Govoreći otvoreno

Bez dileme u 2024. godini: ili će tiranin ubrzo pasti ili će Srbija još brže nestati

DUGA ZIMA I PAD REŽIMA

Kako je sa 31. decembrom 2023. godine „rešeno pitanje Kosova" faktičkim prestankom poslednjih tragova državne administracije današnje Srbije na toj teritoriji, kako je omiljeni Vučićev mafijaš sklapao „energetske dogovore" sa ministarkom nepriznatog Kosova, sa kim je i kako „prvi među jednakima" u britanskoj špijunaži sklapao dogovore o prevođenju kosovsko-metohijskih Srba u „lojalne građane" samoproglašenog Kosova, šta će se desiti u slučaju pokušaja otcepljenja Republike Srpske od Bosne i Hercegovine, hoće li NATO pakt stati na granice BiH ili na granice entiteta i kako je Aleksandar Vučić svoj nečasni, veleizdajnički posao priveo kraju.

Nikola Vlahović

Srbija u rukama Vučićeve diktature tone u nestanak brzinom koju ni najgori katastrofičari nisu mogli da predvide. Moć svakodnevne, agresivne propagande i lobotomija nad nešto više od šest miliona građana, nije viđena u savremenom, civlizovanom svetu. Ono što je juče bilo drama danas je komedija, ono što je proglašeno nacionalnom strategijom pre pola godina, danas je upereno protiv nacionalnih interesa Srbije. I, sva ta ludila dolaze iz glave jedne poremećene ličnosti, opasne upravo zbog toga što je spremna da zapali Srbiju kao Neron koji je zapalio Rim, iz istih razloga: zbog bolesnih kompleksa i neopisive mržnje prema narodu koji njemu nije „po meri". I sve to proizvodi paralizu društva, ljudi zaboravljaju šta se dešavalo, koliko juče.

Zbog toga, i zbog predstojećih događaja koji će suočiti građane Srbije (pre svega one koji mu još veruju) sa razmerama veleizdajničkih poslova Aleksandra Vučića, valja podsetiti na neke činjenice.

Pre nepunih šest meseci, 1. jula 2023. godine, par evropskih obaveštajnih službi, odlučilo je da pusti „duha iz boce" i obelodani tajne razgovore Mimoze Kusari-Ljilje, šefice poslaničke grupe "Samoopredeljenja" Aljbina Kurtija, nakon čega je bila prisiljena da prizna kako je vodila telefonske razgovore sa Milanom Radoičićem, Vučičevom mafijašem i potpredsednikom njegove „Srpske liste". Sve se brzo dešavalo, već 13 i 14. jula 2023. godine, ti transkripti su izazvali fizičke obračune u skupštini samoproglašenog Kosova, a njihov sadržaj u Srbiji nije nikoga uznemirio. U svakoj drugoj državi, u položaju u kome je Srbije, izbili bi nemiri i momentalno bi pali i vlada i predsednik.

Jer, iz tih transkripata audio snimaka, saznajemo da je šefica Kurtijeve poslaničke grupe bila na stalnoj vezi sa Milanom Radoičićem i Slavkom Simićem, potpredsednicima „Srpske liste". Nakon velikih pritisaka, Mimoza Kusari-Ljilja priznaje da je intenzivno vodila razgovore sa Radoičićem koji se i tada kao i sada, nalazio na poternici kosovskog tužilaštva zbog slučaja "Brezovica", ali i na crnoj listi SAD i Velike Britanije.

Međutim, ono što je za javnost u Srbiji najvažnije: mada je kosovski list „Nacionale" najavio čitav sadržaj snimaka, oni nikad nisu izašli u javnost. Ubrzo je postalo jasno da je ključni deo tih razgovora ostao u posedu onih „par" stranih obaveštajnih službi. Šta je bio smisao ove „opomene" koju je Vučić primio, danas je jasno. Naime, na snimcima se, između ostalog, čuje da je bilo reči o energetici na severu Kosova, o pokušaju pravljenja "partnerskog odnosa", pominjali su se i pojedini zakoni, tretman Prištine prema Milanu Radoičiću i još nekim funkcionerima „Srpske liste".

