Tezgarenje
Ne umemo da prodamo
ni onome ko nas moli
Seci uši, krpi rupe
Ako je za utehu, srpski
spoljnotrgovinski deficit se smanjuje, ali manje zbog toga što naša privreda
jača i više izvozi, a više zbog toga što slabi i sve manje uvozi. Usitnjena i
osiromašena srpska privreda, u kojoj je menadžer pojam secikese i prevaranta, a
ne poslovnog vizionara sa bonitetom kod partnera u svetu, ne izvozi ni tamo gde
su joj vrata širom otvorena... A država ima preča posla
Igor Milanović
Tokom leta je Agencija za strana ulaganja i promociju
izvoza Republike Srbije (SIEPA) objavila statističke podatke
po kojima je Srbija ostvarila najveći rast izvoza od svih zemalja u regionu.
Prema podacima Zavoda za statistiku Srbije koje je koristila SIEPA, taj rast
iznosio je 53,7 odsto u odnosu na isti period prošle godine. Odmah iza Srbije
po stopi rasta izvoza našla se Bugarska sa 27,7 odsto, Rumunija sa 16,6 i
Hrvatska sa 14,4 odsto.
Izvoz je najviše povećan u Belorusiju (2,5 puta), Egipat
(2,3 puta), Finsku (66 odsto), Kazahstan (65,5 odsto), Bugarsku (63 odsto),
Mađarsku (52 odsto).
Ono što se ne vidi odmah iz ove slavljeničke vesti, jeste
činjenica da je i posle ovakvog skoka izvoza prodaja srpskih roba i usluga u
svetu mizerna, odnosno tek 2,14 milijardi dolara. Poređenja radi, izvoz
Hrvatske u istom periodu, odnosno prvom polugodištu 2011. iznosio je 4,26
milijardi dolara. Čak je i Bugaraska daleko ispred nas sa izvozom od 4,67
milijardi dolara, dok je na dnu liste Makedonija, koja je za prvih šest meseci
ove godine svetu prodala robe i usluga u vrednosti od samo 980 miliona dolara.
U istom periodu, Srbija je na uvoz potrošila 4,64
milijardi dolara, te je tako naš spoljnotrgovinski deficit zabeležio pad od
24,2 odsto. Najviše je od svih zemalja regiona na uvoz potrošila Rumunija,
inače i najveća zemlja regiona, odnosno 14,7 milijardi dolara, dok je Hrvatska
u istom periodu na to izdvojila čak devet milijardi dolara, daleko više od
Bugarske koja je uvezla za 6,4 milijarde dolara.
Po podacima Privredne komore Srbije (PKS) za 2010.
godinu, ukupna spoljnotrgovinska razmena naše zemlje iznosila je 20,1559 milijardi evra, od čega je izvoz iznosio
7,4469 milijardi evra, a uvoz čak 12,709 milijardi. Pošto statistika uči da se najviše
trguje krajem godine, nije nemoguće da se trend rasta izvoza nastavi tako da
prevaziđemo 2010, godinu koja je bila uspešnija od 2009, ali slabija od
pretkrizne 2008.
Malo nade u poboljšanje srpskog izvoza daje činjenica da
se naša zemlja vraća svom nekada značajnom izvoznom proizvodu: odeći i obući
koji su 2010. učestvovali sa ukupno sedam odsto u izvozu. I to bi, otprilike
bilo sve kada su dobre vesti u pitanju.
Loše u srpskoj trgovini sa svetom je struktura proizvoda
i usluga koje nudimo. U decembru 2010, na primer, Srbija je uvezla i izvezla
hrane i živih životinja u vrednosti od milijardu evra. U istom tom mesecu
vrednost izvezenih i uvezenih gotovih proizvoda iznosila je tek 86 miliona evra
od čega se jedna desetina odnosila na nameštaj!
Po podacima PKS, 2010. smo najviše izvozili gvožđe i
čelik, koji su u ukupnom izvozu učestvovali sa 9,6 odsto. Slede obojeni metali
sa sedam odsto, žitarice i proizvodi od žita sa 5,8 odsto, voće i povrće sa 5,4
odsto, pa tek onda gotovi proizvodi i to najviše oružje i proizvodi od plastike
sa tek 4,9 odsto. Već iz ovoga se vidi da Srbija najviše izvosi sirovine i
hranu, a najmanje industrijske proizvode.
