(P)likovi

Vučić rasprodaje ostatke države i zadužuje narod

Pljačka mrtvih i nerođenih

U skupštinskoj proceduri nalaze se zakoni, kojima će omogućiti novo zaduživanje Srbije od 4,2 milijarde evra. Osim toga, emitovanjem državnih obveznica, krajem maja i početkom juna ove godine, Srbija se zadužila za još 1,5 milijardu dolara. Vučićevi politikanti, tajkuni i kriminalci razgrabiće te kredite kao plen, a dugove će otplaćivati nekoliko sledećih generacija. Dok normalne građane gura u dužničko ropstvo, Vučić je stvorio kastu novobogataša, koja organizuje rođendanske žurke u Italiji i ekskurzije po afričkim egzotičnim kraljevinama. O dve Srbije, opljačkanoj i pljačkaškoj, piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

Nova naprednjačka Vlada izvršila je seriju novih udara na javne resurse i privatnu imovinu građana Srbije. U skupštinsku proceduru, tokom izborne krađe i posle njene realizacije, pušten je set zakona o novim zajmovima. Novac će razgrabiti politikanti, tajkuni i ostali kriminalci iz okruženja Aleksandra Vučića, a dugove će stranim bankama i fondovima otplaćivati i sledeće generacije.

Vrednim radom ministra finansija Siniše Malog, od kraja oktobra 2023. do početka jula ove godine, Vlada Srbije je potpisala 11 ugovora o zajmu, kreditnim linijama i garancijama za kredite, koje su uzimala državna preduzeća. Ukupno, javni dug Srbije je veći za 65 milijardi dinara, dve milijarde dolara i 1,7 milijardi evra. Kad se tome doda 1,5 milijarda dolara, koliko je „prikupljeno" kroz junsko emitovanje državnih obveznica, ispada da je Vučićev ovogodišnji „skok u budućnost" počeo povećanjem javnog duga za oko šest milijardi evra.

Struktura i namena za uzete kredite otkrivaju, kao u ogledalu, pravo stanje stvari u naprednjačkoj Srbiji. S jedne strane, vlast ovim zaduživanjem dokazuje da nema novca ni za servisiranje tekućih budžetskih obaveza, a, s druge, zadužuje se za ogromne količine novca, koje će investirati u nepotrebne i preskupe projekte, kao što je Nacionalni stadion u Surčinu.

U ovom paketu ugovora o zajmovima nalaze se i tragovi Vučićevog finansijskog diletantizma i avanturizma iz vremena kad je tek doveden na vlast.

Vlada Srbije je 3. jula 2024. potpisala novi ugovor sa Razvojnim fondom Abu Dabija o pozajmljivanju milijardu dolara. Još dok je imao status Prvog potpredsednika Vlade, u martu 2014. godine, Vučić je doveo u Beograd svog „pobratima" Mohameda bin Zajeda Al Nahjana, šeika iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Tada su se dogovorili da Razvojni fond Abu Dabija pozajmi Srbiji jednu milijardu dolara, namenjenih, kako se navodi u ugovoru, „za finansiranje tekućih obaveza u cilju održivosti i upravljanja javnim dugom Republike Srbije". Dakle, već taj zajam, iz 6. marta 2014. godine, bio je namenjen za servisiranje prethodnih. Pošto se približio rok za otplatu glavnice (14. avgust 2024.), napravljen je novi ugovor, kojim je otplaćivanje duga odloženo za dve godine. Naravno, Arapi su udvostručili kamatnu stopu, sa dva na četiri odsto.

Isti zajmoprimac i zajmodavac sklopili su sličan ugovor i o odlaganju roka za isplatu kredita, koji je Srbija od Razvojnog fonda Abu Dabija uzela 11 septembra 2022. godine. I taj zajam od, takođe, milijardu dolara, bio je namenjen „za usklađivanje neophodnih finansijskih sredstava za finansiranje tekućih budžetskih obaveza". Iako je Vučić nedavno rekao da Srbija u budžetu ima 23 milijarde evra, realnost ga je demantovala. Vlada Srbije je morala da zatraži odlaganje otplate tog zajma za dve godine, s krajnjim rokom 9. decembra 2026. godine. I u ovom slučaju kamatna stopa je povećana na četiri odsto.

