Ekonomija

Monetarna politika, stabilnost i ekonomski rast (2)

Neokejnzijanska politika u imperijalnom kapitalizmu

Neoliberalizam je gotovo dogmatski nametnut kao univerzalni model ponašanja vlada u vođenju stabilizacione, razvojne i ukupne makroekonomske politike. Osnovu neoliberalizma čini monetarizam, ali ne na klasičnom novcu, već virtuelnom novcu kojim se upravlja i koji se zloupotrebljava izvan realne ekonomije. Razvija se spekulativna ekonomija i brojni finansijski derivati koji se koriste u osvajanju država, njihovih bankarskih sistema i resursa. Takva doktrina i ofanziva neoliberalizma i zloupotreba novca dovela je i do nove krize 2008. godine, koja i dalje traje, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

2) Teorijske kontroverze o mogućnosti razvojne monetarne politike

Monetarna teorija (neomonetarizam) se danas zalaže za privredu u kojoj će se ostvarivati privredni rast bez prisustva inflacije, uz čvrsto delovanje tržišnog mehanizma i uz potpuno odsustvo države u pogledu regulacije privrede. Privredni subjekti opstaju u privredi jedino ako imaju proizvode i usluge koje tržište prihvata. Monetarizam u svojoj teoriji podrazumeva i potpuno slobodno učešće stranih privrednih subjekata koje pojačava konkurenciju na domaćem tržištu. To je put otvorene ekonomije, liberalizacije tokova novca i kapitala, bez obzira na nivo razvoja pojedinih zemalja.

Monetaristi su uvideli vezu između potrebne količine novca i inflacije. Međutim, oni su ovu vezu posmatrali samo na dugi rok ne obraćajući pri tome pažnju šta se dešava u kratkom roku. Kada posmatramo inflaciju na kratki rok vidimo da stopa monetarnog rasta nije dovoljna za dobro objašnjenje procesa inflacije u privredi. U analizi na kratak rok veoma važno mesto zauzimaju inflacija troškova, kao istrukturna inflacija i uvozna inflacija.

Monetaristi lek za inflaciju vide u restriktivnoj monetarnoj politici. U skladu sa pronalaženjem najboljeg leka za inflaciju monetaristi su se podelili i možemo reći da u okviru monetarizma imamo dve škole i to: standardni monetarizam koji se zalaže za postepeno smanjivanje stope monetarnog rasta i monetarizam racionalnih očekivanja.

Predstavnik standardnog monetarizma je Milton Fridmaz koji se zalagao da se stope monetarnog rasta postepeno smanjuju kroz tranzitorni period kako bi se ublažili recesioni procesi u tranzicionom perfiodu. Za razliku od njega predstavnici monetarizma racionalnih očekivanja zalagali su se da se naglo smanji stopa monetarnog rasla, ističući pri tome, da to neće imati negativne posledice u privredi. Glavna pretpostavka ovog pravca monetarizma jeste visoka kreditibilnost centralne banke. Tako se na osnovu dobijenih informacija o smanjenju mase novca u opticaju privredni subjekti unapred prilagođavaju smanjenju novca u opticaju i svoje ponašanje prilagođavaju situaciji koja će nastali.

U praksi se pokazalo da tvrdnja monetarista da je restriktivna monetarna politika dovoljna za borbu protiv inflacije, nije tačna. Ovo je teorijski moguć scenario, ali samo uz plaćanje veoma visoke ekonomske cene koja bi pokrila socijalnu izdržljivost. Zato program borbe inflacjje mora biti kompleksan, gde će monetarna politika biti deo tog programa, a ne nikako jedina mera. Osnovni problem kod monetarista je u tome što su smatrali da se ofanzivnom (ekspanzivnom) monetarnom politikom ne može podstaknuti realni ekonomski rast, već samo nominalni. S druge strane monetaristi polaze i od stava da se efekti mera monetarne politike osećaju tek na dugi rok, zbog tzv. „odgođenih delovanja" monetarne politike.

Funkcionisanje tržišnih privreda monetaristi objašnjavaju na dugi rok. Tako su se zalagali samo za delovanje tržišnih mehanizama, bez mešanja države, ističući pri tome da iako deluje veliki broj faktora koji sistem izbacuje iz ravnoteže, tržište svojim mehanizmom na dugi rok sistem dovodi u ravnotežu.

Monetaristi su bili protiv kejnzijanskog „finog regulisanja" privrede na kratki rok. Monetaristi su isticali da mešanje države u privredni život onemogućava tržište da uspostavi ravnotežu. U uslovi intervencije države u privredi privredni subjekti se ne prilagođavaju novonastaloj situaciji već pritiskaju državu da kroz primarnu emisiju finansira kumulirane ekonomske probleme. Tako se onemogućava delovannje tržišnog mehanizma i dolazi do pokretanja inflacione spirale u privredi.

