Postdemokratija

PUSTIO BIH JA NJEGA, ALI NEĆE ON MENE

Čuli ste, verovatno, staru narodnu priču kako je jedan Turčin sišao do potoka da pije vode i tamo ga uhvatio hajduk. On poviče drugom Turčinu, koji je ostao na putu, kako je uhvatio hajduka, a taj mu kaže da ga privede. Neće da ide, kaže Turčin u nevolji. Pa kad neće da ide ti ga pusti, reče mu kolega. „Pustio bih ja njega, ali neće on mene", zavapi zarobljeni Turčin. E, tako nekako se ja osećam kada rešim da napišem tekst bez Vučića, kojeg mi je već pun kufer. Manuo bih se ja njega, ali neće on mene, jer zarobio me je zajedno sa svim ostalim građanima i državom u celini, pa ne pušta. Sa druge strane i on je u sličnoj ili još goroj situaciji, pustio bi on velesile da vode svoje ratove bez njega, ali oni ga čvrsto drže za gušu, tvrdi kolumnista Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Dok ovo pišem ima samo još pet puta da spavamo dok ne dođe svečani istorijski dan kada će nam se Vučić obratiti preko televizora da bi nam objasnio gde smo, kuda ćemo, kako i kada ćemo stići. Bar tako je najavljeno još jedno njegovo obraćanje naciji, za osmi oktobar, koje je već trebalo da se dogodi prošle nedelje, ali je odloženo. Pošto se ovde istorija stalno odlaze, moj problem je u tome što će se ovaj put dogoditi par dana pre nego što će se novi broj Tabloida sa ovim tekstom pojaviti na internetu i kioscima, tako da će svi znati ono što ja u ovom trenutku ne znam.

U takvoj situaciji, pomislio sam kako je to odlična prilika da se bar na kratko okanem Vučića i pišem o nečem drugom i drugačijem, ali onda shvatim da nema o čemu, jer sve je u ovoj zemlji povezano sa njime, sve je on i sve od njega zavisi. Nema, dakle, svrhe sad pisati o inflaciji, svekolikim poskupljenjima i nestašicama u srpskom tigru od papira, ili o energetskoj krizi koja nam sleduje. Ili, pak, o protestima povodom objavljenog intervjua sa višestrukim silovateljem žena, o čemu ovih dana bruje svi mediji. Ili možda o pripitomljenoj opoziciji, jer sve to je kontaminirano njegovom sveprisutnošću i neće se ni milimetar pomeriti dok on ne objasni o čemu se sve tu radi i kako će on to sve da reši, malo zastrašujući narod, malo preteći neposlušnima i mnogo obećavajući.

Dakle, u istorijskom govoru koji će održati neposredno pre pojavljivanja ovog teksta, ako ponovo ne odloži, za krizu u koju sve dublje upadamo, optužiće svetske neprilike koje vode u totalnu veliku katastrofu, ali koju ćemo mi ipak osetiti manje od drugih zahvaljujući njegovom danonoćnom radu uz pomoć njegovih prijatelja u svetu. Poklonu se, naročito u teškim prilikama, ne gleda u zube, tako da neće komentarisati to što njegovi najveći prijatelji vode osvajačke ratove ili podižu spomenike fašističkim zločincima, zahtevajući jedan takav i kod nas, u srpskoj Atini. A i što bi mu to smetalo kad i sam u Srbiji podstiče i odobrava veličanje naših ratnih zločinaca.

Međutim, simptomatično je da nikako ne prašta Hrvatima što su ustaše, tamo negde u nekim Čipuljićima, pobili deo njegove familije, ali prašta Mađarima i čak hoće da u Novom Sadu podigne spomenik mađarskim fašistima koji su upravo tu napravili pravi pokolj civila u raciji 42. Za mene je to posebno iritantno jer su hortijevci već 41, čim su ušli u Novi Sad, zajedno sa najviđenijim građanima streljali mog dedu Lazara i njegovog brata Todora. Ja to nikad nisam zamerao svim Mađarima, jer neki od njih su u isto vreme sakrili i tako spasli mog oca, ali spomenik hortijevskim fašistima, tu negde u blizini spomenika žrtvama njihove racije, zaista ne mogu da svarim.

