Polemike
Ratko Peković: Paralelna strana
istorije-sporovi o jeziku, naciji, literaturi 1945-1990 (6)
Književnost je umrla pre nas
Istražujući posleratnu književnu periodiku,
a posebno beogradske "Književne novine", taj nezaobilazni poligon
slobodne misli u vreme socijalizma, književni istoričar Ratko Peković, jedan od
najboljih poznavalaca srpske i jugoslovenske književnosti kao i nekadašnjih
"državnih" autora i disidenata, arhivskim dokumentima prikazuje
uzbudljivu intelektualnu borbu koja se odvijala među njima. Pozornica ovog
obračuna se pomerala, malo izvan, a malo unutar jedne partije, skoro pola veka.
Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje odabrane književne polemike iz ovog Pekovićevog
dela objavljenog u izdanju izdavačke kuće "Albatros" iz Beograda.
Ratko Peković
Književne novine, u nizu brojeva, prenose
napise iz štampe o ovom dokumentu, a u dvobroju od 1-15 januara 1987, na više
strana, objavljuju stenografske beleške sa Vanredne skupštine SANU, održane 18.
decembra.
U uvodnom izlaganju predsednik Akademije
Dušan Kanazir objašnjava razloge i okolnosti prilikom izrade Memoranduma,
tražeći od učesnika skupa izjašnjavanje o poverenju Izvršnom odboru, odnosno
upravi SANU.
Podsećajući na teško stanje u zemlji koje
je obavezivalo ovu naučnu ustanovu da doprinese rešavanju složenih problema u
društvu, on je osudio neovlašćeno prisvajanje ovog teksta, kritike u štampi u
kojima, po njemu, „nije bilo stvarne i konkretne kritike, već se u stvari
vodila kampanja koja se pretežno svela na etiketiranja, što se kosi sa
principima etike i slobodnog izražavanja misli".
Generalni sekretar Akademije Dejan
Medaković iznosi detalje o procesu rada na ovom dokumentu i načinu na koji
su Večernje novosti „obavestile javnost o postojanju još nepostojećeg
memoranduma", smatrajući da se ne treba „upuštati u sholastičke
rasprave o putevima i načinima na koje je tekst Memoranduma dospeo u
javnost". „Kad bismo pristali na takve rasprave", kaže on, „praktično
bismo pristali i na logiku da tekst Memoranduma ne postoji, i da su oni delovi
teksta koji izazivaju osudu i odbijanje javnosti, neke fantomske misli čije se
poreklo i autorstvo ne zna, pa da bi, shodno tome, trebalo misliti kako te
misli zapravo i ne postoje".
Akcija Akademija
Prvi učesnik u raspravi, Vasa Čubrilović
izjavljuje da je od početka bio protiv toga da se SANU meša u dnevnu politiku,
podsećajući da u svetu „nema akademije nauke koja piše takve memorandume",
a zatim se autorima ovog dokumenta obratio rečima:
„...Prvo, podigli ste protiv sebe
javnost, a drugo, i političke faktore. Prema tome, ovde se postavlja pitanje:
Da li Skupština SANU uviđa pogrešku koju je napravila kada se upustila u ovu
vrstu poslova koja nije u njenoj nadležnosti?
Treće, da li se SANU može ograditi
od koncepta nacrta memoranduma ovakvog kakav je danas? Ja sam ga pažljivo
pročitao. To je izrazito politički akt, i po metodologiji i po načinu izrade, a
i po uskosti shvatanja stvari sa čisto srpskog stanovništa. Sve je to politika,
a ne nauka".
„Tekst memoranduma je konglomerat,
delo mnogih autora, nesređen, heterogen i jednostran", izjavljuje Pavle Savić.
„...Memorandum ima obeležja pamfleta
ili propagandnog materijala, a nije elaborat koji odgovara zadacima i stilu Akademijinih
akcija."
Savić smatra da Ustav iz 1974. godine
(koji je, inače, predmet kritike u prednacrtu Memoranduma, prim. R. P.) „odudara,
odstupa od avnojevske koncepcije", da je smetnja našem daljem
razvoju i da nipodaštavanje osnovnih ljudskih prava izaziva opravdan revolt
Srba i Crnogoraca na Kosovu zbog čega je potrebno da Akademija uloži glas
protesta, ali i kritikuje odnos prema ovom i drugim problemima:
„...Imam, međutim, utisak da se ovim
materijalom odstupilo od tog razumnog delovanja i da se sugerišu novi krvavi
obračuni dobro utisnuti u sećanje iz ne tako davne prošlosti. Tu mislim na
četnike i na ustaše, kao i na savremeni teror i bezakonje koji se sprovode na
Kosovu.