Posmatranje ekonomskih procesa na dugi rok ima svoje pozitivne i negativne strane. Pozitivno je što se dugoročno daje šansa tržišnim mehanizmima da deluju u privredi i rešavaju ekonomske probleme privrede. Međutim, ovde se javlja problem kod ocene snage tržišnog mehanizma i mogućnosti da on u borbi sa raznim faktorima koji su destabilizovali sistem, ovaj sistem vrati u ravnotežu. Zato je važno znati za koji će to period sistem biti vraćen u ravnotežu. Ako je ovaj period relativno kratak tada se sistem moze prepustiti tržistu, ali ako je on dugačak, tada je neophodno mešanje države u privredu i pomaganje tržišnom mehanizmu u vraćanju sistema u ravnotežu.

Monetarizam precenjuje snagu tržišnog mehanizma. Čak i u privredama koje su bogate kapitalom, imaju razvijenu proizvodnju, rešavanje problema zaposlenosti prepušteno tržištu ima veoma dug vremenski rok. Monetarizam se zalaže za borbu protiv inflacije kroz snižavanje stope monetarnog rasta, uz istovremeno očuvanje ravnoteže u budžetu. Tek nakon toga po njima treba pokrenuti ekspanziju privredne aktivnosti koja će povećati zaposlenost u privredi. Monetaristi smatraju da se usled borbe protiv inflacije zaoštrava i situacija na tržištu, što će stvoriti povoljniji privredni ambijent.

Po njima nema ni potrebe za regulacijom ponude, jer nju reguliše tržište. Jedini cilj monetarista jeste regulisanje nivoa cena na dugi rok, a ponude novca godišnje po konstantnoj stopi monetarnog rasta.

Možda bi se mogao i prihvatiti stav monetarista o nepotrebnom inflacionom finansiranju privrede na kratak rok u cilju povećanja privredne aktivnosti i zaposlenosti, ali se nikako ne može prihvatiti teorija o samoregulaciji ponude u privredi. Zato se postavlja pitanje, da li je monetarne instrumente moguće koristiti i za nešto dmgo sem za borbu protiv inflacije? Na taj način bi se moglo delovati dvostruko, s jedne strane borba protiv inflacije, a s druge strane delovanje na ponudu (proizvodnju) s ciljem dinamiziranja privredne aktivnosti.

U svojoj teoriji monetaristi ističu da nema potrebe da se deluje na ponudu, jer tržište samo utiče na ponudu, pri čemu se po njima ostvaruju dovoljno visoke stope ekonomskog rasta.

Ovako nešto su pokušale SAD za vreme Regana. Vodili su restriktivnu monetarnu politiku s jedne strane, a s druge strane su snižavali poreze. Sve to je imalo za rezultat formiranje stopa ekonomskog rasta na vrlo nezadovoljavajućim nivoima, uz veoma veliku stopu deficitarnog finansiranja. Međutim, možda je ovo u američkoj privredi i izvodljivo, ali u bivšim socijalističkim privredama koje se sad nalaze u fazi primena teza monetarista neće obezbediti odgovarajući privredni rast kao što neće ni smanjiti stopu inflacije u njihovim privredama.

Stoga je stav monetarizma o relevantnosti samo dugoročne analize ekonomskih procesa neadekvatan i trebalo bi da bude zamenjen postojanjem kako dugoročne tako i kratkoročne analize funkcionisanja tržišne ekonomije. Pri tome je ispravna monetaristička kritika kejnzijanske ekonomije koja je uzimala samo kratak rok kao vremenski okvir za ekonomsku analizu i politiku. Prema našem stanovništvu, monetaristička teorija nije uspela da dokaže da je kratkoročna stabilizaciona politika interventna sa gledišta optimalnog makroekonomskog regulisanja privrednih procesa. Međutim, monetaristička teorija pomaže da se bolje shvati da kratkoročna ekonomska politika ima i dugoročne konsekvence, te da se ispravna kratkoročna stabiližaciona politika može voditi samo u kontekstu dugoročne ekonomske politike. Tako forsiranje stope ekonomskoz nivoa zaposlenosti na kratak rok putem inflacionih metoda sadrži negativne implikacije koje deluju u dužem vremenskom periodu. Neka privreda može da u toku nekoliko godina isforsirano poveća stopu svog ekonomskog rasta i zaposlenosti, potrošnje i investicija, ali uz korišćenje preterane monetarne emisije, kao i uz korišćenje deficitarnog finansiranja države i deficitarnog finansiranja prema inostranstvu. Efekti takve kratkoročne politike forsiranja rasta realnih agregata dovode do povećavanja spoljne zaduženosti zemlje, što u kasnijem periodu kroz otplatu glavnice duga dovodi do stvaranja recesionog faktora u dužem vremenskom periodu. Isto tako isforsirani rast agregata putem domaćeg inflacionog finansiranja generiše inflacioni proces koji semože savladati uz velike teškoće i u najboljem slučaju u toku više godina.

