Natrag
Kontranapad
Zvona sa službenog balkona: sportski uspesi u rukama režimske propagande
Spontani po(d)bačaj
Očekivanja da će zlatna medalja doprineti promeni položaja vaterpola i sporta u celini u državi kakvu predvode političari "demokratske" Srbije, nestaju kao mehur sapunice. Već u trećem danu nakon osvojenog prvenstva prašina pada na medalje, pa tako i pamćenje političara kao i (na žalost) pamćenje naroda. Da nije tako, da li bi aktuelna vlast imala podršku jedne četvrtine birača koji su doneli odluku o poveravanju mandata novim prevarantima?
Miroslav Vislavski
Vaterpolisti Srbije su opet prvaci Evrope! Odbranili su naslov šampiona koji su osvojili pre dve godine u Ajndhovenu. U finalnoj utakmici u drevnom hramu vaterpola "Margit sigetu" u Budimpešti, deklasirali su domaćine ovogodišnjeg Evropskog prvenstva sa 12:7. Ne pamti se da su Mađari bili tako nemoćni u sudaru sa našim delfinima ili drugim rivalima, kao u minulom finalu. Novinari koji su izveštavali sa prvenstva su takvu superiornost poredili sa polufinalnom utakmicom Svetskog prvenstva u fudbalu u kojoj su Nemci očitali najtežu lekciju u istoriji Brazila domaćinu nedavno završenog prvenstva, nanevši im katastrofalan poraz 1:7! Možda je pretenciozno porediti našu pobedu nad Mađarima u vaterpolu sa rezultatom do koga je došao sudar dve najfudbalskije sile na planeti, ali nije deplasirano.
Nije zbog snage i trofejnog pedigrea Srbije i Mađarske. Debakl Mađara u bazenu pominjanom i kao "kolevka vaterpola", jeste asocijacija na veličanstvenu pobedu Nemačke u Brazilu!
Za sportsku javnost Evrope, pobeda Srbije nad Mađarima i nije vest! Od samostalnosti Srbije koju su nam podarili Crnogorci, naši delfini suvereno vladaju bazenima sveta. Povremeno ih ugrožavaju vaterpolisti drugih delova nekadašnje zajedničke domovine građana „regiona". Da li Hrvati ili Crnogorci, nije tako važno. Sigurno je samo da svetskim moćnicima koji su pospešili raspad nekadašnje Jugoslavije, nije bilo ni u pomisli šta će se dobiti sa tim kada je reč o uspostavljanju nove sportske hijerarhije. Niko od njih nije pridavao važnost što će na taj način pojačati konkurenciju i ugroziti svoje interese.
Svet je dobio, ne samo u vaterpolu, već i u drugim sportovima poput košarke, rukometa, fudbala, tenisa, odbojke pa povremeno i fudbala ili drugih manje atraktivnih disciplina, visoko kvalitetne nacionalne selekcije sa prostora bivše Jugoslavije. One su zauzele i dalje osvajaju mesta u vrhu evropskog i svetskog kvaliteta. Sa druge strane, građani "regiona" koji su nekada živeli u "bratstvu i jedinstvu, ravnopravnosti i zajedništvu", uz svo siromaštvo koje su im donele nacionalne deobe i "demokratski" sistemi u kojima se danas guše u sopstvenim govnima, ostali su bez kvalitetnog sporta u domaćim takmičenjima.
U neko vreme, međurepubličko - pokrajinska takmičenja koja su održavana u ex Jugoslaviji, mahom u mlađim kategorijama i amaterskom sportu, nisu privlačila posebnu pažnju javnosti. Ona su bila u funkciji jačanja zajedništva u ondašnjoj zemlji. Bila su više revijalnog karaktera i bez posebnog prestižnog motiva. Posle svega sa čime su prostore bivše Juge počastili nacionalni heroji i demokratski reformatori, zemlje regiona danas uživaju u rivalitetu ljutih protivnika na sportskim borilištima koji su najmanje sportski. Najčešće se radi o susretima sa pratećim političkim nabojem u kome je "patriotsko" dokazivanje odvodilo do incidentnih situacija. Na sreću, protekli Evropski šampionat u vaterpolu nije doneo nove priloge u serijalu o "patriotizmu" sportista rođenih i formiranih u ratnom ambijentu nacionalnih država regiona, čiji su roditelji i dedovi živeli kao "zbratimljeni narodi i narodnosti".
