Pogledi

Iranska diktatura na udaru lažne američke demokratije

 

Teror kapitala na teror mula

 

Ono što se predstavlja kao sukob civilizacija u stvari je okršaj dva verska fundamentalizma: iranskog i američkog. Dok bi Iranci da prošire islam po celom svetu, dotle bi Sjedinjene Američke Države svoj način života da nametnu ostatku sveta. Nema suštinske razlike između ova dva totalitarizma, posebno za pobeđene

 

Marko Vasić

dopisnik iz Amerike

 

Sjedinjene Američke Države bi po sopstvenom ustavu morale da budu striktno svetovna država, u kojoj vera ne igra nikakvu ulogu kod izvršenja državnih poslova. Iran, sa svoje strane, predstavlja primer države u kojoj se sve vrti oko zvanične, državne religije. Sukob SAD i Irana tako bi na prvi pogled bio sudar dve potpuno različite civilizacije. Analitičari koji razmišljaju svojom glavom, primećuju da to nije baš tako kao što na prvi pogled izgleda.

  

Vlast dolazi od Alaha

 

Islamska Republika Iran je, pored Vatikana, jedina teokratska država na svetu. Shodno učenju vilajat-е fakih ("vlast pravnika"), koje je 1960. postavio ajatolah Ruholah Homeini, sva vlast dolazi od Alaha, pa samim tim leži u rukama sveštenstva. Na čelu države je rabar, koji se često prevodi sa "Vođa revolucije", verski lider kome su podređene i izvršna, i zakonodavna, i sudska vlast. Rabara bira Savet stručnjaka, čije članove bira narod među kandidatima koje odobri Savet čuvara revolucije, a on ima doživotni mandat i faktički svu vlast u zemlji. Sadašnji rabar je Sajed Ali Hamnei, istovremeno i vrhovni verski autoritet u zemlji.

Poštovanje narodne volje ogleda se u izborima za predsednika republike, koji je istovremeno i predsednik vlade, ali Mahmud Ahmadinedžad, sadašnji predsednik, po ustavu ima veoma malu vlast u odnosu na rabara koji je i vrhovni komandant vojske, pored svih ostalih ovlašćenja. Da bi se neko kandidovao za predsednika republike ili poslanika mora da dobije odobrenje Saveta čuvara revolucije, gornjeg doma iranske skupštine, koga čine šestorica duhovnika koje postavlja rabar, i šestorice pravnika koje bira donji dom na predlog vrhovnog sudije, koga imenuje - rabar.

U suštini je Iran obnovljeni kalifat, u kome, za razliku od onog srednjovekovnog, ne važe dinastička pravila nasleđivanja. Svako ko želi da se kandiduje na izborima mora da položi zakletvu da je verni musliman, pri čemu su izuzeci dozvoljeni pripadnicima priznatih verskih manjina koji se zaklinju na vernost svojoj religiji.

Od Islamske revolucije 1979. u Iranu se primenjuje verski zakonik, šerijat, koji nikada nije kodifikovan, zbog čega se u pojedinim slučajevima koriste rešenja iz starih, svetovnih zakona. Šerijat (po iranskom tumačenju) predviđa smrtnu kaznu za: silovanje (pri čemu i žrtva dobija istu kaznu), bračnu prevaru (rezervisano za žene), homoseksualnost, trgovinu drogom, blasfemiju, ubistvo, antidržavnu delatnost (podvodi se pod blasfemiju, jer "vlast dolazi od Alaha") i prelazak iz islama u neku drugu veru (apostazija). Po šerijatu su devojke punoletne i time krivično odgovorne od svoje devete godine, a momci od petnaeste. Za stupanje u brak devojke su zrele od svoje 13, a momci od 15. godine.

Smatra se da je moralna obaveza porodice da makar prisustvuje izvršenju smrtne kazne nad najbližim članom, a dešava se da je roditelji sprovedu nad sopstvenom decom, dokazujući tako da ne podržavaju njihovo bezakonje.

Tradicionalno se smrtna kazna izvodi odsecanjem glave mačem u samu zoru, ali za pojedina dela je predviđeno vešanje, kamenovanje ili bičevanje do smrti. Kazne se izvršavaju javno.

Zvanično, 98 odsto Iranaca pripada islamu (89 odsto su šiiti, 9 odsto suniti), dok su bahajci najbrojnija verska manjina (između 150.000 i 500.000 članova), ali se smatraju apostatima, zbog čega im preti smrtna kazna. Od zakonom priznatih verskih manjina u Iranu postoje malobrojni zoroastristi (poštovaoci drevne persijske vere), hrišćani (90 odsto pripadnici Jermenske apostolske crkve) i oko 25.000 judaista.

