Istočna misao

Aleksandar Dugin: Konspirologija - nauka o zaverama, tajnim društvima i okultnim ratovima (5)

Večni rat Zapada i Istoka

U analizama zapadnih geopolitičara ne pominju se pojedinosti iz skrivene i okultne pozadine istorije, uticaj tajnih društava, koje u značajnoj meri utiču na političke procese širom sveta. Aleksandar Dugin u „Konspirologiji" otkriva pozadinu moćnih pojedinaca i društava, kao i njihovu ulogu u večnoj borbi, kako on to naziva „obožavalaca Sunca i obožavalaca Meseca". Dugin raskrinkava razne sekte, masone, bankare, revolucionarna udruženja, gospodare duboke države - Nove Atlantide, tj. „kolektivnog Zapada".

Dugin je, tokom ratnog raspada SFRJ devedesetih godina prošlog veka, nekoliko puta dolazio u Srbiju. U tekstovima je često isticao podršku Srbima: „Srbi su uzor ruskom narodu, oni pokazuju kako se valja boriti za svoju otadžbinu, za svoju slobodu i nezavisnost... Za nas Ruse, sudbina Srbije i srpskog naroda istovetna je sudbini Rusije i ruskog naroda... Srpska borba je početak velikog ustanka protiv Novog svetskog poretka, protiv snaga zla oličenih u američkoj 'kosmopolitskoj' liberalnoj civilizaciji, lišenoj svih tradicionalnih duhovnih i istisnih kulturnih vrednosti. Tada nadasve parazitska civilizacija danas pokušava da zavlada čitavim svetom. Ali u herojskoj borbi srpskog naroda očekuje se i početak odgovora na taj planetarni izazov smrti ljudskosti. Veličina srpske misije mnogo je dublja nego što su i sami Srbi toga svesni..."Magazin Tabloid će u nekoliko sledećih brojeva objaviti delove knjige „Konspirologija" (1993.) Aleksandra Dugina.

Aleksandar Dugin

Modeli "zavere" su izuzetno raznovrsni. U toj oblasti najveću popularnost neosporno uživa koncepcija "judeomasonske" zavere koja je danas praktično raširena u najrazličitijim krugovima.

U principu, ova tema zaslužuje najozbiljnije izučavanje, te moramo priznati da njenu potpunu i ozbiljnu naučnu analizu još uvek nemamo, uprkos stotinama i hiljadama radova, kako onih koji "razotkrivaju" ovu zaveru, tako i onih koji "dokazuju" njeno nepostojanje. U ovom radu ćemo, mežutim istraživati sasvim drugačiji konspirološki model, zasnovan na koordinatnom sistemu različitom od "judeomasonskih" verzija. Pokušaćemo da u opštim crtama opišemo "planetarnu zaveru" dveju suprotnih "okultnih sila", čije je tajno suprotstavljanje i nevidljiva borba predodredilo logiku svetske istorije. Ove sile, po našem mišljenju, ne karakteriše prevashodno nacionalna specifika, niti pripadnost tajnoj organizaciji masonskog ili paramasonskog tipa, već radikalna različitost njihovih geopolitičkih orijentacija. Objašnjenje poslednje "tajne" ovih sukobljenih sila skloni smo da vidimo upravo u razlici dvaju alternativnih geopolitičkih projekata koji se uzajamno isključuju i koji stoje s one strane nacionalnih, političkih, ideoloških i religioznih razlika, objedinjujući u jednu grupu ljude suprotnih pogleda i ubeđenja. Naš konspirološki model je model "geopolitičke zavere".

