Terorizam

Alahovi sledbenici ratuju samostalno

Ubij sve, raznesi se sam

Tri godine pre nego što je Amerikanac afganistanskog porekla Omar Matin, (29), ušetao u noćni klub noseći poluautomatsku pušku i pištolj, a potom na licu mesta ubio 49 ljudi i ranio još toliko, FBI ga je dvaput ispitivao povodom njegovih veza sa terorističkim grupacijama izvan zemlje. Ali uprkos njihovim iskusnim ispitivanjima, i uprkos skupoj i sofisticiranoj datoteci podataka o teroristima, Omar im se provukao kroz prste. Skinuli su ga sa liste mogućih terorista i njihovih simpatizera 2014. godine i kasnije je bez smetnje mogao da kupi vatreno oružje. Najambicioznija anti-teroristička tehnologija FBI zove se Sledeća generacija identifikacije (NGI), košta 1,2 milijarde dolara, i najveća je baza biometričkih podataka na svetu. U toj datoteci „katalog lica" sadrži 548 miliona fotografija sa aplikacija za američku vizu, ali sve to nije pomoglo da se spreči najveće krvoproliće koje je neki usamljeni revolveraš počinio do sada u Americi, tvrdi urednik Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Prvi put FBI je ispitivao Matina 2013. godine zato što je komentarisao svojim kolegama sa posla da ima prijatelje u Al Kaidi i Hezbolahu. A sledeće godine su ga propitivali o mogućim vezama sa Monerom Mohamedom Abu-Salhijem, takođe iz Floride, koji je bio otišao u Siriju i tamo izveo samoubilački napad kolima napunjenim eksplozivom. Anti-teroristički FBI agenti iz Orlanda, koji dnevno ispituju mnoge sumnjive, smatrali su da Omar nije vredan njihove pažnje. Ali, odmah nakon pucnjave agenti FBI su izjavili da je Omar Matin pre i tokom svoje akcije potvrdio svoju podršku Al Kaidi i Hezboli, dve danas suprotstavljene grupe u sirijskom građanskom ratu, čiji su se članovi u mnogim prilikama borili protiv džihadista Islamske Države.

Policijsko odeljenje Orlanda, a i neki svedoci pucnjave, podvlače Omarovu „ideološku nedoslednost". Matin je u telefonskom razgovoru rekao policiji da „protestuje američko i rusko bombardovanje u Iraku i Siriji". Drugi izvor kaže da je Omar osuđivao američko bombardovanje njegove zemlje (Afganistana). Tamo Amerikanci bombarduju položaje Talibana koji je u sukobu sa Islamskom Državom. Bez obzira na Omarove haotične političke poruke, američki mediji insistirali su na njegovim „vezama sa džihadistima". Možda i zbog toga što je i FBI hteo da podvuče terorističku crtu celog događaja.

Naime, FBI je, a to otkriva u jednom intervjuu za brazilsku televiziju Omarova bivša supruga, rekao njoj da ne priča da je njen bivši muž homoseksualac. Sitora Jusufi, Omarova prva žena, takođe tvrdi da ju je Omar često tukao. Uzeli su se 2009. godine i brak je bio kratkog veka. Jusufi tvrdi da je Omar imao „gej tendencije" i da ga je njegov otac u više navrata pred njom nazivao homoseksualcem. Neki Omarovi poznanici takođe su potvrdili da je on bio gej, a jedan njegov školski drug u vreme kad su obojica pohađali policijsku akademiju tvrdi je sa Omarom u više navrata išao u gej barove.

Najmanje četvorica stalnih gostiju u gej baru Puls u Orlandu, gde je Omar izvršio masakr, tvrde da su ga tamo povremeno viđali tokom poslednje tri godine. „Ponekad bi odlazio u ćošak i pio sam, nekoliko puta se toliko napio da bi postojao bučan i neprijatan", tvrdi jedan od posetioca Pulsa. Omarov otac rekao je za NBC njuz da je njegov sin pobesneo kada je video kako se ljube dva muškarca. Mnogi su izrazili sumnju da je to ljubljenje bio povod za ubistva u gej baru već kako je Omar mnogo puta video kad se muškarci ljube. Jedan psiholog je objasnio da taj bes ima smisla u kriminalnoj psihologiji jer „ljutnja dolazi od stida... to su uobičajene teme kod masovnih ubica i to može biti uvećano religioznim verovanjima".

