Feljton

Ko je finansirao Hitlera (1)

Bučni hvalisavac iz pivnice

Kako je Adolf Hitler došao na vlast? Političku karijeru počeo je 1919. godine, a kancelar je postao nakon 14 godina, 1933. Za to vreme bio mu je potreban ogroman novac za izdržavanje njegove Nacionalsocijalističke partije. Tragajući za izvorima novca koji je dolazio Hitleru, autori knjige Ko je finansirao Hitlera Džejms i Suzan Pul dolaze do otkrića od kojih neka predstavljaju senzaciju. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje delove ove veoma zanimljive studije istorijskih događaja koji su bili skriveni od očiju javnosti

James i Suzanne Pool

Prve nedelje u januaru 1931. godine Herman Gering je u svom domu izvan Berlina priredio veoma važnu večeru. Domaćica je bila lepa i šarmantna Geringova žena Karin, poreklom švedska baronica. Među gostima bili su Adolf Hitler, princ i princeza Vid, Fric Tisen, industrijalac i multimilioner, predsednik upravnog odbora najvećeg nemačkog preduzeća, Ujedinjene čeličane Ernst Tengelman, bogati direktori značajne rudarske kompanije u Ruru i dr Šaht sa suprugom.
Doktora Šahta, uglednog bankara, smatrali su najvećim nemačkim finansijskim čudotvorcem. On je 1923. pozvan da kao član posebne komisije zaustavi inflaciju nemačke marke. Kako je postigao veliki uspeh u zauzdavanju inflacije, postao je predsednik Nemačke državne banke. Po političkom opredeljenju on je bio umereni liberal, jedan od osnivača Demokratske stranke. No kako su saveznici istrajavali u zahtevu da Nemačka plati velike reparacije, Šaht je dao ostavku na dužnost. Međutim, još je bio vrlo moćan u finansijskom svetu i član upravnih odbora nekoliko većih banaka i korporacija.

Dobar utisak

Šaht nikada pre nije sreo Hitlera, pa iako ga je zanimalo kakav je on čovek, bio je sumnjičav.
"Nakon mnogih priča koje smo čuli o Hitleru", napisao je Šaht, "i kritika koje smo čitali o njemu, ugodno nas je iznenadio." Nacistički vođa bio je obučen u crne pantalone, baron kaput stranačke uniforme, belu košulju i tamnu kravatu. "Nije se držao ni pretenciozno niti izveštačeno," zaključio je Šaht.
Večera je bila prilično jednostavna, ali zdrava: supa od graška, svinjetina, krompir i povrće, a za poslasticu švedska pita od jabuka i sladoleda od vanile. Nakon večere gosti su se povukli u salon. Hitler je sedeo pored Karin Gering, koja je imala slabo srce i odmarala se na kauču. U salonu, Hitler je bio veoma raspoložen pa je svojim šaljivim pričama zabavljao prisutne dame.
Nešto kasnije, Gering, Hitler, Šaht i još neki muškarci povukli su se u biblioteku. Razgovor se vodio o ekonomskim i političkim pitanjima. Hitlerova veština govora došla je do izražaja. Sve što je Hitler izgovarao bilo je tako uverljivo, a ideje mu nisu bile besmislene.
Šaht je Hitlera drugačije opisao nego njegovi biografi s kraja 20. veka. On je, na primer, Hitlerov fizički izgled prikazao kao "potpuno plebejski".
Iako je Hitler bio poznat kao sposoban orator, neki su govorili da se gubio kada je govorio sa pojedincima ili sa malim grupama. Kažu da je s njim bilo nemoguće mirno razgovarati. Ili je ćutao ili je vodio glavnu reč. U kriznim situacijama poslednje sredstvo mu je bilo da nadglasa svog protivnika.
Pored toga, mnogi koji nisu poštovali Hitlera govorili su da ga ne interesuje ekonomija i da je nevešt u razgovoru kada se priča o ekonomiji i bankarstvu. No ako je tako, on nikada ne bi mogao da pridobije bogate i obrazovane ljude da daju velike svote novca njegovoj partiji.
Bučni hvalisavac iz pivnice, kako su ga zvali, mogao je uvek da bude uverljiv kada je to hteo. Iz njegovog primera vidljivo je da je greška potceniti sposobnosti i inteligenciju neprijatelja. Hitler je donekle uspeo jer je ostavljao više utisak smešnog nego opasnog čoveka.

