https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Američki san

Američki san

 

Prosečan Amerikanac zna za koga je glasao i zašto je baš za Obamu glasao

 

Izabran sam da uradim ovo što radim

 

Velike i teške ekonomske krize stvaraju u Americi i velike predsednike. Da li će Barak Obama ostati u istoriji kao veliki predsednik tek će se videti, ali za sada je očigledno da ima u rukama veliku krizu, dakle ima šanse da ako je reši postane veliki predsednik

 

Milan Balinda

 

Velike ekonomske krize pogubne su za mnoge poslove i veliki deo stanovništva, ali su isto tako mogućnost da neki uprkos oluji pronađu svoje ostrvo sreće. Iz ekonomskih ruševina niču nova i bolja zdanja. Nije se do sada još dogodilo, makar u kapitalizmu, da nakon veće ekonomske krize društvo stagnira. Naprotiv, ekonomija kroz krizu očisti bojno polje i krene u do tada još neviđeni juriš.

Ekonomska kriza je sastavni deo kapitalističkog sistema bez koje bi se sistem ucrvljao. Velike i teške ekonomske krize stvaraju u Americi i velike predsednike. Da li će Barak Obama ostati u istoriji kao veliki predsednik tek će se videti, ali za sada je očigledno da ima u rukama veliku krizu, dakle ima šanse da ako je reši postane veliki predsednik. A da li će da je reši to niko ne zna. Mnogi eksperti mu savetuju šta bi on trebalo da uradi. Neki mu kažu da nacionalizuje banke, makar privremeno, drugi da ostavi da svi skloni bankrotu - bankrotiraju. Nažalost, mnogi od tih eksperata nalaze se u redovima onih koji današnji ekonomski uragan nisu ni videli dok se približavao na horizontu.

  

Kritičari

 

Političari, pre svega iz republikanskog tabora kritikuju Obamu iz svih mogućih uglova. Konzervativci, tresući se od straha da će Amerikom zavladati socijalizam, optužuju mladog stanovnika Bele kuće da planira da od Amerikanaca napravi Francuze. Ili, što je još gore - Šveđane. Konzervativci veruju da su pronašli pravi ugao za gađanje predsednika. Računaju da je prosečan Amerikanac prestrašen od "s" reči, od socijalizma. Problem u takvoj političkoj strategiji je da prosečan Amerikanac zna tačno za koga je glasao i zašto je baš za njega glasao. Popularnost Baraka Obame drži se na visoko na skali. Sam Obama je u jednom trenutku odsečno rekao svojim političkim protivnicima: "Pa ja sam izabran da uradim ovo što radim!". Dakle, izbori u Americi imaju posledice i ne može da se primeni ona, u nas popularna rečenica: sve je isto, samo njega nema.

Amerikanci su izabrali Obamu ne zato što su bili uvereni da će on uspeti da reši sve probleme, što ekonomske što ratne, već zato što su pomislili i promislili da od ponuđenih predsedničkih kandidata Barak Obama ima najbolje lične i političke karakteristike da bi se uhvatio u koštac s problemima. Osim što pripada Demokratskoj stranci, dakle suprotnom taboru Džordža Buša, Obama je inteligentan, odlučan, talentovan, obrazovan, pošten, normalan... Oni koji mu te karakteristike i danas osporavaju nisu ni glasali za njega. Međutim, ima dosta onih koji su glasali za Obamu, ali su u duši verovali da je nenormalan. To je američka ekstremna levica - takozvani progresisti. Danas oni podižu glas protiv predsedničkih poteza tvrdeći da ih je on izdao. Očekivali su da će biti mnogo progresivniji. Da, u najmanju ruku, ukine kapitalizam, vojsku, crkve, državu... i žvakanje duvana. I dok konzervativci ubeđuju pre svega svoje biraće, koji i nisu glasali za Obamu, u njegove nedostatke, progresisti vrište da su poniženi. Među njima se nalaze i istaknuti intelektualci, kao što je Noam Čomski, na primer.

U svojim tekstovima progresisti panično slikaju panoramu ekonomskog smaka sveta. Tvrde da će se ekonomska kriza širom sveta pretvoriti u političku krizu. Biće uličnih nemira, štrajkova i pobuna. To će se pre svega dogoditi u Fracuskoj, Grčkoj, Turskoj, Litvaniji, Letoniji, Bugarskoj i Islandu. Insistiraju da će se to vrlo brzo desiti. Kada se sve to dogodi, kažu progresisti, onda će Sjedinjenim Državama zavladati neopisiva socijalna nestabilnost. Sve to zahvaljujući pogrešnim merama koje sprovodi Barak Obama. Dalje, tvrde da u Americi nikada nije bilo lošije, a da će buduće generacije živeti u vrlo osiromašenom društvu. Zavladaće ekonomska kuga. Ponekad kažu da, u suštini, predsednik Obama ne može ništa da uradi da bi to predskazanje izbegao i da je američka imperija u samrtničkom ropcu. Naravno, progresisti imaju rešenje kojim bi se sve to izbeglo: radikalna promena sistema. Takođe zahtevaju da se takav plan sprovede odmah. Dovoljno bi bilo razmontirati korporacijsku strukturu, vojni establišment, berzu... Čas posla!

