Američki
san
Prosečan
Amerikanac zna za koga je glasao i zašto je baš za Obamu
glasao
Izabran
sam da uradim ovo što radim
Velike
i teške ekonomske krize stvaraju u Americi i velike predsednike. Da li će Barak
Obama ostati u istoriji kao veliki predsednik tek će se videti, ali za sada je
očigledno da ima u rukama veliku krizu, dakle ima šanse da ako je reši postane
veliki predsednik
Velike
ekonomske krize pogubne su za mnoge poslove i veliki deo stanovništva, ali su
isto tako mogućnost da neki uprkos oluji pronađu svoje ostrvo sreće. Iz
ekonomskih ruševina niču nova i bolja zdanja. Nije se do sada još dogodilo,
makar u kapitalizmu, da nakon veće ekonomske krize društvo stagnira. Naprotiv,
ekonomija kroz krizu očisti bojno polje i krene u do tada još neviđeni
juriš.
Ekonomska
kriza je sastavni deo kapitalističkog sistema bez koje bi se sistem ucrvljao.
Velike i teške ekonomske krize stvaraju u Americi i velike predsednike. Da li će
Barak Obama ostati u istoriji kao veliki predsednik tek će se videti, ali za
sada je očigledno da ima u rukama veliku krizu, dakle ima šanse da ako je reši
postane veliki predsednik. A da li će da je reši to niko ne zna. Mnogi eksperti
mu savetuju šta bi on trebalo da uradi. Neki mu kažu da nacionalizuje banke,
makar privremeno, drugi da ostavi da svi skloni bankrotu - bankrotiraju.
Nažalost, mnogi od tih eksperata nalaze se u redovima onih koji današnji
ekonomski uragan nisu ni videli dok se približavao na
horizontu.
Kritičari
Političari,
pre svega iz republikanskog tabora kritikuju Obamu iz svih mogućih uglova.
Konzervativci, tresući se od straha da će Amerikom zavladati socijalizam,
optužuju mladog stanovnika Bele kuće da planira da od Amerikanaca napravi
Francuze. Ili, što je još gore - Šveđane. Konzervativci veruju da su pronašli
pravi ugao za gađanje predsednika. Računaju da je prosečan Amerikanac prestrašen
od "s" reči, od socijalizma. Problem u takvoj političkoj strategiji je da
prosečan Amerikanac zna tačno za koga je glasao i zašto je baš za njega glasao.
Popularnost Baraka Obame drži se na visoko na skali. Sam Obama je u jednom
trenutku odsečno rekao svojim političkim protivnicima: "Pa ja sam izabran da
uradim ovo što radim!". Dakle, izbori u Americi imaju posledice i ne može da se
primeni ona, u nas popularna rečenica: sve je isto, samo njega
nema.
Amerikanci
su izabrali Obamu ne zato što su bili uvereni da će on uspeti da reši sve
probleme, što ekonomske što ratne, već zato što su pomislili i promislili da od
ponuđenih predsedničkih kandidata Barak Obama ima najbolje lične i političke
karakteristike da bi se uhvatio u koštac s problemima. Osim što pripada
Demokratskoj stranci, dakle suprotnom taboru Džordža Buša, Obama je
inteligentan, odlučan, talentovan, obrazovan, pošten, normalan... Oni koji mu te
karakteristike i danas osporavaju nisu ni glasali za njega. Međutim, ima dosta
onih koji su glasali za Obamu, ali su u duši verovali da je nenormalan. To je
američka ekstremna levica - takozvani progresisti. Danas oni podižu glas protiv
predsedničkih poteza tvrdeći da ih je on izdao. Očekivali su da će biti mnogo
progresivniji. Da, u najmanju ruku, ukine kapitalizam, vojsku, crkve, državu...
i žvakanje duvana. I dok konzervativci ubeđuju pre svega svoje biraće, koji i
nisu glasali za Obamu, u njegove nedostatke, progresisti vrište da su poniženi.
Među njima se nalaze i istaknuti intelektualci, kao što je Noam Čomski, na
primer.
U
svojim tekstovima progresisti panično slikaju panoramu ekonomskog smaka sveta.
Tvrde da će se ekonomska kriza širom sveta pretvoriti u političku krizu. Biće
uličnih nemira, štrajkova i pobuna. To će se pre svega dogoditi u Fracuskoj,
Grčkoj, Turskoj, Litvaniji, Letoniji, Bugarskoj i Islandu. Insistiraju da će se
to vrlo brzo desiti. Kada se sve to dogodi, kažu progresisti, onda će
Sjedinjenim Državama zavladati neopisiva socijalna nestabilnost. Sve to
zahvaljujući pogrešnim merama koje sprovodi Barak Obama. Dalje, tvrde da u
Americi nikada nije bilo lošije, a da će buduće generacije živeti u vrlo
osiromašenom društvu. Zavladaće ekonomska kuga. Ponekad kažu da, u suštini,
predsednik Obama ne može ništa da uradi da bi to predskazanje izbegao i da je
američka imperija u samrtničkom ropcu. Naravno, progresisti imaju rešenje kojim
bi se sve to izbeglo: radikalna promena sistema. Takođe zahtevaju da se takav
plan sprovede odmah. Dovoljno bi bilo razmontirati korporacijsku strukturu,
vojni establišment, berzu... Čas posla!