Odluka
 
Kada je Hitler 1919. godine zagazio u političke vode, nije bio tako prefinjen kao 1931. kada ga je upoznao Šaht, niti je tada razvio potpuno svoje ideje o politici i privredi. No, istorija je pokazala da Hitlera nije trebalo potcenjivati ni 1918. godine. Bio je samouk u mnogim stvarima, ali je do kraja Prvog svetskog rata pročitao više knjiga nego mnogi učeni ljudi sa fakultetima i diplomama.
Po naređenju nadređenog oficira, Hitler je 17. juna 1919. godine u minhenskoj pivnici Šternekerbrau prisustvovao mitingu grupe koja se zvala Nemačka radnička stranka. Zadatak mu je bio da Rajhsver izvesti o čemu se govorilo, jer je komandu veoma zanimala politika i stalno je skupljala podatke o maloj grupi koja je izgledala "dobronamerno". Inače, malo je ljudi čulo za Nemačku radničku stranku, u to vreme jednu od pedesetak grupa i stranaka koje su postojale u Minhenu.
Inače, Nemačku radničku stranku je osnovao krajem 1917. godine Anton Dreksler, tridesetpetogodišnji železnički bravar, a članovi su uglavnom bili njegovi drugovi sa železnice. Program je bio radikalan, nacionalistički i antisemitski.
Obučen kao građanin, Hitler je ostao nezapažen među njih pedesetoro. Po njegovoj ličnoj priči došao je kao posmatrač i nije nameravao da govori. Međutim, u toku sastanka profesor Bauman je u svom govoru zagovarao odvajanje Bavarske od Nemačke i njeno pripajanje Austriji u novu južnu germansku državu. Kako je Hitler bio protiv separatizma, bez razmišljanja je ustao i održao vatreni govor u kome je pobio argumente Baumana i pozvao na jedinstvo svih Germana. Zatim se okrenuo i otišao.
Dreksler je potrčao za njim i pružio mu pamflet Moje političko buđenje. Iako je pamflet bio grubo napisan, u njemu su izražene neke zamisli o nacionalsocijalističkoj radničkoj stranci, gotovo jednake onima o kojima je Hitler već odavno razmišljao. Hitler je ubrzo dobio obaveštenje da je primljen u Nemačku radničku stranku, ali je taj čin za njega bio čudan pa nije znao da li da se smeje ili ljuti. Njegov cilj je bio da stvori svoju vlastitu partiju i zato ni u jednu nije hteo da se učlani. I pored svojih stavova prisustvovao je sastanku odbora i dva dana kasnije doneo je, kako je sam rekao, "najodlučniju odluku u svom životu" kad je potpisao pristupnicu za članstvo.

