Intervju

Klinički psiholog Mila Alečković analizira psihopatologiju srpskog društva

VOJSKOM PROTIV LUDAKA

Progon Milovana Brkića zbog verbalnog delikta podseća na slučaj Gojka Đoga. Razlika je u tome što su pesnika podržali svi ugledni intelektualci, kakvi danas ignorišu torturu nad novinarom, što pokazuje koliko je propalo srpsko društvo - to kaže Mila Alečković u intervjuu za Magazin Tabloid. Na njen zahtev, francuski ambasador Košar je prihvatio sastanak s predstavnicima Međunarodnog komiteta za vraćanje slobode mišljenja i govora, a američki ambasador Kristofer Hil je obećao da će se obavestiti o slučaju Milovana Brkića. Alečković je stručno analizirala uzroke stanja svesti građana Srbije i objasnila šta bi trebalo da se desi da dođe do buđenja i otpora tiraniji. Ona priželjkuje da zdravi deo vojnog staleža ustane i spase državu i narod.

Predrag Popović

Srbi imaju visok prag tolerancije prema tiraniji. Zbog konformizma i straha, pa i identifikacije s agresorom, pristaju da ćute i trpe, ali samo do linije koja razdvaja život i smrt.

Limes, koji je donosio dramatične preokrete u svesti srpskog naroda, kakav se dogodio u Drugom svetskom ratu kad su streljana deca u Kragujevcu i nedavno u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar", preti ponavljanjem i u slučaju Milovana Brkića, glavnog urednika Magazina Tabloid, koga vlast zlostavlja i tera u smrt. O značaju paradigme, koju trenutno predstavlja Milovan Brkić, za naš Magazin govori psiholog dr Mila Alečković.

Magazin Tabloid: Pratili ste sudski postupak koji vlast vodi protiv Milovana Brkića. Kako Vam izgleda ta tortura?

Alečković: Tu postoje tri aspekta: pravni, moralni i psihološki ili psihopatološki. Nisam pravnik, ali pratila sam suđenja u zapadnim državama, pa i u Rusiji. U nekim značajnim procesima, kakav je bio onaj za ubistvo Kašiković, učestvovala sam kao veštak. Moj suprug je iz porodice sudija, časnih ljudi, pa znam kako izgleda pošteno suđenje. Ovo nije takvo. Drago mi je što sam bila na ročištima na suđenju novinaru Milovanu Brkiću, mogla sam svojim očima da se osvedočim da ono što vi u Magazinu Tabloid pišete o pravosuđu nije preterano, da je to surova istina. Videla sam da je sud renoviran, ima modernu tehniku, ali nema ljudi. Ljudi u pravosuđu nisu kompetentni i moralni, to se vidi. Meni su značajniji moralni i psihološki aspekti ovog slučaja. U toj ravni, suđenje Milovanu Brkiću podsetilo me na slučaj Gojka Đoga.

Magazin Tabloid: Zašto?

Alečković: Suđenje pesniku Đogu je bilo 1981. godine, to je bio prvi veliki posleratni progon zbog verbalnog delikta. U zbirci pesama "Vunena vremena" u jednom stihu je pomenuo Broza. Naravno, osuđen je na dve godine zatvora. Vrhovni sud Jugoslavije je presudu preinačio i smanjio na godinu dana. Setila sam se tog slučaja zato što je moja majka Mira tada bila predsednik Udruženja književnika Srbije. U prostorijama UKS u Francuskoj 7 organizovane su protestne večeri zbog presude Đogu. Iako je on do tada bio nepoznat pesnik, ustali su svi ugledni intelektualci, Pekić i Mihiz, pa i oni koji su se kasnije upustili u politiku poput Mićunovića. Dolazili su intelektualci iz cele Jugoslavije, iz Slovenije i Hrvatske. Iako su imali različite, često i suprotstavljene političke stavove, dolazili su i levi i desni, i donji i gornji, crveni, crni, beli, zeleni... Svi su protestovali zbog presude pesniku zbog verbalnog delikta.

Magazin Tabloid: Sada svi ćutke prelaze preko presude Brkiću?

