Manekeni laži

Prof. dr Milo Lompar u političkom eseju raskrinkava laži, koje su suštinsko obeležje Vučićevog režima (4)

Vučićeva drugosrbijanska politika laži

Medijska hajka, koju vodi srpski predsednik, kao prvi cilj ima nameru da vlast prožme sve oblike javnosti: slobodu mišljenja, slobodu govora, slobodu okupljanja. Drugi cilj je da se džepovi otpora kriminalizuju. To je zlokobna kriminalizacija političkog protivljenja. Treći cilj je praktičan: treba onemogućiti bilo kakav otpor veleizdajničkim odlukama koje su sve bliže našim danima. Otud treba preplašiti sve učesnike u javnom životu. Ako se može govoriti o državnom udaru, kako je glasilo medijsko okrivljavanje uhapšenih ljudi, onda se to jedino odnosi na ponašanje srpskog predsednika. Aleksandar Vučić, naime, neprestano vrši državni udar, jer sa pozicije vlasti neprestano krši Ustav i zakone. On je pretvorio svakodnevni život u trajni državni udar. Tako je ukinuo svaku odgovornost i dostojanstvo same vlasti, jer ih je pretvorio u verbalno, mentalno i fizičko nasilj, navodi prof. dr Lompar u političkom eseju "Manekeni laži".Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti delove te knjige, u kojoj prof. dr Lompar kontekstualizuje svoje političko stanovište i razotkriva uzroke i posledi laži koje su ispunile srpsku javnost.

Prof. dr Milo Lompar

Ukoliko se sprovedu odluke Ohridskog sporazuma, poput odluke o kosovskim tablicama i pasošima, onda se faktičko stanje radikalno menja.

Otud - pod lažnom tvrdnjom da nikakva odluka nije doneta, iako je ona doneta i sprovodi se - treba obezbediti miran period za vlast, da bi ona mogla da sprovodi odluke na koje je pristala. Za to su zaduženi oni koji treba da dimenzioniraju otpor. Oni rasejavaju akcije koje su nemotivišuće, u vremena koja su nemotivišuća, pa menjaju priče, pa otvaraju lične nivoe rasprave, da li je neko plav ili žut, da li je star ili mlad, nagomilavaju se besmislice u javnom prostoru - da bi vlast dobila na vremenu. Upravljanje otporom nije besciljna akcija, nego je akcija „kupovine" vremena.

Neophodno je neutralisati one koji su već jako dugo protivnici Vučić-Brnabić režima, jer ga smatraju štetnim i po nacionalne i po demokratske interese, i, u isto vreme, obezbediti odvijanje jednog dalekosežnog istorijskog procesa koji uopšte nije javno vidljiv. To pokazuje da mi nemamo posla sa ličnim stvarima, nego imamo posla sa načelnim stvarima. Otud kada čoveka vređaju lično, on uvek treba da gleda koji je politički smisao uvrede. To je ključno da se razume.

Ova argumentacija koja je u medijskoj kampanji izneta protiv mene, i sva ta vređanja po ličnoj osnovi, u mnogo čemu je podudarna sa onim što je iznosila nevladina (drugosrbijanska) inteligencija od 2012. godine. Sadašnja kampanja je nehotična potvrda moje osnovne teze da Vučić-Brnabić režima sprovodi nevladinu (drugosrbijansku) politiku rasparčavanja srpske države i dekomponovanja srpske nacionalne svesti. To je ključni ulog ove vlasti. A što to prati neka ornamentika, neko mlataranje rečima, to je jedna vrsta igrokaza koji mora da se odvije da bi se stvar mogla sprovesti. Sve su to potpune besmislice, logički neodržive, iskustveno nepotvrđene, ali propagandno efikasne. Jer, zbunjuju i posunovraćuju ljude, ometajući njihovu pažnju, da bi ih smenile nove: ove će biti zanemarene i ostaće - kao destilat - negativna emocija publike koja obavija metu kampanje bez ikakvih naznaka o lažnim sadržajima na kojima je zasnovana.

