Uvodnik
(Pr)osudite sami
Sido, sido,
Bog te vid'o
Milovan Brkić
Pretposlednjeg
dana prošle godine iz kabineta predsednika
Srbije medijima je prosleđen snimak njegove novogodišnje čestitke građanima.
Gospodin
predsednik je toga dana otpušten sa VMA, nakon operacije opisane kao ''problem sa Ahilovom tetivom''.
Gledam u njegovo umorno lice u grču, izborano i pored pudera i šminke... Prepoznajem
smrt u njegovim očima.
Istog dana saopšteno
je da je predsednik Tadić, zbog pogoršanja zdravstvenog stanja, vraćen na VMA.
Predsednikova
bolest, njegov lični život, finansije,
putovanja, neustavna politika koju vodi
u ime Srbije, već godinama su
državna tajna i kažnjivo je svako
propitivanje o njegovom kontu, privatnim računima...
A sećam se toga kao da
je juče bilo, kada je tadašnji
američki predsednik Bil Klinton, u drugom mandatu, morao da pred
nezavisnim sudijom Kenetom Starom skine gaće do kolena,
da sudija, iz svih uglova,
snimi njegov polni organ, a u vezi sa istragom da
li je u Ovalnom kabinetu imao seksualni
odnos sa pripravnicom Monikom Levinski.
Ona je bila agent FBI, ali su, u početku, oboje poricali da su se sreli
prsa u prsa.
Predsednik
tada jedne od najmoćnijih
država sveta, čovek koji je otvorio
12 miliona radnih mesta, morao je da pred kongresnim
sudijom skine gaće, da se izloži
poniženju kojem nijedan američki zvaničnik u istoriji nije bio podvrgnut. Na kraju, da bi od
poniženja spasio svoju suprugu Hilari,
koju je istraživač Kenet hteo da
ispita pod zakletvom, Klintonovi su odlučili
da priznaju da je Bil imao
odnose sa Monikom, a supruga da mu taj ''greh''
oprašta. Većinom glasova,
u postupku impičmenta, Klinton je, ipak, ostao u Beloj kući.
Ne daj Bože da je gospodin Klinton drpio neke
pare, odmah bi ga i uhapsili.
Kada je Ronald Regan operisan, lekar je, nakon intervencije, obavestio naciju da predsednik boluje
od raka, a on je izrazio nadu da
će uz Božju i pomoć stručnjaka
savladati bolest. Nikom u administraciji nije padalo na
pamet da prikrije njegovu bolest.
Već četiri godine u listu koji uređujem
pišem(o) o životu i radu predsednika
Tadića i njegove kamarile. U početku dosta oprezno
pominjao sam njegovo odrastanje, sladak život, pa lažnu biografiju, polako pripremajući čitaoce da
se suoče i sa težim saznanjima.
Trebalo
je to sve izdržati, te oštre primedbe,
pretnje njegovih sledbenika i prozvanih,
trebalo je izdržati nepoverljiv stav javnosti i čitalaca,
pa i kolega, koji nisu hteli
u to da poveruju. Kao da sam uvredio
Hrista, ili proroka Muhameda!
A onda sam opisao predsednikovu bolest (lupus), ljubav prema dečacima, kokainu, parama, pisao sam o računima
koje strani obaveštajci procenjuju
na dve milijarde,
o životinjskoj pljački fondova, banaka, javnih preduzeća...
Istog dana, dok u redakciji
razgovaramo o predsednikovom
obraćanju, kolega pristiže sa terena i
upada u diskusiju tvrdnjom da predsednik
boluje od side, da poznaje neke
njegove telohranitelje koji su mu potvrdili
da su lično
videli Borisa kako šmrče kokain
i ''troši''
puno dečkića... Ostali urednici ćute, ne zbore. Meni se ote - "Sido, sido, Bog te vid'o", a usne mi se razvukoše. "Zar sida da
nas spasi od Borisove diktature,
pljačke i nacionalnog uništenja?" - glasno se pitam.
A ja se nadao, zamišljao kako
će izgledati taj trenutak kada u velikoj sali "Sava centra", punoj optuženih sledbenika Tadićeve politike, a on u prvom redu, makar
i sa štakom,
državni tužilac moli sudsko veće
da upita optužene da li
su spremni da sami otkriju
svoje račune i opljačkanu imovinu,
da im sud
to odmah rešenjem oduzme, a njih sve odreda pusti
na slobodu, uz obavezu da
se, makar jednom nedeljno, prošetaju sami od Slavije
do Kalemegdana. Da se suoče sa građanima.
Zar nas sida mora
spasavati od tiranije?