Alečković: Svi vi, koji ste bili na suđenju i kojima je jasno šta se dešava, vi ste duhovna elita. Drugi, oni koji spavaju i kažu "baš me briga", oni su konformisti. To su loše struktuirane ličnosti. Ne znači da su zli i pokvareni, ali loše su sklopljeni od detinjstva. O tome sam govorila u vreme Kovid operacije, kad je narod pristao da sluša i trpi. Neki ćute iz straha. Njih razumem, ceo život sam radila sa ljudskim strahom. Postoje i drugi razlozi kao što je identifikacija sa agresorom. Podražavanje tiranstva, koje nam je ostalo iz naše teške istorije, prihvaćeno je kao način preživljavanja. Kad je tiranin tako strašan, identifikovaću se s njim i radiću isto što i on. To ide "deda za repu, baba za dedu"... Nema kraja. Inprojekcija tiranina u sebe je jedan od najbolesnijih psihopatoloških mehanizama, koji na kolektivnoj ravni daje tragediju. Jaki ljudi se u nekom trenutku osveste, pa prestanu da se identifikuju sa tiraninom. Slabi to stalno rade. Međutim, još gore je koristoljublje, koga u Srbiji ima koliko hoćete. Videli smo onaj spisak botova, koji za neku mizernu platu beščasno rade i žive. Pristaju da za novac difamiraju časne i poštene ljude. To je najgore. Takvih je bilo uvek, samo su uvek bili na dnu, u živom blatu, a ovaj režim ih je uzdigao, pa se čini da ih ima više nego normalnih ljudi. Nema ih više, samo su vidljiviji. U našem narodu su se zadržale neke paganske osobine, koje ne mogu da se iskorene ni za hiljadu godina. Tehnika napreduje, ali ljudi hiljadama godina imaju iste emocije. I o toj temi mi je govorila majka, kako su Srbi jedni druge prijavljivali Gestapou iz zavisti, ljubomore, pakosti. I moju majku je Gestapo zatvorio, jedva je živa izašla. Nemački zatvori u Beogradu i celoj Srbiji bili su puni. To je trajalo dok nisu streljani đaci u Kragujevcu. Svi ti pakosni konformisti odjednom su prestali da prijavljuju svoje komšije, prijatelje, poznanike. Veliki broj njih je uzeo oružje i otišao u pokret otpora, a oni koji to nisu uradili bili su njihovi simpatizeri. Sada razmišljam da li će se opet desiti taj crveni limes, pa da se ljudi probude, da reaguju i na ovo što se dešava novinaru Brkiću.

Magazin Tabloid: Naša redakcija i advokati našeg glavnog urednika danima obaveštavaju javnost o kritičnom zdravstvenom stanju Milovana Brkića, a svejedno ne reaguju ni novinarska udruženja ni većina opozicionara.

Alečković: I to pokazuje, kad se uporede slučajevi Milovana Brkića i Gojka Đoga, kolika regresija je zahvatila Srbiju. U vreme totalitarnog komunističkog režima, Đogo je veći deo zatvorske kazne proveo u bolnici. Bez obzira na nepravednu presudu, kojom je kažnjen zbog verbalnog delikta, omogućeno mu je lečenje. Izvršiocima kazne je stalo da preživi, što je velika razlika u odnosu na ovo kroz šta danas prolazi Milovan Brkić. Odnos vlasti prema novinaru Brkiću pokazuje da je Srbija otišla barem sto godina unazad. Ukoliko u zatvoru, naredbom vlasti, ubiju Milovana Brkića, koji nema pravo ni na zatvorsku bolnicu, srbi dijaspore, svedoci ovog zločina, pomoći će u postupku gonjenja u Strazburu ubica, od predsednika države, tužioca i sudija, do zatvorske uprave zbog planskog homicida i nečovečnog postupanja prema ljudskom biću Milovanu Brkiću.

Magazin Tabloid: Kako objašnjavate ćutanje javnosti u ovom slučaju?

