, ali ne sme se odstupati od projektovanih standarda.

Zamislite sad arhitektu koji zida višespratnicu bez projekta ili ne poštujući ga, pa radi smanjenja troškova i veće zarade, smanji armaturu u temeljima, nosećim stubovima i betonskim pločama između spratova, pa još podigne dva-tri sprata više nego što je predviđeno i moguće, a pri izgradnji ne poštuje pravila zaštite na radu. Odnosno, nema šta njega da zamišljamo, njega treba odmah uhapsiti jer će mnogo ljudi stradati već u toku izgradnje takve zgrade, a naročito oni koji bi eventualno živeli u njoj.

Treba zapravo zamisliti kako radnici ginu na tom poslu, a prolaznicima na ulici padaju na glavu delovi građevinskog materijala, kako u toj zgradi stanari slušajući svaki prdež komšije pored i tutanj koraka onih iznad, svakodnevno strahuju da će im plafon pasti na glavu. I, na kraju, kako se ta cela građevina urušava i pri najmanjem pomeranju tla.

Slično je i u politici, ako je strateški cilj, iliti projekat, pravna i demokratska država, onda to znači strogu podelu vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast, koje funkcionišu potpuno samostalno ali dosledno poštujući Ustav i zakone. Ta građevina ne može se izgraditi kako treba bez poštovanja tog projekta, ako institucije države ne funkcionišu i sve poslove preuzme jedna insitucija, odnosno jedan čovek. To vam je kao da se zgrada, koja treba da ima najmanje četiri noseća stuba, oslanja samo na jedan. Može to da opstane neko vreme, ali jednom mora da pukne i na kraju će se srušiti. I zgrada i sistem tako postavljen. Posebno ako je, uz pogrešan način, građeno i od lošeg materijala.

U politici to znači da onaj koji je preuzeo svu vlast, rukovođenje svim drugim stubovima sistema, dakle Narodnom Skupštinom, pravosuđem i vladom, poverava svojim nesposobnim i nemoralnim poslušnicima. To mu dođe kao kada bi se noseći zidovi nebodera, umesto betona i cigle, pravili od čerpića.

Institucije koje treba da budu oni noseći stubovi sistema ne mogu dobro funkcionisati ako ih vode ljudi koji nemaju ni znanja, ni sposobnosti, ni kredibilitet, dakle nemaju čvrstinu na koju bi se oslanjao ceo sistem, odnosno država koja je kuća svih nas, svih građana koji tu žive. Tako se sve svaljuje, odnosno vraća na jedno mesto i jednog čoveka, u našem slučaju na predsednika države Aleksandra Vučića. Zato ih je takve i birao da bi tako i bilo, da bi on odlučivao o svemu.

Ako je na početku vladavine ovog Vučićevog režima i bilo nekih strateških ciljeva podudarnih sa vrednostima demokratskog sveta, a moralo je biti bar u programu njegove stranke kako bi se mogla predstaviti kao demokratska i proevropska, vremenom su se sasvim izgubili jer je želja za održavanjem na vlasti bila jača od potrebe za reformama koje bi vodile demokratskim procesima koji će doprinosti svekolikom razvoju i evropskim integracijama.

Tako je celokupna strategija stavljena u službu taktike, odnosno preuzela njenu funkciju, pa se na pitanja šta i kako treba raditi, odgovori počeli smišljati isključivo polazeći od toga šta je glavni cilj. A pošto je najvažniji cilj održavanje apsolutne vlasti, sve je tome podređeno, sve što se preduzima u funkciji je tog cilja, čak i ono što je u najboljem interesu građane ne radi se radi njihove dobrobiti, već pre svega zbog toga da bi im se vlast dopala. Dakle nije strateški cilj da nam bude bolje, nego da režim bolje izgleda. Ma koliko apsurdno zvučalo, moglo bi se čak reći da su i oni dobri i korisni potezi vlasti zapravo kolateralna šteta u njenim nastojanjima da se što bolje predstavi.

Zbog zaslepljenosti tim jedinim ciljem da se ostane na vlasti, to se više ni ne krije, pa se tako i javno saopštava, da je to i to učinjeno zbog toga da bi vlast pokazala brigu za građane i svoju sposobnost. Znači, ne zato što je to potrebno i dobro za državu i građane, nego zato da bi im se režim prikazao u tom svetlu. I što je najgore oni koji to izgovaraju čine to sa punim uverenjem da je to sasvim normalno i legitimno, jer znaju da je to strategija, oni za drugačiju ni ne znaju.

Naprimer, kada se hvale brojem nabavljenih vakcina, ne propušta se prilika da se naglasi da je to uradjeno da bi se pokazalo kako je ovo ozbiljna i moćna država, sa odgvornim i genijalnim predsednikom koji je sve to osmislio i obezbedio. Dakle, nije najvažnije zdravlje građana, najvažnije je da ljudi poveruju kako država brine o njima, a to može samo zbog toga što ima mudro i sposobno rukovodstvo .

Kad se svima bacaju pare iz helikoptera otvoreno se govori da se to radi zato što država ima para zahvaljujući politici predsednika Aleksandra Vučića, a ne zato što je to građanima pottrebno.

To je ta takozvana keč ol, politička strategija, koja nastoji da zadovolji interese i opredelenja svih, i levih i desnih i neopredeljenih, i vakcera i antivakcera, i evrofanatika i proruskih pravoslavaca, i gej populacije i onih koji ih mrze. Tako će sad Skupština u kojoj sede sve sami Vučićevi botovi i sluge, usvojiti zakon o zajednici istopolonih parova, koji je predložila stoprocentno Vučićeva vlada, a onda on to neće potpisati i tako će to biti stopirano do izbora.