Umesto da se za suzbijanje tog
terora angažuju milicija i vojska, koje su se svečanom obavezom prihvatile da
obezbeđuju ustavna prava i poredak, u tzv. memorandumu podstiču se novi
obračuni između ugroženog srpskog življa i albanske narodnosti na Kosovu, koji
moraju zajedno živeti po istorijskoj nužnosti. U memorandumu SANU je promašila
svoju namenu, ali u tome ima nečega dobrog: dat je alarm za ozbiljno,
zabrinjavajuće stanje u kojem se nalazi cela zemlja...".
Sima Ćirković izražava sumnju u način na koji je tzv. memorandum
formulisao stavove Akademije i prigovara na izboru predmeta i tema kojima su se
pisci ovog dokumenta bavili. „Ponekad zaboravljamo da smo u Akademiju
izabrani zahvaljujući radu i rezultatima u nekoj naučnoj ili umetničkoj
oblasti, i da smo i posle toga ostali laici u drugim oblastima. Teško je uvideti
razloge zbog kojih bi trebalo posebno ceniti mišljenje akademika istoričara o
nuklearnim centralama, književnika o tehnici, hemičara o umetnosti."
U ime državnog i političkog rukovodstva SR
Srbije, prisutni Vukoje Bulatović izjavljuje da je za raspravu od drugorazrednog
značaja da li je Memorandum završen ili nezavršen tekst kao i način na koji je
dospeo u javnost.
„Mi, naime, polazimo", kaže on, „od činjenice da je tekst
Memoranduma, svojim sadržajem proizveo oštre, ali sasvim razumljive i opravdane
reakcije u čitavoj jugoslovenskoj socijalističkoj javnosti i da je zbir ovih
reakcija oblikovao određenu političku klimu i raspoloženje u zemlji koje ne
smemo drugačije tumačiti nego kao odlučnu osudu i odbijanje teksta
Memoranduma".
Usledile su, u toku trajanja Skupštine,
veoma polemičke varnice.
Smatrajući da se „ni naučno, ni
moralno" ne može raspravljati o sadržaju memoranduma ,,pre
završetka obrade ovog rada kao naučnog rada", Ivan Maksimović
ukazuje, kada je reč o SANU, na krizu koja nastaje već duže vreme „stavljanjem
izvesnih članova, od strane politike u simbole i nosioce nacionalizma, liderskih
ambicija, težnje ka partnerstvu SKJ, pripisuje im se naglašeni antikomunizam, antisamoupravljačka
ideologija, leva, odnosno ultradesna orijentacija, liberalizam, a SANU se
određuje kao njihov instrument".
On predlaže da se istraje na završavanju
ovog projekta, da Skupština produži mandat izabranoj komisiji i da izglasa
poverenje Izvršnom odboru Akademije.
Gojko Nikoliš kritikuje bivšeg dugogodišnjeg predsednika SANU Pavla
Savića (koji je u Politici od 26. oktobra „signalizirao javnosti da ima
neprijateljskog rada u Akademiji") zbog toga što je „dostavljao
svoja zapažanja o neprijateljskoj delatnosti" članova Akademije, a
zatim Vasu Čubrilovića zbog njegovog protivljenja da se u SANU diskutuje o
pitanjima „vrlo delikatnog značaja ne samo s naučnog, nego i s političkog
stanovišta", što je ovu zemlju skupo koštalo, kao i zbog njegovog
upozorenja da se treba čuvati od bavljenja „dnevnom" politikom. Nikoliš smatra
da razdvajanje politike od nauke nije naučno, jer „jedno i drugo je u međuzavisnosti".
Metode stare ideologije
Analogiju između političkog rada
nekadašnjih akademika (Cvijića, Novakovića i dr.) on smatra neprimerenom
i neodrživom:
„...Oni prvi su imali u svoje vreme
svoje partije i glasila, pa su molgi da se izraze lično i mimo Akademije.
Današnji akademici treba da izraze svoje političko mišljenje prvenstveno kroz
instituciju Akademije koja može, ali ne mora, da se složi sa predloženim stavovima".
Poput Maksimovića i Nikoliša, i Predrag
Palavestra govori o hajci protiv Akademije o kojoj se „...govorilo svugdje
i svakojako; od vrha do dna društvene lestvice svako je govorio šta je hteo i
kako je hteo, svodeći svoje najuže račune. Samo je Akademija ćutala i ovo je
prilika da se nešto kaže".
