Feljton

Svet bez hrane: Izreka "kako sejemo, tako ćemo žnjeti" na geopolitičkom planu će odrediti sudbinu civilizacije (9)

(Ovaj feljton objavljen je u Magazinu Tabloid, počev od broja 206 od 13. 5. 2010. godine)

Ako nam išta dođe glave, biće to bakterije u našim redovima

Od 130,5 miliona kvadratnih kilometara "čvrste zemlje" na planeti Zemlji, 49,6 miliona je posvećeno poljoprivredi. Od toga 34,6 miliona sa stalnim pašnjacima, a 15 miliona sa različitim tipovima kultura. Za taj delić Zemljine kugle vode se oružani, ideološki i drugi ratovi, a istorija proizvodnje hrane je istorija genocida, mnogo većih od onih koji se obično uzimaju za istorijske primere. Knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca "Geopolitika hrane - Bitna razvojna komponenta društva u XXI stoleću", Beograd, oktobar 2008, iz koje objavljujemo opširne izvode, bavi se hranom kao geopolitičkom činjenicom te strateškim i vojnim argumentom.

Dr Zoran Petrović Piroćanac

Iako vojna sila ostaje važna, njen kontekst i tip su promenjeni. Fokus mnogih nacija u razvoju usmeren je na traženje oružja masovnog razaranja (WMD), nuklearna, biološka i hemijska oružja. Pojavljuju se nove forme ratovanja. To znači razvoj biološkog ratovanja (BW) protiv ekonomskih meta. U posthladnoratovskoj eri ekonomija određuje status supersile. Zato opasnost od biološkog oružja zaslužuje obazrivo razmatranje u vreme kada se sa sve manje "volje" ide u klasične ratne sukobe. Korišćenje biološkog oružja za napade na stočni fond, useve, ili eko-sisteme, nudi protivniku sredstva da vodi potencijalno suptilni, ali i razarajući vid ratovanja, onaj koji bi uticao na politički, socijalni i ekonomski sektor društva i potencijalni nacionalni opstanak.

Ovo ratovanje podrazumeva, dakle, namernu disperziju agensa ili kuge protiv visokovrednih letina ili vodnog izvora. Bioterorizam možemo da opišemo kao korišćenje mikroorganizma sa jasnom namerom da se izazove infekcija, kako bi se postigli izvesni ciljevi. S obzirom na to da je danas lakše snabdevanje biološkim agensima i tehničkom informacijom neophodnim za njegovu proizvodnju, bioterorizam ima šanse da postane izabrano oružje u budućnosti. Grupa eksperata iz Centara za kontrolu bolesti i prevenciju u SAD, odredila je šest mikroorganizama koji predstavljaju veliku opasnost za javno zdravlje - variola major (variola), bacillus anthracis (snet, gara), yersinia pestis (kuga), butilinski toksin (butilizam), francisella tularensis (tularemija) i filovirus/arenavirus (hemoralgijska groznica).

Zaraza na naučnoj osnovi

Teroristički akti koji koriste biološke agense razlikuju se od onih koji koriste hemijske agense. Mikroorganizmi mogu da se oslobode bez buke i bez izazivanja trenutnih efekata. Bolest ne može da se zabeleži sve dok se ne prepoznaju znaci infekcije, dok se ne identifikuje uzročni agens. Ako organizam može da se lako prenosi od osobe do osobe, poput variole, broj žrtava može da dosegne desetine hiljada. I za razvijene i one u razvoju, negorivski proizvodi predstavljaju važan izvor nacionalne bezbednosti i napretka. Samo u SAD poljoprivredni sektor je industrija od gotovo 1.000 milijardi dolara.

U Kaliforniji je u Kraljevskoj dolini ružičasti crv izazvao pad zasejane zemlje pod pamukom sa 140.000 akara, na samo 7.000 u poslednjoj deceniji. Bakterije, virusi, ili toksini koji onesposobljavaju ili ubijaju ljude, životinje ili biljke, uznemiravaju kao adut u vođenju ekonomskog ratovanja. Vinston Čerčil, mladi britanski političar i potonji ratni premijer, dao je svoj doprinos antihumanom vidu ratovanja - pribegavanju najstrašnijim biološkim oružjima toga doba, koje između dva svetska rata još nije upoznalo atomsko oružje.