Na taj način Vučić se dodvorava i jednima i drugima u predizbornoj kampanji, i onima koji traže ravnopravniji položaj gej populacije, kojih nije malo, jer nema sumnje da bez njegove dozvole takav zakon ne bi mogao biti ni predložen a kamoli usvojen, ali i onoj većini koja se tome odlučno suprotstavlja, time što će to zaustaviti. Naravno samo privremeno, do izbora, a posle će taj zakon u tišini ipak stupiti na snagu, jer to je njemu potpuno nebitno ali jeste jedan od uslova Evropske unije.

Za divno čudo to već dugo prolazi i sasvim dobro funkcioniše, ta strategija zasad daje odlične rezultate, što se vidi i po broju članova SNS i glasača, ali zahteva i velike napore u presvlačenju i pretvaranju da si ono što nisi, da veruješ u ono u šta ne veruješ, da poštuješ i ono što apsolutno prezireš. Jednostavno, moraš brate mnogo da lažeš, a to je mnogo teže nego govoriti istinu, jer moraš neprestano biti na oprezu gde ćeš, kada i kome šta da kažeš, da ne pobrkaš.

Za tako nešto moraš biti potpuno operisan od svakog morala, odreći se obraza i časti, jer moraš svaki dan da menjaš stavove i pritom da računaš da je narod dovojno neobavešten i glup, pa da će to da proguta. Da veruješ da mnogi ni ne znaju šta si govorio juče, a oni koji to pamte da će poverovati da si to samo glumio zbog sveta ili onih budala koje bi da glasaju za nekog drugog. Da će tvoje pristalice shvatiti da moraš nekako da obrlatiš i one druge, a da im pritom neće pasti na pamet da isto tako i njih obmanjuješ.

Na stranu sad što za tako nešto moraš biti jako pokvaren, to je i veliki posao koji zahteva ogromnu koncentraciju i velika ulaganja i odricanja. A treba, boga mi, sve to i smisliti, sve te laži i pokvarenjaštvo, sve izmišljene atentate i zavere, i osmisliti kako to u kom trenutku i na koji način plasirati.

Očigledno su čitavi timovi, zaduženi za to, došli do zaključka da narod najbolje reaguje na priču o borbi protiv kriminala i korupcije i pri tome na životnu ugroženost predsednika kao neustrašivog borca, koji eto ovih dana poziva odbeglog vođu mafije da ga ubije, jer navodno dok je on živ tom zlikovcu nema slobode. Tako je na početku upravo time pridobijao podršku, hapšenjem Miškovića i pretnjama svim tajkunima i svim korumpiranim političarima, i mada svi znamo da od toga ništa nije bilo, sad se vraća tim temama i toj ulozi neustrašivog borca, mučenika i žrtve. „Znam ja kako ću skončati, ali glavu dajem Srbiju ne dam"! To mu je jednom davno upalilo i zaista sam mislio da je to prošlo tad i nikad više, ali ne lezi vraže. Evo ga opet sa tim dramoserskim forama i fazonima.

Kao što je onomad uzviknuo kako je neki Kosmajac vođa najveće mafijaške organizacije, kako to niko ne sme da kaže, ali eto on sme, tako sad direktno izaziva šefa mafije, nekog Zvicera, ako se ne varam, koji je u bekstvu. I ni malo ga ne brine to što je onomad sud oslobodio dotičnog Kosmajca svih optužbi koje on izneo, pa da bi ljudi mogli posumnjati i u ovo što sad govori. Ko još to pamti i koga briga šta je bilo sa tim Kosmajcem, važno je da on sad ponovo odigra ulogu heroja i žrtve, jer to je očigledno matrica koju njegova strategija smatra dobitnom kombinacijom.

Važno je da ponovo zadobije simpatije i podršku, što iz samilosti, što iz srpskog inata, što iz gluposti, njemu je svejedno. Važni su samo glasovi na sledećim izborima, nije važno od koga i zašto, da li će mu ih dati oni koji su srećni što su se vakcinisali, ili oni koji to odbijaju, jer i on se tobož dugo dvoumio. Njemu nije bitno da li će za njega glasati oni koje je ubedio da nikad neće izdati Kosovo, ili oni koji veruju da će ipak, makar prećutnim priznanjem Kosova, postići neki sporazum i otvoriti nam vrata Evrope. Glasovima se u zube ne gleda.

Deo te strategije je i ovo što se sad radi sa dojučerašnjim miljenikom Nebojšom Stefanovićem. Dok ga svi stranački odbori širom Srbije čereče, on mrtav ladan izjavljuje da mu ne pada na pamet da vodi hajku protiv nekoga iz svoje partije, uopšte ne strahujući da će se i najveće anlfabete zapitati kako to da naprednjaci i u Đipši i u Ivanjici, i Žagubici i Kovinu, baš u isto vreme kad i oni u Beogradu i Subotici, iznenada otkrivaju da je dr Nebojša za nešto jako kriv, mada ne znaju tačno za šta. Odakle im je stigla ta informacija, ko im je to dojavio istog dana. To bi po logici stvari morala biti jedna poruka sa jednog mesta. Da nije to možda naredba iz centrale?

Naravno, jasno je da je to jedino mesto odakle se može poslati u isto vreme ista poruka svima i da je svi odmah prihvate i pristupe pljuvanju po čoveku kojem su se do juče klanjali, upravo zato što ga je on isticao kao svog favorita i davao mu najvažnije funkcije. Sad ih je napujdao na njega, a onda će on čak i da ga brani. Neverovatno, ali i to prolazi.

Eto, to je jedina strategija ovog režima, znači i države, a kad je strategija takva, kad zapravo nema strategije jer je svedena na najbanalniju i najbrutalniju taktiku za neprekidnu izbornu kampanju, takva nam je i perspektiva.