Razišavši se sa nacionalnom inteligencijom, zbog različite procene postupaka Vučić-Brnabić vlasti, što znači iz načelnih, a ne taktičkih razloga, nisam se priključo nevladinoj inteligenciji, jer nisam promenio nijedan svoj stav, niti sam propustio da ga iznesem u gostovanjima na Televiziji Nova S. Ostao sam na brisanom prostoru svojih uverenja. Jer, obe linije naše inteligencije traže i nalaze utoku svojih stremljenja unutar vlasti: nevladina inteligencija da bi što potpunije prožela administrativnu i medijsku strukturu države, a nacionalna inteligencija da bi sebi pribavila materijalnu ili statusnu korist u ličnom smislu. Tako nevladina inteligencija obezbeđuje sprovođenje svoje politike unutar vlasti, dok nacionalna inteligencija obezbeđuje alibi za nevladinu politiku vlasti. Vučić-Brnabić režim simbolički pečati ovaj savez. On sva dejstva vodi u područje zapadnih (američkih) sila.

U naknadnim razradama, moji politički stavovi obezvređivani su kao moralistički i otud neprikladni istinskim tokovima politike kao takve. Ovakvu primedbu je aktuelizovao Zoran Đinđić kada je izrekao krilaticu: „Kome je do morala, neka ide u crkvu". To je značilo da ne postoji politički moral. Ta tvrdnja je neistinita. On postoji kao nešto što svakako ne odgovara apsolutnim sadržajima moralnog ponašanja, jer ljudski interesi diktiraju drukčije ponašanje. Ali, postojanje političkog morala sprečava da se kao prihvatljiv oblik javnog života prihvati apsolutni nemoral. U srpskoj politici, pre Prvog svetskog rata, postojala je, štaviše, stranka samostalnih radikala koja je nosila određenje „moralne žandarmerije". Nije bila nimalo neuspešna, već je u više navrata bila nosilac vlasti. Osudu ovog određenja iznosila je Latinka Perović. U trenutku kada je obezvređivao moje stavove kao moralističke, renegatski najamnik se vratio na mesto svog prvorodnog greha: u okrilje nevladine (kolonijalne) inteligencije.

Budući da nema osnovnih znanja iz srpske kulturne istorije, on nije ni znao da ponavlja jedno određenje koje iznose oportunisti u svim režimima. To uključuje i nevladinu (drugosrbijansku) inteligenciju, jer je ona oportunistička po svom poreklu, koje vodi u prepoznavanje titoizma, i po svojoj aktuelnosti, koja vodi zapadnim (američkim) činiocima. Kada ne mogu da ospore činjenice koje nepotkupljivo odslikavaju zlokobnu prirodu režima koji podržavaju, oportunisti svagda posežu za kriterijumom realnosti. Njihova argumentacija glasi: ne mogu se prihvatiti kritike vlasti, i kada su činjenično potkrepljene i iskustveno potvrđene, jer je realnost takva da su svi sadržaji vlasti - nužni.

Tako postupci vlasti, sasvim proverivi, ne podležu kritici nego se poimaju u duhu bezuslovne nužnosti. Otud nastaje tvrdnja da je kritika vlasti moralističke prirode. U vreme kada je razvijao svoju kritiku lenjinizma, u ranim osamdesetim godinama XX veka, došavši pod udar spoljnopolitičkog (sovjetskog) i unutrašnjepolitičkog (jugoslovenskog) komunističkog poretka, Nikola Milošević je bio izložen prigovoru da je stanovište njegove kritike - moralističko, premda je on tvrdio da je reč o - prakseološkom stanovištu. No, nije prošlo ni deset godina, pa je komunistički poredak zbrisan sa lica zemlje. Pokazalo se da je moralističko stanovište iskustveno i činjenično bilo nadmoćnije nad apologetima režima koji su tvrdili da brane realnost.

Ovakve podudarnosti, koje se ponavljaju u rasponu od četrdeset godina, pokazuju da kulturnapodloga srpske politike ostaje nepromenjena, jer u toj politici opstaje samo dejstvo koje stvaraju ukršteni odnosi između vlasti, kao korelata nacionalne tradicije, i stranih činilaca, kao korelata spoljašnjeg konteksta. Svaka vrednosna autonomija biva onemogućena unutar oba činioca.