3)Monetaristička i neokejnzijanska politika u imperijalnom kapitalizmu

U savremenom državno - monopolističkom kapitalizmu danas gotovo ništa nije ostalo od uobičajenog shvatanja tradicionalno slobodnog tržišta. Njega najvećim delom regulišu države, s jedne strane i monopolističke organizacije s druge strane. Proizvodnja i ponuda gotovo su regulisane, a cene su malo gde odraz samo igre ponude i potražnje, dok su troškovi reprodukcije sve više pod uticajem transfernih i drugih rashoda države, odnosno regulativne politike razvoja i raspodele. Danas državni rashodi učestvuju u bruto domaćem proizvodu većine razvijenih zemalja od 35 - 59%, dok regulisanje privatne i javne tražnje postaje sastavni deo razvijenih mera anticiklične ekonomske politike. Istina je da je došlo do negacije automatizma tržišne privrede uz istovremenu afirmaciju državnog intervencionizma, odnosno razvoja monopolističkog kapitalizma nepotpune (dirigovane) konkurencije.

Savremene privrede sve češće ulaze u krizu. Gotovo je stvoren proces kretanja iz krize u novu krizu, pri čemu svaka nova ima svoje specifičnosti. Šta se to događa kada dosadašnja dostignuta dva osnovna pravca ekonomske teorije (monetarizam i fiskalizam) ne daju rezultate?

Ovde navodim samo neke bitne promene u privredama i društvu.

Prvo, potpuno su izmenjeni odnosi od „normalnih" ekonomskih odnosa u privredama sveta, posebno prema pretpostavkama od kojih se polazi u modelima ova dva pravca.

Drugo, novac i finansijske sfere u celini sada su odvojeni od realne ekonomije. Spekulativni novčani oblici dominiraju nasuprot „legalnom" i kontroli podložnom obliku novca. Ogromna i nepokrivena realno emisija novca redovno stvara i proces zloupotrebe.

Treće, odnosi između nacionalne štednje i investicija su izmenjeni u danas otvorenim privredama i sa slobodnim kretanjem novca i finansijskog kapitala. Danas su budžeti sa ogromnim deficitima, a javni dugovi potpuno iskrivljuju sve odnose u privredi i društvu.

Četvrto, tržišni mehanizam potpuno otkazuje. Malo toga automatizam tržišta reguliše i uravnotežava u uslovima dominantnog delovanja monopolskih i oligopolskih struktura.

Peto, automatsko uravnotežavajuće delovanje kamatnog mehanizma novoj krizi deluje vrlo ograničeno sa „razlivanjem i odlaganjem" očekivanih efekata. Sadašnja kriza nije samo finansijski fenomen, već vrlo kompleksna brojnim faktorima delovanja (realnim, političkim, psihološkim). Efikasnost kamate u krizi je potpuno kontraindukovana i nedovoljna.

Šesto, nema više „čiste" tržište ekonomije od koje obično polaze svi modeli rasta i stabilizacije, tako da ni brojne pretpostavke monetarizma i kejnzijanizma ne postoje u stvarnosti (realnom svetu).

Sedmo, mnoga dostignuća ova dva procesa ekonomske teorije „deluju" u džbenicima i institutskim istraživanjima, a vrlo teško i ograničeno u praksi. Uglavnom se radi o modelima zatvorene privrede i „igri" brojnih mikro i makroagregata u njima.

Vladama danas ostaje da se „snalaze" i koriste neka dostignuća ekonomske teorije, ali „prilagođene" sopstvenim potrebama, trenutku i karakteristikama sistema (kao i ciljevima koji se žele ostvariti).

Stoga se i čini da dosadašnja ekonomska teorija nema prave odgovore na brojna krizna stanja nacionalnih ekonomija. Najveći deo vođenja makroekonomske politike svodi se na „korisne", iznuđene, često i neproučene tekuće operacije.

S druge strane, teško je očekivati stvaranje nekog univerzalnog modela razvoja i stabilizacije koji bi zadovoljio sve države, jer je svakqa slučaj za sebe i sa svojim specifičnostima (koje se uz to i brzo menjaju) -tako da mere koje daju rezultate u jednoj državi u određenoj fazi razvoja imaju suprotne efekte u drugoj - zbog različitih faktora i uslova u kojima deluju. Stoga i „posuđeni" modeli iz drugih država ne mogu se nekritički i neproučeno automatski preuzimati.

Kritika „neefikasnosti" neokejnzijanske i neomonetarističke teorije i politike danas sigurno stoji, međutim treba uzeti u obzir činjenicu da su se iz osnova promenili fundamentalni odnosi u nacionalnim privredama, kao i u svetskoj privredi.

5.Monetarizam u modelu monetarne politike MMF-a

Svetska privreda je već duži vremenski period u krizi (recesiji). Mere ekonomske politike razmatrane na modelu monetarizma i liberalizma koje te zemlje koriste, uglavnom su neefikasne, daju veoma slabe rezultate, a često dovode do kontraefekata i produbljavanja krize sa ogromnom nezaposlenošću. To je i slučaj sa novom finansijskom krizom.