Alečković: Mnogi uopšte nisu svesni značaja ovog slučaja. Čak i oni koji su zbog nečega ljuti na Milovana Brkića treba da shvate da ovde nije posredi lični odnos, nego stvar načela. Da sad ne ponavljam ono što javnost zna - da je Brkić čovek u godinama, koji 40 godina piše, nije se obogatio, i dalje drži tu kapicu Če Gevare kao simbol borbe za prava siromašnih i slabih. Da li neko voli Brkića i da li mu se Brkić zamerio, to više nije bitno. Tortura nad novinarom Brkićem predstavlja crvenu liniju posle koje ćemo, ako ne reagujemo, svi biti u toj situaciji. Vreme je da se ljudi probude, da im proradi minimum savesti, pa da se zapitaju, makar ga i ne voleli, da li mogu da dozvole da taj čovek umre u zatvoru. Nažalost, ljude bi probudula pogibija (namerno kažem pogibija, a ne smrt) Milovana Brkića. Želim, verujem i molim se da do toga ne dođe, ali to bi ponovo probudilo ljude. Milovan to zna, zato podsvesno ide ka tom svom samouništenju. Zato molim advokate koji imaju mogućnost da ga posete da ga zamole da ostane živ, da počne da jede i pije vodu. Desanka Maksimović je lepo rekla da je najbolja osobina našeg srpskog naroda sveti inat. Molim Milovana Brkića da se zainati da ostane živ, da se zainati da se i dalje bori, pa i, na kraju krajeva, da naplati štetu koja mu je naneta. Nisu nam potrebni mrtvi heroji, nego ljudi koji mogu da se bore i da sutra budu paradigmatski kamen za sve ostale borbe koje nas čekaju. Sa i bez Milovana mi ćemo morati da isteramo verbalni delikt i oslobodimo Srbiju.

Magazin Tabloid: Šta može da se uradi da bi se ljudi probudili?

Alečković: Potrebno je da širimo istinu i da razbijamo strah koji je zahvatio određeni deo društva. To nije lako. Napisano je mnogo analiza uzroka zbog kojih su celi narodi trpeli tiraniju. (Inače, kad to RTS neće da prenese, niti to očekujem, da kažem da je moja malenkost od naših prijatelja antiglobalista dobila nagradu po imenu Hane Arent.) Hana Arent je o tome pisala iz sociološkog i političkog ugla, a ja više psihološki analiziram razloge zbog kojih ljudi održavaju tirane, zašto se ne bude, zašto je masa inertna, zašto postoji moralni mazohizam... Dve najveće sile u vasioni su gravitacija i inercija. Uslovljeni tim silama, na trpljenje tiranije pristaju i ljudi koji nisu zli, koji nisu kriminalci. Etnopsihologija srpskog naroda pokazuje da samo granica između života i smrti može da probudi ljude i podstakne ih na solidarnost. To je deo kolektivnog nesvesnog, pojedinci nisu krivi za to.

Magazin Tabloid: Narodni poslanik Aleksandar Jerković je inicirao osnivanje Međunarodnog komiteta za vraćanje slobode mišljenja i govora. Vi ste podržali tu inicijativu?