Otud su moji politički stavovi - koji ne slede dominantne tokove politike kod nas - postali paralelno cenzurisani i napadani na oficijelnim, i na alternativnim, kako nacionalnim, tako i građanskim portalima. Bio je to pokazatelj posledica do kojih dovodi autonomno ponašanje u javnom prostoru. No, bila je to i nehotična potvrda stavova koje ono donosi. Jer, ono što se uklanja iz javne svesti može biti i beznačajno. Ali, ono čemu se smanjuje vidljivost i prisustvo, čak i u okviru internet komunikacije, dok se istovremeno osporava i krivotvori, čak i agresivno laže o njemu - nije beznačajno nego subverzivno. Kao da je bilo pogođeno neuralgično i tabuizirano područje naše javnosti. Da je - sa stanovišta vlasti - takav stav doživljen negativno, mogao sam prepoznati po živoj aktivnosti njenih agenata-provokatora. O tome bih malo šta znao, da me pažljivi pratioci Tvitera i televizija nisu u izabranim odlomcima obaveštavali.

Pojedinačne iskaze agenata-provokatora ne treba detaljno analizirati, jer oni nemaju nikakvih sadržinskih svojstava: kao što je agent-provokator suštinski čovek bez svojstava, tako su oni stavovi-funkcije, a ne stavovi koji očituju neka svojstva. Jer, za analizu ličnog sadržaja potrebna je ličnost. Kao agenti-provokatori, ovi junaci našeg doba to svakako nisu. No, i kad nisu ličnosti, oni i dalje ostaju funkcije. Te funkcije se mogu nadlično posmatrati kao deo društvene patologije koju stvara jedna vlast u svom zaoštreno zlokobnom vidu. U dubljem smislu, figura agenta-provokatora nije svodiva na neku ličnost, iako je ishodište mnogih političkih i životnih putanja, već predstavlja eksplanatorni model za objašnjavanje mehanizma Vučić-Brnabić režima: od pojedinačnih do opštih sadržaja. Šta spaja sve njegove funkcije i vodi srcu politike laži?

Dovoljno je prikazati njihove iskaze u ilustrativnom smislu. Jer, oni nisu izneti kao saznanja nego kao propaganda, u njima se brkaju nivoi problema i osnovni učinak im je vezan za obezvređivanje čoveka. U tim svojstvima duboko su korelativni sa uvredama koje je sipao na moju glavu Vučić-Brnabić ministar kulture: bez obzira na njihove međusobne odnose, koji su suprotstavljeni na rečima, a saglasni u istorijskom kretanju, ovi manekeni laži predstavljaju dve strane iste medalje. Jer, oni proističu iz istog jezgra sa duplim dnom: površinski sloj predstavlja vlast, dubinski sloj ispunjava zapadna (američka) agenda. Osnovni cilj njihovog delovanja predstavlja opšte mišljenje ili javna svest. Otud treba samo prikazati one sadržaje njihovih tvrdnji kojima nastoje da ispune javnu svest, ne bi li opravdali ponašanje vlasti. Samo, dakle, primena u javnosti dokazuje istinsku prirodu nečijih stavova.

Treba, dakle, dovesti u žižu one stavove agenata-provokatora koji vidljivo ili nevidljivo koreliraju sa postupcima vlasti i njenih nalogodavaca: zapadnih (američkih) činilaca. Jer, tako se otkriva njihova istinska svrha, kao i struktura koja obrazuje njihov oblik i pojavu. Da bi se to zamaskiralo, često se aktiviraju sasvim odvojene teme, beznačajne, sporadične, posvećene najudaljenijim tačkama zemaljskog šara, koje se dovode u zaumnu vezu sa srpskim društvom i služe kao dopunsko gorivo za let iznad kukavičijeg gnezda koji izvodi srpski predsednik. Ponekad se potpuno neinteligentno i karakteristično udvorički sportski uspesi dovode u vezu sa stanjem nacije, prirodom vladajućeg režima i smislom istorijskog nasleđa. Mistifikuju se nepolitički sadržaji da bi se proizvele političke posledice. Na tome naročito istrajava nacionalna inteligencija, koja razotkriva svaku lažnu zastavu u propagandnom mehanizmu zapadne (američke) politike, dok istovremeno nije u stanju da prepozna nijednu lažnu zastavu Vučić-Brnabić režima. Jer, to je njena lažna zastava.