Ipak, uprkos delimičnoj, dirigovanoj, smišljenoj „provali" ovih razgovora, dogovor između Radoičića (dakle. Vučića) i kosovske ministarke Mimoze Ljilje Kusari, o „partnerskim odnosima u energetici", ostvaren je nakon samo pet meseci, pred kraj 2023., u korist vlade samoproglašenog Kosova: kosovsko-metohijski Srbi koje je navodno deset godina branio Aleksandar Vučić, od 1. januara 2024. godine plaćaju struju elektro-energetskoj kompaniji vlade Kosova. Završno sa 31. 12. 2023. voze automobile sa kosovskim tablicama. Albanci sa Kosova ulaze u Srbiju sa ličnom kartom Kosova i mogu sa njom da se „predstavljaju" državi Srbiji.

Naravno, ovo je samo jedan detalj na velikoj slici desetogodišnje veleizdajničke politike. U tih deset godina južno od Ibra i Kosovske Mitrovice iselilo se oko 12.000 Srba. Vučić je korak po korak, koristeći blagonaklonost SAD i EU, davao „na kašičicu" ustupke njihovim interesima da Kosovo bude nezavisno. Maksimalno je iskoristio sve mandate, iskoristio je Srbe na Kosovu, zloupotrebio ih kao što ih je Milošević zloupotrebljavao, i još gore od toga, samo da bi što duže bio na vlasti i da bi njegova, danas prebogata razbojnička banda harala ovim što je ostalo od Srbije.

I ne samo što je doslovno prodao i preprodao Kosovo i Metohiju, nego je ekonomskim terorom prodao i preprodao skoro čitavu Srbiju koja je doživela promenu „ličnog opisa" i koja u kulturnom, tradicionalnom, građanskom, etičkom i svakom drugom smislu više ne liči na sebe.

Vučićeva Srbija danas izgleda kao kombinacija čiste autokratske diktature i teokratskog terora, vladavine njegove mafije i kompromitovanog sveštenstva SPC, sa nekoliko još neosuđenih episkopa-pedofila i sa sličnom, prebogatom, neviđenom bandom oko SPC, koja takođe kompromituje pravoslavnu veru i dogmatizuje i izluđuje narod na vrlo širokom prostoru, od Banjaluke, do Pirota, i od Subotice do Budve, gde god ima pravoslavnih Srba.

Iza te vidljive klerofašističke scene, stoje sve vojno-policijske i sve doušničke službe stavljene pod komandu Aleksandra Vučića lično.

Smisao ovakvog režima je čista pljačka. Ko je pokušao da stane na put mafijaškom režimu, završio je u zatvorima, padovima sa mostova, u eksplozijama automobila, čudnim saobraćajnim nesrećama i još čudnijim samoubistvima. I sve se to dešavalo i dešava u sadejstvu svih gore nabrojanih faktora. Nimalo slučajno, može se reći da su vrh SPC i vrh Vučićevog režima dve strane iste medalje, da se radi o stečajnim upravnicima crkve i države, neka vrsta VD upravnika, dok ono što ostane od „duha i tela" Srbije ne bude, u vidu „posmrtnih ostataka" predato na čuvanje „mrtvozornicima" Evropske unije i SAD.

I dok se ovaj krvavi kriminalni kupleraj surovo poigravao sudbinom države i naroda, sve do sada važeće ustavne nadležnosti Srbije nad Kosovom praktično su prestale da postoje.

Na terenu, one su makar fiktivno postojale kroz razne oblike delovanja institucija Srbije, sve dok Vučić umesto institucija nije ubacio mafiju da mu „obavi posao".

Ko je zaboravio, valja ga podsetiti: Vučić je prošle godine „presvukao" Srbe zaposlene u kosovskoj policiji u „civilku", navodno ljut na svoje koalicione partnere u vladi samoproglašenog Kosova, a ustvari, da etnički „očisti" kosovsku policiju od Srba.

