Uvodnik

 

(Pr)osudite sami

 

Lideri bez gaća

 

Milovan Brkić

 

Kada mali Švajcarac krene u školu, učitelji ga prvo uče da je Švajcarska mala i siromašna zemlja i da svi moraju puno da rade i da štede.

Kada sam ja polazio u osmoljetku, mene su učili da je tadašnja država (SFRJ) bogata šumama, rudama, da ima puno reka, pašnjaka, stoke, da smo, ukratko, u mnogo čemu prvi u Evropi, a bogme i u svetu.

Moram priznati, tada se svuda radilo, gradilo, nicali su soliteri, mostovi, fabrike, domovi kulture, zidane su i crkve...

Danas ne bih smeo da naglas izustim koji je najveći vrh u Srbiji, omaklo bi mi se Triglav, pogrešio bih kada bih odgovorio na pitanje koja je najduža domaća reka, jer Sava nije više domaća, već međunarodna reka, a netačan bi bio odgovor i ako bih pomenuo Drinu.

U Srbiji su danas seoski domovi kulture zapušteni, urušene su zemljoradničke zadruge, pašnjaci su zapušteni, nema stada, njive su nepoorane, ili su poplavljene, hiljade fabrika su zakatančene, mostovi se ne grade, putevi se ne asfaltiraju, bolnice su oronule i više liče na klanice, vozovi kroz Srbiju već odavno idu sporije nego pre sto godina!

Avet gladi, bolesti, starosti, opustelih sela nadvio se nad Srbijom.

Od kada je postao prvi čovek u ovoj zemlji prigrabivši svu vlast u svoje ruke, srpski predsednik je započeo rastakanje države, nezapamćeno u istoriji bilo kog naroda! Nadmen, zao, ohol, pretio je svojim navodnim vezama u svetu, obećavao nam je ulazak u Evropsku uniju, brz oporavak privrede, hiljade radnih mesta. Obećavao je bolji život, a onda je došla svetska ekonomska kriza, koja je ceo svet uzdrmala. Mi smo, po rečima našeg predsednika, brzo iz krize izašli! Jer, kada on podigne prst, ima kriza da utekne.

Predsednik je nacionalne interese definisao kao interese njegove Demokratske stranke, bolje reći kao interese užeg stranačkog kruga, koji je sa državnih i partijskih pozicija krenuo poput roja skakavaca u pljačkanje, u rasprodaju javnih i državnih preduzeća, banaka, vojne imovine, u pljačkanju fondova...

   Umesto ulaska u Evropsku uniju, u koju, kako su nam poručili, nikada nećemo ući, umesto miliona novih radnih mesta, Srbija je, pod šapom Borisa Tadića, dobila milion gladnih građana i još najmanje dva miliona onih koji danima gladuju, ali njihovu glad predsednik i njegova banda niti osećaju niti priznaju. Zbog politike sumanutog Borisa Tadića Srbija je ostarila, a deca se ne rađaju. Kroz deset godina biće nas u ovoj napaćenoj zemlji za dva miliona duša manje!

Iako nas je uništio do balčaka, njegovi telali nas uče da je Boris lider u regionu, da je ovakva Srbija lider u regionu, da, ako u Evropu ne izvozimo šljive, izvozimo bezbednost!

U svakoj državi, čiji građani imaju imalo dostojanstva, Boris Tadić bi završio u ludnici i njegovom pojavom bi se bavili psihijatri; sudska veća bi postreljala nekoliko hiljada njegovih partijskih lopova, koji su iz naših duša uzeli ili oteli i svaku nadu da će se i nama, jednog dana, pružiti šansa da se osećamo kao ljudska bića.

Na pitanja, na koja u to vreme nisu smeli da nam odgovore, roditelji bi citirali pesnika: kad porasteš, sine, kašće ti se samo! Ali, dok naša deca ne porastu, mi treba da se otarasimo onih koji su zagorčali njihova detinjstva i nama oteli starost i svaku radost.