Osvrćući se na „zloćudne" optužbe „da
se pod okriljem SANU radilo i radi na razbijanju jugoslovenskog jedinstva i na tobožnjem
napuštanju jugoslovenske ideje, da se odavde seju mržnja i nepoverenje prema
drugim narodima", Palavestra podseća da srpska nauka i srpska
inteligencija nikada nisu radile na rušenju i razgrađivanju Jugoslavije.
Dobrica Ćosić naglašava da cilj ove
skupštine treba da bude „...odbrana istine i stvaralačkog i moralnog
integriteta Srpske akademije nauka i umetnosti", odbrana od pojava
u društvu kao što su obespravljenost i poniženje, samovolja, glupost i zlo, zamiranje
osećanja odgovornosti za svoju sudbinu i pristajanja na neodgovornost prema
njoj koja je prožela naš duh.
„...Jer, to što se ove jeseni sa
Srpskom akademijom nauka i umetnosti zbilo i zbiva u Srbiji i Jugoslaviji nije
se zbilo u sto godina njenog postojanja, a, koliko znam, nije se zbilo nigde u
svetu nijednoj akademiji nauka i umetnosti.
Proglašeni smo neprijateljima svoje
zemlje, izazivačima bratoubilačkog rata, protagonistima nacionalne mržnje i
prikovani na domaći stub srama. Političke sile koje po svaku cenu nastoje da
očuvaju svoju dominaciju i postojeće stanje u Jugoslaviji i Srbiji, iskrivotvorile
su naše namere i zloupotrebila nas za svoje ciljeve i međusobne obračune."
Ova kampanja je, prema Ćosiću, razotkrila hipokriziju
vlasti nasuprot stvaralačkoj inteligenciji što je logičan čin „jedne uporne
i kobne politike" i stara „metoda jedne istorijski preživele
ideologije po kojoj se veruje da su njenim ciljevima sva sredstva
dozvoljena".
Ćosić se posebno osvrće na mišljenje nekih
njegovih kolega da bi bilo mudro biti što dalje od politike koja, po
njima, „ne može biti drukčija nego prljava":
„To bi, svakako, bilo lagodnije i lukavije,
ali ne verujem da bi bilo i mudrije, ako se pod politikom podrazumeva delanje
za opšto dobro, a mudrost shvata kao slabost razuma i savesti, znanja i
poštenja. Ima među nama i uglednih ljudi, za koje je politika zlo samo onda
kada se javno kritikuje vlast, a nije im politika zlo kad se izražava odanost i
lojalnost vlasti, bez obzira na stanje u zemlji i nije im politika kad se ćuti
o kancerogenom zlu koje se razrasta u našem društvu i na našem tlu. Takva 'apolitična'
politika kao institucionalizovana lojalnost, mogla se nekada s razlogom
pokrivati dobronamernošću; međutim, ona je ostala samo goli konformizam".
Na Skupštini su, svako iz svog ugla, i u
ime svoje uže struke, govorili i Nikola Čobeljić, Pavle Ivić, Antonije
Isaković i Kosta Mihailović, jednodušno osuđujući napade na
prednacrt Memoranduma.
Dva meseca posle održavanja ove skupštine ljubljanska
Nova revija objavljuje tekstove nekolicine slovenačkih autora pod zajedničkim nadnaslovom
„Prilozi za slovenački nacionalni program" koje, na jedanaest
strana, prenose Književne novine u brojevima od 15. marta i 1. aprila
1987. godine.
Početak kraja poslednje Jugoslavije
U uvodnom tekstu „Jugoslovenska 'nacionalistička
kriza' i Slovenci u perspektivi kraja nacije" Ivan Urbančič se
bavi načelnim pitanjima današnjeg položaja, mogućnosti i perspektive Slovenaca
u Jugoslaviji i njenom „nacionalističkom" krizom kojom su zahvaćeni i
Slovenci.
Urbančič smatra da je federativni oblik „zajedničke
države i više manjih i takođe različito velikih nacija" „istorijski
kompromis", ocenjujući da danas postoje tri tendencije u Jugoslaviji. Prva
je „tendencija stapanja razlika u jednu naciju i nacionalno jedinstvenu državu,
znači unitaristički nacionalizam", druga, suprotna, „jeste tendencija
cepanja na više država - znači separatistički nacionalizam". „I treća
tendencija je očuvanje postojećeg saveznog federativnog oblika države kao takve
kompromisne (i zato u mnogo čemu naporne) državne tvorevine. U takvom slučaju,
kao danas, kod nas u republikama, pokušavaju afirmisati uverenje da za nas nema
alternative".
