Feljton

Tajna istorija američke imperije: Ekonomske ubice, šakali i istina o globalnoj korupciji (3)

Predsednika Ekvadora ubila CIA

Autor sveodčanstva - knjige "Ispovest ekonomskog ubice", koju je Magazin Tabloid feljtomnizirao, dopisao je svoja sećanja i iskustva koje je imao kao agent CIA, opisavši tajnu istoriju američke imperije. Magazin Tabloid će u deset nastavka, u prevodu Paje Ilića, objaviti najzanimljivije i poučnije delove ovog svedočanstva.

Džon Perkins

Za privi mesec eksperimenta izgubila sam oko 6 kilograma, a Džim skoro jedanaest. Kao i najkovi radnici, živeli smo u maloj betonskoj ćelijici površine ne više od sedam i po kvadrata, gde nije bilo nikakvog nameštaja, a da ne govorimo o klimatizaciji - i to u tropskoj zagušljivosti zagađenog grada! Morali smo da spavamo na tankim asurama, prostrtim direktno po neravnom betonskom podu, pokrivenim samo pak-papirom, sa koga nikakvim silama nije moguće ukloniti dobro upijeni sloj prašine i čađi, koji su stvoreni sagorevanjem smeća, industrijskih otpada i izduvnih gasova gradskog saobraćaja. Nečistoće iz toaleta se ispuštaju u otvorene kanalizacije, sprovedene s obe strane ulice. Ne iznenađuje što je naseobina ispunjena ogromnim, po razmerama maltene kao šaka žoharima i ogromnim pacovima.

Neki ljudi su nam govorili da u ovakvoj zemlji kao Indonezija, za 1,25 dolara dnevno možemo živeti kao kraljevi. Tako nešto, kao što smo se svojim iskustvom uverili, može reći samo neznalica. Takvi lažovi sami nikada nisu bili u Indoneziji. Mi smo sa Džimom tim bednim novcem uspevali kupiti samo dve male porcije riže sa povrćem i par banana - to je sve što je činilo naš dnevni obrok.

Kada smo morali kupiti sapun ili zubnu pastu, morali smo da se ograničimo na hrani. Jednom je Džim slučajno prevrnuo flašu petroleja, koji smo držali zbog donetog od kuće malog rešoa, i da bi isprali mrlje, morali smo potrošiti skoro sav sapun, predviđen za pranje odeće. To je za nas bilo skoro tragedija. I uopšte sav taj život bio je neprekidni niz patnji i poniženja - ne samo finansijskih, nego i duševnih.

Pokušajte se zamisliti na mestu radnika u fabrici Nike u Tangerangu. Imate 20 ili blizu toliko godina, i od osam sati ujutru do osam sati uveče rintate od ponedeljka do subote, a ponekad i do nedelje. Osim toga, morate još svaki dan da stignete od kuće na posao i obrnuto i makar nekako brinete o sebi. Nedostaje novca za odmor ili čak sitne zabave. Ne možete sebi dozvoliti da kupite poklon prijatelju za rođendan ili kupite radio, da bi prekratili večernje sate. Televizor je sasvim neostvariv san.

Odeću pohabate do potpune iznošenosti, dozvoljavajući sebi novu odeću ne češće od jedanput u dve godine, zato svaku veče morate trošiti najmanje pola sata, a onda i tri četvrtine sata, da ručno operete svoju dnevnu odeću - ona vam je jedina, i do večeri od fabričke prašine i čađe postane sasvim prljava.

A ako ste žena, onda kritični dani postaju paklene muke. Osuđeni ste da trpite nelagodnost - niko neće dozvoliti da se suvišno tuširate. To je dozvoljeno činiti samo za vreme dve pauze, koje se daju svim radnicima nezavisno od pola. Tako ste prinuđeni da obmotate oko bedara maramu ili obučete dugu haljinu, da mrlje krvi ne bi bile tako primetne.

Nemate snage, i izgleda da se umor smrtno uvukao u kosti. Plašiš se da protestuješ i tražiš humane uslove - tako i posao možeš izgubiti. A transnacionalna korporacija celom svetu trubi o socijalnim davanjima, kojim oni usrećuju svoje radnike, tako da se savestan potrošač nema zbog čega brinuti. Uopšte, svi su zadovoljni i srećni.