Šiitizam je manjinski pokret u islamu, nastao iz sukoba oko nasleđivanja Muhameda. Između šiitizma i sunitizma gotovo da nema teoloških razlika. Osim u Iranu, šiiti većinu stanovništva čine u Iraku, Azerbejdžanu i Bahreinu, značajna manjina su u Libanu, Pakistanu, Avganistanu i Turskoj, dok ih veoma malo ima u Indiji i Saudijskoj Arabiji.

Zahvaljujući tome što je šiitizam manjinski pokret u okviru islama, iranski verski revolucionarni elan još uvek se nije proširio na ostale islamske zemlje.

 

Zakoni lišeni verskog zanosa

 

Sjedinjene Američke Države se deklarišu kao zaštitnik ljudskih i, posebno, verskih prava. Od dosadašnja 44 američka predsednika, međutim, 42 su nesumnjivo bili protestanti, jedan je bio katolik, a današnji predsednik Barak Obama je tokom izborne kampanje više puta morao javno da dokazuje da nije musliman.

Vladarska elita SAD je dugo poticala od WASP-ovaca, odnosno belih, anglosaksonskih protestanata, iako to nijednim pisanim zakonom nije bilo regulisano. Postojala je, međutim, snažna nepisana tradicija sadržana u sećanju na doseljenike sa Mejflauera.

Grupa od 102 engleska separatista, pripadnika posebno radikalnog krila otcepljenog od Engleske crkve, na brodu Mejflauer stigla je krajem 1620. na obalu Severne Amerike u današnjoj saveznoj državi Masačusets. Kako su za dva meseca putovanja potrošili sve zalihe hrane koje su imali, od smrti od gladi u hladnim decembarskim danima spasli su ih urođenici, Indijanci, koji su ih darivali hranom i dozvolili im da se nasele u priobalnom pojasu. Iz zahvalnosti prema ovom gestu, naslednici doseljenika sa Mejflauera su uveli Dan zahvalnosti, koji se i danas slavi u SAD, i istrebili skoro sve potomke Indijanaca koji su njihovim precima spasli živote. Već 17 godina posle doseljenja, osnaženi i umnoženi kolonisti su sproveli prvi genocid nad urođenicima.

Doseljenici u Masačusetsu nisu bili prvi engleski kolonisti na tlu Severne Amerike. Značajne trgovinske kolonije već su postojale u današnjoj Virdžiniji i Njufaundlendu, a za ekonomski razvoj kasnijih Sjedinjenih Država posebno je bila značajna virdžinijska kolonija. Za svest Amerikanaca bila je značajnija naseobina verskih fanatika u Masačusetsu, čija uspomena i dalje usmerava američku politiku.

Američka politička elita je hrišćanski fundamentalistička, puritanska, posvećena istim ciljevima kao i došljaci sa Mejflauera koji su izbegli verskim progonima u Evropi i istima izložili starosedeoce zatečene u novoj domovini. Mejflauristi nikako nisu bili verski tolerantni, osim kada su bili slabašna manjina u Engleskoj i Holandiji. Njihov cilj, kao uostalom i kolonista u Virdžiniji, bilo je pokrštavanje urođenika i privredno iskorištavanje osvojenih teritorija. Sloboda je i onda kao i danas, bila samo sloboda unutar istovrsne zajednice.

Kako se za poslednjih 400 godina na teritoriju Severne Amerike doselio veliki broj pripadnika različitih protestantskih pravaca, dok su neke i nastale na tom tlu, a stigao je i veliki broj pripadnika Katoličke i pravoslavnih crkava, današnja neformalna religija američke političke elite je hrišćanski sinkretizam, koji se uključenjem judaista po potrebi proširuje u biblijski sinkretizam. Tradicionalni anglosaksonski pragmatizam omogućuje ovaku prevrtljivost.

Pošto je juna 1967. Izrael u blickrigu pregazio svoje arapske protivnike, on je postao najvažniji američki saveznik na Bliskom istoku. Obrazloženje američkih predsednika za taj čin bilo je da su Izraelci dostojni i odlučni čuvari svetih mesta.

Verski zanesenjak Džordž Buš mlađi insistirao je na bezuslovnoj podršci Izraelu objašnjenjem kako bi bez njega Sveti grob i Vitlajem morali da brane američki vojnici, ili da ova i ostala sveta mesta hrišćanstva prepuste muslimanima. Pri tome je Buš, očigledno, muslimane smatrao nevernicima, dok su Jevreji samo polunevernici.