Podsetimo se osnovnih postulata geopolitike, nauke koja se ranije nazivala i "političkom geografijom", za čiju razradu osnovna zasluga pripada engleskom naučniku i političkom ekspertu Helfordu Makinderu (1861-1947). Sam termin "geopolitika" prvi put je upotrebio Šveđanin Rudolf Kjelen (1864-1922), a u Nemačkoj ga je u praksu uveo Karl Haushofer (1869-1946). Ipak, otac geopolitike ostaje upravo Makinder, čiji je fundamentalni model postao osnova svih kasnijih geopolitičkih istraživanja. Makinderova zasluga sastoji se u tome što je uspeo da uoči i ekonomske istorije čovečanstva. Iako se termin "geopolitika" pojavio relativno skoro, stvarnost označena tim terminom ima istoriju od više hiljada godina.

Suština geopolitičke doktrine mogli bi se svesti na sledeće principe. U planetarnoj istoriji postoje dva suprotna i međusobno konkurentna pristupa osvajanju zemaljskog prostora - "suvozemni" pristup i "morski" pristup. U zavisnosti od toga koje se orijentacije ("suvozemne" ili "morske") pridržavaju ove ili one države, ovi ili oni narodi i nacije, njihova istorijska svest, njihova spoljna i unutrašnja politika, njihova psihologija i pogled na svet obrazuju se po savršeno određenim pravilima. Uzimajući u obzir tu osobenost, s punim pravom se može govoriti kako o "suvozemnom", "kontinentalnom" ili čak "stepskskom" pogledu na svet, tako i o "morskom", "okeanskom" ili "vodenom" pogledu na svet. (Uzgred, napomenimo da prve nagoveštaje ovakvog pristupa nalazimo u radovima ruskih slovenofila - kod Homjakova i Kirejevskog.)

U antičkoj istoriji "morska" sila, koja je postala istorijski simbol "morske civilizacije" u celini je bila Fenikija i njena kolonija Kartagina. Suvozemna imperija koja se suprotstavljala Kartagini bio je Rim. Punski ratovi su najčistiji odraz sukoba između "morske" i "suvozemne" civilizacije. U Novom veku, kao i u najnovijoj istoriji, "ostrvska" i "morska" sila postala je Engleska. "Gospodarica mora", a kasnije gigantsko ostrvo - američki kontinent. Poput stare Fenikije, Engleska je kao glavni instrument svoje vladavine koristila prvenstveno pomorsku trgovinu i kolonizaciju priobalnih područja. Feničansko-anglosaksonski geopolitički tip stvorio je naročita "trgovačko-kapitalističko-tržišni" model civilizacije, koji se prevashodno zasniva na ekonomskim i materijalnim interesima, kao i principima ekonomskog liberalizma. Zato je, bez obzira na sve moguće istorijske varijacije najopštiji tip "morske" civilizacije uvek povezan sa primatom ekonomije nad politikom.

Za razliku od feničanskog modela, Rim je predstavljao obrazac ratničko-autoritarne strukture koja se zasniva na administrativnoj kontroli i građanskoj religioznosti, na primatu politike nad ekonomijom. Za razliku od kolonizacije morskog tipa, Rim je primer kolonizacije suvozemnog, čisto kontinentalnog tipa, sa prodorom u dubinu kontineta i asimilacijom pokorenih naroda koji posle osvajanja automatski postaju "Rimljani". U Novom veku ovaploćenja "suvozemne sile" bile su ruska imperija, kao i srednjoevropske imperije Austro-ugarska i Nemačka. Te tri imeperije su simboli "geopolitičkog kopna" u novovekovnom razdoblju.

Makinder je jasno pokazao da u poslednjih nekoliko stoleća "morska orijentacija" označava "atlantizam", budući da su dve "morske sile" na prvom mestu Engleska i Amerika, to jest anglosaksonske zemlje. Atlantizam koji ovaploćuje u sebi primat individualizma, ekonomskog liberalizma i demokratije protestantskog tipa suprotstavlja se evro-azijstvo, koje nužno pretpostavlja autoritarnost, hijerarhizam i stavljanje zajednice i nacionalno-gržavnih principa iznad čisto ljudskih, individualističkih i ekonomskih i, što je najvažnije, interesi koji proističu iz njihovog pogleda na svet postpuno su suprotni interesima Engleske i SAD-a, to jest atlantistima.