Slobodno tome treba okvalifikovati Čerčilov um kao monstruozan, jer je još 1925. obznanio svoju viziju konteksta ovakvog ratovanja. Tada je pisao o "kugama metodički pripremljenim i namerno bačenim na ljude i životinje. Biljna uš je za uništenje useva, a antraks je za ubijanje konja i stoke". O ovom Čerčilovom grozomornom i bolesnom predlogu ratovanja protiv neprijatelja, Englezi ne vole da govore, ali nije zgoreg da se to zna. Učinili su to ipak dvojica britanskih autora, Robert Haris i Džeremi Paksman, u knjizi Viši oblik ubijanja.

Ovakvu doktrinu ratovanja primenjivali su već i nemački agenti u Prvom svetskom ratu, kada su namerno zarazili konje i stoku antraksom i sakagijom, pre no što su isporučeni iz SAD u Evropu. A tokom Drugog svetskog rata, SAD su se, u strahu od velikog napora i Japana i Nemačke da razviju biološko ratovanje, angažovale u velikom ofanzivnom i defanzivnom istraživanju i razvoju biološkog oružja.

Iako to oružje nisu nikada probale na bojnom polju ili ga koristile, SAD su razvile više agenasa, uključujući goveđu kugu, sakagiju, mokru rđu i pirinčano paljenje, raženu rđu, za korišćenje protiv životinja i biljaka. Postoje i izveštaji da su američki zvaničnici razmatrali korišćenje agenasa za uništenje japanske letine pirinča tokom završnih meseci Drugog svetskog rata, kako bi ih nagnali na kapitulaciju.

Shvatanje da bi SAD morale da snabdevaju hranom Japan kad se rat okonča, kao i spremna atomska bomba, obeshrabrili su Amerikance od korišćenja ove opcije.

Velike su zabrinutosti oko mogućnosti biološkog ratovanja. Reč je o (od države sponzorisanim) naporima za korišćenje ovog naoružanja protiv letina. U principu, ovakvo oružje bi moglo da bude od ogromne vrednosti u konfliktu, jer je njihova proizvodnja relativno laka, sa malo rizika, a može se raspršiti sa minimalnim rizikom za operativce da pri tom izazovu štetu ekonomiji i velikom broju stanovnika.

Britanski autor Sajmon Vitbi proučavao je problem biološkog oružja za period od poslednjih 40 godina, i došao do uverenja kako nema pouzdanih tragova o uspešnoj upotrebi ovakvog oružja u tom periodu. Vitbi je pratio pregled aktivnosti Velike Britanije i SAD od 1940. do 1970, kada se uvodi i Konvencija o biološkom i toksičkom oružju. Njegovi podaci proističu uglavnom iz deklasifikovanih zvaničnih izvora. Najčešći izbor ovog oružja su patogeni biljni fungusi. Amerikanci su svojevremeno vodili značajni antižetveni program u Fort Deriku, sa širokim testovima na poljima, sve do 1969. Specijalna pažnja posvećivana je proizvodnji spora pšenične rđe stabljike, ražane rđe stabljike, krompirske metljike i bolesti sneti pirinča. Svi ti uzorci su čuvani, a uništeni su, navodno, tek pod udarom sporazuma BWTC sedamdesetih. Naučnici su pronalazili i način održavanja, stokiranja, efikasnog naoružavanja i disperzije ovih agenasa. Mnogi opisi liče na recepte za jela, na primer: "Četiri livre dehidriranih krompira, pet livri crnog treseta, četiri livre ljuski boranije i tri jajeta po livri smešanih."