U zakonima SAD, lišenim verskog zanosa, ima malo toga što bi moglo da se pripiše civilizacijskom napretku. Posebno su na udaru grupa za zaštitu ljudskih prava odredbe po kojima i maloletnicima može da se sudi kao punoletnm osobama, ako sudija proceni da su po načinu izvršenja i težini dela oni dovoljno zreli za doživotnu robiju ili smrtnu kaznu.

Američka vlada insistira da njeni službenici u inostranstvu uživaju diplomatski imunitet, u nekim slučajevima i kada su na privatnom putovanju. Američkim vojnicima u inostranstvu, bez obzira na to da li su samo u prolazu ili stalno stacionirani, ne mogu da sude lokalni, civilni sudovi, već isključivo američki vojni, pri čemu se primenjuju zakoni Sjedinjenih Država. Svi američki državljani i kompanije imaju pravo da zaštitu traže od američkih sudova i u slučajevima kada im je šteta naneta u inostranstvu od stranog subjekta.

 

Vernici i nevernici

 

U osnovi islamskog učenja je potreba da se svi nevernici privedu veri. Saživot vernika i nevernika na duže staze nije moguć, na šta su često ukazivale i iranske verske vođe. Cilj islama je da ovlada celim svetom, a iste globalističke snove su u srednjem veku imali i hrišćanski fundamentalisti, računajući tu i rimskog papu. Ako je cilj američke administracije zaštita hrišćanskih svetilišta u Svetoj zemlji, koliko je ona udaljena od hrišćanskog fundamentalizma ili od političke isključivosti koja zahteva da se svi orijentišu po Americi i njenim zahtevima?

Američko zalaganje za verska prava prestaje tamo gde počinje američki interes. Saudijska Arabija je istovremeno jedna od najrigidnijih islamskih država, ali i jedan od američkih najvažnijih strateških partnera.

Saudijska Arabija zvanično nije teokratija, već klasična srednjovekovna istočnjačka despotija u kojoj je na snazi šerijat. To potvrđuje i samo ime zemlje, jer su vladari iz dinastije el Saud. Saudijci su čuvari dva najsvetija mesta islama: Meke i Medine.

U Meki je rođen njihov prorok Muhamed, tu je i počeo sa svojim propovedima, dok je iz Medine krenuo u osvajačke pohode. U Meku još od srednjeg veka ne sme da stupi nijedan nemusliman, a tako je i danas. Ceo grad je zabranjena zona za nevernike po muslimanskim shvatanjima.

Cela Saudijska Arabija je u suštini zabranjena zona za sve osim za verne muslimane. U celoj zemlji je strogo zabranjeno konzumiranje alkohola i opojnih sredstava, kockanje, prostitucija, držanje kućnih ljubimaca, kratke suknje... Čak je zabranjeno i povrće koje svojim oblikom može da probudi strast kod pripadnica lepšeg pola, koje na ulici smeju da se pojave samo pod velom i u pratnji muža ili muškog srodnika, dok im je najstrože zabranjeno da voze kola. Žene u Saudijskoj Arabiji ne samo da nemaju pravo glasa već su po pravima skoro izjednačene sa životinjama.

Ovakav rigidni pristup islamu uopšte ne zabrinjava američku administraciju sve dok Saudijci ispunjavaju dva osnovna cilja: da uredno naftom snabdevaju zapadno tržište i da pod kontrolom drže islamske fundamentaliste.

Jedna od fundamentalističkih grupa islama i potiče iz Saudijske Arabije. To su vehabije, prepoznatljivi po svojim skraćenim pantalonama i dugim bradama. Njihovo učenje smatra da nije dozvoljeno bilo kakvo tumačenje Kurana, muslimanske svete knjige, odnosno da se ona primenjuje doslovno.

Vehabije su poznati i po tome što žive onako kako se smatra da su živeli prvi Muhamedovi sledbenici. Izbegavaju korišćenje tehnoloških i civilizacijskih novotarija, osim onda kada su im one neophodne, jer u rat više ne kreću sa krivim sabljama i kopljima u rukama, već sa najmodernijim naoružanjem.

Njima slični bili su i avganistanski talibani, verovatno zbog značajnog uticaja koji je među njima imao Osama bin Laden, i sam vehabija. Dok običan Avganistanac, još od vremena dok su talibani bili američki saveznici, nije imao pristup modernim dostignućima, dotle je vrh talibanskog pokreta komunicirao satelitskim telefonima, a danas naređenja izdaje preko interneta.