Vučić je, očigledno, toliko opelješio republički budžet da ne mogu da se podmiruju stari dugovi. Jedan kredit otplaćuje drugim, uzetim po još skupljim uslovima. Pozajmljeni novac troši se na penzije i plate u javnom sektoru, koje su nerealne i naduvane iz političkih razloga, da bi vlast amortizovala nezadovoljstvo građana, izazvano inflacijom.

Za saniranje štete u poslovnom sistemu Elektroprivrede Srbije, koja je nastala zahvaljujući Vučiću i njegovom saradniku Miloradu Grčiću, Vlada Srbije je prošle godine dala garancije za kredite od ukupno 400 miliona evra prošle godine, a sada uzima još oko 150 miliona evra. Za potrebe Elektrodistribucije Srbije, od vodećeg aranžera i prvobitnog zajmodavca, Paris Branch-a, i Deutsche Bank AG uzeto je još 97.151.728 evra. Takođe, za projekat „Energetska efikasnost u objektima javne namene", od nemačkog razvojnog fonda Kfw Frankfurt uzet je zajam od 50 miliona evra. Resorna ministarka Dubravka Đedović Handanović tvrdi da je EPS prošle godine ostvario dobit od milijardu evra. Da je to tačno, ne bi bilo potrebe da se EPS zadužuje i plaća velike kamate. Kako god bilo, i ovo je dokaz da Vučić i njegovi saradnici, tj. saučesnici u čerupanju Srbije, ne znaju i ne mogu da organizuju poslovanje državnih preduzeća, pa gubitke pokrivaju kreditima, koje će otplaćivati građani.

Istovremeno, dok nema sredstava da se obezbedi normalno funkcionisanje finansijskog sistema države, Vučić uzima skupe kredite za nepotrebne koruptivne projekte kao što je izgradnja tzv. Nacionalnog stadiona. Iako je taj projekat napravljen po modelu fudbalskog stadiona „San Mames" u Bilbau, koji je koštao 225 miliona evra, za surčinsku kopiju je već opredeljeno 920 miliona evra, a i to, sigurno, nije konačna cena.

Za „izgradnju urbane infrastrukture" i prilaznih saobraćajnica oko Nacionalnog stadiona, Vlada Srbije je uzela još jedan zajam od Poštanske štedionice. Ugovor o 42 milijarde dinara (359 miliona evra) potpisan je 25. juna ove godine. Koliko je opravdana izgradnja stadiona za 52.000 gledalaca najbolje ilustruje podatak da je na osam stadiona, na kojima su se igrale utakmice prvog kola Mocart bet Super lige Srbije, bilo samo 11.000 gledalaca.

Međutim, Vučića ne zanima realnost, nego provizija. Ideja o podizanju tzv. Naci-stadiona u Surčinu motivisana je zaradom koju će ostvariti izvođači radova, Vučićevi politički i poslovni partneri. Zato su cene radova i opreme naduvane do besmisla. Jedna stolica na tribinama košta 10.000 evra, a stabla šimšira, kojima će biti ukrašena fasada stadiona, biće plaćena po ceni od 6.000 do 8.000 evra po komadu. Vučić i ortaci podeliće razliku u realnoj i nabudženoj ceni, a sve će to platiti građani, žrtve njihovih pljačkaških kombinacija.

Po istom principu kreiraju se cene infrastrukturnih projekata, koji su takođe finansirani iz komercijalnih kredita. Vlada je uzela kredit od 11,7 milijardi dinara (sto miliona evra) od Unicredit Banke, po povoljnoj kamatnoj stopi od samo 2,9 odsto. Taj kredit je namenjen za izgradnju deonice puta Ruma-Šabac-Loznica. Preciznije rečeno, namenjen je za izgradnju infrastrukture koja je potrebna Rio Tintu.

Prvobitna cena tog puta je procenjena na 467 miliona evra, da bi u novembru 2023. godine bila podignuta za sto miliona evra. Tu razliku, za koju se ne zna čime je opravdana, osim pohlepom organizatora i izvođača posla, Vlada Srbije pokriva ovim kreditom, o trošku građana. Tako je cena tog puta, dugog 54 kilometara, skočila na 5,5 miliona evra po kilometru, kao da se ne gradi u ravnom Sremu i Mačvi, nego se probija kroz planinske obronke.