S obzirom na današnje sofistikovanije tehnike, može se zamisliti napredak u izradi ovakvih bioloških oružja, koje se svakako izrađuje, ma šta govorile države. Danas se smatra da tek 10-12 zemalja aktivno nastavljaju tajnu vojnu sposobnost za biološko ratovanje. One najverovatnije pre svega razvijaju antipoljoprivredne agense za strategijsko korišćenje u slučaju rata. Prednosti bioterorizma su značajne u odnosu na druge vidove terorizma. Znatno su manja investiranja, u odnosu na broj žrtava koje pri tom mogu da izazovu.

Prema jednom obaveštajnom izveštaju iz novembra 2002, Francuska je bila jedna od četiri zemlje koje poseduju nedozvoljena skladišta virusa variole. Francuska vlada je izjavila da "ako takva skladišta i postoje, jedino su namenjena razvoju vakcina". Ako je teško da se utvrdi koje zemlje poseduju rezerve biološkog oružja, još teži zadatak je za transnacionalne grupe, podvlači izveštaj. Što se tiče razvoja aktivnosti i razvoja protivžetvenih sredstava i oružja, dok se većina seća široke upotrebe hemijskih defoliana, poput oranž agensa u Vijetnamu šezdesetih, malo ljudi zna da je Velika Britanija koristila sličnu taktiku prilikom ustanka na Malaji, pedesetih. Na početku je defolian rasprskavan na obodima džungle, kako bi se smanjila mogućnost vijetnamskih zaseda, ali se to očito proširilo na prskanje agensa iz helikoptera kao dela programa uskraćivanja hrane.

U poslednjoj fazi Sadamovog režima, pominjani su navodni pokušaji Iraka da razvije agense protiv letina, ali se to na kraju pokazalo delimično netačnim. Prema Inspekcijskom timu UN, Iračani su eksperimentisali u Sadamovo doba sa gljivičnim oboljenjem pšenice, najverovatnije za napad na proizvodnju žitarica u Iranu. Vođeni su testovi na malim poljima, ali se po svoj prilici nije prešlo na finalizovanje. Iračani se nisu usudili da prave oružja od toga. Ova forma bioterorizma mogla bi da bude efektno oružje i posebno uz suštinske prednosti znanja o devastiranju, koje imamo u razumevanju patogena biljaka. Tu je i veliko znanje o devastiranju putem bolesti virusa biljaka, kao i virologije biljaka i biologije mnogih od njihovih insektskih vektora, pa se tako mogu proizvesti zasigurno efektna virusna biooružja. Na skupovima BTWC se čuje povremeno o zanimljivim odlukama iz prošlosti. Tako su SAD svojevremeno izvestile o razvijanju antiletinskih mera protiv plantaža koke u svom antinarko programu u Kolumbiji. Amerikanci su prskali biljke sredstvom glifozat, koje proizvodi - Monsanto. Primenjuje se zaraza biljaka gljivom Fusarium oxysporum.

Cena biološkog oružja

U poređenju sa oružjem masovnog uništenja, biološka su jeftina. Office of Technology Assessment (OTA) u SAD smatra da je takvo oružje moguće za samo 10 miliona dolara. To je, kažu, ništa u odnosu na cenu jedne atomske bombe - 200 miliona dolara, mada se konačna cena nuklearnog oružja penje i 10 do 50 puta više. Ne samo da je biološko oružje pristupačno cenom, nego i značajne količine ovih agenasa (u kilogramima) u legitimnim biološkim laboratorijama, čine proizvodnju ovog oružja lakim.

Svaka nacija sa tehnološki pristojnim farmaceutskim industrijama može da pripremi biološko oružje. Američko ministarstvo poljoprivrede je klasifikovalo čak 53 životinjske bolesti koje bi, kada bi se unele u neku naciju, teško pogodile industriju stoke. Zaraženost slatkog krompira belom mušicom razorilo je 1991. useve i izazvalo 300 milina dolara štete u Imperijalnoj dolini u SAD. Nije dokazana namerna akcija, ali su ostale sumnje. A 1981. slično se desilo u Kaliforniji. To je primer kako bi ovakav ekonomski rat zapravo mogao da se proizvede, jer u Kaliforniji ne postoji taj varijetet prirodno. Odakle tamo, pitaju se američki stručnjaci, i kažu kako slične vrste postoje u Rusiji, Aziji i Africi.