Vlade ovih zemalja se u sprovođenju mera ekonomske stabilizacije i razvoja oslanjaju na pomoć razvijenih zemalja, a pomoć razvijenih zemalja je uglavnom uslovljena prihvataniem filozofije razvoja privrede koje razvijene zemlje primenjuju. Na ovaj način razvijene zemlje u stvari štite svoje interese i namećući nerazvijenim zemljama neodgovarajuće privredne modele rasta koji situacije u ovim privredama čine još težim i nepovoljnijim za ove zemlje (produbljavajući krizu ili recesiju).

Danas je većina zemalja napustila kejnzijansku politiku upravljanja tražnjom i politiku kontrole inflacije, koje po njima, nisu dale očekivane rezultate, jer su u uslovima visoke inflacije i stagnacije privrede kao rezultat imale dalje obaranje stope privrednog rasta. Sve se okreću ka monetarističkoj ideologiji i dogmi. Monetarnu politiku izgrađenu na stavovima monetarista Međunarodni monetarni fond (MMF) nikada nije ni napustio od svog osnivanja do danas. To se posebno odnosi na politiku kamatnih stopa i kontrolu monetarnih agregata (restriktivnu monetarnu politiku).

MMF je izgradio svoj model za ozdravljenje (restrukturisanje) privrede. Prihvatanje ovog modela je uslov da nerazvijene zemlje mogu dobiti podršku Fonda, odnosno kredite neophodne kod drugih finansijskih institucija za pokretanje i dalji razvoj pnvrede. Osnove ovog programa su kraktoročne recesivne mere. Osnovni zadatak se ogleda u uspostavljanju ravnoteže između ponude i tražnje i privrede kao osnov za uravnoteženje platnog bilansa. Po metodologiji Fonda neophodna je stroga kontrola i smanjenje potrošnje, smanjenje kredita banaka i uravnoteženje budžeta, smanjenja javnog duga ili njegov relativan pad.

Međutim, upravo ovde je i glavna slabost politike MMF-a, jer smanjenje potrošnje i kredita banaka dovodi do dodatnog usporavanja privrede. Osim toga devalvacija nacionalne valute neće dovesti do povećanja izvoza, već će nasuprot tome, dovesti do povećanja uvoza koji će dodatno podsticati inflaciju i dovoditi do povećanja nezaposlenosti.

MMF nerazvijene zemlje posmatra kroz platni bilans, ne sagledavajući njihove stvarne probleme i potrebe njihove privrede, zbog toga i ekonomski program Fonda nema nikakvih rezultata u ovim privredama, osim produbljavanja i „proizvodnje kriza". Podsticanje privrednog rasta nije predmet interesovanja Fonda, već ostvarenje stabilizacije, pri čemu se želi ostvariti više ciljeva stabilizacije odjednom, što uglavnom ne odgovara zemljama u razvoju. Politika MMF-a se zasniva na kratkoročnom kreditiranju, što je još jedan od pokazatelja da ova politika ne sagledava stvarne potrebe zemalja u razvoju, posebno potrebe u dugoročnom kapitalu za industriju i razvoj.

MMF se zalaže za borbu protiv inflacije, a ne za ekonomski rast kao jedini put da zemlje u razvoju reše problem privredne zaostalosti i preterane zaduženosti i na taj način poboljšaju svoj položaj.

Osnovne karakteristike privreda zemalja u razvoju mogle bi se opisati na sledeći način: 1) Tržište roba siromaštvo, 2) Tržište rada - broj nezaposlenih, pri čemu je i veoma nepovoljna kvalifikaciona struktura nezaposlenih i 3) Tržište kapitala - ogroman nedostatak slobodnih finansijskih sredstava.

U ovim privredama domaći kapaciteti se nedovoljno koriste, državni aparat je preglomazan, slabo organizovan i nezainteresovan da mobiliše faktore razvoja, podigne poslovnu klimu i pokrene razvoj privrede. Deficitarno finansiranje je jedini izvor dodatne akumulacije. ali povezano uglavnom za finansiranje budžetskog deficita, uz povećanje opasnosti od širenja inflacije.

Kejnzijanci su se zalagali za deficitarno finansiranje privrede u fazama recesije, dok bi se u fazama konjunkture deficiti budžeta pokrivali ostvarenim suficitima iz faze prosperiteta. Međutim, šta se dešava u zemljama u razvoju. Javni rashodi su postali strukturni rashodi, faze recesije u ciklusu su bile sve duže, faze konjunkture su sve više izostajale, što je onemogućilo privredu da se kroz povećane poreze u fazi konjukture popunjava budžet.

Budžetski deficit se stalno povećavao zbog konstantnog rasta javnih rashoda, što je uticalo i na povećanje inflacije u ovim privredama.