Vlada Srbije je uzela i kredit od 12 milijardi dinara od OTP Banke Srbija - Novi Sad za izgradnju obilaznice oko Kragujevca. Cena tog posla, po kilometru, više je nego duplo veća. Kilometar kragujevačke obilaznice procenjen je na 12,5 miliona evra. Da vlast ne škrtari kad plaća tuđim novcem vidi se i po tome da je samo obrada kredita, uzetih od Poštanske štedionice i OTP Banke, plaćena 680.000 evra, a onaj od Unicredit Banke je još skuplji.

Novi kreditni aranžamni su napravljeni i sa starim partnerima iz Kine i Francuske. Na zahtev srpske Vlade, 4. juna ove godine, iz kreditne linije, koju je odobrila Bank of China Limited, u saradnji sa Luxembourg Branch-om, uzeto je još 183.941.730 evra. Taj novac je namenjen za infrastrukturne poslove koje u Srbiji izvodi kineska kompanija China Road and Bridge Corporation (CRBC). Sve što treba da se zna o tom kreditu, njegovoj nameni i smislu, navodi se u odredbi iz ugovora: „Zajmoprimac će odmah po prijemu sredstava, ta sredstva u evrima uplatiti na račun Izvođača radova".

Dakle, čim kineska banka uplati deo kredita, Vlada Srbije će novac proslediti kompaniji CRBC i gotovo. Građanima Srbije ostaje samo obaveza da taj zajam vrate tokom sledeće dve godine.

Za razliku od poslova sa Kinezima, Vučić je s Francuzima napravio mnogo komplikovaniju šemu. Komplikovaniju, ali ne jeftiniju i povoljniju.

Zakonom, kojim se menja Aneks 2 „Sporazuma između Srbije i Francuske o saradnji u oblasti sprovođenja prioritetnih projekata u Republici Srbiji", potvrđuje se zajam iz Trezora Francuske od sto miliona evra. Osim toga, Srbija će dati garancije za otplatu 451 miliona evra, koji su namenjeni za izgradnju postrojenja za preradu otpladnih voda u beogradskom Velikom selu.

Radovi na tom projektu počeli su pre 14 godina, da bi se 2013. preneli sa gradilišta u režimske medije. Vučić, Siniša Mali i Goran Vesić od tada u svakoj predizbornoj kampanji najavljuju završetak radova na interceptoru u Velikom selu, pa i izgradnju još četiri takva postrojenja u Beogradu, koja su poverena kineskim građevinskim firmama. Svaki od njih pominje drugačiju cenu radova. Mali govori o 280, Vesić o 350, a Vučić o 550 miliona evra.

Pored toga, aneksom Sporazuma sa Francuskom definisane su cene i ostalih „prioritetnih projekata". Za beogradski metro predviđeno je, ali zasad nije odobreno, uzimanje zajma od još 680 miliona evra. Za „amortizaciju upravljanja elektrodistribucitivnom mrežom još 121,5 milion evra, a za „jačanje infrastrukture" 42,5 miliona evra. Tih 42,5 miliona evra stići će kroz direktni zajam od francuskog Trezora, a ostali krediti biće aranžirani kroz garancije Republike Srbije Bpifrance Assurance Export-u. Ugovorom je određeno da je „zajam namenjen za plaćanje roba i usluga francuskog porekla u obuhvatu od najmanje 50 odsto francuske robe". Francuzi su, vidi se, skromniji od Kineza. Oni ne insistiraju da svaki evro iz njihovog kredita odmah završi na računima njihovih firmi, zadovoljavaju se sa samo polovinom pozajmljene sume.

Za koruptivni projekat s bombastičnim nazivom „Razvoj tržišta biomase u Republici Srbiji" uzet je kredit od 20 miliona evra od nemačkog razvojnog fonda Kfw Frankfurt. U projektu se navodi da je novac namenjen „za izabrane jedinice lokalne samouprave", bez specifikacije gde će, za šta i koliko biti plaćeno.