Zavera atlantista

Kao Englez i atlantista, Makinder je ukazivao na opasnost evroazijske konsolidacije i, počev od kraja XIX veka, podsticao englesku vladu da učini sve kako bi sprečila evroazijsku alijansu, a posebno alijansu Rusije, Nemačke i Japana (Japan se smatrao silom koja u suštini ima kontinentalni i evroazijski pogled na svet). Od Makindera se može jasno pratiti formulisana i podrobno opisana ideologija osmišljenog i apsolutizovanog atlantizma, čija doktrina počiva u osnovi anglosaksonske geopolitičke strategija XX veka. Polazeći od ovoga, možemo odrediti suštinu rada agenture, vojne špijunaže, političkog lobizma Engleske i SAD-a kao "atlantsku ideologiju", ideologiju "Nove Kartagine", zajedničku za sve agente, za sve tajne i okultne organizacije, za sve lože i poluzatvorene klubove, koji su služili i služe anglosaksonskoj ideji u XX veku, obuhvatajući svojom mrežom sve kontinentalne evroazijske države. To se, naravno, na prvom mestu odnosi na englesku i američku obaveštajnu službu, posebno CIA, koje nisu samo zaštitnici kapitalizma ili amerikanizma, već zaštitnici atlantizma. Sjedinjene su dubinom i hiljadugodišnjom ideologijom "okeanskog" tipa. Sveukupne mreže anglosaksonskog uticaja mogu se nazvati "učesnicima atlantske zavere". Oni rade ne samo za interese svake zemlje ponaosob, već i za interese posebne geopolitičke i, u krajnjoj liniji, metafizičke doktrine, koja predstavlja veoma razrađeni, raznovrsni i široki, ali ipak suštinski jednostavni pogled na svet. Dakle, uopštavajući Makinderove ideje, možemo reći da postoji istorijska zavera atlantista, koja vekovima sledi iste geopolitičke ciljeve, orijentisane na interese "morske civilizacije" neofeničanskog tipa. Pri tome je važno podvući da atlantisti mogu biti kako levičari, tako i desničari, kako ateisti tako i vernici, kako patrioti tako i kosmopoliti, pošto se geopolitički pogled na svet nalazi s one strane svih privatnih, nacionalnih i političkih razlika. Zbog toga imamo posla s pravom "okultnom zaverom", čiji smisao i metafizička pozadina često ostaju potpuno nepoznati njegovim neposrednim učesnicima i čak ključnim akterima.

Zavera evroazijaca

Makinderove ideje, razotkrivši određene istorijske i političćke zakonitosti, koje su mnogi naslućivali ili predosećali, otkrile su put jasnom ideološkom formulisanju čisto "evroazijske doktrine", suprotne atlantizmu.

Principe evroazijske geopolitike prvi su formulisali ruski beli emigranti knez N. Trubeckoj, P. Savicki, G. Florovski i drugi, kao i čuveni nemački geopolitičar Karl Haushofer. Štaviše, činjenica da su se ruski evroazijski često sretali s Hauhoferom u Pragu navodi na pretpostavku da su i nemački i ruski geopolitičkari razvijali bliske teme istovremeno i paralelno. Zapravo, u svojoj analizi oni su se držali istih principa. Insistirali su na nužnosti evroazijske geopolitičke alijanse Rusija-Nemačka-Japan, kao protivteže atlantističkoj politici, koja teži da po svaku cenu suprotstavi Rusiju Nemačkoj i Japanu. Ruski evroazijci i Haushoferova grupa su zastupali principe kontinentalnog, evroazijskog pogleda na svet, alternativnog atlantističkim idejama. Može se reći da su oni po prvi put izrazili ono što je stajalo iza celokupne političke istorije Evrope poslednjeg milenijuma. Istražili su put "rimske imperijalne ideje", koja je od antičkog Rima preko Vizantije prešla u Rusiju, a preko srednjovekovne Svete Rimske Imperije nemačkog naroda u Austro-ugarsku i Nemačku. Pri tome su ruski evroazijci pažljivo i duboko proanalizirali imperijalnu i u najvećoj meri "suvozemnu" misiju Džingis kana i Mongola, podvukavši kontinentalni značaj turskih naroda. Haushoferova grupa je sa svoje strane proučavala Japan i kontinentalnu misiju država Dalekog istoka u perspektivi buduće geopolitičke alijanse.