Isto tako dvolično se ponaša i najveći broj saudijskih prinčeva i drugih arapskih šeika i emira. U svojim zemljama su čedni, ali na jahtama kojima plove po svetskim morima i u mondenskim letovalištima Pacifika i Sredozemlja umeju da se prepuste svemu onome što šerijat zabranjuje.

 

Ideologija protiv materijalizma

 

Američki najvažniji saveznici u arapskom svetu su potpuno odnarođeni. Državljani Saudijske Arabije, Kuvajta i Emirata, istina, žive daleko luksuznije od svojih zapadnih vršnjaka, ali ni približno onako kako to čine njihovi hedonistički vladari.

Sa druge strane, iranski vlastodršci su puka sirotinja ne samo u odnosu na svoje arapske kolege već i na nekadašnje persijske careve. Zbog toga se postavlja pitanje: ako Amerikanci iskreno žele svetu da donesu slobodu, zašto se ne potrude da državljani njihovih savezničkih zemalja prvi osete blagodati demokratije?

Odgovor je jasan: SAD nikada nisu bile iskreni borac za ljudska prava.

Još od vremena Hladnog rata postoji sukob mišljenja šta su to ljudska prava. Dok je Zapad insistirao na formalnim pravima, dotle je komunistički istok smatrao da je osnovno ljudsko pravo pravo na rad i egzistenciju, ali i pravo na obrazovanje i besplatnu zdravstvenu zaštitu. Propašću Varšavskog pakta prestale su i ovakve rasprave, jer Zapad svoje despotske saveznike ni u šta više ne ubeđuje.

Zato sadašnji sukob Irana i Sjedinjenih Država nije ništa drugo do kolizija iskrene diktature sa lažnom demokratijom.

Sigurno da jedan civilizacijskom tradicijom oplemenjeni narod, kao što su Iranci, želi manje stega, a više sloboda, ali je pitanje šta im SAD u ovom trenutku nude kao alternativu teokratiji.

Da li je prava demokratija sadržana u pravu na slobodne izbore, dok se istovremeno umire od gladi kao što se to dešava sa nekih 50 miliona američkih državljana? I da li su zapadne civilizacijske vrednosti uopšte preseljive na područje islamskog orijenta?

Islam je nastao kao socijalni pokret i ta je komponenta kod njega i danas snažno izražena. Po Kuranu, bogati su dužni da hrane sirotinju i ta njihova obaveza je jasno definisana. I danas se muslimani strogo pridržavaju ovog pravila koje je nepoznato tradicionalnim evropskim vrednostima. Da bi bilo jasnije: Dela apostolska opisuju savršenu zajednicu prvobitnih hrišćana u kojoj se sve ravnopravno delilo. Od ovoga je hrišćanski svet odustao još u ranom srednjem veku.

Nasuprot tome, islamski svet još uvek praktikuje onu minimalnu podelu dobara koju zapoveda Kuran.

Sukob Zapada i islama je tako, na neki način, nastavak sukoba iz Hladnog rata. Na jednoj strani stoje ideološke, a na drugoj strani egzistencijalne slobode.

U petnaestom veku, od svog početka računanja vremena, muslimani su otprilike na istom nivou na kome su se u to vreme nalazili i hrišćanski Evropljani. Teološka pitanja su danas za muslimane isto toliko značajna koliko i Evropljanima u srednjem veku, koji su se podelili na katolike i pravoslavne po čisto verskom pitanju porekla Svetog duha. I građanima Carigrada je u 15. veku bilo časnije da poginu od ruke turskih osvajača, nego da prime pomoć od onih koje su smatrali katoličkim jereticima.

Kroz tu prizmu treba danas posmatrati islamski svet i njegove potrebe. Mnogi muslimani smatraju da je manje važno da li svog vladara biraju na slobodnim izborima, od pitanja da li žive u skladu sa verskim pravilima.

Kako izgleda američko uterivanje demokratije, uživo možemo da vidimo u Iraku, zemlji koja se posle "oslobađanja" bukvalno raspada po svim šavovima. Oko 60 odsto Iračana su šiiti, ostali su uglavnom sunitski muslimani. Rat između ove dve verske grupe je buknuo upravo posle pada režima Sadama Huseina i ne predstavlja sukob dva različita pogleda na svet, već na versko ustrojstvo. Posle pada Hosnija Mubaraka i većinski muslimanski Egipat je utonuo u verske sukobe, u kojima su najveće žrtve hrišćanski Kopti kojih ima oko osam miliona (deset odsto celokupnog stanovništva).