Ali, neće on sad o tome, jer on u takvim nastupima ne barata činjenicama, samo raspiruje strah i mržnju, igrajući isključivo na emocije našeg napaćenog naroda. Sada će ponovo da kuka nad svojom sudbinom, kako mu je pripalo da brani Srbiju u najtežim vremenima, kao da ga je neko na to naterao, mada svi znamo da se za vlast otimao, gazeći preko leševa čak i svojih učitelja i najbližih saradnika. A onda će, verbalno da reši sve naše probleme sa nestašicom hrane, gasa i struje. Što bi rekao Krleža, „Nikad nije bilo da nekak nije bilo" i „Svega će bit, samo nas neće biti". A, onima koji prežive i primete da im mnogo toga fali, unapred će zapušiti usta pričom o kataklizmi koja nam predstoji.

I već je počeo: „Pred nama je teži period nego što smo imali devedesetih. Ma kakve odluke donesem ili donesemo, neće promeniti činjenicu da me je strah veći nego ikad onoga što se pred Srbijom nalazi", zavapio je na predstavljanju sabranih dela akademika Ekmedćića, zanimljivo, održanoj u Domu vojske Srbije. Valjda je tom lokacijom bio inspirisan na retoričko pitanje: „Hoćemo li uspeti da sačuvamo i levu i desnu obalu Dunava za nas, za naš narod". Od Ibra je, znači, digao ruke ali ostaje nejasno kako je već stigao čak do Dunava.

Na svu sreću, već smo navikli na takva preterivanja čiji je pravi cilj da se skrene pažnja sa aktuelnih životnih problema, a ujedno služe i kao kao izgovor za sva obećanja koja neće ispuniti.

Imajući sve to u vidu, može se pretpostaviti na šta bi ličilo da ja sad nešto smatram o spornim događajima, koji će posle njegovog obraćanja narodu uveliko biti zaboravljeni. Njegovi takvi nastupi upravo se sa tim ciljem i organizuju, da bi svi problemi bili zatrpani novim za koje samo on zna i shodno tome samo on može i da reši. Kako? Pa, novim još većim problemima koje će najaviti, vađenjem iz naftalina ili po potrebi sam i stvoriti, tek da ima sa čime da nas zamajava i plaši.

Sve u svemu, čista je populistička frazetina da smo spremni da praštamo ali nećemo zaboraviti, jer sve zaboravljamo a ništa ne praštamo. Čak ni ono o čemu ne znamo ništa. Vučić već punu deceniju radi na tome da se zaboravi sve zlo devedesetih, kojem je značajno i lično doprineo, a pritom prašta samo sebi što je huškao na rat, što je prodao Srbe iz Krajine za stan u Beogradu i što ih nije dostojno ni dočekao kad su na traktorima stigli u Beograd i odmah proterani na Kosovo. U isto vreme, pokušavajući da zameni teze, čini sve da se ne prašta Hrvatima zbog toga što su neki njihovi piloti pucali na srpske izbegličke kolone, da bi se zaboravilo kao se ti zbegovi nastali zbog toga što ih je njegova vlast u Srbiji ostavila na cedilu.

Tako će isto biti i sa Srbima sa Kosova, kojima će i ovog puta obećati da će ih braniti, mada je svima jasno da nema načina da ih zaštiti. Ponoviće kako je Srbija sad mnogo jača, naročito vojno, što je besmislica slična onoj tvrdnji da je za njegovog vakta izgrađeno više puteva nego u Titovo vreme. Ne može on ništa na Kosovu, kao što ne mogu ni drugi u Bosni, koji bi da sa oružjem nasrnu na Republiku srpsku. U toj pat poziciji Vučić ne može ni da trguje, što on najviše voli i najbolje radi. Potrošio je sve trikove i pione, koje je koristio kao monete za cenkanje. Može samo da na rasprodaji ponudi još malo magle neobaveštenom i sluđenom narodu i da preti nedefinisanim neprijateljima svega što je srpsko. Kao da on njih drži u šaci, a ne oni njega. Dakle, stara priča, pustio bi on njih ali neće oni njega.

Ko to i kako drži majstorskog kandidata Vučića u šah-mat poziciji?