Tako su, kao odgovor na otvoreno priznanje Makindera, koji je osvetlio tajne drevne planetarne atlantističke strategije, ruski i nemački evroazijci dvadesetih godina dvadesetog veka otkrili logiku alternativne kontinentalne strategije, tajnu suvozemne imperijalne ideje, tradiciju Rima, koja je nevidljivo nadahnjivala politiku velikih sila sa autoritatno-idealističkim, saborno-herojskim pogledom na svet od imperije Karla Velikog do Svete Alijanse, koju je predložio veliki ruski car Aleksandar Prvi, duboki evroazijski mistik.

Evroazijska ideja je isto tako globalna kao i atlantska, i imala je takođe mnoštvo "tajnih agenata" u svim istorijskim državama i nacijama. Svi oni koji su neumorno radili za evroazijski savez, oni koji su vekovima sprečavali širenje individualističkih, egalitarnih i liberalno-demokratskih koncepcija na kontinentu (koje u celini obavljaju duh tipično feničanskog "primata ekonomije nad politikom"), oni koji su težili da ujedine velike evroazijske narode u znaku Istoka, a ne u znaku Zapada - bio to Istok Džingis kana, Istok Rusije ili Istok Nemačke - svi su oni bili evroazijski agenti, nosioce jedne posebne geopolitičke doktrine, "ratnici kontinenta", "vojnici kopna".

Evroazijsko tajno društvo, Red Evroazijaca, nikako ne počinje od autora manifesta "Izlaz ka Istoku" ili od geopolitičkog časopisa Karla Haushofera. To je pre bilo razotkrivanje, izlazak na površinu određenih znanja koja su postojala od pamtiveka, zajedno sa odgovarajućim tajnim društvima i mrežom "agenata". Potpuno isto kao i u slučaju Makindera, čija je pripadnost zagonetnim tajnim društvima istorijski dokazana.

Red Evroazije protiv Reda Atlantista, Večni Rim protiv Večne Kartagine.

Neće li beskrajni paradoksi, pritivurečnosti, nedorečenosti i krivudanje naše istorije biti razumljiviji i logičniji ako se istorija posmatra sa pozicija okultnog geopolitičkog dualizma? Neće li u tom slučaju beskrajne žrtve, koje čovečanstvo plaća u našem veru za nerazmljive projekte političara, dobiti duboko metafički opravdanje? Neće li biti gest plemenitosti i zahvalnosti priznanje da su svi vojnici, pali na ratištima XX veka, heroji Velikog Rata Kontinenata, a ne poslušne marionete uslovnih i neprestano promenjivih političkih režima, prolaznih i nepostojanih, kratkotrajnih i slučajnih, besmislenih do te mere da se i sama smrt zbog njih čini beznačajnom i glupom? Drugačije je ako su pali heroji služili Velikom Kopnu ili Velikom Okeanu, s one strane političke demagogije i pomahnitale propagande efemernih ideologija, ako su služili velikom geopolitičkom cilju pred licem planetarne istorije koja traje više hiljada godina.

Krv i tlo

Čuveni ruski filozof, religiozni mislilac i publicista Konstantin Leontjev izrekao je izuzetno važnu formulu "Slovenstvo postoji, slavizma nema". Jedan od osnovnih geopolitičkih zaključaka ovog izuzetnog autora bilo je suprotstavljanje ideje panslavizma i azijske ideje. Ako se pažnivo analizira ovo suprotstavljanje, otkrićemo opšti tipološki kriterijum koji će nam omogućiti da bolje shvatimo strukturu i logiku geopolitičkog okultnog rata Reda Evroazije proti Reda Atlantika.

