Feljton

Ekskluzivno: "Tri pisca", delo književnika Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog disidenta (8)

Satirom na režimsku sataru

Tri najznačajnija pisca Južne Srbije s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, Stevan Sremac, Radoje Domanović i Borisav Stanković, bili su povod da Ivan Ivanović, naš ugledni pisac, disident u svim vremenima i profesor književnosti, opiše u deset predavanja na niškom Filozofskom fakultetu, svoj doživljaj njihovih ličnosti i karaktera, iz posebnog ugla književno-istorijskih istina. Ova predavanja, uobličena u višeznačnu književnu formu, slika su zaboravljenog vremena i društvenih prilika koje su tada vladale. Tu epohu i savremena književna i društvena zbivanja, Ivanović je spojio u svom delu pod naslovom "Tri pisca", koje Magazin Tabloid ekskluzivno priređuje za svoje čitaoce

Ivan Ivanović

Diskretna stogodišnjica velike podvale

Već smo videli da je Nova Srbija bila država represije prema svojim najumnijim ljudima. U romanu „Vojvoda od Leskovca" citirao sam vojvodu Milosava Lapovca, koji je od gospodar Miloša tražio da pobije sve pismene ljude u Srbiji, kao odgovor na bunu koju je vodio Miloje Đak (Đak zato što je učio školu) protiv Miloševog apsolutizma.

U Prolegomeni za ovaj rad, „Oslobođenje Južne Srbije", naveo sam kako je prošao u Srbiji Vuk Karadžić, kad je pokušao da joj pomogne da uspostavi konstituciju (pravo) u njenoj upravi. Jedva je uspeo da iznese živu glavu kad su na njega ustali Miloš i njegovi doglavnici, što je hteo da Evropu donese u Srbiju. Miloševa Srbija je bila turska a ne evropska država, u njoj su intelektualci bili nepoželjni.

Takođe sam u tom radu naveo kako je prošao Svetozar Marković kad je pokušao da u Srbiji promoviše socijalističke ideje, potekle iz Pariske komune. Vlasti su ga osudile na devet meseci zatvora, koje je proveo u požarevačkoj kaznioni, da bi ga potom proterale iz Srbije. (Svetozar je ubrzo umro, jer mu se na robiji pogoršala bolest tuberkuloze koju je zaradio još u Rusiji.)

Ništa bolje nije prošao ni njegov đak Pera Todorović, koji je zbog štampane reči u događaju nazvanom Crveno barjače dobio četiri godine robije! Da bi se spasio robijanja, Pera je najpre učestvovao kao dobrovoljac u ratu za oslobođenje Južne Srbije (izvanredna proza „Dnevnik jednog dobrovoljca"), a potom emigrirao iz zemlje, da bi se vratio posle opšte amnestije.

Pera je ponovo dopao robije 1883. godine, kad je izbila Timočka buna protiv ukidanja narodne a uspostavljanja stajaće vojske, za koju su okrivljeni Radikali. Cela Uprava Radikalne stranke bila je uhapšena (jedino je uspeo da pobegne u Bugarsku Nikola Pašić) i presudom prekog suda u Zaječaru osuđena na smrt. Kralj Milan je neke radikalske prvake pomilovao (presuda je preinačena na doživotnu robiju), među njima i Peru Todorovića.

Posebno sam se osvrnuo na sudbinu pukovnika Jevrema Markovića, Svetozarevog brata. Jevrem je bio vojnik i političar, jedan od osnivača Narodne radikalne stranke. Kralju Milanu je bio trn u oku, jer je kralj zazirao od vojske, koja bi mogla da ga zbaci s prestola. U vojsci je stekao veliku popularnost, što je u kralju izazvalo paranoju. U montiranom procesu u Aranđelovcu, Jevrem je optužen za učešće u tzv. Topolskoj buni, kad je jedan vod narodne vojske odbio da položi zakletvu. Iako Markovićeva veza sa bunom nije dokazana na sudu, pukovnik je bio osuđen na smrt i streljan. Smatra se da je to bila lična kraljeva odluka. (Samo Jevrem nije bio pomilovan.)

