Druga strana

Vlada Aleksandra Vučića udavila se u špekulantskim kreditima

A od poverilaca konopac

Aleksandar Vučić i njegovi saradnici samo jure provizije koje mogu da se dobiju kod svakog novog zaduživanja Srbije. Njih zato ne interesuje da li Srbija može na svoja pleća da primi dalje dugove i da li je novo zaduživanje uopšte potrebno. Jedini ko naprednjacima ponekad pravi probleme jesu banke sa Zapada, koje insistirajući da se Srbija samo kod njih zadužuje, pokazuju ko je pravi gazda u kući. Upravo je zaduživanje na "pogrešnoj" strani pravi razlog zaustavljanja radova na TE Kostolac, jer je Srbija postala najobičnija kolonija stranih banaka i bankara

Milica Grabež

Početak raspada SFR Jugoslavije obeležilo je vreme u kome je Međunarodni monetarni fond (MMF) odbijao da toj zemlji odobri nove kredite, tvrdeći kako je ona prezadužena. Tada je ukupni spoljni dug države od preko 20 miliona stanovnika iznosio manje od 20 milijardi dolara. Danas Srbija sama ima ukupni dug od preko 24 milijardi evra, dok sve zemlje nastale posle raspada Jugoslavije imaju ukupna dugovanja od preko 120 milijardi evra.

„Dug je zao drug", govorili su naši stari, a to se kao tačno pokazuje svakim danom iznova. Osim što Srbiji otimaju i poslednju mrvicu hleba na ime kamata za kredite, strani poverioci joj nameću i kakvu će politiku da vodi. Ne radi se više samo o privrednim reformama i privatizaciji, već se od nje zahteva da se zadužuje samo kod njih, posebno kada se tim kreditima finansiraju značajni infrastrukturni projekti koji imaju stratešku važnost.

Energetika je oduvek bila jedno od preferencijalnih polja na kome se angažuju MMF, Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD), Svetska banka (SB), Evropski fond za razvoj i slični. Zbog naftnih izvora izvršene su agresije na Irak i Libiju, da bi se ovladalo bogatim rudnicima uglja i gasovodom koji snabdeva celu Evropu jeftinim ruskim gasom razorena je Ukrajina, Kosovo je oteto zbog basena Trepče...

Vlast Aleksandra Vučića je napravila nekoliko fatalnih grešaka u odnosu prema poveriocima sa Zapada. Prva je bila što je rekonstrukciju i proširenje kopova uglja i termoelektrane u Kostolcu htela da finansira kreditom od kineske državne banke i da, pri tome, kineskim, a ne evropskim kompanijama, omogući da budu izvođači najvrednijih radova.

Ukupna cena svih ovih poslova trebalo je da iznosi oko 1,5 milijardi dolara, a kajmak bi skinuli Kinezi, dok bi zapadnim bankama ostale samo mrvice. Tako je, na primer, EBRD dobio jedino mogućnost da finansira neke delatnosti iz oblasti ekologije, ali za zapadne standarde bednu sumu od 120 miliona evra. Uloga MMF-a bila je još minornija.

Sledeći pogrešan korak Vučićeve vlasti, po oceni Zapada, bilo je prepuštanje Železare Smederevo takođe kineskim investitorima. Ubrzo bi Kinezi imali veliku industrijsku zonu koja objedinjuje teritoriju od Smedereva do Kostolca, a u sredini bi bilo ušće Morave. Ta zona bi imala ne samo čeličane, fabrike, ugljenokope i termoelektrane, već i jednu od najvećih luka na Dunavu koju bi, takođe, izgradile kineske kompanije od zajma koji bi Srbiji dale kineske banke.

To je za zapadne bankare već bila kap koja je prelila čašu, pa su odmah krenuli u kontranapad. Za to im je poslužila organizacija koja se nalazi na platnom spisku Soroša i koja se veoma energično zalaže za ekologiju, bar za onu koja je po volji bankarima. Radi se o udruženju građana Cekor koje je podnelo tužbu Upravnom sudu tražeći obustavu radova u Kostolcu, jer nisu ispoštovani standardi koje je Srbija prihvatila ratifikacijom brojnih međunarodnih konvencija.