U tekstu „Civilno društvo pod slovenačkim socijalizmom"
Gregor Tomc se bavi koncepcijom civilnog društva čije se tendencije
jačanja zasnivaju na lošem funkcionisanju socijalističke vladavine jer je, na
primer, projekat samoupravnog socijalizma doveo do „širenja kvazidruštvenosti i
kvazidržavnosti". „Civilno društvo u Sloveniji prema tome", nastavlja
on, „ne razvija se, nego, manje više prati promene partijske politike koja može
biti više ili manje blagonaklona, a na šta snage civilnog društva imaju
zanemarljivo mali uticaj".
U tekstu „Neprijateljstvo i pomirenje"
Spomenka Hribar piše o „pozitivnom nacionalizmu", smatrajući da dok
postoji nacija kao nacija, „takođe u svom federativnom obliku, njena čitava
politika nije ništa drugo nego dejstvujući pozitivni nacionalizam u smislu
htenja i očuvanja nacije kao sistema moći. (...) Međunarodna saradnja moguća je
samo na nacionalnoj osnovi. Politika koja nije pozitivan nacionalni
nacionalizam jeste unutar granica nacije samo nacionalno nefunkcionalna i vodi
u katastrofu".
Slovenački nacionalni program, piše ona,
obuhvata sva suštinska područja „slovenačkog bivanja", formulišući na
kraju svoj lični prilog za „slovenački nacionalni program" u nekoliko
hipoteza: Savez komunista Slovenije mora sići „sa pijedestala
avangarde", omogućiti slobodu javnog i političkog života u svim
oblicima, treba uspostaviti autonomnost države od Partije i civilnog društva od
države čime bi se oslobodili neprijateljstava koje nas „okiva i dehumanizuje"
i lišili uzurpacije većine; mora se stvarno formirati slovenački nacionalni
program koji danas ne postoji zasnovan na „autonomnoj osobi" i „pomirenju
među nama kao ljudima"; „jugoslovenstvo (ako ovakva Jugoslavija
treba da ostane) koje se proklamuje kao bratstvo, a argumentuje u boljševičkoj
logici, mora izostati kao princip našeg zajedništva. Treba priznati pravo na samopredeljenje
kao formalno-pravno i stvarno pravo svim narodima i narodnostima, jer se samo
uz svest o tom pravu može ustanoviti suvereno ponašanje i saradnja na međunacionalnom
nivou..."
Tine Hribar, u tekstu „Slovenačka državnost" podseća
da se nacija u modernom, novovekovnom značenju zasniva, pre svega na
državnosti, s obzirom na to da su države postojale još pre modernih nacija i da
nacionalna država ne znači isto što i država naroda. „Pojmovi nacionalnih
država i narod sa sopstvenom državom poklapaju se samo u izuzetnim slučajevima,
tako da nacija nastupa kao jasno i prepoznatljivo jedinstvo naroda i države.
Jedinstvo naroda i države je inače idealan sklop nacije, ali većina faktičkih
ustava zasniva se na prevlasti jednog, državotvornog naroda nad drugim."
U svom tekstu on izlaže istoriju razvoja i
formiranja slovenačke narodne i nacionalne svesti koja se odvijala u raznim
fazama i sa različitim idejama - od Kopitara i Trubara, preko Prešerna
i Cankara, do Kocbeka i Pirjeveca. Po njemu, postojale su
dve tendencije. Prema prvoj, Slovenci su tražili i utvrđivali svoju
specifičnost, pre svega, u jeziku (Trubar), a prema drugoj (Kopitar), „okretali
su se ka svom univerzalnom izvoru, ka praporeklu i istovremeno - s obzirom na
prostor - ka široj, slovenskoj zajednici".
Hribar posvećuje osobitu pažnju nedorečenostima
i protivurečnostima prilikom formiranja federativne države, ocenjujući da je
tada slovenačka vlada bila vlada sa ograničenim nadležnostima, sa ograničenim suverenitetom
jer je, na primer, bila formirana „bez izuzetno važnog faktora suverenosti,
bez slovenačke vojske sa autonomnim zapovedništvom".
On ponavlja teze svojih kolega o vrhovnoj
partijskoj vlasti i partiji kao „stvarnom suverenu" u Jugoslaviji i
naglašava: „Mi Slovenci postajemo svojina nečega iznad nas". A
zatim podseća na strahove i traume prisutne u slovenačkom nacionalnom biću:
„...Mi Slovenci posedujemo kako na individualnom
tako i na nivou naroda u celini niz nasleđenih strahova što na neke stvari
reagujemo traumatično. Bojimo se sopstvenog bezuslovnog suvereniteta jer on implicira
potpunu samostalnost i odgovornost sebi. U prošlosti pre svega zbog osećanja
ugroženosti od drugih - neslovenskih naroda.