Mnogi stručnjaci koji proučavaju masovna ubistva iz vatrenih oružja u Sjedinjenim Državama tvrde da je najjači zajednički imenitelj tih ubica nesigurnost u sopstvenu muškost. Ali, budući da je ubica iz Orlanda musliman, ne sme se zanemariti interpretacije islama kojima je Omar bio zadojen.

Kompleksna mešavina motiva vodila su Matina da počini ubistva u noćnom gej klupu Puls u Orlandu, gradu svetski poznatom po Dizni Vorldu. Ta otrovna mešavina motiva i osećanja najverovatnije doprinose novom tipu teroriste - „usamljeni vuk". Usamljene vukove teže je uočiti od grupacija koje pripremaju zavere i napade, jer je teško „infiltrirati se" u glavu pojedinca sa zločinačkim namerama. Omarova biografija pokazuje da je on u jednom periodu svog života poštovao zakon. Završio je višu školu kriminalnog prava i radio je kao obezbeđenje. Osim toga je hteo da postane policajac. Ipak, njegovi saradnici tvrde da je često iznosio šovinističke i homofobične stavove, ponekad s ljutnjom.

Sediki Matin, Omarov otac, izjavio je za Palm Bič post da njegov sin nije bio gej: „Da je on bio gej, zašto bi uradio tako nešto?" Inače, Sediki Matin je pre nego što se preselio u Ameriku u jednom momentu bio predsednički kandidat u Afganistanu. Iako policija Orlanda odbija da obelodani transkripre Omarovog telefonskog razgovora sa njima, neki policijski izvori tvrde da je Matin rekao policijskom operateru: „Radim ovo da bi protestvovao SAD bombardovanje u Siriji i Iraku i ubijanja žena i dece... Radim ovo iz solidarnosti sa braćom Čarnajev i Monerom Abu-Salhom...". (Braća Čarnajev izveli su bombaški napad na maratonu u Bostonu 2013. godine. Abu-Salhom je bio bombaški samoubica.)

Napad u Orlandu nije bio „čin mržnje", bio je to čin rata. Omar Matin jeste napao gej društvo, ali to nije suština ovog terorističkog akta. Suština je da se napadne bilo koja tačka na Zapadu, jer ratoborni islamisti ne prave razliku između humorističkog časopisa, bilo kojeg noćnog kluba, autobusa gradskog prevoza, metroa ili aerodroma. Za njih su sve to legitimne mete, na isti način kao što im je svejedno da napadnu homoseksualce kao simbol liberalnog društva, ili Svetski trgovinski centar kao simbol globalne moći kapitalizma. I možda je tačno ono što je rekao Obama da Al Kaida i ID ne predstavljaju „egzistencijalnu opasnost" po Ameriku, ali ovakvi teroristički napadi predstavljaju opasnost po slobodu i način života. Omar jeste bio jedan od usamljenih vukova, ali je ipak neko znao koji su njegovi planovi. To je njegova žena, koja možda ne zna sve u detalje, ali je znala da će se nešto dogoditi.

Protiv Nur Silman, Omarove druge žene, može biti podignuta optužnica za saučesništvo u ubistvu 49 ljudi, pokušaj ubistva još 53 osobe i zato što nije obavestila policiju šta se sprema, a i zbog toga što je lagala FBI. Ona je jednom vozila svog muža da bi on osmotrio mesto koje će napasti. Istraga je ukazala na to da je Omar pucao i na ljude koji su već ležali na podu da bi se osigurao da niko ne preživi. Matina je upucala policija nakon tri sata pregovaranja i „odmeravanja snaga".

Mediji povezani sa Islamskom Državom prigrli su Omarova ubistva kao svoje delo ističući da je Matin „spržio 50 Amerikanaca". Omar Matin nije obučavan ni u jednoj ekstremističkoj organizaciji, ali je dugo vreme bio zaposlen u firmi G4S, privatna bezbednosna kompanija koja je radila i za zatvore, koja je optužena za mnoga kršenja ljudskih prava širom sveta. U svakom slučaju, Omar je iskazao svoju vernost džihadistima, baš kao što je i bračni par koji je ubio prošlog 14. decembra u San Bernandinu, u državi Kalifornija, nakon masovnog ubistva na Fejsbuku se zakleli na vernost emiru Islamske Države.