Alečković: Da, potrebno je da se formira jedan ozbiljan komitet za vraćanje slobode mišljenja i govora. (Ne volim tu reč, ali nemamo srpski izraz za tu vrstu organizacije.) Potrebno je da se pozovu svi ljudi, bez obzira da li se međusobno slažu, koji drže do morala i koji imaju bilo kakvu vertikalu vrlina i vrednosti. Napravili smo spisak ljudi koje ćemo, jednog po jednog, pozivati da se uključe u tu nacionalnu ustanovu. Dogovorili smo se da idemo u ambasade, da i njih obavestimo da je u Srbiju vraćen verbalni delikt, po kome se kažnjavaju nepodobni novinari poput Milovana Brkića. Pre nekoliko dana bila sam na prijemu u francuskoj ambasadi, koji je priređen povodom besmislenog praznika kojim se slavi slika Francuske koja više ne postoji. Francuskom ambasadoru Pjeru Košaru sam objasnila razloge osnivanja i namere Komiteta. Pitala sam ga da li može u Francuskoj da se desi ovako nešto kao u slučaju novinara Brkića. Podsetila sam ga da je nedavno, na mitingu u Parizu, jedna francuska ugledna umetnica pozvala ljude da ubiju predsednika Makrona i pitala sam ambasadora da li je ona u zatvoru. Nije! Ne može ništa da joj se desi. Ima pravo da viče, da psuje... Bez obzira što se politički ni u čemu ne slažemo, shvatio je o čemu je reč. Klimnuo je glavom i rekao da će u septembru primiti Komitet. Na tom prijemu je bio i američki ambasador Kristofer Hil. Kad sam videla da u nekom ćošku stoji sam, prišla sam mu. Prišao mu je i jedan napadni srpski političar, koji je pokušavao s njim da priča, ali čim sam pomenula reč "zatvor", on je pobegao, tako da sam imala nekoliko minuta da nasamo razgovaram s ambasadorom Hilom. Dok sam mu govorila o slučaju novinara Brkića gledao me blazirano. Tek kad sam pomenula da sam se školovala u Americi počeo je da me sluša. Rekla sam mu: "Dobili ste moje pismo, zašto ne reagujete?" Rekao je da nije dobio pismo. "Ponovo ću da pošaljem", rekla sam i nastavila da mu objašnjavam šta se dešava sa Brkićem. "Čovek je u zatvoru. Može da piše protiv vas, ali morate ga izvući jer u Americi ne može da se desi da neko zbog mišljenja i govora bude uhapšen i osuđen", rekla sam. On me gledao zbunjeno. Na kraju mi je obećao da će pročitati moje pismo. Znači, pročitao je. Verovatno će prihvatiti da razgovara s predstavnicima Komiteta. Bez obzira što su nam oni politički neprijatelji, treba ići na razgovore s njima. Na razgovor s američkim ambasadorom treba da idu Srbi koji imaju američke pasoše, da ga pitaju šta to on radi u Srbiji. Molila sam naše ljude u rasejanju, pravnike i advokate, pre svega one u Zapadnoj Evropi i Americi, da se organizujemo, pa da pišu na sve moguće adrese, naročito Njujork Tajmsu, znamo zbog čega. Molila sam ih da opišu situaciju u Srbiji i da kažu da je jedan novinar izložen torturi. Voleli ga ili ne, poštovali ga ili ne, Milovan Brkić nije terorista, on je homolog Takera Karlsona. U Americi nije moguće da novinar bude zatvoren, mučen i maltretiran. To je apsolutno nemoguće. U Americi hapse latinoameričke jadnike i ostalu sirotinju, ali Taker Karlson nije uhapšen. Zbog politički nepodobnog govora izgubio je posao na jednoj televiziji i dobio na drugoj. Zato od prijatelja tražim da pitaju američke političare da li je kod njih moguće da se Karlsonu ili nekom drugom novinaru desi ovo kroz šta prolazi Brkić. Da li je to moguće u Francuskoj, Kanadi ili Italiji? Ne, nije moguće! Pa, šta onda rade njihove ambasade? Te države su davale novac svojih poreskih obveznika za obnovu srpskog pravosuđa. Sad, kad vide kakvo je stanje u pravosuđu, zašto ne intervenišu? Oni su dali pare onoj kreaturi tužilačkoj i onom mediokritetu od sudije, koji su učestvovali u postupku protiv novinara Brkića. Da li su dobili novac da bi se tako ponašali? Nije slučajno što ne dozvoljavaju da se snimaju suđenja, i neprijatelji bi se postideli kad bi videli šta se dešava u sudnici, kako se vode procesi.

Magazin Tabloid: Amerikanci su, pre tzv. reforme pravosuđa, finansirali projekt, koji je trebalo da obezbedi transparentnost sudskih postupaka. Između ostalog, trebalo je da se omoguće snimanja suđenja. Od toga se odustalo zbog straha sudija od javnosti. Plaše se javnosti kao i svi ostali kriminalci.

Alečković: I psihopate se plaše javnosti. Ti ljudi koji su podneli tužbu i koji sude novinaru Brkiću, kao i oni koji neće da reaguju, to su psihopate, to je jasno nama iz kliničke prakse. Oni nemaju savest, emocije i empatiju. Imaju samo jednu slabu tačku - plaše se javnosti i ismevanja. Sudila sam se s jednim iz te kategorije. Plaćao je sve sudije i pojedince iz vlasti. Zatvorio je krug, ništa nisam mogla dok u jednom trenutku, u našoj lepoj srpskoj tradiciji Domanovića, Nušića, Laze Lazarevića, Kočića i drugih velikana ironije, cinizma i satire, nisam napisala tekst u kome sam ismejala tu osobu. Taj tekst je presudio. Naduvani narcisoidni psihopata je splasnuo kao izbušeni balon. Izgubio je na sudu. Psihopate se plaše ismevanja zato što su te strukture ličnosti toliko poremećene u svom patološkom omnipotentnom vidu da ne mogu da neko može da ih ismeva. Ko se osmeli da ih ismeva, taj dobija bitku. To se videlo po reakcijama na vaš odličan tekst u kome ste opisali kako su izgledali tužiteljka. sudija i samo suđenje. Zdrava ironija i satira dosta je uticalo na njih. Naravno, ne na presudu, ona je naručena, ali uticalo je na njihovo ponašenje. Na poslednjem ročištu je nestalo ono razmahivanje svemoći, psihološki su potučeni.