Srpski izvoznici su, zbog toga, direktno zavisni od
uspešnosti stranih kompanija čiji su dobavljači. Ako evropska autoindustrija
loše posluje, naručivaće manje metala iz Srbije, na primer.
Najveći problem srpskog izvoza je neorganizovanost koja se
graniči
sa haosom. Dobar primer za ilustraciju takvog stanja je srpsko-ruski ugovor o
slobodnoj trgovini, koji našim preduzećima omogućuje nesmetanu prodaju robe na
izuzetno velikom ruskom tržištu. U godišnjem pregledu izvoza za 2010. godinu,
koji je objavio PKS, Rusije nema među prvih pet zemalja, jer je naš
izvoz tamo vredeo tek nekih 400 miliona evra.
Rusko tržište je veliko i nije naviklo da kupuje na
kašičicu, kako bismo mi prodavali, već na vagone. Ovo iskustvo je stekao i
domaći Karneks, koji je uspeo da dobije dozvolu za izvoz svojih mesnih
prerađevina u Rusiju, u Moskvi otvorio prvu prodavnicu i shvatio da sama Moskva
može da potroši daleko više suvomesnatih prerađevina nego što je celokupna
srpska industrija u stanju da proizvede. U međuvremenu je Karneks počeo
sa izgradnjom prerađivačkih kapaciteta u Ruskoj Federaciji.
Jedan od razloga zašto ova kompanija iz Vrbasa, kao
uostalom i mnoge druge, robu za strano tržište proizvodi u inostranstvu jeste i
očajno stanje u kome se nalazi domaća infrastruktura. Srbija je, sigurno,
šampion sveta po sporosti železnice, a ni putna mreža nije u naročito boljem
stanju, pa se kvarljive proizvode isplati praviti u zemlji u kojoj će biti i prodavani.
Pored već poznatih stanja u kojima se nalaze srpske pruge
i putevi, život domaćim izvoznicima zagorčava i infrastruktura koju imamo, ali
koju nerazumna država pogrešno koristi. Da bi se neki poljoprivredni, sveži
proizvod izvezao potrebno je imati i fitosanitarnu dokumentaciju, koja se
izdaje na samom graničnom prelazu. U okviru navodne štednje, broj obučenih
radnika za ovaj posao je drastično smanjen, pa se sada te inspekcije nalaze
samo na nekoliko najvećih graničnih prelaza.
Tako poljoprivrednik mora svoju robu da vozi i nekoliko
stotina kilometara dužim zaobilaznim putem, što izvoz neretko čini
neisplativim. Dok vlada zapošljava nove sekretarice, šofere i kafe-kuvarice,
ona istovremeno štedi tamo gde bi mogla da pomogne srpskom agraru i izvozu.
I kad se može, neće se...
I jak
dinar nepovoljno utiče na izvoz. Bez obzira što su još krajem prošle godine
monetarni stručnjaci procenjivali da je realan kurs između 120 i 130 dinara za
evro, što zahvaljujući nepotrebnim intervencijama Narodne banke Srbije, kojima
su samo bespotrebno ispumpane devize iz zemlje, a što zahvaljujući činjenici da
je zajednička evropska valuta u krizi i da svakodnevno beleži gubitak
vrednosti, kurs dinara prema evru je ostao skoro nepromenjen za poslednjih
devet meseci.
Jak dinar pogoduje uvozničkom lobiju,
odnosno preduzećima koja svoj profit baziraju na prodaji stranih proizvoda.
Ovaj lobi je očigledno veoma jak, jer ne samo da godinama sprečava pad dinara
na realan kurs u odnosu na evro ili dolar, već se uspešno bori i protiv drugih
mera kojima bi mogao da bude smanjen uvoz.
Vlada Sjedinjenih Američkih država je
odavno donela zakon po kome u standardnom gorivu na pumpama mora da bude
određen procenat etanola dobijenog iz žitarica. Na ovaj način je smanjen uvoz
nafte u najsnažniju svetsku privredu.
Isto to bi mogla da učini i srpska
vlada i da time omogući da se godišnje stotine miliona evra umesto u džepove
bogatih šeika sliju u osiromašeni srpski agrar. Mogla bi, ali neće pod
pritiskom uvoznika koji nemaju nikakvu korist od srpskog seljaka.