U
međuvremenu kriza se nastavlja i ne može se sačekati da ugine pas i da se tako
zaustavi besnilo. Predsednik Obama, koji nije jedini politički činilac u
rešavanju ekonomske krize, povlači poteze za koje tvrdi, mada uz izvesne
rezerve, da su oni pravi. Da li su to pravi ili pogrešni još se ne zna, za sada
Amerika ima na čelu predsednika koga su izabrali da povlači poteze, a ne da se
koleba. On je dobio zadatak da to uradi i malo ko obraća pažnju na kakofoniju
savetnika i kritičara. Da su hteli da glasaju za takve, glasali bi za njih.
Ovako, izbori imaju svoje posledice, a posledica izbora iz novembra meseca je da
Obama povlači sve figure koje je dozvoljeno da takne na američkoj šahovskoj
tabli moći. U međuvremenu čitav svet prati šta se događa jer od poteza povučenih
iz Vašingtona zavisi sudbina većine stanovnika ove planete. Naravno, ima i onih
koji to ne razumeju, misleći da mogu da se sakriju u svoje kućice i sačekaju da
oluja prođe. Nisu još shvatili da se Moskva nada Obaminom uspehu u svom naporu
kontrolisanja krize, a da Peking u međuvremenu plaća sve troškove Vašingtona. Na
kredit.
Budžet
Predsednik
Obama rekao je da je njegov predlog budžeta pretnja ustanovljenom stanju. Dodao
je da je spreman da se bori protiv specijalnih interesnih grupa u Vašingtonu i
da proširi zdravstveno osiguranje na u ovom trenutku 40 miliona stanovnika koji
nemaju osiguranje, smanji zagađenje prirodne sredine i poboljša
školstvo.
Obamin
budžet od 3,6 biliona dolara za sledeću fiskalnu godinu u sebi najavljuje
promene koje bi, ako se u tome uspe, transformisale američko društvo. Na
zajedničkoj sednici Kongresa i Senata, na kojoj su prisustvovali svi ministri,
članovi Vrhovnog suda i generalštab, potpredsednik jedini nije bio prisutan jer
su ga čuvali na sigurnoj lokaciji u slučaju da se nešto katastrofično dogodi u
sali Kongresa, Barak Obama je rekao da nije nameran da radi onako kako se to već
radilo i da preuzima male korake napred. Izjavio je da sistem koji se sada
praktikuje dobro radi za uticajni deo stanovništva, ali da on ne radi za taj
sloj ljudi već za američki narod.
U
suštini, taj budžet predviđa promenu prioriteta potrošnje, ali pre svega po tom
budžetu oni koji imaju više moraće da plate i veće poreze. Tim se budžetom
predviđaju i deset milijardi dolara za brzi voz, koji u Americi ne postoji.
Potom, sedam milijardi za digitalnu komunikaciju, koja zaostaje za onom što
postoji u Evropi i nekim zemljama Azije. Takođe ima i nagoveštaja o izvesnoj
promeni politike po pitanju ilegalnih narkotika, a pre svega upotreba marihuane
u medicinske svrhe.
Za
razliku od načina rada prethodnog predsednika, Obama je troškove rata u Iraku i
Afganistanu uneo u budžet, tako da novi budžet više odgovara istinskim
troškovima države. Čini se da Obama teži smanjenju troškova za strateško
naoružanje, a procurila je vest da je odmah nakon izbora poslao Henrija
Kisindžera u Moskvu da počne pregovore o smanjenju nuklearnog oružja na 1.000
komada svaka strana.
Ovaj
budžet je u svakom pogledu različit, ako ne i revolucionaran, u poređenju sa
uobičajenim budžetima. Barak Obama je preuzeo veliki rizik i sa predlogom
ovakvog budžeta i sa mnogim drugim potezima, ali istorijska je činjenica da su
američki predsednici najproduktivniji tokom svoje prve godine vladanja. Ako se
smeli potezi ne povlače u samom početku, obično nema šansi da se to uradi
kasnije.
Ovakav
budžet je pokušaj da se okončaju tri decenije ekonomske ere koju je započeo
predsednik Ronald Regan, a nastavili njegovi sledbenici. Svima je jasno da je
započeo novi period američke ekonomije. Period koji će najviše podsećati na onaj
odmah nakon Drugog svetskog rata, kada je ekonomija krenula punom parom. Istina,
to je bio i period kada su se uvećale socijalne razlike u američkom društvu.
Dakle, sad će ipak biti nešto drukčije.
Ne
može se sačekati da ugine pas da bi se tako zaustavilo
besnilo.
Ekonomska
kriza je sastavni deo kapitalističkog sistema bez koje bi se sistem ucrvljao.