Američke analize pokazuju da bi namerno, ili nenamerno uvezene biljke, životinje ili mikrobi imali velike ekonomske posledice po SAD, njenu poljoprivredu, šume, ribarstvo, korišćenje voda, i u prirodnim oblastima. Uvoz nedomorodačkih vrsta košta SAD milijarde dolara svake godine. Od 1906. do 1991, izračunato je, dokumentovani su gubici od 97 milijardi dolara. Gubici između 1987. i 1989, zbog ruske bolesti pšenice (diurahis noxia), bili su veći od 600 miliona dolara.

Mediteranska voćna mušica izazvala je štetu od 897 miliona dolara. Savremeni teoretski primer ekonomskog scenarija biološkog ratovanja u Trećem svetu predstavlja situacija u Maleziji. To je treći po redu svetski proizvođač gume, iza Tajlanda i Indonezije. U 1991. izvozila je prirodne gume za 971,9 miliona dolara. Sa drugim nacijama jugoistočne Azije, Malezija nastoji da sačuva svoju industriju gumenog drveta od južnoameričke lisne metljike. Ovaj fungus najpre je detektovan u Brazilu na prelasku veka, i zarazio je mlado drveće i lišće i tako značajno umanjio prihod. Za ovaj microcyclus još ne postoji lek. Metljika je glavni razlog što u Južnoj Americi više ne postoji industrija gume. Direktni aviosaobraćaj, posebno između Brazila i Malezije, čini mogućim nenamerni ulazak ovog fungusa. Malezijski stručnjaci su procenili da kada bi ovaj fungus ušao u njihovu zemlju i stigao na drveće gume, potpuno bi uništio sve drveće za samo dve godine. Za Maleziju je zato borba protiv ove gljivice vitalna kako bi održala ekonomski bum po kome je projektovan godišnji rast od 7-8 odsto.

Scenariji biološkog ratovanja

I - Kukuruzni terorizam. Kako bi neko konkretno koristio biološke agense za vođenje ekonomskog rata uništavajući konkurentovu žetvu ili proizvod? Amerikanci znaju da bi nesreće poput suše ili gubitka kukuruza zbog biljnih boleština "načinile ozbiljnu ekonomsku štetu svetskom snabdevanju hrane". U ovom scenariju Amerikanci razrađuju mogućnost pojave Kine kao glavnog neprijatelja na planu biljnog terorizma. Kina je drugi svetski izvoznik kukuruza. Priznajući ranjivu situaciju SAD, Kina, po ovom scenariju, na taj način planira poljoprivredni terorizam, selektovanjem kukuruznog semena metljike, koja dobro uspeva na hladnoj temperaturi i na vlažnom tlu. Kinezi tako tajno poprskaju ovu sporu preko američkog Srednjeg zapada iz komercijalnih aviona koji lete polarnom rutom od Čikaga do Sent Luisa. Sporu rasprše u zimu i rano proleće i metljika postane prisutna u tlu kada počne prolećna setva. SAD, i pored zasejavanja više od 80 miliona akara kukuruzom, pate od katastrofa sa letinom. A ovakva neočekivana kineska unesena kukuruzna metljika bi masakrirala letinu američkog kukuruza. Tako sveukupna žetva pada za 30 odsto ispod normalno očekivanog prinosa. Tada bi država morala da uveze kukuruz prvi put u svojoj istoriji, kako bi odgovorila na domaće potrebe. Potom bi cena hrane naglo skočila i izazvala više nego očekivane cene hrane i inflaciju. Kina bi time zadobila značajni deo svetskog tržišta kukuruza i desetine milijardi dolara dodatnog profita od svoje žetve.