Omar Matin je ispalio prvi rafal u dva sata ujutru u nedelju 12. juna, a tog istog dana uhapšen je jedan čovek u kalifornijskom gradu Santa Monici jer je nosio oružje „i opasan materijal". Šerifsko odeljenje sreza Los Anđelesa ispitivalo je mogučnost da je uhapšeni bio u dosluhu sa ubicom iz Orlanda, jer se možda bio uputio ka Gej paradi koja je trebalo da se odigra u Zapadnom Holivudu. U svakom slučaju, sa teroristima „usamljenim vukovima" policije sveta će imati pune ruke posla jer je već očigledno da su džihadisti promenili taktiku pozvavši svoje sledbenike i istomišljenike da stupe u akciju „po sopstvenom nahođenju". Takav jedan teroristički napad dogodio se i u Pariskom predgrađu u ponedeljak 13. juna.

Larosi Abala, 25, povezan sa Islamskom Državom, snimao je sebe dok je probadao nožem francuskog policajca i njegovu ženu, a sve to pred očima njihovog trogodišnjeg sina. Taj video dužine 13 minuta i 15 fotografija postavio je na svom nalogu na Fejsbuku, a pod imenom Mohamed Ali. Pored fotografija gde se u pozadini moglo videti dete ubijenih, napisao je „još ne znam šta ću da uradim s njim". Tokom napada Abala se okretao ka kameri da bi izražavao svoju podršku vođi ID, Abu Bakru al-Bagdadiju, govoreći da on sledi upustva ID koja su zvala da „usamljeni vukovi" napadaju tokom meseca Ramazana. Potom je izdao upozorenje da će Evropa „postati groblje". Novinska agencija ID, Amak, objavila je da je jedan borac ID izvršio napad u ponedeljak u kasnije sate. Francuski predsednik Oland je izjavio da se Francuska suočava sa pretnjama „na velikoj skali". U prvom momentu privedeno je dvoje ljudi bliski napadaču, ali o njima nisu objavljeni nikakvi podaci. Inače, Francuska koja je domaćin evropskog prvenstva u fudbalu već se nalazila u vanrednom stanju još od prošlog novembra kad su teroristi ID ubili 130 ljudi u Parizu. Abala je 2013. bio osuđen na tri godine zatvora zbog regrutovanja boraca za džihad u Pakistanu. Na kraju se završilo tako što je policija upala u kuću u kojoj se nalazio napadač, oslobodila dete i teroristu ubila. Od početka godine više od 100 ljudi je uhapšeno u Francuskoj jer je procenjeno da predstavljaju mogućnu opasnost po bezbednost zemlje. Francuska je, kao i druge evropske zemlje, već doživela seriju napada noževima na policajce ili vojnike od strane muslimanskih radikala. Takve napade je „preporučila" Islamska Država.

Jedan audio snimak ID koji je objavljen 21. septembra 2014. pozvao je svoje poklonike koji žive na Zapadu da „udare na policiju, bezbednosne i obaveštajne agente". Audio snimak je pozvao sve koji žive u Sjedinjenim Državama, Kanadi, Australiji i u Evropi (naročito u Francuskoj) kao i u „bilo kojoj zemlji gde nevernici vode rat". Sledbenici su dobili dozvolu da koriste bilo koji metod napada.

Abdul Numan je samo dva dana nakon što je audio snimak emitovan izbo dva policajca ispred policijske stanice u Melburnu, u Australiji. Bilo je više napada u Francuskoj, Belgiji i Londonu, kao i ranjavanje policajca u Filadelfiji. Činjenica da ID nije imala baš ništa da vidi sa masovnim ubistvima u Orlandu tu organizaciju čini još opasnijom. Naime, usamljeni vukovi su nepredvidljivi i veoma teško ih je uočiti pre nego što deluju. Nakon Orlanda, kao i nakon drugih terorističkih akcija sa velikim brojem žrtava, još je jasnije da taj kalifat u Siriji i Iraku mora biti uništen, a istovremeno se moraju zaustaviti drugi borci iz redova sunita i šiita, koje podržava Iran, da popune prazan prostor ID kalifata i nastave međusobne sukobe. Na drugom mestu, bezbednost na javnim prostorima mora biti uvećana iako će to smanjiti neke građanske slobode.