Magazin Tabloid: Da. na prvom ročištu je tužiteljka galamila, prekidala advokate odbrane, umesto sudije diktirala zapisnik, vređala ljude u publici. Na poslednjem, u sudnicu je ušla na druga vrata, tiha kao bubica.

Alečković: Da, to je postignuto javnom reči i britkom satirom, koja treba da se nastavi. Treba ih javno kritikovati i ismevati, to utiče na njih, kao i kletve onih žena posle izricanja presude Milovanu Brkiću. Neko može da se smeje ženama koje bacaju kletve, ali ja znam da srpski narod ima ozbiljan odnos prema kletvama.

Magazin Tabloid: I sudija Agatonović je ozbiljno shvatio kletve, zato ih je naknadno uneo u zapisnik sa suđenja.

Alečković: Sudija je neki provincijalac, to se vidi, kletve će itekako da uđu u njega. Videćete kako će ti ljudi u bliskoj budućnosti biti osuđeni sami od sebe. Ali, to je njihov problem, to se više ne tiče nas. Kletve treba i dalje da budu pominjane, to je najjača etnopsihološka crta u našem narodu, ostala iz drevnih vremena. Dobro je što je ostala, što nisu svi blazirani, što znaju značaj te užasne verbalne energije, tog krika iznutra, kao kod narikača na groblju. To je bitno oružje našeg naroda. Inače, osim javnosti i ismevanja, psihopate se plaše fizičke sile, koju mi nemamo jer je narod razoružan, a vojska još uvek ne reaguje. Namerno kažem "još uvek".

Magazin Tabloid: Koja vojska? Srpski generali salutiraju pred Gašićem, Vulinom, Vučevićem, Vučićem.

Alečković: Nemojte gledati oficire koji su korumpirani. U vojsci postoji srednji stalež koji nije korumpiran, koji zna šta je njegov posao. Oni će u jednom trenutku morati da reaguju. To jedino što može doneti spas Srbiji u bliskoj budućnosti. Mnogi tvrde da više ne može tako da se menja vlast. Naprotiv, jedino tako može. Vlast više ne može da se obara metodama profesora Žene Šarpa, čije su teorije o građanskom nenasilnom otporu primenjivane u pravno uređenim društvima. Mi smo izašli iz te ere, više nije dovoljno da šetamo ulicama, da sednemo i mašemo. Taj model je bio primenjiv u društvima koja su izašla iz nekih tiranija, recimo komunističkih, tada je to bila novina koja je delovala, naročito kad je podstaknuta velikim parama, kao što je bilo 2000. godine. Danas, u tiraniji u kojoj se nalazi srpsko društvo, metode Žene Šarpa, koje je on preuzeo od francuskih autora iz 16. veka, na kojima su nastale organizacije poput Kanvasa i drugih organizatora tzv. narandžastih revolucija, to je, što kažu deca, provaljeno. Ja kažem da je to potrošeno, više ne daje rezultate. Jedini metod koji nikada u istoriji nije zastareo je primena brze oružane sile. Akcija krene u tri sata posle ponoći, traje nekoliko sati i ujutro su svi srećni jer u nekoj novoj Politici piše da su neki novi ljudi seli na funkcije. Gotovo je! Nema razbijene glave, nema mučenja i bolesnih vena od uzaludnog hodana. Dosta sam proučavala tehniku državnih udara, to je zimzelena metoda koja ne zastareva. Postoje ljudi, postoji njihovo znanje i kompetentnost, a postoji i ogorčenje jer su na silu penzionisani, neki kao mladi. Mogli su da ih izbace iz vojske, ali ne i da ih razoružaju, hvala Bogu. To je velika struktura u Srbiji, nemojte misliti da je nema. Imamo vojsku. Priželjkujem da Srbija u jednom trenutku, a znaće se kad je za to vreme, samo tako reši stvar.