I gle čuda! U zemlji, u kojoj i najobičniji sudski postupci traju decenijama, sud je ekspresno odlučio i zabranio dalje radove! Predsednica Upravnog suda je sestra Dragice Nikolić!

Svoj doprinos ovome dala je i Rumunija koja je intervenisala preko institucija EU, jer je njena teritorija udaljena samo 19 kilometara od Kostolca.

Zahvaljujući sumanutoj finansijskoj politici Mlađana Dinkića, čiji je ideološki naslednik Aleksandar Vučić, Srbija je u okovima dužničkog ropstva. Vlada u Beogradu ne može više da vodi samostalnu politiku, već mora za odobrenje da pita zapadne bankare i kada želi da se iznova zaduži. Sve stare kolonije zapadnih sila upravo su tako i pokoravane: prvo im se nametao „finansijski savetnik", koji je vremenom postajao guverner te oblasti. Onaj ko upravlja finansijama jedne zemlje upravlja, faktički, celom tom zemljom.

Aktuelni ministar finansija u tehničkom mandatu Dušan Vujović je kadar Svetske banke i USAID-a, navodne nevladine organizacije koju finansira američka vlada. Najveći pojedinačni strani poverilac Srbije sa 1.840.818.000 evra direktnih plasmana je, zvanično, Međunarodna investiciona banka, koja je deo Svetske banke, čiji je delegat u Vladi Srbije Dušan Vujović.

On u vladi ima samo jedno zaduženje: da spreči mogućnost da Srbija izađe nekako iz dužničkog ropstva. Ovaj posao mu ne pada teško, jer mu je glavni saveznik Aleksandar Vučić koji brine samo još o stanju na računima koje kontrolišu on i članovi njegovog klana. Stanje duga Srbije ga uopšte ne zanima.

Zbog toga su javni dugovi u poslednje vreme naglo eksplodirali. Za samo četiri godine, Srbija se zaduživala prosečno za po oko dve milijardi evra godišnje, a taj se tempo poslednjih meseci ubrzava. Najvažniji poverioci, odnosno vlasnici naših dugova, su zapadne finansijske institucije. Svako novo zaduživanje Vujović dogovara sa MMF-om, jer ova institucija koordinira rad ostalih na tlu Srbije, tako da ona određuje čak i kada i koliko državnih obveznica će Srbija da emituje, procenujući to po željama i potrebama ostalih banaka da iste kupe.

Najveća stavka u direktnom spoljnom zaduživanju predstavlja upravo dug na osnovu evroobveznica, 4.728.876.000 evra.

Svakome ko čita redovne izveštaje Ministarstva finansija jasno je da je upravo MMF gazda srpskih dugova. Ova međunarodna organizacija je, zvanično, Srbiji pozajmila samo 448.304.000 evra od ukupno 13.278.172.000 evra direktnog spoljnog duga Republike (stanje na dan 30. juna 2016.). MMF se, međutim, uvek pojavljuje kao jedini pregovarač sa našom Vladom o refinansiranju ili novom zaduživanju.

Politika nekontrolisanog zaduživanja je u slučaju Kostolac dovela samo do ispostavljanja prvih računa koje Srbija mora da plati. Jureći proviziju, koja je za ceo posao trebalo da iznosi ukupno oko 100 miliona dolara, Vučić je potpuno zanemario i logiku i srpske interese. Ugovor sa Kinezima je izrazito nepovoljan po Srbiju, a zaustavljanjem radova dolazi i do zastoja povlačenja sredstava iz kredita, što za sobom povlači plaćanje penala kineskoj strani. Sa druge strane, Srbija ne može jeftino da otkaže kreditni aranžman sa Kinezima, ali ne može ni da se odupre pritiscima sa Zapada da to mora da učini.

Na kraju će se ispostaviti kako je Vučićeva katastrofalna finansijska politika Srbiju koštala više nego svi ratovi iz '90-ih zajedno.