Da bismo prepoznali dominantni politički vektor kod nas, sve to valja ignorisati. Ključni pokazatelj je, dakle, značenje onih tvrđenja koja su bitno utisnuta u proces delovanja vlasti. Dakle: tvrđenje agenta-provokatora kao sadržaj ? Vučić-Brnabić režim kao postupak ? zapadna (američka) politika kao učinak. Ova opšta shema se razlaže na nižim nivoima u proizvoljnosti i slučajnosti životnih sadržaja, ali osnovni pravac ostaje isti. Tako se pokazuje intelektualna i iskustvena neutemeljenost tvrđenja agenta-provokatora, kao i njihova primena u aktuelnom političkom simulakrumu, zbog kojeg su ta tvrđenja i obrazovana. Tako se raskriva i njihov učinak u oblikovanju opšte svesti. Jer, takva svest treba da onemogući bilo kakav otpor politici nacionalne kapitulacije koju sprovodi Vučić-Brnabić režim.

Analiza reprezentativnih likova jednog simulakrum režima, bez obzira na njihovu pojedinačnu ništavnost, ima vrednost kao prikaz tema, pojava, procesa, sadržaja koji obezbeđuju prenos simulakrumskih značenja u strukturu vladajućeg poretka. Uprkos ličnim razlikama protagonista, tako se obrazuje figura agenta-provokatora kao nadlični agens društvenog kretanja. Da bi se to prepoznalo, valja izdvojiti one agente-provokatore čije zajedničko jezgro čine dva momenta. To su momenat geneze i momenat strukture. Dok momenat geneze omogućava da otkrijemo renegatsku prirodu, dotle momenat strukture obezbeđuje uvid u bezuslovnu apologiju Vučić-Brnabić režima. Ovo podudaranje otkriva nešto bitno o prirodi režimskog simulakruma: kako se drugosrbijanska ideologija, u svojim naizgled nacionalnim oblicima, pojavljuje kao opredeljujući sadržaj vlasti.

Postoji jedan univerzitetski profesor istorije koji je bio višedecenijski podržavalac trodecenijskog crnogorskog predsednika sve do njegovog političkog poraza. Bio je verni propagandista režima koji se odlikovao kriminalom, nasiljem i ubistvima, kao u najgorim dobima latinoameričkih diktatura. „Oni koje sam podržavao svih ovih godina, od 2005 javno" - izjavio je crnogorskom portalu Aktuelno 20. novembra 2023. godine - „mislim na političku strukturu, nikad mi nisu uzvratili bilo kakvim vaspitanim, uljudnim gestom zahvalnosti. A to sam činio na svu svoju štetu."

Ova potreba za ljubaznošću gospodara odslikava unutrašnju dramu agenta.provokatora: čak i kad honorarno predaje na privatnom univerzitetu koji je u vlasništvu gospodara, što podrazumeva materijalne koristi i što deluje kao investicija u njegove usluge u različitim pravcima, privatnim i javnim, ostaje osećajni žal i praosnovni jal usled odsustva zahvalnosti. Ali, gospodari su nezahvalni, kao da smatraju da im je dužnost da takvi budu ukoliko žele da gospodare, jer smatraju da je stvar okončana kada su usluge isplaćene.

Ovaj učesnik sarajevskih debata u kojima se utvrđuju predstave o srpskoj istorijskoj krivici, u jednoj Tviter-objavi koja je donela moju fotografiju, nazvao me je - OVO. Vođen naumom poništavanja, ukinuo mi je egzistenciju čoveka. Bio je to postupak u duhu dugogodišnjeg pisanja E-novina. Taj portal je doveo do vrhunca jezičko i simboličko ispoljavanje netrpeljivosti prema bilo kakvom izrazu nacionalne politike, da bi naizgled neočekivano počeo podržavati sadašnjeg srpskog predsednika. Retorički oblici netrpeljivosti rascvetavali su se, dakle, još u devedesetim godinama XX veka, kada je njihov promoter - u nevladinoj političkoj formaciji - bio nedeljnik Vreme. Uprostačivanje javnosti, rušenje standarda i poništavanje ljudskih svojstava u javnoj sferi bilo je, dakle, plod političkog nauma nevladine inteligencije.