Sve ovo ukazuje da je spoj Zapada i Orijenta u ovom trenutku nemoguć. Posebno je ovo nemoguće pod dirigentskom palicom Sjedinjenih Država u kojima se ispod tanke kore sinkretizma u suštini krije protestantski fundamentalizam. Neka američki pogled na svet ostane Amerikancima, a neka Evropljani imaju pravo na svoj sopstveni razvoj, kao i islamske države na svoj. To bi bio istinski napredak.

 

 

 

Šerijat

 

Šerijat kao pravna norma predstavlja skup svih propisa iz oblasti verskog i svetovnog prava na osnovu kojih su uređeni odnosi u islamskoj zajednici. Naziv potiče od arapske reči šari'a, koja bi mogla da se prevede kao "put ka izvoru", ali i "ritual", izvedene iz glagola šara'a u značenju "uputiti", odnosno "propisati".

Šerijat je božanski zakon islama, a razumevanje tog zakona je fikh, odnosno "sudstvo". Muhamed nije pravio razliku između verskog i svetovnog zakona. Šerijat se odnosi na svaku dimenziju života, uključujući porodične odnose, zakon o nasleđivanju, poreze, pročišćenje od zagađenosti i molitvu.

Narode i ljude šerijat razlikuje po njihovom statusu i veri. Državljani islamskih zemalja se dele na- muslimane, koji imaju sva prava i obaveze propisane zakonom, i - nemuslimane (dimnisi), ali isključivo pripadnike religije knjige (hrišćani, judaisti i zoroastristi), koji uživaju zaštitu države, ali moraju da plaćaju dodatne poreze i ne služe vojsku.

Državljani neislamskih zemalja dele se na harbise, one koji ratuju protiv muslimana i koji smrt mogu da izbegnu samo prelaskom u islam, i ostale koji mogu da nastave da žive kao dimnisi.

Pošto za sebe polaže pravo da je rezultat Božjeg otkrovenja, šerijat nije podložan promenama, ali nije ni kodifikovan do današnjeg dana, tako da postoje blage razlike u tumačenju nekih propisa od jedne do druge islamske zemlje, odnosno zajednice.

U SAD su države Tenesi i Luizijana 2010. zabranile primenu šerijata, dok se još 12 država sprema da to učini. U Ohaju, Kanada, od 1991. do 2005. bila je dozvoljena primena delova šerijata koji se odnose na brak, pod uslovom da su obe stranke bile saglasne. Grčka je Ugovorom iz Sevra obavezana da ograničenu primenu šerijata dozvoli svojim građanima muslimanske veroispovesti. Holandski ministar pravde je 2006. izjavio da bi uvođenje šerijata za građane islamske veroispovesti bilo prihvatljivo, ako bi za to glasala većina birača.

Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je u većem broju slučajeva (npr. CASE OF REFAH PARTİSİ /THE WELFARE PARTY/ AND OTHERS v. TURKEY, Applications nos. 41340/98, 41342/98, 41343/98 and 41344/98) presudio da je "šerijat nespojiv sa osnovnim principima demokratije".

 

 

 

Promenljive veze

 

Američka politička nedoslednost, zbog koje je ova država odavno izgubila pravo da se brine o tuđim ljudskim pravima, postala je već poslovična.

Osama bin Laden i njegova mreža Al Kaida su čeda američkih tajnih službi u njihovom pokušaju da spreče sovjetsku okupaciju Avganistana. Porodica Bin Laden je ne samo jedan od najznačajnijih poslovnih partnera porodice Buš, koja je dala dva američka predsednika u poslednjih 20 godina, već i uticajnih petrolejskih kompanija koje preko lobista upravljaju i američkim Kongresom i Belom kućom.

Tokom rata u Bosni Amerikanci su rado sarađivali ne samo sa "civilnim" ograncima Al Kaide već i sa svim vehabijama voljnim da ratuju za vlast u Sarajevu. Ovaj brak iz interesa se raspao tek nedavno, kada su vehabije, u nedostatku drugog protivnika, udarili na američke interese u Bosni.

U Prištini su na vlasti, pa samim tim i najznačajniji američki saveznici na Kosovu, pripadnici šiitizma iranske orijentaije, koji i dalje podršku dobijaju paralelno i od Irana i od SAD, inače zvaničnih smrtnih neprijatelja.     

Američki udar na Iran bi zato bio samo nastavak rata za zalivske rezerve nafte, jer još uvek nije vidljiva razlika između terora mula i terora kapitala.