Tabloid
je pozvan
Hajka
na Vuka
Kako
je i zašto Vuk Bojović, direktor Beogradskog zoološkog vrta ostao usamljen u
odbrani institucije kojom se Beograd ponosio, ko hoće da uz pomoć jednog
tragičnog slučaja dođe u posed najskupljeg gradskog građevinskog zemljišta na
Balkanu, i zašto iz malih i pakosnih saopštenja složenih u svojevrsni dnevnik
uvreda, izbija netrpeljivost i mržnja.
Nikola
Vlahović
Krajem
avgusta meseca 2007. godine, u zoološkom vrtu na kalemegdanskoj tvrđavi dogodila
se tragedija. U kavez sa tibetanskim medvedima upao je Branko Jovanović,
dvadesetdvogodišnjak iz beogradskog naselja Karaburma. Jovanović je tokom noći u
kojoj je trajao festival piva na nerazjašnjen način izgubio život. U ranim
jutarnjim satima njegovo raskomadano telo pronašli su čuvari zoološkog
vrta.
Uprkos
istražnim radnjama ostalo je nerazjašnjeno kako je nesrećni Jovanović upao u
kavez: da li je pao, gurnut, ili je sam skočio, kako to da je njegova pocepana
odeća pronađena u suprotnom delu kaveza od njegovog nagog i raskomadanog tela,
pa i to da je nastradali mladiću imao tri mobilna telefona, mada su njegovi
drugovi kategorički tvrdili da je imao samo jedan.
Istražno
odeljenje Okružnog suda u Beogradu zaključilo je da "nema indicija da je mladić
ubijen".
Kao
po komandi, počela su do javnosti da stižu saopštenja iz gradske skupštine
Beograda, a služba za informisanje gradske uprave nije štedela "municiju"
optužujući direktora zoološkog vrta Vukosava Vuka Bojovića da je kriv za ovu
tragediju. Presuđujući pre istrage i pre suda, jedna jača interesna grupa
krenula je u hajku na Vuka koja do današnjih dana, direktno ili indirektno
traje. Šta je to Vuk Bojović skrivio, kome je zasmetao, i kako je ovaj tragični
događaj pokušala da iskoristi već pomenuta interesna
grupa?
Na
većinu od ovih pitanja odgovorio je sam Bojović, detaljno objasnivši tada i
stručnjacima i laicima na kom principu funkcioniše zoološki vrt i kakve sve mere
zaštite ova institucija poseduje. Policiji i pravosuđu je to bilo dovoljno da
utvrde da je reč o tragediji nastaloj pod nerazjašnjenim okolnostima, a ne kao
nesrećnom događaju usled propusta uprave zoološkog vrta i samog Vuka
Bojovića.
Ali,
taj deo, koji je bio jasan istrazi, nikako nije bio jasan interesnoj grupi u
gradskoj upravi. Očigledno, jedva dočekavši ovakvu priliku, počeo je pokušaj
Bojovićevog medijskog linča. Saopštenja koja je u pravcu medija emitovala
gradska vlada (ili deo nje), bila su puno neskrivene netrpeljivosti i otvorene
mržnje usmerene ka ovom čoveku. U njima je pisalo da "Vuk laže", da "nikome ne
polaže račune", da je "država za sebe", da će "morati da položi račune" i sve u
tom smislu, i u takvom pravcu.
Nije
ni Bojović ostao dužan. Krenuo je u potragu za nepotpisanim "umetnikom" koji je
bio autor ovakvih saopštenja,
Nakon
provere putem povereništva za informacije od javnog značaja, pa i preko same
Skupštine grada Beograda, Bojović je došao do imena trojice radnika službe za
informisanje Grada Beograda - Gradske uprave, te ih je tužio zbog izvršavanja
krivičnog dela klevete iz člana 171. st. 2. KZ.RS. u sticaju, sa krivičnim delom
narušavanja poslovnog ugleda i kreditne sposobnosti iz člana 239 istog
zakona.
Kao
izvršioce ovog dela, Bojović je imenovao Miloša Bunića, Boška Vuksanovića i
Dragana Lukovića.
U
vreme dok je trajala medijska hajka na Vuka, direktor gradske Službe za
informisanje bio je Dejan Protić, čije će se ime u nastavku ovog procesa često
pominjati.
Do
današnjeg dana, sud nije doneo nijednu povoljnu odluku na osnovu tužbi Vuka
Bojovića, a kako je interesna grupa iz gradske skupštine prilično razgranata u
mnogim institucijama sistema, to je i
bilo za očekivati.
Ne
treba zaboraviti da već dugo vremena traje ozbiljna kampanja jedne te iste
interesne grupe da iseli beogradski zoološki vrt sa Kalemegdana, i to van grada.
Uprkos brojnim priznanjima koje je Vuk Bojović dobio od svojih kolega iz Evrope,
uprkos činjenici da je tokom njegovog dugogodišnjeg rada zoološki vrt postao
jedna od nekoliko najatraktivnijih turističkih lokacija Beograda i Srbije, glad
za gradskim građevinskim zemljištem, činjenica da se zoološki vrt nalazi u
najlepšem delu Beograda, i ogroman novac kojim građevinska mafija operiše, došli
su po svoje.
Šta
god ko mislio o epskoj, kafanskoj, boemskoj i dinarskoj crti Vuka Bojovića,
njegovoj filozofiji života i ideologiji, jedno mu niko nikada nije osporio:
održao je zoološki vrt i njegovu funkciju u najtežim vremenima i dao nemerljiv
doprinos da Beograd ne izgubi i ono malo duha kojim je nekada fatalno opčinjavao
svakoga ko je ovde makar jednom prošetao.
Konačno,
stvari treba nazvati pravim imenom i reći konačno o čemu se ovde radi: na
Bojovića su krenuli isti oni koji preko raznih "Orki", preko burazerskih veza i
drugih burazerovića hoće da isele zoološki vrt i taj deo Kalemegdana jednom
zauvek pretvore u hotelsko-tržno-poslovni sarkofag u kome će biti sahranjena i
poslednja beogradska originalnost. Gluvo i slepo pravosuđe može beskonačno da
dokazuje kako je galama na Vuka legitimna stvar. Ali, ko daje legitimitet
ubistvu Beograda, i zašto je Vuk Bojović sam u odbrani golog života zgaženog
velegradskog duha?