Zanimljivo je da je univerzitetski profesor istorije, kao dugotrajni apologeta vlasti, koji dugo nije osporava politiku predsednika Srbije, imao niz godina kolumnističko mesto u opozicionom listu Danas. To znači da je zapadna (američka) agenda jača u tim novinama od njihovog opozicionog usmerenja, koje je, dakle, pažljivo dozirano: nikad u korist srpskog stanovišta i uvek na antiruskoj orijentaciji. U svojim iskazima nikada ga, međutim, nisam pomenuo. Odakle mržnja, koja dovodi do poništavanja ljudskosti drugog čoveka, prema nekome ko vas uopšte i ne spominje? Ona nije lična nego ideološka mržnja. No, do nje dolazi usled aktiviranja renegatske suštine, koja je duboko zapretana u strukturu ličnosti.

U njegovim člancima u kragujevačkim Pogledima 1991. i 1992. godine pojavljuju se iskazi izrazite nacionalne i verske diskriminacije: „Na odobravanje vaskolikog čovečanstva, predajući se blaženom transu sadizma, pod izgovorom verskog rata, srpskom krvlju se, blagosiljan, naslađuje podivljali muslimanski ološ" (Nikola Samardžić, "Sopstveni kazamat", Pogledi, Kragujevac, 2. oktobar 1992, 36). Nije reč o trenutnom izlivu netrpeljivosti nego o ustaljenom motivu, koji se ponavlja: „uvezeni muhamedanski talog sakupljen po beskrajnim pustarama Bliskog i Srednjeg istoka" (Nikola Samardžić, "Zdanja birokratske samovolje", Pogledi, Kragujevac, 13. novembar 1992, 8).

Od naročitog značaja je upotreba izraza kao što su ološ i talog. Jer, oni odslikavaju težnju ka poništenju ljudske egzistencije.Verska netrpeljivost nadopunjuje se rasnom netrpeljivošću: „propagandna mašinerija oslanja se i na besomučnu medijsku propagandu i deifikaciju telesne androidnosti, pretežno crnačkog tipa, kao metod masovnog zaglupljivanja" (Nikola Samardžić, "Zdanja birokratske samovolje", 8). Mase su pridobijene, između ostalog, „crnačkim izgledom" (Nikola Samardžić, "Zdanja birokratske samovolje", 11). Tako su „francusku i svetsku metropolu zanavek, možda, zagadili invazijom najgrđe prostote", ostvarivši „mentalno opoganjivanje evropskog duhovnog prostora" (Nikola Samardžić, "Zdanja birokratske samovolje", 8).

U času kada bude javno odustao od ovakvih tvrđenja, pa se javno izvinjavao, renegat nije uklonio samu strukturu svog mišljenja, već je samo promenio cilj ka kome se ustremljuje. Da je odustao od takvog načina mišljenja, on bi mogao da se uputi strmom stazom samopreispitivanja i savesti, na čijem kraju - kao pozni plod čovekovog samoodređenja - postoji metanoia. Promenivši objekat mržnje, zadržavši način mišljenja, on je ostao samo renegat. Tako je i plamen mržnje ostao neugašen. Zar je čudno što je diskriminacija ostala, pa se danas kao objekti diskriminatornih tvrđenja pojavljuju - srpski narod i pravoslavna tradicija? Oni se pojavljuju kao inverzni oblici nekadašnjih tvrđenja.

Umesto stava da „Srbi ne smeju priznati današnju podelu Jugoslavije na federalne jedinice, tj. današnje unutrašnje jugoslovenske granice" (Nikola Samardžić, "Kraj srpske tragedije", Pogledi, Kragujevac, 14. jun 1991, 23), iz 1991. godine, pojavljuje se danas naglasak na srpskoj krivici zbog odbijanja da priznaju takve granice. Umesto stava da je došlo do „podmuklog odnarođavanja dela srpskog naroda, stvaranjem takozvanih nacija Crnogoraca, Makedonaca i Muslimana" (Nikola Samardžić, "Kraj srpske tragedije", 23), istoričarski renegat bezuslovno je podržavao politiku trodecenijskog crnogorskog predsednika, koja je počivala na shvatanju autohtonosti ne samo crnogorske nacije nego i jezika i crkve.

