Dežurna

ŠTA DALjE?!

Onaj ko iz bilo kog razloga i sa bilo kojim izgovorom prihvati mandate samim tim činom postao saučesnik sa Vučićem, a samim tim i saradnik. Ovo kažem jer ne vidim nikakvu logiku da se nakon izbora organizuje štrajk glađu zbog izbornih neregularnosti, a da se na kraju ode u skupštinski restoran. Isto tako, postavlja se pitanje zbog čega su onda prebijana ona deca na protestima na koje je opozicija pozvala i zašto im nad glavama vise optužnice da su rušili ustavni poredak?! Sigurno se ti mladi ljudi nisu pobunili da bi Srbija protiv nasilja verifikovala svojih 65 mandata, a NADA svojih 13 i da bi na konto toga mesečno inkasirali po tri hiljade evra za svaki mandat i još poslaničke plate, dnevnice, putne troškove, poslove za tehničko osoblje i snižene cene u skupštinskom restoranu, smatra Dr inž. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Svi redovni čitaoci Magazina Tabloida mogu da mi budu svedoci da sam skoro dva meseca pre održavanja izbora napisao rezultate istih i ukazao na dogovor koji je postignut između Aleksandra Vučića sa jedne strane i stranaca sa druge.

Takođe, pre dva meseca sam opisao i kakva će se igra igrati oko Beograda i zbog čega će vlast ići na takav inženjering po kojem nema većinu već nudi opciju ponavljanja i njihovog spajanja sa preostalim lokalnim izborima koji upravo iz tog razloga nisu ni raspisani zajedno sa republičkim. Da budemo načisto, ja nemam paranormalne sposobnosti i shodno tome nisam vidovit, već sam samo korektno informisan i dovoljno iskusan da na ispravan način protumačim ono što iz različitih izvora dolazi do mene. A razlog zbog kojeg sam se odlučio da u javnosti nastupim toliko smelo da diktiram tačne procente i broj mandata po listama kao i scenarijo za beogradske izbore je taj što sam želeo da građane unapred upozorim i da na taj način koliko je u mojoj moći sprečim razne mešetare iz tzv. opozicije da zavode narod i troše njihovu energiju.

Naime, na isti način na koji sam ja znao da će izbori biti namešteni znala je i većina drugih političkih aktera. Međutim, dobar deo njih je pristao na dogovorenu igru, a ja želim da verujem da je razlog bilo uverenje koje imaju svi oni koji ulaze u kazino sa ciljem da prevare sistem kockarnica koji radi već decenijama i to u konstantnom plusu. Elem, pošto nisu uspeli da prevare iskusnog krupijea Vučića, onda se postavlja pitanje šta se dalje može uraditi?! Za početak se mora sprečiti svako dalje muljanje i truli dogovori sa režimom, a najbolji način da se tako nešto uradi je da niko ko je prava opozicija ne verifikuje mandate u Narodnoj skupšrini, skupštini Grada Beograda, skupštini AP Vojvodina kao i u svim drugim lokalnim parlamentima u kojima su održani izbori 17. decembra. Shodno tome treba odmah konstatovati da je svako onaj ko iz bilo kog razloga i sa bilo kojim izgovorom prihvati mandate samim tim činom postao saučesnik sa Vučićem, a samim tim i saradnik. Ovo kažem jer ne vidim nikakvu logiku da se nakon izbora organizuje štrajk glađu zbog izbornih neregularnosti, a da se na kraju ode u skupštinski restoran. Isto tako, postavlja se pitanje zbog čega su onda prebijana ona deca na protestima na koje je opozicija pozvala i zašto im nad glavama vise optužnice da su rušili ustavni poredak?! Sigurno se ti mladi ljudi nisu pobunili da bi Srbija protiv nasilja verifikovala svojih 65 mandata, a NADA svojih 13 i da bi na konto toga mesečno inkasirali po tri hiljade evra za svaki mandat i još poslaničke plate, dnevnice, putne troškove, poslove za tehničko osoblje i snižene cene u skupštinskom restoranu. Navodim ove materijalne privilegije koje se dobijaju nakon sticanja parlamentarnog statusa jer su u ovom trenutku to jedini benfiti koje opozicija može da dobije, a zauzvrat mora da prizna Vučiću da su izbori bili fer i pošteni. E sada, postoji i jedna igra po kojoj se planira „i jare i pare", a koja podrazumeva da opozicija ne verifikuje mandate u beogradskoj skupštini i da se o tome udari na sva zvona, dok se istovremeno prihvataju mandati na nivou republike. Na ovaj način im ostaju sve materijalne beneficije, stranci dobijaju stabilanu Narodnu skupštinu i privid demokratije, a Vučić dobija legalizaciju izborne krađe i mogućnost da istu ponovi već na narednim lokalnim izborima.