Odatle traženje oslonca kod 'bratskih'
naroda i ono paradoksalno osećanje koje nas je dosad prisiljavalo da u
kritičnim trenucima kad smo se našli pred tim da ćemo se ili nećemo konstituisati
kao državni narod, kao nacija, uvek dosad oslanjali na transsubjektivni
oslonac, sklonili se pod metaetničko okrilje. Pored toga, strah nas je
državnosti, jer se bojimo već i same predstave o državi".
Na kraju, Hribar zaključuje:
„...I pored strahova i bojazni pokazuju
se znaci koji svedoče o tome da ne splašnjava slovenačka želja za
samostalnošću. Razlog za to je u tome što smo mi Slovenci uvek svesniji ne samo
svoje samostalnosti, nego i samoprivrže-nosti. Sebe više ne smatramo predstražom
slovenstva, a još manje uporištem odakle bi trebalo da započne sovjetizacija
Zapadne Evrope; nemamo više zahteve za tim da se formira Ujedinjena Slovenija,
kao tvorevina svih Slovenaca, ukratko prihvatili smo postojeće - posle Drugog
svetskog rata proširene - granice. (...) Drukčije rečeno, u mnogim Slovencima
se budi želja da se Slovenci posle oslobođenja od tuđih nacija konačno osamostale
i u odnosu prema srodnim narodima" (podvukao
R. P.).
Mnoge teze, objavljene u Novoj reviji
docnije će sa slovenačke strane biti veoma korišćene i, kada je reč o
konkretnim potezima, veoma radikalizovane i postaće predmet sporova, uglavnom
između srpskih i slovenačkih intelektualaca.
U prvom dvobroju za ovu godinu (1-15.
januar) list objavljuje pozdravnu reč predsednika slovenačkog PEN centra
Miloša Mikelna na književnoj večeri srpskog PEN centra u Ljubljani.
Mikeln podseća na odličnu saradnju između
ove dve međunarodne „slobodoljubljive" književničke organizacije, ali
ukazuje i na sadašnju krizu odnosa među piscima obe nacije i traži od njih „da
upotrebe svoj nesumnjivi uticaj na javno mnenje kako bismo zaustavili širenje paušalne
negativne fame o Slovencima među srpskim narodom, kao i jednako negativnih
klišea po kojima Slovenci počinju sve više da ocenjuju i osuđuju srpski
narod". Apelujući da se svako u svojoj sredini „odupre razrastanju laži
i huškanja" Mikeln posebno naglašava teškoće na ovom planu:
„Kada u slovenačkom i srpskom PEN
pristupimo ovom teškom zadatku koji nam naše krizno vreme nalaže, to svakako ne
činimo sa poslednjom mišlju da je nama, Slovencima, Jugoslavija, recimo,
potrebna kao navodno kolonijalno tržište za Sloveniju, kao što nam podmeću
upravo one paušalne fame, a i Srbi ne misle da im je Jugoslavija potrebna samo
kao 'egzercir-plac' za njihovu težnju za nadvladom nad drugim jugoslovenskim
narodima. U sebi ne krijemo 'podmukle misli', jer je licemerno nepoverenje
strano piscu i neprijatelj njegovom radu".
Međutim, uprkos svemu što je izrekao, Mikeln
na kraju rezignirano priznaje:
„Nemamo ni moć, ni instrumentarij, ni
ambicije da potražimo opšteobavezni i jedino pravilni put iz sadašnjih
jugoslovenskih teškoća i nevolja".
I odista, posle više od godinu dana
trajanja krize jugoslovenske književničke organizacije, prestao je da postoji
Savez književnika Jugoslavije.
Naime, na Skupštini, održanoj 19. juna
1987. u Varaždinu, i pored nekoliko prethodnih pokušaja, ponovo nije za
predsedavajućeg izabran kandidat Udruženja književnika Srbije, Miodrag
Bulatović.
Bila je to prva jugoslovenska organizacija
koja je zbog nacionalnih sukoba prestala da funkcioniše. (Dve godine
docnije, u junu 1989, usledio je raspad i Saveza socijalističke omladine
Jugoslavije posle ostavke njegovog predsednika Branka Greganoviča.)
(Nastaviće se)