Osnovna karakteristika ovih zemalja je velika spoljna zaduženost. Politika MMF vodi pre svega računa o otplati i servisiranju spoljnih dugova. Fond se zalaže za restriktivnu monetarnu politiku u ovim zermljama, koja se ogleda u ograničenju rasta novčane mase, ograničavanju potrošnje, povećanju kamatnih stopa i smanjenja javnih rashoda (posebno socijalnih transfera), porast investicija kroz program podsticanja štednje. Kao rezultat primene ovog programa u svim privredama javlja se povećanje nezaposlenosti, smanjenje privrednog rasta, pad standarda stanovništva, smanjenje slobodnih novčanih sredstava (jer se sve veća količina tih sredstava usmerava na otplatu spoljnog duga), povećanje inflacije, smanjenje deviznih rezervi itd., ali i stalni rast spoljne zaduženosti.

Instrumenti ekonomske politike koji se koriste u ovim privredama skoro da su isti (u svim privredama u razvoju), a to su: smanjenje kredita, visoka realna kamata, smanjenje budžetskih deficita, stimulacija razvoja određenih grana, stimulacija naučno-tehnoloških procesa, kontrola kretanja deviznih kurseva, podržavanje izvoza, uravnotežavanje platnog bilansa.

Program ekonomskog oporavka MMF zemljama u razvoju nameće politiku liberalizacije. Putem liberalizacije kapitala i trgovine pokušava se stimulisati izvoz, što za oslabljene privrede ovih zemalja (čiji proizvodi najčešće nisu konkurentni na svetskom tržištu) predstavlja dodatni teret, tako da uvoz nekontrolisano i gotovo eksplozivno raste, izvoz zaostaje, što na kraju produbljuje krizu, usporava ekonomski rast i povećava platno bilansne teškoće, ali vodi i enormnom rastu spoljnog duga.

Osim toga, MMF se zalaže i za veliku depresijaciju nacionalne valute, da bi se otklonio deficit platnog bilansa i podstakao izvoz, što često ugrožava i sam stabilizacioni program i program „strukturalnog prilagođavanja".

Floskulom "strukturnog prilagođavanja" MMF u osnovi nameće ovim privredama silom ili ucenama svoj model neolibralizma, koji samo produbljava krizu u ovim privredama - izlažući ih razornom delovanju strane konkurencije i instrumentima delovanja stranog kapitala, posebno kroz neograničeni, brzi i nekontrolisan proces privatizacije.

Osnovna koncepcija MMF-a zasniva se na monetarnim ciljevima, smanjenju budžetskog deficita i privatizaciju. Osnova programa je šok terapija i brza privatizacija. Tom prilikom vodi se samo računa o broju privatizovanih preduzeća, a ne i o rezultatima privatizacije u smislu povećanja investicija, proizvodnje i broja zaposlenih.

Vođenje restriktivne monetarne i fiskalne politike i konstantni zahtevi za smanjenjem potrošnje umesto da stabilizuju privredu produbljavaju krizu. Restriktivna monetama politika i politika realno pozitivne kamatne stopeu uslovima visoke inflacije samo „pumpa" troškove poslovanja, treba da smire situaciju u privredi i da povećaju efikasnost korišćenja kapitala. Ovde se polazi sa stanovišta da je inflacija u svim privredama izazvana dejstvom monetarnih faktora. Međutim, da li je primena programa MMF-a dovodi do ovih rezultata u privredama u razvoju? Kakva je ustvari struktura ovih privreda? Da li je inflacija uopšte kod ović privreda monetarnog porekla?

Privrede nedovoljno razvijeíih zemalja karakteriše: nerazvijena sva tržišta, nerazvijena privreda, mala proizvodnja, nizak per capita dohodak, nedovoljni robni fondovi, nedovoljan izvoz itd. U ovim privredama hroničan je nedostatak novčanih sredstava. Prisutni su i problemi u servisiranju spoljnih i unutrašnjih dugova. Depresiranje kursa nacionalne valute ne pokazuje pozitivne efekte na izvoz. Povećanje izvoza se uglavnom ostvaruje smanjenjem prodaje proizvoda na domaćem tržištu. U ovim privredama devalvacije nacionalne valute su veoma česte, a kao rezultat toga se uglavnom javlja visoka stopa inflacije. Sve ovo dalje utiče na povećanje kamatnih stopa u privredi, što još višse podstiče inflaciju i teži ka hiperinflaciji i privrednom slomu.

Šta bi trebalo preduzeti u ovim privredama? Rešenje problema ovih privreda treba tražiti pre svega u brzoj izmeni privredne strukture koja će dovesti do bržeg privrednog rasta, koji bi sa svoje strane omogućio ovim zemljama izlazak iz dužničkih problema. Strukturni razvoj i izbor prioriteta u razvoju, podsticaji, i usmeravanje sredstava i aktiviranje domaćih faktora rasta.