Uprkos eklektičkom spajanju termina u koncepciju nemačkog ideologa nacionalsocijalističkog seljaštva Valtera Darsa - "krv i tlo", na nivou okultnog rata geopolitičkih sila u savremenom svetu problem se formuliše drugačije - "krv ili tlo". Drugim rečima, tradicionalistički projekti očuvanja identiteta naroda, države ili nacije uvek su pred alternativom šta uzeti kao vodeći kriterijum: jedinstvo nacije, rase, etnosa, jedinstvo krvi, ili jedinstvo geografskog prostora, jedinstvo granica i tla. Pri tome se čitava drama sastoji upravo u neophodnosti izbora: ili - ili. Svako hipotetiko "i" ostaje samo utopijska parola koja ne rešava već samo zatamnjuje zaoštrenost problema. Genijalni Konstantin Leontjev, tradicionalista i radikalni rusofil po ubeđenju, jasno je postavio ovo pitanje: "Rusi treba ili da insistiraju na jedinstvu Slovena, na slavizmu (krv), ili da se obrate Istoku i spoznaju geografsku i kulturnu bliskost Rusa sa istočnim narodima koji su sa Rusima povezani teritorijama (tlo)". Ovo pitanje se drugačijom terminologijom može formulisati kao izbor između priznanja prvenstva rase (nacionalizam) ili "geopolitike" (državno načelo, kultura). Sam Leontjev birao je tlo - tritoriju, posebnost velikoruske imperijalne, religiozne i državne kulture. Birao je istočnost, azijstvo, vizantizam. Ovakav izbor je pretpostavljao prioritet kontinentalnih, evroazijskih vrednosti nad vrednostima uako nacionalnim i rasnim. Logika Leontjeva je na prirodni način dovodila do neizbežnosti rusko-nemačkog, a posebno rusko-austrijskog saveza i mira s Turskom i Japanom. Slavizam ili panslavizam Leontjev je kategorički odbacivao. Time je izazvao negodovanje mnogih potonjih slovenofila, koji su stajali na poziciji ili "krv iznad tla" ili "krv i tlo". Leontjev nije bio shvaćen i saslušan. Istorija XX veka je mnogo puta dokazala izuzetnu važnost problema koje je on postavio.

Panslavizam protiv evroazijstva

Teza "krv iznad tla" (u ruskom kontekstu to znači slavizam, panslavizam) prvi put je pokazala svoju dvosmislenost u vreme Prvog svetskog rata, kada je Rusija, stupivši u savez sa zemljama Antante, Englezima, Francuzima i Amerikancima, u težnji da oslobodi "braću Slovene" od Turaka, ne samo počela da ratuje protiv svojih prirodnih geopolitičkih saveznika Nemačke i Austrije, nego je i sama bila gurnuta u katastrofu revolucije i građanskog rata. Slavizam Rusa se u praksi pretvorio u rad za atlantiste, za Atlantu i za tip "neokartaginske civilizacije", koji je ovaploćen u trgovačko-kolonijalnom, individualističkom anglo-saksonskom modelu. Ne iznenađuje da su među "patriotima panslavistima" iz okruženja cara Nikolaja Drugog većina bili saradnici engleske obaveštajne službe ili prosto atlantistički agenti. Zanimljivo je spomenuti epizodu iz romana ruskog patriote atamana Petra Krasnova "Od dvoglavog orla do crvene zastave", kada u jeku Prvog svetskog rata glavnog junaka, pukovnika Sabljina, pitaju: "Recite otvoreno, pukovniče, koga smatrate našim pravim neprijateljem", a on neuvijeno odgovara: "Englesku", mada mu to ubeđenje ne smeta da časno i hrabro ratuje upravo za engleske interese protiv Nemačke, ispunjavajući dužnost apsolutne i bezuslovne vernosti evroazijskom imperatoru. Junak Krasnovljevog romana je idealni primer ruskog patriote evroazijca, primer logike "tlo iznad krvi", koja je bila karakteristična za grofa Vitea, barona Ungerna-Šteriberga, ili za tajanstvenu organizaciju "Baltikum", koja se sastojala od baltičkih aristokrata do poslednjeg časa vernih carskoj porodici (isto kao što je ostao veran caru, u haosu sveopšteg izdajstav, tekinski knez sa svojom divizijom, opisan u istom romanu). Neverovatno je do koje mere su se hrabro i plemenito poneli 1917. godine Azijati, turski narodi, Nemci i drugi "inoverci", koji su verom i istinom služili caru i imperiji, Evroaziji, tlu, kontinentu. I koliko je to bilo oprečno ponašanju mnogih Slovena, panslavista koji su brzo zaboravili Carigrad i balkansku braću i, ostavljajući cara i otadžbinu, pobegli iz Rusije u zemlje atlantskog uticaja, prema zapadnom okeanu, vodi, izdajući ne samo otadžbinu, nego i veliku ideju Večnog Rima, ruskog Trećeg Rima, Moskve.