Nažalost, takvi nehumani uslovi rada i takva plata - nisi samo u fabrikama Nike. Imali smo priliku da razgovaramo sa Indonežanima koji su radili u svima tako poznatim kompanijama, kao što su Adidas, Reebok, the Gap, Old Navy, Tommy Hilfiger, Polo/Ralph Lauren, Lotto, Fila, Levi's. Svuda su plaćali onu istu ništavnu platu, svuda radnici žive u prljavim predgrađima i svuda su jednaki njihovi zahtevi poslodavcu: zaslužena plata za rad i pravo da se organizuju nezavisni sindikati.

Većina radnika u Indoneziji životari, ali u Državama malo ko zamišlja da je to tako. A bogati Indonežani, kao i stranci, uživaju u radostima života. U moje vreme ekonomske ubice u Džakarti su imale samo jedan hotel, koji je zadovoljavao neskromne ukuse važnih persona poput mene, - Intercontinental Indonesia. Sada takve u gradu ne možeš prebrojati: Four Seasons, Marriott, Hyatt, Hilton, Crowne Plaza, Sheraton, Mandarin, Le Meridien, Millennium, Ritz-Carlton i mnoštvo drugih.

Za američke korporativne menadžere oni su kao rođena kuća - ovde je za njih stvoren uobičajen komfor. U luksuznim apartmanima skupih hotela oni služe lokalne činovnike i klijente. Sa prozora zgrade koji se uzdižu visoko nad gradom, otvara im se pogled na predgrađe Džakarte poput Tangeranga i drugih njemu sličnih „predgrađa", gde žive obični tegljači. Izaslanici korporacija, naravno, uvek mogu da se oslobode svih optužbi za varvarsku eksploataciju ropskog rada, izjavljujući, da njihova kompanija nije vlasnik lokalnih fabrika. Ali ne treba verovati, da one, makar i u dubini duše, ne osećaju krivicu i odgovornost za ono što se dešava.

„Vlasnike lokalnih fabrika Nike takođe nemilosrdno ugnjetavaju, - pričao je Džim. - Nike-ovi ljudi dobro znaju troškove proivzodnje svake cipele i đona, koji su propisani u knjigovostvenim knjigama sve do zadnjeg centa. Oni neprestano pritiskaju vlasnike fabrika, primoravajući ih da cenu troškova držimo na minimalno mogućem nivou. Tako da su vlasnici - a to su po pravilu, Kinezi - prinuđeni da se zadovolje mrvicama profita". „Vlasnicima je, naravno, lakše živeti, nego njihovim radnicima, - uzdiše Lesli, - ali i oni su svojevrsna žrtva eksploatacije. Nike diriguje, deli nagrade i bogati se".

„Zašto smo se uhvatili za Nike, pitate se, - nastavi Džim. - Pa veoma prosto: to je lider te grane, koja u poređenju sa konkurentima ima najveći udeo na tržištu. Upravo oni daju ton. I ako nateraju Nike da se humanije odnosi prema radu radnika, na njih će se odmah ugledati i ostale kompanije". Druga „obeležja progresa" menadžeri stranih korporacija mogu primetiti, tek što napuste apartmane luksuznog hotela. Na ulicama indonezijske prestonice ne možete više videti bečake. Vlasti su zabranile bicikl taksijima da svojim izrazito šareno obojenim kolima kvare izgled ulica Džakarte još 1994. godine.

Predsednik Suharno je izjavio, da ona simbolizuju zaostalost. Nažalost, hiljade siromašnih bicikl taksista po njegovoj milosti lišili su sredstava za egzistenciju i popunjavali redove nezaposlenih. Umesto njih ulice su ispunili badžadži (bajaj) - mali trotočkaški automobili sa motociklovim motorom, čiji vozači i putnici sede u tesnim zagušljivim metalnim kabinama toksično narandžaste boje.