Iz navedenog se jasno vidi da „politika MMF, orjentisana na restriktivnu monetarnu i finansijsku politiku , u nerazvijenim privredama - dužnicima, pod uticajem dominirajuće monetarističke koncepcije regulisanja privrede, u prvi plan ističe otplatu i servisiranje dugova, uz održavanje potrebne likvidnosti u međunarodnim plaćanjima (platnobilansno prilagođavanje). Takva politika MMF praćena je oštrom restriktivnom monetarnom politikom (ograničavanjem rasta novčane mase u privredi), porastom kamatnih stopa i traženje zona „realnih kamata restrikcijom javne potrošnje, investicija, stimulacijom štednje. Takva politika se, osim u nekoliko razvijenih privreda (SAD, V. Britanija, Japan, Nemačka) pokazala kontraindikovana u svim zemljama u razvoju dovodeći do:

1)Pada stope rasta,

2)Povećanja nezaposlenosti,

3)Obaranja potrošnje i standarda,

4)Odliva kapitala po sistemu otplata i kamata na spoljni dug,

5)Socijalnih napetosti, produbljivanje krize,

6)Povećanja stope i ubrzanja inflacije,

7)Pogoršanja terms of trade,

8)Pogoršavanja konkurentne sposobnosti privreda zemalja u razvoju,

9)Slabljenje deviznih kurseva i deviznih rezervi zemalja u razvoju.

Procena MMF, zasnovana na monetarističkoj koncepciji regulisanja privrede da će doći do potpuno suprotnih efekata i slabljenja pritiska spoljnih dugova, pokazala se potpuno pogrešna.

„Kejnzijanski metodi" sami (efektivna tražnja) nisu više sposobni da ožive privredu, ako su porezi visoki, a profitna stopa i štednja niske, i ako su nadnice nefleksibilne (ako je ponuda nefleksibilna), čak i kad je tražnja vrlo stimulativna.

Niska profitna stopa destimuliše investicije, a preko toga rast proizvodnje i produktivnosti. Visoki porezi destimulišu štednju i interes za rad, dok nefleksibilne nadnice onemogućavaju prilagođavanja u ovim veličinama. Isto tako, metodi ''ekonomije ponude" ne mogu sami rešiti problem investiranja (ponude), ako nedostaje adekvatna tražnja i ne postoje planovi razvoja i investicija.

MMF je nametnuo politike liberalizacije koje su vodile u krize, ali bez promovisanja ekonomskog rasta. To je postalo toliko jasno posle dužeg perioda, primene ovog modela.

Ortodoksna neoklasična politika stabilizacije, koju preporučuje MMF, najčešće se svodi na to „da pokušaj stimulisanja izvoza po svaku cenu pomoću liberalizacije trgovine ili agresivne depresijacije valute često može ugroziti stabilizacioni program, i tako odložiti rešavanje krize dugova".

MMF je u prvi plan isticao monetarne ciljeve i okvire otklanjanja budžetskih deficita i brzi tempo privatizacije. Broj preduzeća koja prelaze u privatni sektor, bez obzira na način, je osnovni stav Fonda, dok su ekonomski rast, zaposlenost, investicije, potrošnja i dr. ostali „zarobljeni" i u drugom planu. MMF tvrdoglavo ostaje privržen strategiji šok-terapije i brze privatizacije. Stvarno je došlo do šoka, ali je izostala terapija.

Interesantan je slučaj pritiska MMF na Boliviju i Argentinu da izvrši snažnu devalvaciju valute radi popravljanja stanja platnog bilansa i premošćavanja „deviznog jaza", radi omogućavanja plaćanja kamata na spoljni dug. Ustvari, predlog se svodi na korišćenje inflacije kao sredstva za finansiranje otplata dugova, ali po cenu siromašenja stanovništva, odliva supstance u inostranstvo i pretvaranje „deviznog jaza" u razvojnu nemoć. Naravno da je takva preporuka odbijena.

Receptura MMF sadrži i zahtev za vođenje politike realne kamate, bez obzira na njeno snažno redistributivno delovanje - odlivom dohotka u ruke vlasnika finansijskog kapitala, posebno stranog kapitala preko privatizovanih banaka u rukama stranog kapitala.

Restriktivna monetarna politika i politika stalnog ograničavanja potrošnje u nerazvijenim privredama mogu samo da dovedu do obaranja stope rasta i prelaska privrede u recesiju i krizu razvoja. „Restriktivna monetarna politika je naprosto kampanja protiv životnog standarda radničke klase koja se izvodi svesnom intenzifikacijom nezaposlenosti, koristeći ekonomsku prinudu protiv pojedinaca i protiv industrije, politiku koju zemlja nikada ne bi dopustila da je znala šta će biti učinjeno.