Tada je počelo i kolektivno „presvlačenje" kosovsko-metohijskih Srba, njihovo tiho proterivanje iz svih institucija, što je imalo za posledicu da ostanu „na ničijoj zemlji", predati na upravljanje Radoičićevoj (Vučićevoj) mafiji. I to se završilo kako se završilo.

Danas, u januaru 2024. godine, Srbi na Kosovu i Metohiji su nacionalna manjina na samoproglašenom albanskom Kosovu. Dvojezični natpisi i dvojezična dokumenta postoje, postoje i neki manji srpski mediji, postoje čak i neki Srbi u Skupštini i Vladi takvog Kosova, i sve to isključivo voljom albanskih nacionalnih stratega koji hoće Evropi i Americi da se predstave kao minijaturna građanska država, okrenuta „zapadnim vrednostima".

U toj lažnoj, podloj predstavi, istinsko etničko čišćenje, započeto još ranih osamdesetih godina na Kosovu i Metohiji, obavljeno je nad Srbima a ne nad Albancima, čiji je broj rapidno rastao iz decenije u deceniju. Zadnji ekser u ovaj mrtvački sanduk srpskog etnosa na Kosovu i Metohiji, zakucao je Aleksandar Vučić, završno sa brutalnim prevođenjem preostalih građana srpske nacionalnosti u „građane Kosova".

Nakon svega što je 2023. uradio, ostala je još samo razmena diplomatskih službi na relaciji Beograd-Priština, mada na obe strane već postoje kancelarija koje će biti uskoro pretvorene u ambasade.

U ovim okolnostima, Srbija će možda morati da menja Ustav, ne svojom voljom nego voljom oko 100 država koje priznaju Kosovo, među kojima su SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka... Priznanjem nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije od strane Ruske federacije, još davnog 27. avgusta 2008., Srbija je ostala bez najjačeg saveznika u nastojanju da ospori nezavisnost Kosova. Tada je otvoren put pravnim presedanima sličnog tipa. Istina je da Ruska federacije i Kina neće dozvoliti ulazak Kosova u Ujedinjenje nacije, ali je odobreno da Albanija „zastupa" Kosovo u UN.

Ukratko, Srbija nakon Vučića ostaje teritorijalno nedefinisana (ne samo kad je Kosovo u pitanju!). Nakon Vučića ona ostaje u trajnom dužničkom ropstvu i prema Zapadu i prema Istoku, ostaje podeljena na internoj mapi interesa zemalja članica NATO pakta, gde će istovremeno biti i NATO baza i kineska provincija i ruska gubernija i američka kolonija. To su „tekovine" spoljne politike jednog poludelog diktatora kome je Srbija dozvolila da divlja dugih deset godina.

Više nema nikakve sumnje da je ovaj diktator u Srbiji, pod komandom britanske obaveštajne zajednice, obavio većinu onoga što se od njega očekivalo. Da je to i zaista tako, objašnjava argumentovano i britanski novinar Kit Klarenberg na portalu „The gray zone" („Siva zona") da su britanski obaveštajci, tačnije operativci MI6, bili spremni u svakom trenutku da podstiču etničke tenzije na Kosovu, ili kako u jednom njegovom naslovu stoji: „Dosije Ališe Kerns: da li britanski obaveštajci spremaju novi rat na Kosovu?".

Tu Klarenberg otkriva da je Kernsova dugogodišnji agent britanske tajne službe, angažovana na rušenju nepodobnih režima širom sveta, pa i na Zapadnom Balkanu, pa kaže između ostalog i ovo: „Niko u britanskom parlamentu nije bio agresivniji u podsticanju etničkih tenzija na Kosovu od Ališe Kerns. Pažljiviji pogled na njen dosije otkriva obaveštajne veze i verovatno nezakonite aktivnosti u cilju promene režima".

Istina je, Ališa Kerns je veteran specijalista za psihološki rat i britanski obaveštajni operativac, oficir MI6. Taj posao je radila i na Kosovu. Vučićeva politika bila je direktno oslonjena na „pacifikaciju Srba" predviđenu strategijom MI6.