Mislim da je važno napraviti poređenje sa lokalnim izborima koji su u Srbiji održani 1996. godine, a na kojima je tadašnja opozicija pobedila u dosta velikih gradova uključivši Beograd, Niš i Novi Sad. Tada je vlast takođe prekrojila izborne rezultate što je bio povod za velike proteste. Zanimljivo je reći da je u tom periodu Slobodan Milošević slovio kao garant mira i stabilnosti te je imao značajnu međunarodnu podršku. Međutim, to nije pokolebalo ni narod, a ni tadašnje lidere opozicije već su složno krenuli da preko ulice pritiskaju vlast. Zoranu Đinđiću i drugim tadašnjim političarima nije ni na kraj pameti bilo da prihvate mandate sve dok upornim protestima nisu primorali vlast da donese poseban zakon kojim je pobeda vraćena. Ovo pišem jer vidim infantilna objašnjenja pojedinaca iz aktuelne vrhuške opozicije koji objašnjavaju da se po izbornom zakonu poslanički i odbornički mandati verifikuju po automatizmu te da on zbog toga moraju da prihvate mandate. E sada, i te 1996. postojao je neki zakon po kojem su se na isti način mandati verifikovali, ali postojala je i jasna politička volja da se oni javno odbiju, a u politici sama poruka i stav imaju jače dejstvo od puke formalnosti. Pa tako recimo postoji mogućnost da bez obzira na automatsku verifikaciju mandata svi poslanici i odborbici na onim listama koje sebe zovu opozicionima podnesu ostavke čime će Vučić po istom tom zakonu biti primoran da imenuje ljude sa svoje liste kako bi se popunili nedostajući. Na ovaj način bi se njegova vlast ogolela jer bismo imali skupštinu kao u Severnoj Koreji, a onda čak ni licemerni Zapad koji ga podržava trenutno više nego Zelenskog ipak ne bi mogao mirno da gleda takvu situaciju, ono makar iz estetskih razloga.

Ovi izbori su najširoj javnosti u Srbiji pokazali još jednu stvar, a to je da velike sile kao što su SAD i Rusija mogu oko nečega da se javno saglase. U našem slučaju, diplomatije ove dve inače konfrontirane zemlje su se našle na istoj strani i to u javnoj podršci Vučiću i njegovoj vlasti. Naravno, velike sile imaju svoje sebične interese i to se na našem primeru jasno vidi. Razlog za ovakvu situaciju treba gledati i u tome što smo mi kao nacija izgubili samopoštovanje te međunarodni faktor sve manje smatra da kao zajednica možemo da uradimo bilo šta i shodno tome se onda obraćaju onome ko može, a očito i hoće da im obezbedi ono šta im treba. U tom pogledu zaista ne postoji neko ko bi se spustio niže i bio spreman na veću izdaju od Vučića. Tako je već u izbornom danu izveden navodni hakerski napad na EPS i to preko softvera koji je našoj državnoj kompaniji isporučio brat Ane Brnabić. Cilj tog isceniranog hakerskog napada je da se „peglaju" bilansi i sakriju tragovi o stvarnoj proizvodnji električne energije, kao i proizvodnji i potrošnji uglja. A sve ovo je u sklopu priprema da se u naš elektroenergetski sistem uvede strateški partner iz Amerike. Takođe, nekoliko dana nakon završenih izbora Vlada Republike Srbije koja je inače u tehničkom mandatu je donela odluku da naša država priznaje registarske tablice tzv. Republike Kosovo. Istovremeno, Fudbalski savez Srbije je dogovorio prijateljski meč naše reprezentacije sa fudbalskom reprezentacijom Rusije i to u Moskvi baš u periodu održavanja izbora. Takođe, Vučić je ruskom establišmentu servirao priču o „srpskom Majdanu" kako bi potvrdio tamošnji narativ koji stalno govori o tome da Zapad izaziva prevrate gde god stigne. Dakle, na jedan vrlo perverzan način se nastavlja šibicarska politika koja u nedostatku nacionalnog samopoštovanja dovodi do toga da svi stranci igraju samo na jednu kartu. Inače, sve ovo liči na zimu 1941. godine kada su i Nemci i Italijani i Englezi i Sovjeti računali na Kraljevinu Jugoslaviju svako iz svojih razloga. Sve pomenute države su se utrkivale da naprave dogovor kojim bi osigurale svoje interese, međutim kako to nije bilo realno onda su razorili i državu i sistem koji nije znao šta hoće. U tom pogledu već sam ranije pisao da će Vučićeva sudbina biti nalik na sudbinu kneza Pavla Karađorđevića uz nadu da sudbina Srbije ne bude nalik na ono što se desilo Kraljevini Jugoslaviji, a na dobrom smo putu.

Da sumiram. U dogovoru sa strancima Vučić je namestio izbore i napravio skupštine kakve mu odgovaraju za sprovođenje onoga šta je obećao. Zbog nedostaka jasne političke alternative međunarodna zajednica još uvek dominatno igra na kartu aktuelne vlasti bez obzira na sve. Opozicija je pokazala da nema organizacione resurse da se suprostavi izbornom inženjeringu, a i da ima one koji su spremni na trule kompromise. Ukratko to je situacija iz koe treba videti šta i kako dalje. Iskreno, jedino što nama kao društvu preodtaje je da angažujemo sve preostale snage koje su pre svega za normalnost. Od tih ljudi treba formirati jedinstven opozicioni front koji bi imao svoj nacionalni, centristički i građanistički deo. Imajući u vidu da su se istok i zapad u Srbiji pomirili i makar trenutno podržavaju Vučića to onda i sve nas druge oslobađa robovanju toj podeli po liniji „Rusija ili SAD". Tako jedinstveni svi treba da održavamo ulicu kao jedinu preostalu slobodnu i demokratsku instituciju u zemlji.

Dok je ulica živa, živi smo i mi kao nacija. Ukoliko Vučić uz pomoć stranaca bude uspeo da politiku sa ulice prebaci u Narodnu skupštinu to će značiti kraj sa srpskom državom koja je kakav takav kontinuitet vukla još iz doba Nemanjića.

(Autor je predsednik Narodnog slobodarskog pokreta)