U tom bučnom, zagušljivom i čak opasnom po život automobilu, koji zagađuje vazduh i koji je projektovala indijska kompanija Vespa, predsednik Suharto je video simbol modernizacije. Osim toga, za razliku od bečaka, koje su ranije bili radost za oči mnogobrojnih prijatno jarkih slika na kabinetima za jahače, badžadže su dosadne i monotone. Sada na ulicama Džakarte tutnji više od 20 hiljada tih čudovišta, a bivši bicikl taksisti, koje se niko nije potrudio da ih obuči da upravljaju badžadžama, primorani su da saviju leđa u izrabljivačkim fabrikama. Tokom više godina svaka sledeća predsednička administracija SAD je stalno podržavala diktaturu Suharta. Ipak, nevladine organizacije su indonežanske vlasti izložile strogoj kritici, a nezavisni posmatrači su iznosili optužbe za ozbiljna kršenja međunarodnog i nacionalnog zakonodavstva, za kršenja ljudskih prava i spremnost da se odreknu svih demokratskih principa u korist interesa međunarodnih korporacija i vladajuće klike. Kao što je tim povodom pisao New York Times, „Indonezija je redovno bila među najkorumpiranijim državama svetske zajednice"2.

„Ja nisam ni pretpostavljao, da je sve tako loše", - primetio je u besedi sa mnom bivši operativac CIA-e Nejl. On je podsetio jednu od promocija moje knjige, a zatim mi ponudio da me počasti pivom. Razgovarali smo skoro do ponoći. Još jednom smo se sreli nekoliko meseci kasnije, kada sam posetio ženine rođake nedaleko od San-Franciska.

Nejl mi je tada ispričao svoju priču: njegovi roditelji, Kinezi, vaspitavali su sina u duhu stalne mržnje prema Maou. Ne čudi što mu je želja da radi u CIA-i u ono vreme izgledala sasvim logično. „Bio sam idealista i, došavši prvi put u Džakartu 1981. godine, iskreno sam smatrao našom dužnošću da ne dozvolim da u Indoneziji dominiraju „komi" (komunisti)", - pričao je Nejl. Svoje iluzije je izgubio tek osam godina kasnije, 1989. godine, kada je američka vojska izvršila invaziju na Panamu. Ova akcija, po njegovom mišljenju, mogla je podići protiv Amerike ceo svet. Iz tih razloga, on je napustio državnu službu i počeo se da se bavi „privatnom praksom".

On se 2005. godine ponovo našao u Indoneziji; morao je biti na čelu obezbeđenja jednog od objekta koji je podignut posle cunamija na zapadnoj obali ostrva Sumatra, u pokrajini Ačeh, od lokalnih pobunjeničkih grupa. „Bože moj, ovim poslednjim putovanjem kao da su mi se oči otvorile, - pričao je Nejl. - Na prvi pogled Džakarta izgleda kao tipičan veliki savremeni grad - neboderi u svetlima, luksuzni hoteli i sve to. A treba pažljivo pogledati - obuzima nas užas od onoga što se čini okolo... Sve je postalo da ne može gore. Korupcija raskošno cvati. Jer to je naših ruku delo".

Odgovarajuću na moje pitanje, šta ga je nateralo da se posle odlaska iz CIA-e posveti sličnoj profesiji. Nejl reče: „To je sve što znam u životu, i doda drugi razlog, od onih što smo često slušali od bivših "šakala": - I čime još može zagolicati nerve? Već sam navikao na lučenje adrenalina, bez toga je život dosadan. Padobranci i motociklisti nalaze zadovoljstvo u brzini - ali to ne može da se poredi sa onim što osećaš kada se nađeš licem u lice sa protivnikom, koji te hoće ubiti".

Od sličnih razmišljanja mi prolete žmarci niz leđa. Odmah se setim oca i drugih veterana Drugog svetskog rata. Interesantno je kako bi im bilo da saznaju, da naša cvatuća korupcija i vlada podstiču ljude da ubijaju sebi slične radi ubistva kao takvog? U vreme pisanja „Ispovesti" tresao sam se od osećaja krivice i želje da se pokajem za učinjeno. Sada sam otkrio da su pogubne posledice tog prljavog posla daleko dublje i strašnije nego što sam mogao i pretpostaviti.

Skoro dva veka naša zemlja je za svet bila primer demokratije i pravde. Naši sveti dokumenti - Deklaracija o nezavisnosti i Ustav - nadahnjivali su narode drugih kontinenata na borbu za slobodu. Naše zemlja je nastojala da stvori globalne institucije koji su ovaploćavale naše ideale. Tokom XX veka SAD su počele da igraju aktivniju ulogu u podršci pokretu za demokratiju i pravdu; značajan doprinos naše zemlje oličen je u osnivanju Stalnog suda međunarodnog pravosuđa u Hagu, i pisanja tako važnih dokumenata, kao što je Statut Lige Naroda, a posle - Statut OUN, u Opštoj deklaraciji ljudskih prava i mnoštva konvencija OUN.