Iz istog „jata", krajem 2021. godine imenovana je Britanka Elizabet Goving za političku savetnicu za pitanja zajednica u vladi Aljbina Kurtija, koja bi trebalo da profiliše njegov odnos prema svim nealbanskim zajednicama na KiM, uključujući i srpsku.

Ispostavilo se da je ta politička savetnica bila okrenuta Romima, Aškalijama, takozvanim Egipćanima ali ne i Srbima.

U jednom svom lažnom predstavljanju Govingova sebe opisuje kao humanitarnu radnicu, književnicu i novinarku mreže BBC. Inače, Elizabet Goving živi na u Prištini od 2006. godine i promoviše „Kosovo i albansku kulturu" u svetu. Jedna je od osnivača nevladine organizacije „Partnerstvo ideja" na Kosovu i navodno se bavi manjinskim pravima. Njen partner u ovoj NVO je Robert Vilton, bivši operativac britanskog Ministarstva odbrane. Vilton, nekada lični sekretar britanskog ministra odbrane, svojevremeno je bio i savetnik premijera u Prištini. Danas se i on predstavlja kao „britansko-kosovski pisac".

Aleksandar Vučić naravno zna za mrežu MI6 na Kosovu ali i u Srbiji, ali zna i šta su mu dali u zadatak još 2012. godine, kad ga je šef MI6 Aleks Janger primio kao „kadeta", i dao mu uputstva. I kasnije ga godinama držao „na vezi". Jednom se čak pojavio u Beogradu, „u zvaničnoj poseti Srbiji", 8. februara 2028. godine, službeno, kao direktor britanske obaveštajne službe (Secret Intelligence Sevice-SIS, MI6) sa kojim je zvanično razgovarao o saradnji obaveštajnih službi dve zemlje.

Zapravo, bilo je govora o tome kako da se omogući „neformalnim srpskom i albanskim zajednicama" da se uključe u „multietnički biznis". To se završilo sklapanjem mafijaških poslova između srpskih i albanskih kriminalaca. Tada je i Radoičiću „procvetao biznis", a dobro se okoristilo i nekoliko Albanaca, nekažnjenih ratnih zločinaca.

Mada sve velike svetske obaveštajne službe intenzivno deluju na prostorima nekadašnje Jugoslavije, od kako je i spolja i iznutra brutalno razbijena, britanska MI6 se posebno ističe po izrazito antisrpskoj strategiji i to se ne krije čak ni u retkim zvaničnim protokolarnim sastancima između dve države.

U vreme kad je Boris Džonson bio premijer Velike Britanije, Aleksandar Vučić ga je doslovno molio da dođe u Srbiju, pa je čak na svom Instagram profilu između ostalog napisao: „Pozvao sam Borisa Džonsona da dođe u Srbiju jer 42 godine britanski premijer nije posetio našu zemlju, i dobio uveravanja od britanskog premijera da će nas uskoro posetiti. Takođe, razgovarao sam o saradnji u oblasti energetike, ekonomije, ali i svim drugim bilateralnim pitanjima koja se tiču Ujedinjenog Kraljevstva i Srbije".

To sa energetikom na Kosovu, a na štetu Srbije, završeno sa 31. decembrom 2023.

A, što se tiče dolaska nekog britanskog premijera u Srbiju, takva mogućnost ne postoji ni u slučaju demokratske revolucije u Srbiji niti temeljnog čišćenja „Augijevih štala" zaostalih još od britanske veleizdaje 27. marta 1941. godine. Vučić, u duhu svoje veleizdajničke politike, nije smatrao za potrebno da razmotri vezu između Borisa Džonsona i MI6.

Naime, taj bivši novinar, kasnije i opasni klovn britanske političke scene i gradonačelnik Londona, poznat po skandaloznim komentarima i žovijalnom ponašanju, dobio je punu nadležnost nad britanskom obaveštajnom službom u julu 2016. godine, nakon što je izabran za ministra spoljnih poslova. I tada je šef MI6 službe Aleks Janger, na dan kad je stavljen u službu Borisa Džonsona, od tog tek imenovanog ministra spoljnih poslova Velike Britanije, dobio je pohvalu: „Bilo da se radi o borbi protiv terorizma ili čuvanju nacije od neprijatelja, ovi hrabri ljudi obavljaju sjajan posao i prikupljaju bitne informacije za Vladu Britanije. Služba se razvija i traži neophodne talente, kako bi se nacionalna bezbednost sve više razvijala".