„Neoklasični model MMF danas predstavlja novu ortodoksiju u odnosu na nerazvijene zemlje - dužnike. Novija istraživanja otkrivaju u tome snažan uticaj novog monetarizma i „ekonomije ponude" (supply side economics). Reafirmacija tržišnog automatizma tipa Sejovog zakona, brza i sveobuhvatna privatizacija sredstava proizvodnje, alokaciona funkcija tržišta i deregulacija privrednih tokova, praćeni zahtevom za „otvorenom ekonomijom" (liberalizacijom spoljne trgovine i kretanja kapitala), stalnom stagflacijom, visokom nezaposlenošću rada i kapitala, hiperinflacijom, odlivom akumulacije i kapitala u inostranstvo - elementi su i karakteristike sistema koji se međusobno isključuju. S druge strane „visoka zaduženost privrede, niska efikasnost i potpuna demotivisanost za razvoj i stvaranje akumulacije u inflaciji (uz „marginalnu efikasnost kapitala" koja se kreće od 0-1%), očigledno je potpuno drugačiji „ambijent" u kojem treba voditi restriktivnu monetarnu i fiskalnu politiku i ograničavanje svih oblika potrošnje. Potrošnja redovno izgleda „preterana", uz potpuno „ohlađenu" konjunkturu. Takav koncept stabilizacije može dovesti samo do produbljivanja krize. Restriktivna monetarna politika, uz pozitivne realne kamatne stope, trebalo bi da dovede do smirivanja inflacije, povećane štednje i efikasnosti upotrebe novca i novčanog kapitala, a to u osnovi znači da se polazi od pretpostavke da je inflacija u svim privredama monetarnog porekla. Izvozno orijentisana strategija, pomognuta ubrzanom devalvacijom valute, trebalo bi da podstakne izvoz i osigura dovoljan devizni priliv za „zatvaranje deviznog jaza" i smirivanje pritiska ili „omče dugova". Da li prelaz sa uvozno- supstitutivne na ,,izvozno-ekspanzivnu"ili proizvodnu strategiju stabilizacije i razvoja može dati (i u kojem periodu) zadovoljavajuće, ne i spektakularne, rezultate? Mada su iskustva nekih „otvorenih" ekonomija (Tajvan, J. Koreja), kratkoročno posmatrano, pozitivna, da li je ovakva strategija opšteg karaktera i primenjiva na sve zemlje i sve uslove razvoja?

„Liberalizacija nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću uz opšti osećaj nesigurnosti" (Stiglic) kod najvećeg broja država.

Nakon liberalizacije spoline trgovine i ukidanja zaštitnih mera domaće proizvodnje (ali i selektivne i kontrolisane politike uvoza) nastala je prava pustoš, poplava domaćeg tržišta stranom robom, uz pad domaće proizvodnje. Privreda nerazvijene zemlje ostaje privezak stranih korporacija i međunarodnog finansijskog kapitala. To je otvoreni put u novi finansijski kolonijalizam.

Da li postoji drugačija strategija i politika monetarnog podsticanja ekonomskog rasta? Kakvi se koncepti aktivne i stimulativne monetarne politike mogu primeniti u nerazvijenim privredama s nerazvijenim finansijskim strukturama?

6. Monetarna politika i novac u funkciji razvoja i formiranja kapitala

Osnovni koncept aktivne monetarne politike

U savremenoj ekonomskoj teoriji uglavnom se prilikom regulisanja monetarnih tokova govori o restriktivnoj i ekspanzivnoj monetarnoj politici u zavisnosti od privrednih tokova koji su prisutni u privredi. Pri tome se često zapaža da je monetarna politika veoma kruta, da ne prati potrebe proizvodnje i privrede i zbog toga su mere monetarne politike često i kontraproduktivne.

Može se postaviti pitanje zašto je to tako. Odgovor bi se mogao potražiti u nedovoljnoj aktivnosti monetarne politike tj. njenoj statičnosti. Da bi monetarna politika dala rezultate mora biti aktivna i mora pratiti procese koji se odvijaju u privredi kako bi reagovala svojim merama na vreme i ostvarivala zadatke koji su postavljeni pred monetarne vlasti.

Monetarna politika mora da se planira. Ona mora svojim merama da podstiče proizvodnju, kontroliše raspodelu i kretanje cena u privredi. Mora se delovati na ograničenje javne i lične potrošnje, održavanje javnih prihoda na određenom nivou i podsticati veoma produktivno korišćenje odobrenih bankarskih kredita, bez podsticanja rasta inflacije. Mora se sprečiti odliv novca iz privrede u finalnu potrošnju, sem onog dela novca koji odlazi u nove investicije.

U privredama u kojima dolazi do velikog odliva sredstava iz privrede u javnu potrošnju dolazi do porasta cena, i do usporavanja privredne aktivnosti, jer se sredstva koja su neophodna za investicije koriste za finalnu potrošnju. Da bi se obezbedila nedostajuća sredstva privreda traži nove kredite, ali se ta sredstva koriste za pokriće potreba raspodele uz konstantno povećanje cena i troškova. Privreda u ovim uslovima najčešće nastoji da ostvari porast dohotka preko povećanja cena ili preko zahteva za dodatnim kreditima. Sve ovo utiče na to da se štednja smanjuje ili je uopšte nema, a nema i novih investicija bez kojih nema povećanje proizvodnje, a ni porasta ruštvenog proizvoda.