II - "Šugavo" vino. Vinova uš (phylloxera vastratrix) je zamišljena kao terminator koji u ovom scenariju pustoši vinograde Nape i Sonome u Severnoj Kaliforniji. Procenjuje se da 60-70 odsto od 68.000 akara tako može da se uništi. Uš ne pogađa voćku, već napada koren, što lagano ubija biljku. Ovu uš je teško detektovati, a donose je vetar, voda i blato. A kada se najzad otkrije, već se rasprostrla i po drugim oblastima.

Zaraženo vino se, doduše, može i lečiti iskorenjivanjem i zamenom drugom lozom, otpornom na vaš. A procena vrednosti Napa-Sonoma vinske industrije je više od jedne milijarde dolara. Uz to bi, ovakvom katastrofom, sigurno nestale neke značajne marke kalifornijskih vina, koje su već svetski poznate.

Hipotetički scenario, uz malo iznenađenje evropskih čitalaca o američkim projekcijama bioloških ekonomskih ratova mogao bi da bude delo grupa ugroženih evropskih proizvođača vina, koji su postali ljubomorni na visoki kvalitet vina Severne Kalifornije, a željnih da ponovo povrate svoje uzdrmano tržište.

Putujući kao turisti, njihovi agenti mogu da se uvuku u SAD sa pakovanjima francuskog patea, koja sadrže milione vaši. Prolazeći kroz kalifornijski vinogradarski kraj, oni lako mogu da rasprskavaju svoj smrtonosni tovar.

III - Sabotaža pakistanske pamučne žetve. Pakistan je treći svetski proizvođač pamuka, iza SAD i Kine, i predstavlja oko 36 odsto ukupnog izvoza. Samo zbog napada nekog insekta, žetva bi pala za 15 odsto od očekivanog nivoa. Gubitak u ovoj žetvi poremetio bi čitavu ekonomiju.

Pakistan bi tako, na primer, proizvodio samo oko 10 miliona, od 12 miliona bala koje su zacrtani cilj. I sami farmeri bi, iz straha da im se i sledeće godine isto ne dogodi, prešli na pirinač, pšenicu i šećernu trsku, koji su manje profitabilni. Pamuk je čak 43 puta profitabilniji od svih drugih useva. Otvoreno tradicionalno neprijateljstvo između muslimanskog Pakistana i hinduističke Indije i danas ih suprotstavlja čak i trkom u naoružanju, uključujući i nuklearno. Geografska povezanost zemlje sa glavnim protivnikom, Indijom, omogućuje lak put za infiltriranje i uvođenje kuge protiv visoko vredne mete kao što je letina pamuka. Izazivanje gubitaka Pakistanu, povlači sobom mnoštvo problema u čitavom društvu, i u trgovinskom, ali i vojnom sektoru.

IV - A šta su sve bacali na Srbiju 1999? Sadašnja preokupacija Amerike na planu bioloških agensa su prvenstveno antraks, kuga i boginje. Svakako je važan nadzor i monitoring ovog problema, kao i priprema kontramera. Razvijene zemlje sa adekvatnim ekonomskim rezervama, poljoprivrednim diversitetom, i sredstvima za otpor takvim okolnostima, bile bi relativno otporne na ovakve napade. Ali, čak i razvijeni bi mogli da iskuse značajne ekonomske gubitke i reperkusije na političkom i nacionalnom planu.

A siromašni bi bili u znatno težoj situaciji. Istorija nam uvek pokazuje haos i nestabilnost prilikom prirodnih katastrofa, gladi i epidemija. Korišćenje biološkog oružja spadalo bi u ratovanje niskog intenziteta sa strategijskim ishodima. Zanimljivo je da obaveštajne analize i predviđanja ne smatraju i dalje (bar ne zvanično) proliferaciju biološkog oružja korisnim u vođenju ekonomskog ratovanja. Obaveštajni rad je, međutim, ključan i u ovom domenu...