U Aleksandru Vučiću, „talenat" je sigurno prepoznala, jer je teško naći majstora takve destrukcije, spremnog da devastira državu, bolje od kopnenih trupa i bombardera.

Svaka ozbiljna buduća vlada u Srbiji morala bi da odredi svoju politiku prema Velikoj Britaniji za narednih 100 godina unapred, u kojoj bi svojim diplomatskim službama stavila do znanja da ovu bivšu imperiju posmatraju kao svog arhi-neprijatelja, koji joj nikad nije želeo dobro i od koga su potekla mnoga zla na ovom delu Balkana.

Ta i takva britanska uloga, biće narednih meseci intenzivirana kroz obaveštajni rad u Bosni i Hercegovini. Naime, otvoreno je pitanje posledica po Srbiju ukoliko dođe do više puta najavljenog pokušaja otcepljenja entiteta BiH, Republike Srpske, koja je sve siromašnija kako je je njen samoproglašeni vladar Milorad Dodik sve bogatiji. Samo u Banjaluci ima oko 10.000 ljudi koji žive na ivici egzistencije, a zvanično, prema službenim podacima ovoga grada, ima oko 5.000 „korisnika" socijalne pomoći. Za deset godina, Aleksandar Vučić je „ubacio" iz budžeta Republike Srbije u budžet Republike Srpske barem 50 miliona evra, a u džep Milorada Dodika, makar dva puta više, što kroz privatne investicije, što kroz „lična davanja".

Istina je takođe da su kriminal, nepotizam, bezakonje i odsustvo pravne države prisutni na svim nivoima, u čitavoj Bosni i Hercegovini.

Ali, treba reći i da pravljenje građanske države Bosne i Hercegovine u današnjim granicama, nije bio interes ni onih koji su zamislili Dejtonski sporazum, ni onih koji su ga potpisali. Naprotiv, ideja administracije SAD bila je politika „kontrolisanog konflikta", koji se dešava od kad je ova „ludačka košulja" šovinizma obučena narodima BiH u američkoj vazduhoplovnoj vojnoj bazi Rajt-Paterson (Wright-Patterson Air Force Base).

Kada se pogledaju dokumenta koja dokazuju ozbiljnu umešanost Britanaca (vojne i civilne špijunaže) u još nedovoljno razjašnjene tragične događaje u Srebrenici, nije ni čudo što je nedavno jedna prekomorska obaveštajna frakcija potegnula pitanje: da li je Haški tribunal u vezi sa tim imao na raspolaganju imao sve relevantne dokaze?

Mada samo pitanje zvuči prilično naivno, jer je jasno da su britanske obaveštajne službe upotrebile sva sredstva u antisrpskoj propagandi devedesetih (a, rade to i danas, kao i uvek, na razne načine!), ipak će imati određene posledice najnovije otkriće depeša koje su iz Srebrenice slali pripadnici specijalne britanske jedinice iz sastava SAS (Specijalna vazdušna služba), gde su zajedno sa komandantom snaga Alije Izetbegovića u Srebrenici Naserom Orićem, pripremali „teren za srebrenički scenario" pre i u toku jula 1995. godine. Skidanjem oznaka tajnosti sa dokumenata, prvo u Kanadi, Holandiji i sada u Velikoj Britaniji postaje jasno da građanski rat u BiH nije ni izdaleka onakav kakav je predstavljan u međunarodnoj javnosti.

Ipak, ne treba očekivati da će neopisiva, patološka mržnja prema Srbima koja je „instalirana" kroz decenije britanske propagande, tek tako nestati. Svaki dokument sa koga uskoro bude skinuta oznaka tajnosti izazvaće bes i burne reakcije, jer će kompromitovati sve što je britanska špijunaža radila devedesetih u Bosni i Hercegovini.