Magazin Tabloid: Šta treba da se desi da dođe do toga? I ta vojska je mirno prešla preko Vučićeve prodaje i predaje Kosmeta, preko ubijene dece, pljačke javnih resursa i bacanja naroda u dužničko ropstvo.

Alečković: Prividno, ništa se ne dešava jer masa slepih ljudi drže Adolfa na vlasti. Videli ste šta se dogodilo kad se desila smrt đaka u osnovnoj školi. Došlo je do erupcije. Nažalost, erupcija je otišla na pogrešnu stranu, gde su je usmerili političari koji su plaćeni za to. Nemam ništa protiv protesta, sve vreme sam izlazila, to je dobro zbog psihološke katarze, ali mislim da više ne treba gubiti vreme na to. Kad je reč o strategiji, taktici i planu, treba da delujemo samo na taj zdravi deo naše oružane sile. I oni imaju porodice i decu, i njima će dolaziti izvršitelji. Kad se u tom staležu stvori kritična masa žrtava, oni će sami odlučiti da urade to o čemu pričam. Neće trebati niko da ih poziva. Setite se 7. jula 2020. godine. Niko nije pozvao narod pred Skupštinu. Ljudi su shvatili da ih je vlast dogurala do limesa koji deli život i smrt. Tada je onaj bolesni čovek rekao da će ponovo da nas zatvara. U ljudima se probudio osnovni nagon - hoću da živim! Ljudi se boje samo dok nasilje ne kulminira. Kad dođe do toga, onda strah nestaje.

Magazin Tabloid: Koga se bojimo? Ludaka, propalica, narkomana, prostitutki i bednih kriminalaca?

Alečković: Srbiju je zadesilo ono što se danas u svetu naziva inteptokratija - vladavina najnesposobnijih i najgorih, koje biraju isto tako najnesposobniji i najgori. Oni su stvorili jedan truo, prljav, kriminalan, patološki režim. Taj režim se već raspada, grizu i jedu jedni druge. Virus je već počeo da radi. Ne treba ih alarmirati i moliti da se zaustave, da prestanu s tim zlom. Stara kineska doktrina, o kojoj su govorili Sun Cu, Konfučije i, kasnije, Mao Cetung, zasnivala se na mudrosti: kad neprijatelji greše, pusti ih da idu što dalje. To i mi treba da primenimo. Neka nastave dalje, do jedne tačke, koja će biti kao onaj 7. juli. Onda se više niko neće plašiti. Taj trenutak će doći. Oni su uzeli toliko novca da ne mogu da se zaustave. Budite sigurni, nastaviće sa nasiljem. Dok od tog nasilja stradaju samo obični ljudi, neće biti promena. Međutim, kad nasilje kulminira, kad dotakne i one ljude koje ja smatram elitom srpskog društva, kad i oni budu ugroženi, ne brinite, oni će se probuditi i obaviti ono što treba da obave. To će se desiti u bliskoj budućnosti. Nama je bitno da psihološki preživimo, da ostanemo mentalno zdravi i jaki.

Magazin Tabloid: Kako da ostanemo mentalno zdravi kad se i najglasniji opozicionari ponašaju kao bolesnici iz vlasti. U čemu je razlika između izjava Aleksandra Vučića, Ane Brnabić i Marinike Tepić? Vučić kaže da nije bitno kako živimo, ionako ćemo svi umreti. Brnabićka je to ponovila na primeru bebe koja je poginula u udesu helikoptera, kaže da bi svejedno umrla od bolesti. S druge strane, Tepić, koja predvodi opozicionu alternativu vlasti, tvrdi da roditelji ubijene dece nemaju tapiju na bol.