Nekoliko reči o pokušaju atentata na kralja Milana, koji je učinila Jevremova udovica Jelena - Ilka u Sabornoj crkvi u Beogradu: to je bilo 11. oktobra 1882. godine kad se kralj vratio u Srbiju iz jednog od svojih mnogobrojnih putovanja. Ilka je iz revolvera pucala u kralja iz neposredne blizine, ali je promašila. U istrazi vlast se trudila da dokaže da je atentat bio delo radikala, budući da se Jevremova udovica družila sa radikalskim prvacima Perom Todorovićem i Rašom Miloševićem. Uhapšeno je nekoliko lica, ali je u zatvoru ostala samo Jelena Lena Knićanin, udovica takođe pukovnika Antonija Knićanina, koji se borio za srpsku Vojvodinu.

Dve Jelene su bile intimne prijateljice i zajednički su pripremale atentat. Jelena Knićanin je osuđena na zatvor, ali je ubrzo pronađena obešena u svojoj ćeliji. Lekarska komisija je utvrdila samoubistvo, ali je dr Lazar Paču (kasniji čuveni Pašićev ministar finansija) odbio da potpiše takav nalaz.

Ilka Marković je posle duge istrage osuđena na smrt 12. aprila 1883. godine, ali je kralj Milan „velikodušno" preinačio osudu na dugogodišnju robiju. Samo nekoliko meseci kasnije i Ilka je pronađena mrtva u Požarevačkom zatvoru, ugušena peškirom. Lekarska komisija se ovoga puta složila da se radi o samoubistvu, jer je Ilka već pokušavala taj čin u zatvoru.

No nas ovde interesuje suđenje piscima. Opet ću da koristim jednu knjigu Piroćanca Dragoljuba Vlatkovića, ovoga puta „Suđenja srpskim piscima".

"...Protiv birokratskog i apsolutističkog režima Obrenovića istupili su mnogi srpski pisci. Još od poznatog Vukovog pisma knezu Milošu iz 1832. godine, preko Zmajevih „jututunskih" pesama, pa sve do Domanovićevih satiričnih pripovedaka i političkih basana Milorada Mitrovića, mnogi srpski pisci uzimali su na nišan, nekad više nekad manje, Obrenoviće i njihovu vladavinu u Srbiji. Takvih humorističko-satiričnih dela bilo je naročito u drugoj polovini XIX veka, u vreme pokreta Svetozara Markovića i u toku vladavine dva poslednja Obrenovića - Milana i Aleksandra. Tada su, kao što je poznato, gotovo svi naši pisci negovali političku satiru, a pokretano je i izdavano mnogo šaljivih listova (Vragolan, Vrzino kolo, Ćosa, Brka, Grbonja i mnogi drugi) u kojima su ismejavane i napadane političke nakaznosti onog vremena..."

Obrenovići protiv Ilića

Od pisaca prvi je na udar došao Đura Jakšić. Obrenovićevski režim se naročito okomio na braću Iliće, Dragutina i Vojislava, sinove političara i pesnika Jovana Ilića.

Sva četiri Jovanova sina (Milutin, Dragutin, Vojislav i Žarko, svi pesnici!) bili su protivnici i kritičari autokratskog režima Milana Obrenovića i kao takvi došli pod udar tog režima. Kralj Milan ih je lično gonio.

Tako je najstarijem od njih, Milutinu, odbio da potpiše ukaz o unapređenju u službi i svojeručno izbrisao njegovo ime iz spiska državnih činovnika, govoreći: „Neću da vidim nijednog Ilića u državnoj službi!"