Novi saziv Narodne skupštine, odnosno njena naprednjačka većina već je zadužila Srbiju za 1,74 milijarde evra, dve milijarde dolara i 65 milijardi dinara. Uz to, Srbija je u maju i junu emitovala obveznice vredne 1,5 milijardu dolara. Paketi dužničkih obveznica su okićeni optimističnim etiketama: „Zelene obveznice", „Održive obveznice" ili „EXPO obveznice", a ministar Mali se pohvalio kako je „država prikupila 1,5 milijardu dolara". Naravno, nije prikupila, nego se zadužila za 1,5 milijardu dolara, i to sa kamatama od oko pet odsto. Građanima Srbije zabranjeno da kupuju obveznice i da sami kreditiraju svoju državu, pa i da na tome zarade, ali zato će im pripasti obaveza da vraćaju i taj dug. Ovim državnim obveznicama svako domaćinstvo u Srbiji je zaduženo s dodatnih 550 evra.

Politika stalnog, preskupog i nepotrebnog zaduživanja predstavlja stratešku osnovu Vučićevog zločinačkog poduhvata, kojim uništava Srbiju. Dokazi o tome nalaze se i u izveštajima Fiskalnog saveta, u kojima se ističe da se značajna sredstva koriste van parlamentarne kontrole, bez plana i ad hok odluka pojedinaca iz vrha vlasti.

Akademik Pavle Petrović, doskorašnji predsednik Fiskalnog saveta, javno je upozoravao na posledice zaduživanja kod stranih banaka i fondova po visokim kamatnim stopama. Umesto dva odsto, naprednjačka vlast je nenamenski trošila četiri odsto budžetskih rezervi. Unazad pet godina, na taj način je „okrenuto" 2,6 milijardi evra. Samo tokom poslednje godine potrošeno je 700 miliona evra, ne zna se na šta. Ako može da se shvati i prihvati da se određeni izdaci za Ministarstvo unutrašnjih poslova, Bezbednosno informativnu agenciju ili Vojsku Srbije isplaćuju pod oznakom „državna tajna", nema opravdanja za takav način prebacivanja novca na račune Ministarstva omladine i sporta ili Generalnog sekretarijata Vlade.

S obzirom na takvu kritiku, ne čudi odluka naprednjačke vlasti da smeni, odnosno da ne dozvoli reizbor akademika Petrovića na čelu Fiskalnog saveta. Umesto njega, postavljen je Blagoje Paunović, koji nema nikakve kompentencije za vođenje Fiskalnog saveta. Kao kadar Mlađana Dinkića, u čije vreme je bio direktor Agencije za mala i srednja preduzeća, Paunović je dobio poverenje Vučića i Malog kako bi stvorio uslove da vlast vodi ekonomsku politiku bez ikakve kontrole, bez kritike Fiskalnog saveta.

Kao u kadrovskoj politici, Vučić ne pravi slučajne greške u finansijskoj strategiji i taktici. On svesno kreira uslove koji mu omogućavaju da prigrabi što veći deo novca iz kredita, koje će ostaviti u amanet ovoj i sledećoj generaciji. Takvim postupcima, Vučić je gurnuo ceo narod u dužničko ropstvo, a istovremeno je napravio kastu svojih novobogataša, milijardera i multimilionera, koji su kredite podelili kao svoj politički plen. Vučić i njegovi saučesnici to i ne kriju. Naprotiv, koriste svaku priliku da se pohvale „uspehom".

Vučić je maneken grotesknog zla koje je okupiralo Srbiju. Nedavno, u poseti manastiru Studenica, nije imao ni dinar da položi uz ikonu. Kao što se videlo na snimku, neko mu je dao svežanj novčanica, koje je Vučić gurnuo u desni džep. Kad se prekrstio pred ikonom, gurnuo je ruku u levi džep, prazan. Po tom sistemu „leva ruka - desni džep" postupa ceo život, pa ne može da se odvikne ni pred ikonom Bogorodice. Nespreman da pokloni makar jedan dinar, Vučić je manastirom prošetao u duksu vrednom 800 evra i sportskim cipelama Zegna od 800 evra. Ta odeća i obuća nije iz predsedničkog fundusa, nego iz mafijaškog plena.