Atlantisti i rasizam

U Nemačkoj je uzdizanje ideje "krv iznad tla" dovelo do ne manje strašnih posledica. Uprkos nemačkim patriotima rusofilima i evroazijcima Arturu Mileru van der Bruku, Karlu Haushoferu i drugima koji su nastojali na "prvenstvu životnog prostora", na interesima kontinenta u celini, na ideji kontinentalnog bloka, u rukovodstvu Trećeg Rajha je na kraju pobedio atlantistički lobi, koji je eksploatisao rasističke teze i, pod izgovorom da su Englezi Arijevci i Nemcima srodan etnos", težio da preusmeri Hitlerovu pažnju na Istok i zaustavi (ili barem oslabi) vojne operacije protiv Engleske. Pangermanizam je u ovom slučaju, kao i ruski panslavizam u Prvom svetskom ratu, išao naruku samo atlantistima. I sasvim je logično što je glavni neprijatelj Rusije, koji je stalno težio da uvuče Hitlerovu Nemačku u sukob sa Rusima i Slovenima (iz rasnih razlog, "krv iznad tla", bio engleski špijun Rajha admiral Kanaris.

Problem "krv ili tlo" izuzetno je važan još i zbog toga što izbor jedog od ovih dvaju termina na štetu drugoga, omogućava da se, možda i posredno, razotkrije "agent" ovog ili onog geopolitičkog pogleda na svet, naročito kada je reč o taboru desnice ili nacionalista. Suština geopolitičke zavere atlantista (kao, uostalom, i evroazijaca) je u tome što ta zavera obuhvata čitav spektar političkih ideologija, od krajnje desnih do krajnje levih, ali pri tome geopolitički angenti uvek ostavljaju svoje specifične tragove. U slučaju desnice, karakteristiku potencijalnog atlantizma predstavlja princip "krv iznad tla", koja, osim svega ostalog, odvlači pažnju od fundamentalnosti geopolitičkih problema, skrećući pažnju vođa i ljudi na vlasti u pravcu drugostepenih kriterijuma.