U Izraelu bi takav noćni klub kao onaj u Orlandu bio mnogo bolje obezbeđen. A kao treće, najdelikatnije za sprovođenje, je da će svi muslimani koji žive na Zapadu morati da se „bolje pretresu". Nažalost, kad se na ulazu u neki klub pojave dvojica koji liče na, recimo, Pakistance, njih će morati više da opipaju i tapkaju.

U Francuskoj su nedavno oduzeli 60 bezbednosnih propusnica muslimanima koji su radili na pariskom aerodromu Šarl De Gol. Razlog je bio „neodgovarajuće ponašanje", kao što je odbijanje da se rukuju sa ženskim saradnicama ili hvaljenje počinilaca prošlogodišnjeg terorističkog napada u Parizu. Da li je to fer ili nije uvek će moći da se diskutuje, ali bezbednost na osetljivim mestima bi morala da bude u prvom planu. Još veći će biti problem otkriti i zaustaviti „domaće odgajane" teroriste. Lakše je kontrolisati granice nego „varvare koji su već prošli kroz kapiju". Biće potrebno pojačati nadgledanje džamija, kulturnih centara i drugih muslimanskih organizacija. Povećanje nadgledanja biće veoma skupo.

U Americi, na primer, ako samo jedan odsto od tri miliona muslimana u duši simpatišu sa džihadistima, onda bi to bio broj od 30.000 koje bi trebalo bliže nadgledati. I na kraju, a to može biti najvažnije, obratiti više pažnje na vodeće muslimanske institucije koje pripovedaju netolerantnost, počevši od mega-džamija izgrađenih iz donacija Saudijske Arabije, pa do raznoraznih „islamskih savetovališta" koje podržavaju neprijateljstva sa neistomišljenicima. Čini se da se završilo ono vreme kada se Zapad pravio da govor mržnje iz džamija ne utiče da porast terorizma. Omar Matin odlučio je da napadne jedan gej bar i istih razloga iz kojih ID u Siriji baca homoseksualce sa krovova. Ali i iz istih razloga zašto džihadisti traže jevrejske mete - jer znaju da ih predani muslimani mrze.

Evropske obaveštajne službe imaju informacije da su na stotine džihadista napustili Siriju i da se već nalaze u Evropi. Francuski i Belgijski zvaničnici rekli su da ove informacije ništa ne menjaju jer je u njihovim zemljama bezbednost već na najvišem nivou nakon masakra u Parizu i martovskog napada u Brisilu u kojem je ubijeno 32 ljudi. U Belgiji je sigurnosna uzbuna na trećem od mogućih četiri nivoa, a to bi značilo da se opasnost ceni kao ozbiljna, mogućna i verovatna. Jedne belgijske novine tvrdile su da džihadisti putuju bez pasoša i da stižu čamcima iz Turske do Grčke. Vlasti u evropskim zemljama podvlače da u Evropi već ima na stotine terorista i da informacije o novim borcima tek treba proveriti. Francuski premijer Manuel Vals izjavio je da „mi smo u ratu i ovaj će rat trajati čitavu jednu generaciju, biće dugotrajan". Problem je i taj što neke ne-muslimanske strane kao da pomažu teroristima, američki mediji pre svega koji kao da se izvinjavaju nakon masakra u Orlandu; kao da nije tolike Amerikance pobio jedan terorista već skoro kao da je Amerika bombardovala Meku. Mediji se plaše da proglase mnoge američke džamije inkubatorima mržnje i džihada.