Umesto stava da „jugoslovenske manjine ne mogu se smatrati udeonim nacijama", jer „nisu bile državnopravni subjekt u jugoslovenskom ujedinjenju" (Nikola Samardžić, "Kraj srpske tragedije", 23), dolazi insistiranje na priznanju albanske državnosti Kosova i Metohije. Umesto stava da je Srbima istorija dodelila „da ustraju kao bedem pravoslavlja na poslednjoj odbrani Balkana koji internacionalistički imperijalizam... nastoji razoriti kao kolevku evropske civilizacije" (Nikola Samardžić, "Sijuksi, kojoti i boljševici", Pogledi, Kragujevac, 12. jul 1991, 51), pojavljuje se shvatanje da je neophodno u svim sadržajima potčiniti se svim zahtevima američke dominacije.

Umesto stava da „već treći put u istom stoleću podvrgnuti smišljenim pogromima, Srbi su stekli ono višnje pravo da prekorače postupke koje im nameće najnužnija odbrana" (Nikola Samardžić, "Zdanja evropskog Vavilona", Pogledi, Kragujevac, 27. novembar 1992, 9), pojavljuje se naglašavanje srpskih ratnih zločina. Umesto naglaska na „pravednoj srpskoj borbi za nacionalno oslobođenje i državno ujedinjenje, (Nikola Samardžić, "Bedemi demokratskog totalitarizma", Pogledi, Kragujevac, 25. decembar 1992, 41), razrađuju se potankosti u greškama srpskog istorijskog nastojanja, bez vraćanja temi pravednosti. Umesto ocene da je „suština evropske demokratije" u tome da ima svojstva „pervertiranog i savršenog sistema manipulacije masama" (Nikola Samardžić, "Strukture Mastrihta", Pogledi, Kragujevac, 11. decembar 1992, 35), sada se pojavljuju tvrđenja da je ona poslednji spas našeg naroda i jedini način da on ne potone u istorijski bezdan.

Umesto tvrđenja da je Andre Gliksman „zagovornik... mojsijevskog univerzalističkog carstva" (Nikola Samardžić, "Zdanja birokratske samovolje", 10), danas iz pera istoričarskog renegata čitamo istovetne ocene koje je davno iznosio filozof manihejski nazvan „sluga Sotonin" (Nikola Samardžić, "Zdanja birokratske samovolje", 10). Ovakvo srednjovekovno imenovanje bilo je sasvim u skladu sa idejom o višnjem pravu na zločin, kao što se sada američka moć pojavljuje kao garant istog prava protiv protivnika koji imaju svojstva Sataninih pomoćnika u borbi protiv civilizacije.

Da bi renegatstvo bilo moguće, da bi se očuvao privid promene ličnosti, koji treba da bude surogat značenjima unutrašnje promene i pokajanja, neophodna je - ma koliko skrivena - nit kontinuiteta. Ona opstaje u suprotstavljenim pozicijama koje renegat zauzima. Tako pokazuje kako inverzija koja se odigrala nema istinski nego izopačen karakter. Takvu nit u shvatanjima renegatskog istoričara oličava svest o samorazumljivosti američke dominacije: i u vrednosnom, i u praktičnom smislu. Otud su - i 1991. godine - SAD ocenjene kao „najpravednija i najdemokratskija država na svetu" (Nikola Samardžić, "Sijuksi, kojoti i boljševici",51). Ovakvo predrazumevanje baca tamnu senku na mnoge tadašnje procene. Ono se pokazuje kao političko nesvesno koje se ne obazire na protivrečenja koja se nagomilavaju.

Ako možemo govoriti o „prekomorskom konceptu likvidacije evropske civilizacijske samobitnosti i političkog suvereniteta" (Nikola Samardžić, "Sopstveni kazamat", Pogledi, Kragujevac, 2. oktobar 1992, 36), kako se može pominjati najpravednija država? Kako pomiriti ideju o američkoj pravednosti sa idejom da ta država svoje interese ostvaruje „pretnjom oružanog, političkog ili ekonomskog nasilja" (Nikola Samardžić, "Sijuksi, kojoti i boljševici",51)? U čemu je vrednost američke demokratije ako je ideja demokratije propala " (Nikola Samardžić, "Sopstveni kazamat",51)?