Tajna organizacija

Uprkos mnogim sitnim slabostima, Nemačka radnička stranka je bila vrlo snažna. Iza nje je stajao njen osnivač, zaštitnik i finansijer, udruženje Tule, najmoćnija tajna organizacija u Nemačkoj. Spolja gledano, udruženje je predstavljalo krug učenih ljudi posvećen proučavanju stare nemačke istorije i običaja. Ime je dobilo po mitološkoj zemlji na severu, staroj Ultima Tule, za koju se verovalo da je izvorna kolevka nemačke rase. Ogranak u Minhenu osnovao je u vreme rata baron Rudolf fon Zebotendorf, zagonetna osoba koja je privukla više od 250 članova iz grada i 1.500 iz cele Bavarske. Svakako, nije bila najvažnija brojnost, već kvalitet. Među članovima je bilo pravnika, sudija, univerzitetskih profesora, policijskih službenika, aristokrata, vodećih industrijalaca, naučnika, lekara, hirurga i bogatih poslovnih ljudi. Tu je bio i vlasnik otmenog hotela Četiri godišnja doba u Minhenu, u kome je udruženje imalo glavni štab.
   Samo oni koji su mogli da dokažu svoju čistu rasu barem tri generacije unazad bili su primani u tu organizaciju s motom: "Zapamti da si Nemac! Čuvaj svoju krv čistom!" Simbol udruženja Tule bio je kukasti krst. Kukasti krst je kao amblem bio svuda u naslovima, a zastave sa velikim kukastim krstom ukrašavale su dvorane za sastanke i službene prostorije. Kasnije je Hitler ponavljao od reči do reči mnoge teme i parole te organizacije.
Poput mnogih drugih narodnih (zapravo rasnih, nacionalističkih) pokreta u Nemačkoj, udruženje Tule prividno je stremilo utemeljenju pangermanske države nenadmašne moći i veličine. Tu su takođe bili mistični oblici udruženja, uključujući pesničke rituale i okultne ceremonije. U praktičnoj politici udruženje je podupiralo nemačku rasnu nadmoćnost, antisemitizam i žestoki antikomunizam.
   Za vreme Prvog svetskog rata pripadnici Tule bili su zauzeti borbom protiv "izdaje" i zagovarali su najekstremnije pangermanske stavove. Ali kada su kumunisti počeli da se bune krajem rata, stvari su postale ozbiljnije. Zebotendorf je 9. septembra 1918. navodio pre mitinga uže članove udruženja da oružjem napadnu Jude.
   Kancelarije Tule postale su središte aktivnosti kontararevolucionarnog podzemlja. Uspostavljena je mreža tajne službe, a u tajnim skrovištima prikupljalo se oružje. Provodeći istovremeno i prikrivene aktivnosti, radilo se na otvorenoj antikomunističkoj propagandi, uključujući i rasparčavanje stotine hiljada antisemitskih pamfleta. Udruženje je noću lepilo plakate i bacalo letke među ljude iz automobila u pokretu. Mnogo toga se preduzimalo kako bi se pridobilo stanovništvo, posebno radnici "zatrovani jevrejskim idejama komunizma i internacionalizma". Poput mnogih konzervativnih nacionalista, udruženje Tule bilo je svesno opasnosti od širenja rascepa između činovnika i radnika. Prvi zadatak društva bio je da radnike privuče u nacionalističke redove.
   Član Tule Karl Harer dobio je zadatak da osnuje Politički radnički krug. Međutim, ni Harer, koji je bio novinar, ni iko iz viših slojeva srednje klase ili aristokratije nije poznavao političku svest radnika. S obzirom na postojeće klasno neprijateljstvo, mase bi automatski odbacile program Tule kad bi ga predložio neko iz privilegovane klase. Politički radnički krug trebalo je da, barem nominalno, vodi običan radnik: Harer je odlučio da podrži Antona Drekslera, koji je bio i pangermanski antisemista i proleter. Poslednjih godina rata Dreksler je napisao članak, štampan u Harerovim novinama, u kojem poziva radnike da se pridruže vojsci.
Nekoliko dana pre nego što su frajkorpsi zauzeli Minhen, komunisti su upali u hotel u kojem je bio štab Tule i zarobili sedmoricu članova kao taoce. Kada su 1. maja 1919. antikomunistički frajkorpsi stegli obruč oko grada, taoce su postavili pred zid u dvorištu visoke škole Luitpold i streljali. Od sedam ubijenih članova Tule, četvorica su imala plemićku titulu.
Ne samo Nemačka nego je i ceo svet bio šokiran njihovim streljanjem. Londonski Tajms objavio je članak pod naslovom "Ubistvo talaca... minhensko divljaštvo". Tako je svako u Minhenu bio svestan postojanja udruženja Tule, kao i toga da ima neke veoma značajne članove. S obzirom na Hitlerov položaj vojnog agenta i njegovog zanimanja za nacionalističku antisemitsku politiku, verovatno je bio svestan društva koje je stajalo iza tog novog malog pokreta koji se zvao Nemačka radnička stranka. I upravo zato što je znao, Hitler se opredelio baš za tu malu stranku između mnogo drugih nacionalističkih grupa koje su tada postojale.
Gledano spolja stvarala se slika da Nemačku radničku stranku ne potpomaže niko moćan, uticajan i bogat. U Majn kampfu Hitler ja s najvećim prezirom pisao prve utiske o stranci: "Članovi su se okupljali u mračnoj, krajnjoj prostoriji pivnice i raspravljali o političkim idejama koje nisu ni shvatali. Pisali su ostalim patriotskim pokretima i raspravljali o njihovim odgovorima. Ukupni fond stranke bio je sedam maraka i 50 feninga. Što se tiče neke imovine, pokret nije imao ni gumeni pečat. Članovi su se bojali da održavaju javne skupove kako ne bi izazvali svoje protivnike, socijaldemokrate i komuniste."
                                                                                                                            (Nastaviće se)

Obučen kao građanin, Hitler je ostao nezapažen među njih pedesetoro. Po njegovoj ličnoj priči došao je kao posmatrač i nije nameravao da govori. Međutim, u toku sastanka profesor Bauman je u svom govoru zagovarao odvajanje Bavarske od Nemačke i njeno pripajanje Austriji u novu južnu germansku državu. Kako je Hitler bio protiv separatizma, bez razmišljanja je ustao i održao vatreni govor u kome je pobio argumente Baumana i pozvao na jedinstvo svih Germana.

Uprkos mnogim sitnim slabostima, Nemačka radnička stranka je bila veoma snažna. Iza nje je stajao njen osnivač, zaštitnik i finansijer, udruženje Tule, najmoćnija tajna organizacija u Nemačkoj.