Ipak, krajem Drugog svetskog rata pozicija Sjedinjenih Država kao lidera u borbi za slobodu i pravdu počela je slabiti, potkopana je opsednutošću korporatokratije da stvori globalnu imperiju. Radeći kao dobrovoljac Mirovnih snaga ovde, u Ekvadoru, video sam, kakav bes kod Ekvadoraca i njihovih suseda izaziva surovost Sjedinjenih Država, kako oni preziru očigledne protivrečnosti naše politike. Proglašavajući privrženost zaštiti demokratije u takvim zemljama, kao što je Vijetnam, u drugim smo maltene otvoreno, bez ustručavanja organizovali državne udare i ubistva demokratski izabranih predsednika.

I dok su latinoamerički studenti tačno znali da su upravo Sjedinjene Države učestvovale u svrgavanju Mosadika u Iranu, i Kasema u Iraku, ubijanju Aljendea u Čileu i Arbensa u Gvatemali, naša univerzitetska omladina u to nije ni sumnjala. Politika Vašingtona je dezorijentisala svetsku zajednicu, a akcije naše zemlje potkopale su ideale, koje uzvišeno poštuje američki narod.

Podrška latinoameričkim autoritarnim režimima 1970-ih godina bila je jedan od metoda, pomoću kojih je korporatokratija širila svoju kontrolu u ovom regionu. Uz podršku SAD ti režimi su izveli nad svojim narodom ekonomske eksperimente, od kojih su uvek dobijali samo američki investitori i međunarodne korporacije, a za same zemlje sve se obično završavalo krahom nacionalne ekonomije. Nastala je recesija, uzletela je inflacija, porasla je nezaposlenost, prekinut ekonomski rast. Vašington je bez obzira na rastuće nezadovoljstvo naroda, nastavio da uzdiže korumpirane lidere, koji su svoju zemlju vodili u bankrotstvo, ne zaboravljajući da pri tom povećaju svoje bogatstvo. Navodno smatrajući da se nedovoljno iskompromitovao, Vašington je uz to podržavao i odiozne desničarske režima u Gvatemali, Salvadoru, Nikaragvi sa njihovim „eskadronima smrti".

Tokom 1980-ih godina zemljama kontinenta je protutnjao talas demokratskih reformi. Ponovo izabrane vlade, nesposobne su da samostalno izađu na kraj sa teretom ekonomskih problema, nasleđenih od prethodnika, koji se za savete i pomoć obraćaju takozvanim ekspertima MMF-a i Svetske banke. A oni su dobro znali, kako „nagovoriti" još jednu zemlju da prihvati njihove preporuke.

Pod njihovim veštim pritiskom latinoameričke zemlje su jedna za drugom pristajale na realizaciju SAP-a. One su poslušno sledile stroge preporuke - od privatizacije javnih preduzeća do naglog smanjenja subvencija na sistem socijalnog osiguranja. One su pokorno prihvatale izuzetno velike zajmove, predviđene za izgradnju infrastrukturnih objekata, pa su jedino korist iz sličnih projekata izvlačili samo predstavnici vladajuće klase, a zemlja je sve dublje padala u dužničku jamu.

Primena SAP-a se okrenula na katastrofu. Ekonomski pokazatelji latinoameričkih zemalja pali su na još neviđeno nizak nivo. Milioni ljudi, koji su se još do juče smatrali srednjom klasom, gubili su posao i popunjavali redove siromašnih slojeva stanovništva. Ljudi su sa očajanjem gledali kako se ruši sistem penzijskog osiguranja, zdravstvene zaštite, obrazovanja, a političari koji su gurnuli njihovu zemlju u ekonomsku katastrofu, umesto da štede nepravedno zarađen novac u nacionalnom biznisu, rasipaju ga na kupovinu nekretnina na Floridi.

I mada komunistički pokreti 1950-1960-godina nigde osim na Kubi nisu dostigli nivo uticajnih političkih snaga, na latinoameričkom kontinentu se ponovo podigao talas sveopšte mržnje prema korporatokratiji i domaćim korupcionašima koji su služili.

Za manje od godinu dana pre nego što smo sa Ehudom krenuli u Ekvador, prva administracija Buša-starijeg je donela odluku koja se najpogubnije odrazila na dalje međusobne odnose između SAD sa latinoameričkim državama. Predsednik SAD je izdao naredbu da se uvede američka vojska u Panamu. To je bio ničim isprovociran napad, otvoreni namerni pokušaj da se skinu vlade država za odbijanje da se revidira Američko-panamski sporazum. Kao rezultat nezakonite invazije poginulo je više od dve hiljade mirnih građana Paname, iz epicentra tragedije po svim zemljama južne Rio Grande počeli su se razilaziti talasi straha. Ipak, oni su ubrzo prešli u gnev21.

Upravo o tome smo govorili sa Ehudom dok smo putovali u Makas. Pitao sam, postoji li bilo kakva alternativa sveopštoj korupciji, koja je slično kugi, zahvatila svu Latinsku Ameriku.

20. Čavez, sin Venecuele

Na vrh svetske slave Huga Čaveza su izbacili događaji iz februara 1992. godine, kada je on u činu potpukovnika padobransko-desantnih snaga venecuelanske armije bio na čelu pobune protiv tadašnjeg predsednika Karlosa Andresa Pereza. Ovaj venecuelanski vladar, čije je ime već postalo sinonim za besramnu korupciju, kod Čaveza i njegovih sledbenika izazvao je posebnu mržnju svojom spremnošću da zemlju do kraja proda Svetskoj banci, MMF-u i stranim korporacijama.

Kolaboracionizam Karakasa sa korporatokratijom postao je maltene glavni razlog više od 40%-tnog pada prihoda po glavi stanovnika Venecuele. Zbog masovnog razaranja predstavnici nekada najmnogobrojnije srednje klase na kontinentu bili su nemilosrdno gurnuti u redove najsiromašnijeg stanovništva. Iako Čavezova pobuna nije uspela, ona je pripremila teren za budući uzlet njegove političke karijere.

Nakon što je uhapšen, vlasti su Čavezu omogućile da se preko nacionalne televizije obrati svojim pristalicama sa pozivom da predaju oružje. Pred milionima građana otvoreno je priznao da je poražen - ali samo por ahora - za ovaj put. Hrabrost i poštenje su zamalo u jednom momentu napravili od Čaveza nacionalnog heroja. Sledeće dve godine on je proveo u zatvoru, a nakon nekog vremena predsednik Perez je svrgnut, i Čavez je amnestijom izašao na slobodu, imajući reputaciju odvažnog, hrabrog i poštenog lidera, koji je spreman da pomogne siromašnima i pun odlučnosti pokida okove strane eksploatacije, koji su stolećima držali u ropstvu njegovu zemlju i njegov kontinent.

Godine 1998. na predsedničkim izborima narod Venecuele je dao svoj glas Hugo Čavezu - on je postigao impresivnu pobedu, skupivši 56% glasova. Došavši na vlast, Čavez za razliku od mnogih svojih prethodnika nije ogrezao u korupciju. Heroji koje je on sledio, bili su gvatemalski lider Arbens, čileanski predsednik Aljende, predsednik Paname Torihos i predsednik Ekvadora Roldos. Svi oni su svojevremeno bili fizički likvidirani ili svrgnuti sa vlasti uz pomoć CIA-e.

Sada je novi predsednik Venecuele sledio njihov nastavak kursa, ali samo računajući na sopstvene vizije, harizmatičnost, svoje prirode i oslanjajući se na moć koju je stekao kao lider zemlje sa ogromnim rezervama nafte. Njegova bezuslovna pobeda i otvoreno suprotstavljanje Vašingtonu i naftnim kompanijama danas nadahnjuje milione žitelja Latinske Amerike.

Čavez ne izneverava obećanja koja je dao sugrađanima svoje zemlje, gradskoj i seoskoj sirotinji. Nije želeo da propusti profit od nafte na širenje naftne grane, nego je više voleo da ga uloži u projekte, usmerene na borbu sa nepismenošću, neuhranjenošću, bolestima i rešavanju drugih socijalnih problema.

Umesto da investitore zasipa obilnim dividendama, Čaveze je pružio ruku pomoći predsedniku Kirhneru i dao sredstva za podršku argentinskoj ekonomiji u nevolji, pokušavajući da pokrije više od 10 milijardi duga MMF-u. Onima, kojima sadašnja cena nafte preskupa, Čavez je prodavao sa veliki popustima - takva politika se širi na siromašne opštine, pa i one, koje se nalaze u Sjedinjenim Državama.

Čavez podržava Kubu, šaljući joj deo sredstava dobijenih od izvoza nafte na finansiranje programa u okviru kojih kubanski lekari pružaju pomoć stanovnicima najsiromašnijih rejona kontinenta. Sprovodi zakone, koji štite prava starosedelaca, uključujući i pravo na korišćenje maternjeg jezika i posedovanja zemlje, i bori se za uvođenje afro-venecuelanskih nastavnih programa u državne škole.

Korporatokratija Čavezovu delatnost smatra ozbiljnom pretnjom svojim interesima. I ne samo zato što on odlučno izaziva naftne i ostale strane kompanije. Ništa manju razdraženost ne izaziva i to što primer Čaveza mogu slediti i rukovodioci drugih zemalja. U očima Bušove administracije beskompromisni nepokolebljivi Hugo Čavez i drugi isti takav nacionalni lider, Sadam Husein, pretvorili su se u oličenje noćnih košmara, kojih smo se morali što je moguće brže osloboditi.

Što se tiče Iraka, ovde su propali svi napori ekonomskih ubica i „šakala" da Sadama Huseina prinude na poslušnost, i Bušova administracija se već spremala da pribegne poslednjem sredstvu - vojnoj sili. U Venecueli proces oslobađanja od noćnog košmara u liku Čaveza zaostaje za korak: na smenu ekonomskim ubicama već su došli „šakali", i Vašington se još teši nadom da će uspeti izaći na kraj sa nepokornim predsednikom.

Pibegavši praksi, koja je već usavršena u takvim zemljama, kao što su Iran, Čile i Kolumbija, 11. aprila 2002. godine „šakali" su u Karakasu izazvali masovne demonstracije radnika koji su tražili Čavezovu ostavku. Gomile nezadovoljnih su se kretale u stranu sedišta državne naftne kompanije Venecuele i prema predsedničkoj palati Miraflores. Ipak, ovde ih je dočekalo hiljade drugih demonstranata, koji su sačuvali vernost svom predsedniku, oni su pred svim narodom objavili da su organizatori štrajka - nečasni plaćenici, koji rade po naredbi CIA-e. Zatim je sledila neočekivana izjava vojske da je predsednik Čavez svrgnut i drže ga u jednoj vojnoj bazi.

Vašington je počeo da slavi pobedu, ali radost je kratko trajala. Događaji su ponovo napravili nagli zaokret. Vojnici koji su sačuvali vernost Čavezu, počeli su masovno da pokazuju neposlušnost „novim" vlastima, na ulice gradova ponovo su izašle gomile siromašnih ljudi, i 13 aprila Čavez se vratio na svoju dužnost. Istraga koje su sprovele vlasti Venecuele, pokazala je da je puč finansirala vlada SAD.

Bela kuća je praktično priznala svoje učešće i tom delu. Kao što saopštava Los Angeles Times, „grupa službenika Bušove administracije utorak je priznala, da će tokom poslednjih meseci sa vojnim i civilnim liderima Venecuela više puta razmatrati pitanje svrgavanja predsednika zemlje Huga Čaveza"22.

Ironijom sudbine invazija američke vojske na Irak 2003. godine Čavezu je išla na ruku. Cene nafte su astronomski skočile, i u kasu Venecuele su potekle bujice naftnih dolara. To je omogućilo Venecueli da otpočne eksploataciju teške nafte u basenu reke Orinoko, što se smatralo ekonomski necelishodnim. Čavez je objavio da kada cena nafte pređe granicu od 50 dolara, Venecuela će sa njenim ogromnim rezervama teških ugljovodonika postati svetski lider po rezervama nafte, potisnuvši Bliski Istok na drugo mesto. Ovaj podatak, uveravao je on, zasniva se na prognozama Ministarstva energetike SAD.

Države Latinske Amerike usiljeno su čekale šta će odgovoriti Bušova administracije na neuspeh državnog udara sa ciljem da se smeni Čavez. Ipak, predsednik Sjedinjenih Država je očigledno izgledao zbunjen. U Beloj kući su shvatili da treba delovati krajnje obazrivo.

Za SAD Venecuela je ostala drugi po značaju snabdevač rafinisane nafte i naftnih derivata (i zauzima četvrto mesto po isporukama sirove nafte). Osim toga, nalazišta nafte Venecuele daleko su bliže SAD, nego bliskoistočna. Štaviše, od kompanije Citgo koja pripada Venecueli najdirektnije zavisi blagostanje mnogih američkih radnika i vlasnika vozila, a da ne govorimo o mnoštvu korporacija, vezanih za nju trgovinskim vezama. Ne treba zaboraviti i to da je Venecuela dugo vremena bila saveznik SAD u savladavanju naftnog embarga OPEK 1970-ih godina. Osim toga, Bušova administracija u to vreme nije imala dovoljno snage za pripremu vojne intervencije u ovoj zemlji. Buš je imao prečih briga - rat u Iraku i ratna dejstva u Avganistanu, tek se zahuktava sledeći izraelsko-palestinski sukob, uzdrman je položaj kraljevske porodice Sauda, javljaju se politički problemi u Kuvajtu, aktivno je rasla vojna moć Irana.

Međutim, u Latinskoj Americi su se takođe odigrali događaji, koji su Vašington malo radovali. Trijumfalna pobeda Luisa Inasia Lula da Silva, 2002. godine izabranog za predsednika Brazila impresivnim brojem glasova, dala je novi impuls nacionalno orijentisanim pokretima u zemljama ovog kontinenta. Luis Inasio Lula da Silca (ili prosto Lula), koji je 1980. godine osnovao progresivnu Partiju radnika, postao je poznat kao političar, koji se dosledno zalaže za socijalne reforme, koji namerava da usmeri prirodne resurse svoje zemlje u korist siromašnih i traži preispitivanje razmera zaduženosti Brazila kod MMF-a, proglasivši je nezakonitom. Skupivši više od 60% glasova birača, Lula je stao u isti red sa Čavezom, popunivši redove novog talasa „živih legendi" - izuzetno popularnih nacionalnih lidera Latinske Amerike.

Vest o tome da je na vlast došao jedan od onih koji podržava obespravljene i unesrećene, brzo je stigla do najudaljenijih krajeva Brazila - od planinskih sela Anda do zabačenih indijanskih naselja u amazonskim šumama. Narodi Latinske Amerike su ohrabreni. Prvi put u savremenoj istoriji oni su videli realnu mogućnost da pobegnu iz čvrstih kandži SAD, i okončaju njihovu potpunu prevlast.

Ipak, posebno impresivne pobede Čaveza i Luli su postigli na dve zemlje kontinenta. U obe starosedeoci čine najveći deo stanovništva, i obema pripadaju ogromna naftna i gasna bogatstva koje korporatokratija toliko želi. Eto upravo ove dve zemlje, sa kojima me vezuju najtešnje veze ličnih simpatija i prijateljstva, - Ekvador i Bolivija.

21. Ekvador: zemlja koju je izdao predsednik

U knjizi „Ispovest ekonomskog ubice" već sam govorio o svom razgovoru sa Haime Roldosom Agilera, univerzitetskim profesorom i advokatom, koji je 1979. godine postao prvi demokratski izabrani predsednik Ekvadora posle dugog niza diktatora - sledbenika korporatokratije. Došavši na kormilo države Roldos je odmah počeo sprovoditi svoja predizborna obećanja da će obuzdati naftne kompanije i iskoristiti prirodna bogatstva zemlje u interesu siromašnih slojeva stanovništva.

Osećajući simpatije prema Roldosu, tada sam se uplašio da će zbog nepotčinjavanja naredbi ekonomskih ubica, na njega da nahuška „šakale". Nažalost, moji strahovi su se materijalizovali - 24. maja 1981. godine Haime Roldos je poginuo u avionskoj nesreći. Sledeći dan latinoameričke novine na naslovnim stranama su o tome objavile informaciju. Složeni ogromnim slovima naslovi su glasili: „Predsednika ubila CIA!"Sada nakon deset godina, situacija u zemlji se promenila, ali politika je ostala kao i ranije. Posle već pominjanog putovanja sa Ehudom Šuarima, a zatim stvaranja društvenih organizacija Dream Change i Pachamama Alliance počeo sam jasnije sagledavati, da su tokom 1990-ih godina sazreli neki složeni dubinski procesi, koji za sada još nisu izašli na površinu.