Ovakve neusaglašenosti pokazuju da je samo jezgro agenta-provokatora iznutra rastočeno: oglašavajući srpska prava, on ih nastoji dovesti u vezu sa uverenjem u pravednost američke dominacije. Kada se pokaže da to nije moguće, jer su se američki interesi razminuli sa srpskim nacionalnim pravima, njegov izbor nije vrednosni nego vezan za moć: agent-provokator uvek biva vođen brigom da se ne nađe u jedinoj partiji u kojoj se ne želi naći - na slabijoj strani i u manjini.

Tako se ovaj istoričarski renegat nepovratno otkrio kao agent-provokator. On je ubrzano prešao put koji je u dugom trajanju prelazio sadašnji srpski predsednik. Jer, odjednom je sav negativitet svog pisanja vezao za srpsku kulturnu i nacionalnu egzistenciju: svoje sumnje u evropske integracije, u njihov demokratski kapacitet, preokrenuo je tvrđenje o njihovoj nužnosti; obezvređivanje srpskih prava praćeno je bezrezervnim afirmisanjem svakog nasilja podgoričkog režima; vređanja pripadnika muslimanske nacije zamenjena su gostovanjima u sarajevskim medijima u kojima se pothranjuju svi instinkti ljudi koje je nazivao ološem i talogom: to je sada sačuvano za nosioce srpskih prava u Bosni i Hercegovini; one nacije koje je proglašavao kao minorne, odjednom je video kao poslednje utočište za svoje renegatsko delovanje.

U korenu ovih sadržinskih inverzija opstajala je samo svest o američkoj dominaciji. Kada mu je moj hrvatski kritičar, nazvavši me Crnogorcem, u skladu sa etiketama podgoričkog i Vučić-Brnabić režima i, naravno, hrvatske kulturne politike, napisao kako sam „učen", on je izrazio sumnju u to, jer nisam studirao u Americi. Umesto da se seti kako je pisao da „što se intelektualaca tiče, njihova ideološka prekvalifikacija obavljena je boravkom na američkim univerzitetima" (Nikola Samardžić, "Nasleđa nečistih savesti", Pogledi, Kragujevac, 30. oktobar 1992, 9), uspostavio je, u skladu sa sopstvenim boravkom na američkom univerzitetu, novu definiciju učenosti: potvrda se ne dobija zbog onoga što je čovek napisao i uradio, već se izdaje boravkom u Americi.

Osmotren iz ovako upečatljive renegatske perspektive, nalog za poništavanje mog pripadništva humanom svetu dolazi zbog toga što dosledno zastupam srpsko stanovište. U strukturi, ono otkriva simulakrum Vučić-Brnabić režima, koji - kako je pisao istoričarski renegat u Peščaniku - nastoji da podmetne evropsku agendu svom dvomilionskom biračkom telu. Kada on počne da kritikuje taj režim i njegovog predvodnika, u poslednjim godinama, do toga dolazi zbog nezadovoljstva koje izaziva režimsko usporeno sprovođenje preuzetih naloga. Ono je usporeno, budući da je Vučić-Brnabić režim nužno - a ne voljno - vođen raspoloženjem birača. No, to oklevanje ne odgovara zapadnim (američkim) interesima. Agent-provokator nikad nije protivnik režima, on je njegov lažni protivnik, jer je onaj koji ga podstiče na pojačano delovanje u istom pravcu.

U genezi, pak, renegat ne može podneti da ima onih - čak i kad su vidljivo usamljeni - koji zastupaju srpska nacionalna prava, iako ona protivreče zapadnim (američkim) interesima. Okolnost da su oni slabija strana i kod kuće i u svetu duboko vređa njegovo priklanjanje jačima. Prekomernost tvrđenja, njihova hipergeneralizacija i nepostojanost karaktera, karakteristične su faze u oblikovanju agenta-provokatora. I kad je interesno i materijalno motivisana, njegova mržnja dolazi iz perverznog spoja naloga i lične strasti. Ona pokazuje kako nalog, koji bi trebalo da je opšti i bezličan, postaje deo čovekovog samorazumevanja, nešto bez čega čovek ne može. Tako se odvija prelaz iz lične u društvenu patologiju. Da se ne bi videlo lično izobličenje, neophodno je da se javna svest pojavi u što izobličenijem obliku. Da se ne bi videla izobličena javnost, u prvi plan se stavlja lična izobličenost.

(U sledećem broju: Otpadnici u službi Vučića)