U međuvremenu kriza se nastavlja i ne može se sačekati da ugine pas i da se tako zaustavi besnilo. Predsednik Obama, koji nije jedini politički činilac u rešavanju ekonomske krize, povlači poteze za koje tvrdi, mada uz izvesne rezerve, da su oni pravi. Da li su to pravi ili pogrešni još se ne zna, za sada Amerika ima na čelu predsednika koga su izabrali da povlači poteze, a ne da se koleba. On je dobio zadatak da to uradi i malo ko obraća pažnju na kakofoniju savetnika i kritičara. Da su hteli da glasaju za takve, glasali bi za njih. Ovako, izbori imaju svoje posledice, a posledica izbora iz novembra meseca je da Obama povlači sve figure koje je dozvoljeno da takne na američkoj šahovskoj tabli moći. U međuvremenu čitav svet prati šta se događa jer od poteza povučenih iz Vašingtona zavisi sudbina većine stanovnika ove planete. Naravno, ima i onih koji to ne razumeju, misleći da mogu da se sakriju u svoje kućice i sačekaju da oluja prođe. Nisu još shvatili da se Moskva nada Obaminom uspehu u svom naporu kontrolisanja krize, a da Peking u međuvremenu plaća sve troškove Vašingtona. Na kredit.

 

Budžet

 

Predsednik Obama rekao je da je njegov predlog budžeta pretnja ustanovljenom stanju. Dodao je da je spreman da se bori protiv specijalnih interesnih grupa u Vašingtonu i da proširi zdravstveno osiguranje na u ovom trenutku 40 miliona stanovnika koji nemaju osiguranje, smanji zagađenje prirodne sredine i poboljša školstvo.

Obamin budžet od 3,6 biliona dolara za sledeću fiskalnu godinu u sebi najavljuje promene koje bi, ako se u tome uspe, transformisale američko društvo. Na zajedničkoj sednici Kongresa i Senata, na kojoj su prisustvovali svi ministri, članovi Vrhovnog suda i generalštab, potpredsednik jedini nije bio prisutan jer su ga čuvali na sigurnoj lokaciji u slučaju da se nešto katastrofično dogodi u sali Kongresa, Barak Obama je rekao da nije nameran da radi onako kako se to već radilo i da preuzima male korake napred. Izjavio je da sistem koji se sada praktikuje dobro radi za uticajni deo stanovništva, ali da on ne radi za taj sloj ljudi već za američki narod.

U suštini, taj budžet predviđa promenu prioriteta potrošnje, ali pre svega po tom budžetu oni koji imaju više moraće da plate i veće poreze. Tim se budžetom predviđaju i deset milijardi dolara za brzi voz, koji u Americi ne postoji. Potom, sedam milijardi za digitalnu komunikaciju, koja zaostaje za onom što postoji u Evropi i nekim zemljama Azije. Takođe ima i nagoveštaja o izvesnoj promeni politike po pitanju ilegalnih narkotika, a pre svega upotreba marihuane u medicinske svrhe.

Za razliku od načina rada prethodnog predsednika, Obama je troškove rata u Iraku i Afganistanu uneo u budžet, tako da novi budžet više odgovara istinskim troškovima države. Čini se da Obama teži smanjenju troškova za strateško naoružanje, a procurila je vest da je odmah nakon izbora poslao Henrija Kisindžera u Moskvu da počne pregovore o smanjenju nuklearnog oružja na 1.000 komada svaka strana.

Ovaj budžet je u svakom pogledu različit, ako ne i revolucionaran, u poređenju sa uobičajenim budžetima. Barak Obama je preuzeo veliki rizik i sa predlogom ovakvog budžeta i sa mnogim drugim potezima, ali istorijska je činjenica da su američki predsednici najproduktivniji tokom svoje prve godine vladanja. Ako se smeli potezi ne povlače u samom početku, obično nema šansi da se to uradi kasnije.

Ovakav budžet je pokušaj da se okončaju tri decenije ekonomske ere koju je započeo predsednik Ronald Regan, a nastavili njegovi sledbenici. Svima je jasno da je započeo novi period američke ekonomije. Period koji će najviše podsećati na onaj odmah nakon Drugog svetskog rata, kada je ekonomija krenula punom parom. Istina, to je bio i period kada su se uvećale socijalne razlike u američkom društvu. Dakle, sad će ipak biti nešto drukčije.

 

Ne može se sačekati da ugine pas da bi se tako zaustavilo besnilo.

 

Ekonomska kriza je sastavni deo kapitalističkog sistema bez koje bi se sistem ucrvljao.

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane