Rezervativ

Protivrečnost u samom pojmu

Piše: Olga Stojanović

U životu moga komšije i već prijatelja Pere, otkada me je upoznao, više ništa nije isto. Što se, kao epidemiološki fenomen, proširilo i na njegovu suprugu i decu, jer je majstor Pera jedan od retkih vlasnika privatne radnje za fotokopiranje, popravku faks-aparata i naročito pisaćih mašina. Svakog jutra, pre jutarnje kafe i ostale toalete, telefoniram majstor Peri u vezi sa kvarovima svojih pomenutih sprava iz preminule epohe, i mogućim, koji će se zasigurno desiti tokom dana... Tolerantnijeg i strpljivijeg čoveka nisam srela u životu. Malo sam uzdržanija kada se s druge strane žice oglase supruga ili sin, ali moja uzdržanost utoliko je  zanemarljivija koliko mi pretpostavke dnevnih kvarova arhivskih uređaja napreduju - u stvarnosti, kao i u snu.
Jednostavno, majstor Pera i ja smo postali jedno, a da toga imenovani do kraja nije ni  svestan, ali za našu uzajamnu svest sam zadužena ja, a Pera je tu da izvršava. Te mi treba nova traka za pisaću mašinu, te ne mogu, s oproštajem, da ga primim; te mi se pokvario običan telefon (a nemam kredita na mobilnom), pa treba hitno da mi ga pozajmi dok ne otkloni sve prethodne i sledstvujuće kvarove... Dakle, u životu majstor Pere i njegove porodice više ništa nije isto.
Pišući ovu kratku pripovest, koja bi se ambicioznijim radom mogla pretočiti i u roman, dosetila sam se i taksativnih rodbinskih veza između određenih komunikacijskih sprava, u određenim epohama sopstvenog postojanja. Te sam dokonala da je pisaća mašina u direktnoj  (seksualnoj) vezi sa fiksnim telefonom na rupe, pejdžer sa faks-aparatom ili dugim pismom, kako ga je nazvao jedan moj pokojni prijatelj, pisac, a kompjuter sa mobilnim telefonom, gde se ja nalazim na prekretnici, odnosno spontanom pomaku i namernom pobačaju prelaska prve faze u drugu, odnosno na fiksnom telefonu i faksu, bez pejdžera, uz nedovoljni afinitet prema mobilnom i dovoljni animozitet prema kompjuteru.
Za funkcionisanje radnji iz ovog, zapravo kulturološkog podatka moje ukupne biografije, neophodan mi je majstor Pera, u čijem životu pomoću mog udela u njemu, više ništa nije isto...
Vizitkartu majstor Perinu držim pored ikone, a novu traku za pisaću mašinu ispod kandila.
Gornji naslov, a koji glasi: "Protivrečnost u samom pojmu", ne odnosi se toliko na Peru  (mada je Pera protivrečan pojmu najnovije elektronske komunikacije), već se odnosi na ukupan život zapravo prilagođenih ljudi, koje olako proglašavaju neprilagođenima, i to dopire od onih koji se baš nikada ne bi mogli uvrstiti u polaznike Mense, odnosno veoma inteligentne.
Evo šta mi preko telefona kaže moja očna lekarka, kod koje pokušavam da zakažem neophodni pregled: "Dođite pred vrata i pročitajte uputstvo, zakazivanja nema, pa ćete stići na red." A ja kažem: "Ne mogu da pročitam uputstvo pošto je veoma sitno napisano, te mi i zato treba vaša pomoć... Prvo mi pomozite odgovarajućom dioptrijom, a onda ću pročitati uputstvo, kad mi više ne bude ni trebalo."
Ona spusti slušalicu ljuta i uvređena, a ja opet odem na pijac, kupim naočare kod Goksija i zaboravim na oftalmološkinju! Zar to nije protivrečnost u samom pojmu? Poreskinja mi kaže da porez "treba da uplatim što pre", kako mi ne bi "narezala" dodatne kamate, ali "moj predmet je kod šefa" pa ne mogu (sve i da hoću) da ga uplatim, te će ona upisati kamate unapred..."
 E, to već nije protivrečnost, to je za batine! Te mi se dogodi da ne mogu da uvučem konac u iglu kako bih prijateljici vratila ispravnu haljinu, koju sam od nje pozajmila pa pocepala, a da pozovem da mi ga, s oproštenjem, uvuče, nema smisla! E, ovo jeste protivrečnost u samom pojmu!
 I kad me zovu po šund televizijama, implicitno naznače da budem mrtva trezna... Tek je ovo protivrečnost nad sve pojmovima. Jedino me majstor Pera ne iznervira, te mi je i omogućio da vam ovo saopštim. Ali, sa mnom u njegovom životu više ništa nije isto.