I Amerika i Evropa, jako dobro, još i bolje nego mi koji to trpimo, znaju da je on izgradio klasičan autoritaran režim u kojem je lično uzurpirao svu vlast i u svojim rukama drži sve konce vlasti. I zakonodavne i izvršne i sudske. I da kao sa marionetama u lutkarskom pozorištu upravlja svim nosiocima glavnih funkcija u državi, kao i sa onima koji vode brojne medije, uključujući i sve televizije sa nacionalnom frekvenkcijama. I sa svim direktorima javnih preduzeća i tajnih službi. Pa i vođama brojnih kriminalnih bandi, koje se najčešće predstavljaju kao navijačke grupe.

Znaju evroatlanski saveznici i da sve to postiže uglavnom korupcijom i ucenama, potkupljujući ih sve funkcijama i državnim novcem, kao i sistemom koji im omogućava da otimaju i kradu, a da za to ne odgovaraju sve dok su poslušni.

Znaju i da vladu sastavlja na osnovu fotorobota po evropskim standardima, pa je premijer žena iz gej populacije, ali da u isto vreme u vladi obavezno ima i nekoliko ministara koje mu nameće Moskva. Znaju i ne mare, dok god on izvršava ono što se od njega traži i očekuje. Ili obećava da će uraditi. Naravno, sve to što Vučić radi budno prate i sakupljaju dokaze, za slučaj da se popišmani i otkaže poslušnost. Činjenica da ga još ne diraju, samo požuruju, govori da očekuju da im uskoro na oltar položi sve traženo.

Princip je isti i kod svih šrafova u Vučićevom režimu, sve su ostalo nijanse. I kod njegovih slugu postoji isti sindrom, (na)pustio bih ja njega ali.neće on mene. Najbolji primeri, kako prolaze oni koji pokušaju da se otmu iz zagrljaja te mafijaške hobotnice su sudbine Olivera Ivanovića i Vladimira Cvijana.

U isti vreme, sve to što znaju Ameri i evropske birokrate, zna i Vladimir Putin, ali i mnogo preko toga, na osnovu svojih izvora iz vrha vlasti i dojava još brojnijih špijuna u Srbiji, što plaćenih što dobrovoljaca među pravoslavnom braćom.

Međutim, njega ne interesuju i ne brinu kršenja demokratskih principa i evropskih standarda, naprotiv. Zna on da se Vučić samo kurva sa zapadom, ali poznajući ga, ne može biti siguran ni u privrženost njemu, pa ni Rusiji i sistemu vrednosti koje ona želi da nametne. Stoga i njegove službe predano rade na prikupljanju dokaza o Vučićevim prljavim poslovima, a glavni izvori su im ljudi iz njegovog okruženja koje mu je Putin naturio, ili koje je vremenom zavrbovao takođe korupcijom. Najbolji primer za to su Ivica Dačić i njegov Bajatović, ili Milorad Dodik.

I gle čuda, upravo Bajatović i Dodik, sad imaju ozbiljnih problema. Prvom je uhapšen najbliži saradnik zbog finansijskih malverzacija, a drugom je ugrožena pozicija predsednika Republike srpske. To je zasad samo opomena, ostaće obojica u igri još neko vreme, ako ozbiljno shvate upozorenje, ali njihova pozicija je izuzetno složena i opasna budući da ih za tajne račune, kao za muda, drže i Putin i Vučić. I oni bi rado napustili bar jednog od dva vladara, ali neće oni njih da puste. Jedina šansa da politički prežive, za Dodika i Bajatovića je da se Vučić i Putin u konačnom obračunu nađu na istoj strani, što se čini sve manje verovatnim.

ko se oni definitivno raziđu, na koju god stranu da se ova dvojica okrenu, druga će im doći glave. A, Dačić će se već nekako snaći. Lako će se još jednom prerušiti u poželjnu uniformu, ladno će se odreći Bajatovića, a onda i onog ko u sudaru titana bude izgubio, bio to Putin ili Vučić, svejedno.

Ništa bolja situacija nije ni u dičnoj srpskoj opoziciji, jer i većina njenih lidera je upletena u igre bez granica sa Vučićem. Uz to, neki su zavisni od zapada, a neki od Rusije, što on jako dobro zna i koristi. Pustili bi i oni njega, ali neće on njih.