Novi trijumf vaterpolista kod nas jeste vest koja nam daje vetar u jedra i širi skresana krila. Veličanstveni delfini su nam ulili novi optimizam i barem na par dana učinili da se osećamo jako važnim kao narod koji je ponižen u svakom svom pokušaju da se dokaže onakvim kakvi nismo, a kakvim nas međunarodna zajednica pune dve decenije predstavlja svojoj javnosti. Po ko zna koji put i ko zna kojoj političkoj garnituri, ponovo su poslužili kao argument da je "Srbija na dobrom putu", te da će "država učiniti sve" da njeni sportisti budu ispoštovani na pravi način, adekvatno doprinosu koji pružaju njenoj afirmaciji. Ovom prilikom uz njih je u mesto Borisa Tadića, na tribinama "Margit sigeta" bio sadašnji predsednik, Tomislav Nikolić. Pa šta? Ništa se neće desiti kao što se nije desilo ni pod vlašću vaterpoliste Borisa Tadića.
Za položaj vaterpola ništa ne znači činjenica što su na najistaknutijim funkcijama u sportskoj politici nekadašnji vaterpolisti. Zar iskustvo dr Aleksandra Šapića u politici ne pokazuje kako se brzo potroši ogroman i mukotrpno sticani sportski autoritet zbog ispoljavanja lojalnosti nedoraslim političarima. Grandiozni Šapić je završio u duhu svoje doktorske disertacije, kao plesač plagijator. Nije li na tom putu sudbine političara i gorostas vaterpola Vanja Udovičić. Samo oni koji to ne žele da vide neće priznati da se aktuelni ministar sporta predao u ruke vlastodržaca i protagonista pokvarene politike. U svojstvu ministra, Vanja nije uradio gotovo ništa! Ponaša se kao ikebana u nekredibilnoj Vladi. Ne razume da je on samo jedan od onih koji treba da se upotrebe za pokrivanje velikih promašaja vlastodršca. Nije Vanja razmislio koja i kakva su iskustva doživeli neki njegovi prethodnici poput najbolje u istoriji koju je iznedrio srpski šah, predobre i nedužne Alise Marić. Šteta za veliku karijeru u bazenu!
Kao što je Vanja Udovičić još iz bazena vrlo očigledno pokazivao sklonosti ka politikanstvu, pa dospeo u ministarsku fotelju, izjave zlatnog Filipa Filipovića nagoveštavaju da će u skoroj budućnosti još jedan velikan ovog trofejnog sporta uplivati u političke vode. Citati "velikih misli" premijera Vlade, za kojima po nekad poseže Filipović najavljuju da će vaterpolo ostati bez još jednog velikana, a dobiti konfekcijskog političara iskrojenog u sivoj političkoj zoni samozvanih diktatora!
Zato primer racionalnog i mudrijeg Aleksandra Šoštara sa iskustvom političke ličnosti, može biti pouka svim potencijalnim ministrima sporta ili drugim državnim činovnicima, bivšim sportistima, gde da se traže u sportskoj politici. Nevladin sektor, Sportski savez Srbije ili granski sportski savez treba da ostanu okvir u kome nekadašnji sportisti i sportski autoriteti treba da se ispoljavaju za dobrobit sporta. Nikako sa prevrtačima i plagijatorima kakvi su post moderni političari Srbije!