Predsednički kandidat Republikanske partije, Donald Tramp, optužuje predsednika Obamu za porast muslimanskog terorizma, a demokrata Hilari Klinton rešava neke svoje političke dileme. Naime, ona neće da se suprostavi Obami koji čak ne koristi ni termin „islamski ekstremisti", a ni „radikalni islam", misleći da na taj način promoviše religioznu toleranciju. Tako ispada da Hilari podržava netolerantnu religiju u ime religiozne tolerancije. Ona je upala u klopku političke korektnosti i iz nje ne ume da izađe, a zaboravila je poruku da „početak mudrosti počinje kad nazoveš stvari njihovim imenom".

Što se tiče prava homoseksualaca, njih nema u muslimanskom svetu. „Homoseksualnost se kažnjava smrću..." svakodnevna je poruka islamista. A otvorenu podršku, ako ne terorizmu onda terorističkom činu u Orlandu, dao je i jedan sveštenik u svojoj baptističkoj crkvi na severu Kalifornije. Rodžer Himenez rekao je u nedelju uveče da „hrišćani ne bi trebalo da žale smrt 50 sodomista". Pri tome je dodao: „Tragedija je da mnogo više njih nije umrlo. Tragedija je - donekle sam uznemiren zato što nije završio posao". Potom je bio nastavio rekavši da misli da bi vlada trebalo da sve homoseksualce postroji uz zid i da im raznese mozgove. I dok je sveštenik Himenez hvalio teroristu, drugi hrišćanski lideri u Americi su pozivali vernike da ne upiru prstom u ljude kao mete zbog njihove religije, seksualne orijentacije ili nacionalnosti".

U Sjedinjenim Državama ima najviše vatrenog oružja u privatnim rukama, čak više od 23 zemalja skupa koje ih slede po broju oružja. Cifre se kreću oko 310 miliona pušaka i pištolja. To je otprilike po komad po glavi stanovnika. Indija je na drugom mestu po broju oružja, ali sa mnogo većim brojem stanovnika. Švajcarska je na trećem po glavi stanovnika, ali je njihova stopa kriminala neuporedivo manja od američke.

U Švajcarskoj, primera radi, ko god služi vojni rok nosi svoju pušku kući. U Izraelu je veoma teško posedovati vatreno oružje, mada bi stanovnici te zemlje možda imali najviše razloga da za pojasom nose pištolje. Naime, daleko najveći broj terorističkih usamljenih vukova napadaju u Izraelu. Uglavnom noževima, ali i vatrenim oružjem. I mada pištolj ne može da se meri sa poluautomatskom puškom vojnog stila kao što je AR-15 koju je koristio Omar Matin, ipak bi vlasnik pištolja imao nekakve, kakve takve, šanse da se odbrani. Američki liberali zasigurno će da svale krivicu na „isuviše oružja u Americi", ali problem leži najverovatnije u glavama.

A 1. Džihadisti protiv homoseksualaca

Džihadisti ne mrze toliko homoseksualan akt (zabranjen u Kuranu), koliko mrze homoseksualce. U većini muslimanskog sveta homoseksualni akt je redovna pojava, možda vremenski ograničena, i tako nešto se tamo toleriše. Isto tako, o tome se ne govori i svi se prave da se ne događa. Bivši premijer Irana, Mahmod Ahmadinedžad je čak izjavio na Kolombia univerzitetu u Americi da: „U Iranu nemamo homoseksualce kao u vašoj zemlji... mi nemamo taj fenomen".

Jedna studija Pentagona iz 2010. sa koje je skinuta klasifikacija tajnosti otkriva da je u Afganistanu homeseksualni odnos dvojice muškaraca, ili odraslog i dečka, redovna pojava, ali da se to tamo ne smatra homoseksualnošću. Mnoge muslimanske zemlje primenjuju razne verzije islamskih zakona po kojima se homoseksualnost kažnjava smrću. Homoseksualnost je prisutna, ali se o njoj ne govori.

Šta je nemoralno u muslimanskom svetu? To su pre svega „zakoni nevernika", potom vrednosti kao što je pluralizam, tolerancija i seksualna ravnopravnost. To je za njih strano i nemoralno. Sama homoseksualnost im ne bi smetala, kao što im i ne smeta, ali o tome se ne govori i svi se „prave blesavi". Ne podnose tolerantnost društva u kome neki gej može da šeta slobodno i da ne krije da je gej.