Luksuznu, firmiranu odeću promoviše i tiraninova zvanična supruga Tamara Đukanović Vučić na krstarenju Afrikom. Posle Egipta, gde je otputovala zajedno sa mužem, srpska „First Lady" obišla je još nekoliko afričkih država. Režimski mediji su obavestili javnost o njenim ekskurzijama u Kongu i kraljevini Esvatini. Svojoj koleginici, kraljevskom visočanstvu princezi Tandzil Dlamini, Tamara Vučić je izrazila zahvalnost za podršku nacionalnim interesima Srbije. Iako je poslovnu karijeru počela kao hostesa na Televiziji Pink, pošto je bila zaposlena i u Ministarstvu spoljnih poslova u vreme Vuka Jeremića, Tamara Vučić je sigurno čula da postoji Egipat, možda i Kongo, ali ne i za kraljevinu Esvatini. Dok je ona bila u toj kraljevini, u srpskoj Narodnoj skupštini se raspravljalo o sporazumu o saradnji u oblasti odbrane između Srbije i Esvatinija i ukidanju viza za nosioce diplomatskih i službenih pasoša. Naravno, afrička turneja srpske „First Lady" plaćena je novcem poreskih obveznika Srbije, države u kojoj milion stanovnika živi ispod apsolutne granice siromaštva, sa manje od 12.965 dinara mesečno.

Ministar za visoku ugradnju, Goran Vesić, ne ide na ekskurzije po inostranstvu. On se zadovoljava turnejama po svojim stanovima u Beogradu. Ne zna se koliko ih je stekao otkad se transformisao iz demokrate u naprednjaka, ali poslednje informacije govore da se nedavno preselio u spornu zgradu, koja je podignuta na mestu nelegalno srušenih objekata u Kursulinoj i Baba Višnjinoj ulici na Vračaru. Zgrade su srušene 2018, a dozvola za njihovo rušenje izdata je 2019. godine građevinskoj firmi Stefial, čiji su vlasnici Dragan Ruvarac i Dejan Stanković, bivši fudbaler i trener Crvene zvezde. Na tom mestu su podignute dve gotovo identične stambene zgrade od ukupno 3.500 kvadrata. Iako je sve sporno u tom poslu, uključujući i preveliku kvadraturu, ministar Vesić se, kako tvrde opozicionari, nedavno uselio u stan, koji se nalazi u jednoj od tih zgrada. Svi pravni problemi uskoro će biti rešeni, kad se ti objekti legalizuju.

Aleksandar Šapić ne može da spreči ni stambeno, ni političko širenje Vesića, svog arhineprijatelja, koga je nedavno javno optužio za sve i svašta. Njihov vođa, Vučić, nametnuo je ravnotežu straha, pa su se Šapić i Vesić privremeno uzdržali od nastavka medijskih i unutarstranačkih obračuna. Pritom, Šapić može da bude zadovoljan što je dobio novi mandat gradonačelnika Beograda, ali istovremeno može da bude i očajan, pošto mu je Vučić značajno ograničio ovlašćenja.

Šapić je preuzeo svu odgovornost za rad gradske uprave u kojoj, među 15 članova, ima samo troje svojih ljudi od poverenja. Većinu gradskih sekretara je izabrao lično Vučić. Uz to, Šapiću je zabranjeno da smenjuje direktore javnih preduzeća u vlasništvu Grada.

Kad je, pre dve godine, prvi put postavljen na mesto gradonačelnika Beograda, Šapić je ekspresno raskinuo desetogodišnji ugovor sa Kentkartom, vredan sto miliona evra, pa ugovor sa Alma Kvatrom i još nekoliko poslovnih kombinacijama u koje su se ugrađivali razni moćnici iz vrha Srpske napredne stranke. Sad, na kratkom povocu, mora da se zadovolji uticajem koji je dovoljan tek da utiče na smenu televizijskih voditeljki. Milomir Marić, urednik Televizije Happy, priča kako ga je Šapić gorko razočarao zahtevom da otpusti mladu voditeljku Krunu Unu Mitrović, poznatu po podizanju haljine i pokazivanju crnih gaća. Verovatno nestašna Kruna Una nije iznervirala Šapića pokazivanjem donjih ekstremiteta, ali morala je da napusti tu televiziju i da čeka neko bolje vreme, kad će doći do smena u SNS-u i gradskoj vlasti.