U ovakvim privredama prekida se veza između proizvodnje i tražnje s jedne strane i štednje iz dohotka i investicija s druge strane. Mere koje monetarna politika preuzima u ovakvim situacijama su kratkoročnog karaktera i uglavnom nemaju očekivane rezultate, jer se novac preliva u inostranstvo i javni sektor i u sektor stanovništva. Restriktivnom monetarnom politikom se pokušava sprečiti rast cena i smanjenje vrednosti nacionalne valute (deviznog kursa). Međutim, kao rezultat ovakve politike javlja se povlačenja novca iz sektora privrede, što dovodi do nelikvidnosti preduzeća, a samim tim i banaka, jer su preduzeća glavni korisnici kredita banaka. Zbog nedostatka novčanih sredstava preduzeća veoma teško vraćaju uzete kredite. Osim toga kao rezultat ovakve monetarne politike javlja se i povećanje kamatnih stopa. Kakve će rezultate imati povećanje kamatnih stopa veoma je teško predvideti.

Sve ovo nam ukazuje na potrebu da se promeni pristup monetarnoj politici, da se sa sadašnjeg koncepta monetarne politike koji je za rezultat imao samo pogoršanje već ionako teške situacije u privredi, pređe na ofanzivni koncept monetarne politike koji će za rezultat imati pokretanje proizvodnje i razvoj privrede.

2) Smanjivanje potrošnje i deflaciona politika u borbi protiv inflacije

Kada govorimo o ograničenju potrošnje postavlja se pitanje kako se može ograničiti potrošnja i koja se potrošnja može ograničiti. Kada se govori o ograničenju potrošnje uglavnom se misli na ograničenje javne potrošnje koja je uglavnom neproizvodnog karaktera. U privredama u kojima postoji budžetski deficit i u kojima je finansiisko tržište nerazvijeno, restrikcija oostalih oblika potrošnje (pre svega se tu misli na Iičnu i javnu) neće dovesti do povećanja štednje. A bez povećanja štednje i bez povećanja ivesticija ne može se ostvariti politika strukturnog prilagođavanja privrede.

„Sve dotle dok se kamate, cene i kursevi mogu eratično kolebati, strukturni odnosi ekonomije - raspodela prihoda na klase, učešće države u društvenom proizvodu, produktivnost rada, intenzitet kapitala i tehnološka sposobnost mogu se menjati samo teško i s mnogo sukoba. Prilagođavanje strukturnih realnih odnosa monetarnim tendencijama redovno u ovakvom slučaju ima karakter šoka''.

„Deflaciona politika stabilizacije (monetarna i fiskalna politika) nastoji redukovanjem agregatne tražnje da sprovede odgovarajuće dezinflacione procese. Međutim, ukoliko je i postojala infIacija tažnje ona se brzo pretvara u Inflaciju troškova. Monetaristička i kejnzijanska teorija, otkrivajući rigidnost cena i troškova (neelastičnost naniže) radi sprečavanja većih negativnih efekata recesionog karaktera - pada proizvodnje, dohotka, zaposlenosti i investicija - preporučuju postepen (graduelistički) pristup, a ne šok terapju".

Teorija supermonetarizma, odnosno teorija „racionalnih očekivanja" (Sargent, Wallace, Lucas i dr.) smatra da se proces stabilizacije može ostvariti u kratkom periodu bez recesije, ali u uslovima kada svi privredni subjekti imaju poverenja u državne mere i stabilizacionu politiku.

Stabilizacioni programi zasnovani na monetarističkoj teoriji MMF podrazumevaju restriktivnu monetarnu politiku i rast kamatnih stopa, što treba da utiče na smanjenje inflacije i postizanja ravnoteže u platnom bilansu zemlje. Ovakvi stabilizacioni programi pokazali su se efikasnim u razvijenim zemljama, ali u nerazvijenim zemljama primena ovakvih programa dovela je do produbljenja recesije u privredi i do povećanja stope inflacije, uz istovremeno slabljenje domaće valute i povećanje kamatnih stopa. Porast kamata, enormno povećanje uvoza, zajedno sa padom deviznog kursa, ima za posledicu veliku zaduženost privrede i izostanak investicija, što dalje dovodi do dodatnog pada privredne aktivnosti.

Dosledna primena ovakvih programa u zemljama u razvoju uglavnom je dovela do monetarnog haosa. Monetaristi smatraju da za ovakvu situaciju nije kriva njihova teorija, nego nedovoljna upornost ovih zemalja u sprovođenju ovih programa. Restriktivna monetarna politika u razvijenim zemljama je veoma uspešna, ali zato u zemljama u razvoju umesto pozitivnih rezultata ima veoma negativne rezultate.

Osnovni problem ovih stabilizacionih programa je što osnovni uzrok inflacije vide u monetarnoj sferi, tj. u preteranoj emisiji novca. Iz tog razloga ovi prograrami počivaju na merama koje za rezultat imaju povlačenje novca iz privrede verujući pri tome da će tako doći do stabilnosti privrede.