To što danas MI6 radi u BiH, ne razlikuje se od onoga što je radila i devedesetih godina prošlog veka. Preciznije, iz vojno-diplomatskih izvora ovog magazina može se jasno videti da će u slučaju eventualnog Dodikovog pokušaja otcepljenja Republike Srpske od BiH na granice ove države stati trupe NATO pakta, biće uvedena „prinudna uprava" OHR uz obezbeđenje međunarodnih trupa u pograničnim opštinama, biće „kontakt grupa" u Banjaluci i Sarajevu, biće još mnogo novih mehanizama koji postoje u „dejtonskim dokumentima" a koji do sada nisu primenjivani.

Radi li to Milorad Dodik Srbima u Bosni i Hercegovini isto što je Vučić radio Srbima na Kosovu i Metohiji?

To pitanje je otvoreno, vrlo brzo će stići i odgovor na njega u godini koja sledi. Jer, ako Dejtonski sporazum garantuje jedan stabilan srpski entitet u BiH, nekoliko ustavnih odredbi koje bi ovu „nemoguću državu" napravila više građanskom a manje nacionalnom, možda ne bi štetilo. Ili je Dodikov „finansijski patriotizam" (isti kao i u onom drugom entitetu), zapravo pravi razlog zašto je troglavo predsedništvo BiH stalno u paralizi?

Trajno diplomatsko obaveštajno udaljavanje Velike Britanije iz Bosne i Hercegovine, verovatno bi dalo nadu da sva tri naroda konačno nađu načina da budu funkcionalni za interese i sopstvene potrebe, a ne za potrebe velikih sila i „patriota-milijardera".

Užase ratova iz devedestih i takozvane tranzicije, Srbija će plaćati decenijama a možda i generacijama ukoliko joj stanovništvo preživi sadašnju „subkulturnu" eksploziju prostakluka i primitivizma proizvedenu direktno u „laboratoriji" britanske MI6 obaveštajne službe, a preko hordi sledbenika Aleksandra Vučića, koji se ozbiljno potrudio da Srbiju u svetu predstavi kao čisto zlo. U duhu propagandnog stereotipa koji je stvoren o Srbima kao remetilačkom faktoru, Vučić se i obraća građanima Srbije kao poludivljem balkanskom plemenu. Upravo to britanske obaveštajne službe rade i danas kao što su radile decenijama, radeći na tome da se Srbiji uskrati pravo na državu, kulturu i pripadnost evropskoj porodici naroda. To je službena politika Velike Britanije, a ko ne veruje u to, lako će ga uveriti činjenice iz kojih se vidi šta je ta bivša imperija uradila na štetu Srbije, čiji je navodno „autentični" predstavnik Aleksandar Vučić. Htela ga je Velika Britanija da razori Srbiju i dobila ga je. Radio je za njene interese predano na tome da ovu zemlju pretvori u jednu veliku štalu, ekonomsku, kulturnu, političku i parlamentarnu. Zadatak je obavio. Red bi bio da mu se ovo malo još svesne Srbije uskoro revanšira, jednim dugim i detaljnim procesom i još dužom robijom.

Srbija nema mnogo izbora, još nekoliko ovakvih zima u rukama ovog režima, niko neće preživeti.

Glosa

Dušan "Duško" Popov, bio je srpski dvostruki agent kodnog imena „Tricikl" koji je služio u sastavu MI6 i Abvera tokom Drugog svetskog rata. Prenosio je dezinformacije Nemačkoj kao deo sistema dvostrukog krsta dok je radio kao agent za jugoslovensku vladu u egzilu u Londonu. Smatra se da je baš on poslužio kao lik koga je britanski pisac Jan Fleming proslavio u svom romanu o izmišljenom agentu 007, Džemsu Bondu. Taj "Bond" sigurno nikad ne bi radio za MI6, a protiv Srbije. Ali, kažu glasovi iz okruženje Aleksandra Vučića, kako je on uveren da je novi Džems Bond i da je sve što radi za MI6, dobro za njih i za njega. Srbija je tu tek sredstvo do cilja.