Sve dok se nalazimo u Evroaziji, dok govorimo u njeno ime, dok ostajemo povezani s njenom tajanstvenom, mistično ploti - Evroazija pripada nama, "našima". Uprkos svim progonima od strane atlantista, uprkos svoj efikasnosti njihove podrivačke strategije, uprkos teškom i dubokom snu čitavih oblasti i čitavih naroda, uprkos nadmoćnosti agenata Atlantskog Reda u kontinentalnoj politici i kulturi, u kontinentalnoj industriji, proces dekolonizacije je neizbežan. ami, mi ne smemo da ulazimo u arhaičnost, braćeni neke potrošene kulturne, društvene ili političke oblike, ne smemo biti obični konzervativci, po inerciji. Red Evroazije - to je totalna "konzervativna revolucija", to je Veliko Buđenje geopolitičke svesti, to je put Vertikale a ne krivudavog kolebanja levo-desno ili pokušaj odstupanja nazad. Red Evropazije - to je nemilosrdnii otvoreni dvoboj sa jakim i lukavim protivnikom, sa Redom Seta, Crvenog Magarca, sa Redom "Igre Smrti". Mi moramo baciti služitelje Okeana u okean, mi moramo poslati agente Ostrva nazad na njihovo ostrvo. Mi moramo iz političke, kultrne i nacionalne ploti Kontinenta iščupati one koji su izdali naše ideale i naše interese. Da, naši neprijatelji imaju svoju istinu. Da, mi moramo poštovati njihov duboki metafizički izbor, moramo se pažljivo zagledati u njihovu Tajnu, u tajnu "Kladenca Zapada". Ali to ne sme da ograničava našu odlučnost, naš gnev, našu hladnu i strasnu surovost. Postaćemo blagi samo onda kada naš Kontinent bude slobodan, kada i poslednji atlantista bude bačen u "slane vode", u stihiju koja simboliči pripada egipatskom bogu s licem krokodila.

Ako je suditi po određenim znacima - vreme je blizu. Poslednja bitka treba da bukne svakog časa. Bliži se veliki rat kontinenata.

(Kraj)

antrfile

Dvostruki agent Mihail Gorbačov

Preliminarnu fazu perestrojske, pripremu novih kadrova, raspored uloga, ubacivanje potrebnih ljudi u rukovodstvo, opšti scenario događaja - sve je to ostvario Jurij Andropov, zajedno sa drugim analitičarima atlantističkih specijalnih službi i ekspertima iz Reda "Igre Smrti".

Ali, Andropov je savršeno dobro znao da će u bilo kojoj etapi perestrojke evroazijci pokušati da se revanširaju, izbace atlantiste iz KGB-a i Politbiroa, i povedu zemlju evroazijskim putem. Zato je izbor glavne ličnosti nove politike pao na najneopredeljenijeg i najneodređenijeg među tadašnjim visokim rukovodiocima, koji je bio tako oprezan, elastičan i ljigav da nijedna strana nije znala za koji Red on zapravo radi. S druge strane, zbog prastarih tradicija Atlantskog Reda, kojem je pripadao Andropov, bilo je uobičajeno da se posebna pažnja poklanja ljudima čija je spoljašnost imala neki izrazitit defekt. Upravo po ovom principu su birani vrhovni sveštenici kulta egipatskog boga Seta, boga magareće glave. Gorbačov sa njegovim belegom (koji je, uzgred, jedan muslimanski tradicionalista protumačio kao arapski natpis od tri slofa - Kaf, Fa, Ra, što daje reč "kafir", to jest "bezbožnik"), bio je najpogodnija ličnost.

Ističući Gorbačova, Andropov je računao na to da će njegova kandidatura odgovarati obema geopolitičkim grupacijama. Potreba razrešenja unutrašnje napetosti u SSSR-u već odavno se osećala, pa bi politiku promena morali logično da podrže i atlantisti i evroazijci. Što se tiče atlantista, njihova zainteresovanost za promene bila je očigledna, ali ni evroazijci, posle početka avganistanskog rata i dolaska Andropova na vlast, nisu bili zainteresovani za očuvanje postojećeg stanja, te bi zato lako pristali na promene. Gorbačov je bio pogodan i koristan svima.

U svojstvu Gorbačoveljevih tutora bili su od strane dvaju neprijateljskih Redova postavljeni A.I. Lukjanov i A.N. Jakovljev. Ove promene bile su neposredni učesnici razgranate kontinentalne zavere.