Uostalom i Vaterpolo savez Srbije sa legendarnim Miloradom Krivokapićem kao predsednikom konačno liči na odgovornu organizaciju. Ali, veliki teret u iznosu od 1,5 miliona evra mu je ostavio Velibor Sovrović. Da li će Krivokapić imati autoriteta i uticaja da se nosi sa takvim nasleđem, saznaćemo u dogledno vreme. Izvesno je samo da je atmosfera među reprezentativcima uoči i za vreme Evropskog prvenstva bila izuzetna. To je značajna pretpostavka dobrim rezultatima koje može da ostvari stručni i igrački kadar na takmičenjima koja slede, a posebno kada se radi o Olimpijskim igrama u Brazilu 2016 godine.
Veliki uspeh na Evropskom prvenstvu u Budimpešti, doneo je vaterpolistima pregršt telegrama čestitki i zahvalnosti koje su im uputili funkcioneri sa velikim ovlašćenjima. Nisu nedostajala tapšanja po ramenima, zagrljaji i slikanje, nova obećanja... Ta vrsta priznanja su iskompromitovana puno puta. Alchajmer koji je zahvatio svakog na visokoj državnoj funkciji, već poodavno caruje kada treba ispoštovati obećanja.
Zlatni vaterpolisti Prlainović, Rađen, Gojko i Duško Pijetlović, Gocić, Ćuk, Branislav i Stefan Mitrović, Filipović, Ubović, Aleksić, Ranđelović, Nikić, Aleksić i drugovi, predvođeni sjajnim trenerom Dejanom Savićem zaslužuju da im država Srbija stvori ambijent koji će pomoći da njihov kvalitet bude krunisan novim vrhunskim ostvarenjima.
Kakva svest krasi ove momke ilustruje izjava Gojka Pijetlovića koji je neposredno po završenoj utakmici rekao, a njegovi saigrači to ponovili, da medalju posvećuju sugrađanima koji su ostali bez domova u majskim poplavama. Pošteni ne zaboravljaju poštene. Ali kao što pošteni postradali građani zaludu isčekuju obećanu pomoć države, tako će i vrhunski vaterpolisti ostati bez onoga što je obećano.
U Srbiji se teškom mukom poštuju zakoni, ali obećanja - nikako! Pitanje je da li su samo prepoznali i koliko su svesni da mnoga obećanja i laskava priznanja koja im upućuju državni funkcioneri više znače udvaranje herojima, a ne i odgovornost za javno izgovorene reči. Možda je to razlog zbog kojeg je po izveštaju dela medija, Dejan Savić izbegao i odbio da se pozdravi sa četničkim vojvodom na prijemu za osvajače medalje koji je priredio predsednik Srbije Tomislav Nikolić.
Zanimljivo je da je predsednik republike priredio prijem za šampione Evrope, u danu i u vreme kada je u Nišu svečanom sednicom Vlade Srbija obeležila stogodišnjicu od početka Prvog svetskog rata. U urednim i ozbiljnim sistemima, takve svečanosti ne prolaze bez prisustva predsednika države i drugih zvanica i gostiju. U Vučićevoj Srbiji izgleda to nije slučaj!?
Inače, protokol majstori bi morali smisliti nešto originalnije od pojavljivanja pobednika pred građanima sa balkona Skupštine Beograda. Praksa koja traje dvadesetak godina je potrošena. Susreti osvajača medalja i građana više nisu ono što su značili ranije. Sećanja govore da su najuspešnije nekada dočekivali i po sto hiljada građana. Tako je bilo na primer 1996. godine kada su se sa Olimpijade iz Atlante vratili srebrni košarkaši, bronzani odbojkaši i zlatna Sanja Ivošev. Tako je bilo i kada je dočekan Novak Đoković nakon osvojenog Vimbldona 2011. i preuzimanja čelne pozicije na svetskoj ATP listi. Danas to već nije tako. Zato ne iznenađuje rezignacija Andrije Prlainovića nakon susreta na balkonu: "Ne znam da li smo razmazili građane konstantnim osvajanjem medalja, ali doček nije bio spontan, pošto je organizovan malo na silu. Sve što je brzo, ne ispadne baš najbolje..."