Alečković: Kao stručnjak, kažem vam da su to mentalno poremećeni ljudi. Oni prvo moraju da prođu test na narkotike, da vidimo da li se drogiraju, koju količinu i čega imaju u krvi. Čovek koji na televiziji izjavljuje da Srbija ima 38,5 miliona tona zlata (naglasak je na milionima tona), taj ima dozu nečega u krvi. Da je bio lapsus, ispravio bi se. Nije se ispravio, to pokazuje da je u pitanju fiziološka reakcija koja mu je pomutila um. I on i ove dve, koje ste pomenuli, moraju prvo da idu na tekst supstancije krvi. Naravno, sad su obesni, moćni, niko im to ne može narediti. Spas je u zdravom delu društva, koji se suprotstavlja ovoj vlast, ali ne želi da se vrate oni iz bivše vlasti, koji nisu toliko primitivni, ali znamo da su mnogo krali. U slučaju da dođe do onoga što priželjkujem, Srbija će morati da godinu dana prolazi kroz političku katarzu kakvu je prošla Grčka. Diktature mogu da donesu dobro zemlji, to nije tiranija kao danas. Imamo mnogo briljantnih ljudi, mladih i onih koji su duhom mladi, koji odmah mogu da počnu da uvode red u državi, da podižu optužnice, hapse i pokreću sudske postupke. Znam da to sada zvuči kao SF, ali istorija je pokazala da je to neizbežna realnost. Dovoljno je da novi tužilac samo čita Magazin Tabloid, gde je tačno navedeno ko je, gde i koliko krao. Tada kreće vraćanje novca, hapšenje i procesuiranje. Moraće da se ponište i štetni ugovori pred međunarodnim institucijama. To se radi dok vojska drži vlast, dok se stvaraju uslovi za nove slobodne izbore. Srbija mora da prođe kroz to. Bez vojske, ali s velikim promenama svojevremeno se suočila i Francuska. Kad je došao na vlast, Miteran je obavio seriju razgovora s predstavnicima službi i državnih institucija. Oni su mu rekli: "Vi ćete otići s vlasti, mi ćemo ostati". Miteran im je odgovorio: "Ne, vi ćete sada otići, sve ćemo da vas promenimo jer, ako ostanete, ništa nismo uradili". To mora da se uradi i u Srbiji. Ništa ne znači ako smenimo ove bolesnike s vlasti, a ostanu razni Agatonovići.

antrfile

Ruske greške

Magazin Tabloid: Da li će Međunarodni komitet za vraćanje slobode mišljenja i govora da kontaktira i sa ambsadom Rusije?

Alečković: Rusija, koju svi volimo, trenutno se nalazi u nevolji. Po jednoj baki, meni je i tamo koren, deo moje porodice živi u Moskvi, s njima sam u stalnom kontaktu i znam s kakvim mukama se suočavaju dok traje ovo krvoproliće. Nedavno me posetio jedan ruski novinar. U intervjuu sam mu rekla da je Rusija preduzela nekoliko dobrih stvari. Dobro je što je najzad izašla iz Svetske zdravstvene organizacije, jer to nije ni svetska, ni zdravstvena, nego privatna organizacija Bila Gejtsa. Dobro je što su ukinuli svaki prozelitizam nad decom, što su zakonom kažnjive sve vrste patologija - zoofilija, nekrofilija, pedokriminalitet... Ruskom novinaru sam rekla da, ipak, ne znam zašto je Rusija odlikovala čoveka, koji se našu nesreću, nalazi na čelu Srbije. Znam da je u Rusiji, od doba Kominterne do danas, odlikovanje neka vrsta opomene. Međutim, za srpski narod to je katastrofalno. Znam da to neće uraditi, ali morala sam da kažem da bi Rusija trebalo da povuče to odlikovanje. Ne možete odlikovati čoveka koji je celu zemlju prodao, koji treba da bude doživotno u zatvoru zbog veleizdaje, a on se poziva na odlikovanje ruskog predsednika. To je skandalozno. Predložila sam i da se povuče ovaj ambasador, u Moskvi znaju zašto. Ruska politika u Srbiji, a i na čitavom Balkanu, treba da se promeni, da ne bude ovako pasivna i loša. Bez obzira na nevolje u kojima se nalazi, Rusija je prebogata zemlja, može mnogo agresivnije da finansira razne programe, pre svega oko zaštite porodice i dece. Kao što sve zapadne države ulažu u srpske institucije i kadrove, to mora da radi i Rusija. Ne želim da Srbija bude ruska ili zapadna kolonija, ali za srpski narod bi bilo dobro da je Rusija prisutnija, a njena politika mnogo aktivnija.