Amerikanci tvrde: "SAD su odustale od svog antipoljoprivrednog biološkog oružja mnogo pre no što je unilateralno odustala od korišćenja i razvoja biološkog naoružanja u 1969". Da li? A Srbija i Irak? Obelodanjeno je korišćenje osiromašenog uranijuma prilikom bombardovanja Iraka i Srbije, ali niko dosad nije otkrio čemu su sve Amerikanci pribegavali tokom 78 dana kukavičkog bombardovanja Srbije 1999. Mnogi građani uočavali su promene na biljkama i stočnom fondu naše zemlje, uvereni da su nas iz vazduha gađali i raznim, verovatno i eksperimentalnim biološkim oružjima. Uostalom, na više lokacija u Srbiji primećene su prave najezde vrsta insekata koje niko nikada u tim krajevima nije zapazio pre bombardovanja.

Kraj

A1

Napadač se brani

SAD su jedna od retkih zemalja koje se ambiciozno spremaju za eventualno suočavanje sa bioterorizmom. U takvim događajima, rano detektovanje je krucijalno. Bioterorizam je na čelu pretnji po nacionalnu bezbednost. Zato Amerikanci od 2001. ubrzavaju programe odbrane od hemijske i biološke opasnosti u režiji Departmana odbrane. Naglašava se prevencija atentata koji se služe biološkim oružjima. Uspostavljen je novi sistem detekcije bioloških agenasa, za kontrolu životne sredine, opremljen da može da reaguje u slučaju krize, tj. da se uzmu uzorci sumnjivog vazduha i u laboratoriji sve proveri za 12 do 24 sata.

U junu 2003, Džordž Buš ratifikuje zakon o prevenciji i upravljanju sanitarnim i bioterorističkim rizicima. Vlada dobija nova ovlašćenja preko ministarstva zdravlja u borbi protiv bioterorizma, kako bi zaštitila lanac ishrane u SAD... Nekada smo se u SFRJ podsmevali konceptu ONO i DSZ, a pogledajmo kako razmišlja američki univerzitetski profesor na temu aktivnosti "neprijatelja koji nikad ne spava". Mikrobiolog Mark Vilis sa Kalifornijskog univerziteta, razmišlja najpre o "napadu na snabdevanje hrane ratobornog neprijatelja", dakle o vidu ratovanja koji nalikuje doktrini Čerčila iz tridesetih godina prošlog stoleća. Svaki veliki državni program biološkog ratovanja uključivao je antipoljoprivrednu komponentu, smatra Vilis. Za najveći broj agenasa, efektno korišćenje podrazumevalo bi velike stokove i široku isporuku i velike napore.

Ipak, smatra Vilis, "tu postoji potencijal za isporuku tajnog agensa za započinjanje tačke izvorišta epidemije sa visoko zaraznim agensima." Terorističko korišćenje je malo verovatno, smatra Vilis. Ipak, zemlje koje bi mogle da šire ovo biološko ratovanje, verovatno bi uključile antiživotinjske i antibiljne agense u svom razvijajućem arsenalu.

A2

Biološka manipulacija budućnošću

Direktni gubici biljaka ili životinja mogli bi da izazovu nestašice hrane, skok cena hrane i nezaposlenost, što ozbiljno destabilizuje društvo i političke strukture. Potencijal ogromne ekonomske štete je znatan u dobro planiranom napadu. Na disrupciju poljoprivrednog sektora su najosetljivije zemlje u razvoju, koje najviše zavise od monokulturne žetve ili uzgajanja samo jedne vrste životinja.

Široka epidemija može da rezultira značajnim promenama snabdevanja pogođenim biljkama ili životinjskim materijalom na domaćem, ali i međunarodnom tržištu. Biološki napad mogao bi da se iskoristi za manipulisanje budućnošću, i druge manipulacije finansijskih tržišta.

GLOSA

Čerčilova je ideja o "kugama metodički pripremljenim i namerno bačenim na ljude i životinje. Biljna uš je za uništenje useva, a antraks je za ubijanje konja i stoke".

GLOSA

Američki zvaničnici razmatrali su korišćenje agenasa za uništenje japanske letine pirinča tokom završnih meseci Drugog svetskog rata, kako bi Japance nagnali na kapitulaciju.

GLOSA

Svaka nacija sa tehnološki pristojnim farmaceutskim industrijama može da pripremi biološko oružje.