Koliko god se trudio da se prilagodi novom stranačkog okruženju, Šapić je strano telo u Vučićevom krdu. Iako i on ima koruptivne afere, pa i sporni doktorat, ne može ni da se primakne raznim likovima koji su sa raznih strana, iz sporta i estrade, okružili Vučića i promovisali se u simbole ružičaste stvarnosti, koju kreira kartel na vlasti. Nekoliko takvih bračnih i vanbračnih parova nedavno se pohvalilo fotografijom sa večere posle koncerta Andree Bočelija.

U sredini, kao glavne zvezde, postavili su se Zvezdan Terzić i Milica Marković, bivša supruga Pinkovog voditelja Ognjena Amidžića. Za ovu priliku, Zvezdan i Milica nisu pozirali sa detetom, koje je nedavno krstio Vučić. Jedan pro-režimski medij, uz ovu fotografiju, objavio je priču o Zvezdanovom tridesetogodišnjem braku sa Svetlanom, s kojom ima troje dece, a koju je udomio u Dubaji, da bi u Beogradu mogao opušteno da živi sa Milicom. Vest je ekspresno obrisana sa sajta tih novina, ali ostao je trag na Google pretraživaču.

Društvo direktoru FK Crvena zvezda pravili su Jovana i Željko Joksimović. Iako su uspešni u svojim branšama, Jovana kao voditeljka i Željko kao estradna zvezda, druženjem sa Vučićima pozajmili su moć, koja im je omogućila da postanu vlasnici dve televizije. Joksimovići nikad nisu hapšeni, nisu izloženi sudskim postupcima, pošteno su zaradili sve što imaju, a svejedno im ne smeta okruženje tipova, koji su na slobodi samo usled nedostatka dokaza ili zastarevanja krivičnih dela za koja su bili optuženi.

Uz Joksimoviće i Terzića i njegovu izabranicu, u društvu su blistali Branko i Aleksandra Radujko, bivša glavna urednika Mitrovićeve nekadašnje televizije Avala. Iako je okasnio sa transferom iz DS-a u SNS, Radujko se dobro snašao na toj deponiji, dobio je funkciju direktora Uprave carine Srbije. Nedavno je bio u Vučićevoj delegaciji prilikom posete Egiptu, da bi povratak u Srbiju odložio zbog proslave pedesetog rođendana u Italiji. U vrhu SNS-a se priča kako je, za tu priliku, na koncert Bočelija pozvao 40 zvanica iz Beograda. Ipak, znajući Radujka, mala je verovatnoća da je iz svog džepa platio trošak. Radujko, nije Nikola Petrović, Vučićev dvostruki kum, pa da organizuje trodnevne rođendanske žurke u Veneciji, avionski prevoz i smeštaj u luksuznim hotelima.

Pripadnici Vučićeve kaste skorojevića uživaju, razbacuju se novcem, putuju svetom, voze najskuplje automobile, ne brinu šta će biti sutra. A sutrašnjica mora da nekome bude crna i tužna, njima ili narodu koji uništavaju svojim političkim i privrednim monstruoznim eksperimentima. Vučić se nada da će, kad dođe kraj njegove tiranije, moći da pobegne iz Srbije i nasledicima u amanet ostavi rasturenu, opljačkanu i prodatu državu, kao i nagomilane dugove, koji su već prešli nivo od 40 milijardi evra.

Sa devizom „Gde ja stadoh, ti produži, što smo dužni, ti oduži", Vučić može samo da mašta o mirnom i opuštenom životu posle političkog upokojenja. Na jednom transparentu, koji su nosili građani Loznice, koji su protestovali protiv rudnika litijuma, pisalo je „Ne damo mrtve i nerođene".

Vučić je stranim kompanijama, od Bora do Loznice, prodao tuđe kuće, njive, pa i groblja, a još nerođenu decu je zadužio kreditima, koje će otplaćivati nekoliko sledećih generacija. Ako bude pravde, on i njegova svita - politička, tajkunska, mafijaška, estradna... - moraće da plate sve što su dužni ovoj državi i narodu.