Prvi se kralju zamerio Dragutin Ilić. Politička opredeljenost Vojislavljevog starijeg brata bila je nedosledna, pa čak i protivurečna. Počeo je u pokretu Svetozara Markovića („I on je", kaže Skerlić, ,,kao i toliki drugi, nekad služio svoj dvogodišnji rok u socijalizmu"), da bi kasnije postao protivnik tog pokreta (kao i Vladan Đorđević). Sarađivao je u radikalskim listovima, čak je bio za vreme radikala i opštinski kmet, ali je bio i sekretar prekog suda koji je sudio timočkim zaverenicima 1883. godine! U sporu između kralja Milana i kraljice Natalije držao je kraljičinu stranu, pa je otmica kraljice iz ruku policije 1891. godine, kako je sam rekao, bila „njegovo delo". U spoljnoj politici bio je zakleti neprijatelj Austro-Ugarske i predani pobornik „zaštitničke majke Rusije". Pisao je o Austro-Ugarskoj kao ,,crno-žutoj nemani" koja ima „razapete vigove" prema Srbiji. „I zacelo", kaže u jednom takvom napisu, „ako pogledamo na prošlost ili sadašnjost ili na onu austrijsku pripremu za budućnost, svuda ćemo videti jedno te jedno: težnju austrijske prevlasti na Balkanu".

„...Blagodareći kralju Milanu i njegovim doglavnicima, postali smo 'austrijski izmećari' i kao nezavisna kraljevina pali u najveću zavisnost od Austrije", pisao je Dragutin. „...Posle Berlinskog kongresa postala je Srbija lutka na dvoru austrijskih spletaka koje danas po svojoj volji upravljaju".

Antiaustrijski stav, netrpeljivost prema kralju Milanu, mržnju prema naprednjačkoj vladi, ali i nezadovoljstvo radikalskom upravom, Dragutin Ilić je pokazao ne samo kao novinar nego i kao književnik. U svojoj „istočnoj povesti" pod naslovom "Karaveštac", Dragutin Ilić opisuje izmišljenu istočnjačku zemlju Farzi-stan i njenog Šaha, sa očiglednom aluzijom na Srbiju i kralja Milana.

Satira je objavljena u Dnevnom listu početkom 1888. godine, ali je policija odmah zabranila ovaj broj novina. No, ta je zabrana „kasno došla, te su žandarmi jurili iz dućana u dućan, pa su čak upadali i u privatne stanove, tražeći da im se izda broj". Uprava grada Beograda je već bila pripremila „tužbu protiv Dragutina za veleizdajničko pisanje, te Dragutin, pre nego što je uspela policija da ga u svoje ruke dokopa, pređe 12. maja 1888. godine u Zemun i odatle u Novi Sad".

Ali, za pisca ove satire i otvorenog neprijatelja Austro-Ugarske nije bilo mesta gde bi se sakrio i skrasio. Ma gde se našao, špijuni kralja Milana su ga pronalazili, a austrijska policija progonila. Iz Zemuna je odmah morao preći u Novi Sad. No, čim je tamo stigao, kralj Milan je „preko austrougarskog poslanika zahtevao ili da ga novosadska policija preda srpskoj ili da ga iz tog mesta ukloni". U „srpskoj Atini", nije mogao biti ni puna tri dana. Trećeg dana mu je šef novosadske policije Bala naredio da u roku ,,od dva sahata" napusti Novi Sad. Ilić je, po savetu nekih prijatelja, prešao u Kamenicu. Po najvećoj kiši morao je preći novosadski most. Ali ni onde nije mogao dugo ostati. Posle dve ili tri nedelje naredili su mu da napusti Kamenicu. Nije imao kada ni da potraži kola, nego je na taljigama napustio ovo mesto.

Iz Kamenice je Dragutin otišao u Sremske Karlovce. Kad je shvatio da ga špijuni kralja Milana lako pronalaze u većim mestima, rešio je da spas potraži kod kaluđerske braće u manastiru Kovilj. Ni ovde nije dugo ostao, morao je da pobegne u Gospođince. Policija nije mogla da mu uđe u trag gotovo mesec dana, a onda ga je i tu našla. Veliki župan Rajić mu je naredio da u roku od dvadeset četiri sata napusti Gospođince i Šajkašku. Ponovo je pobegao u Novi Sad i vozom jedva uspeo da umakne u Peštu.

Kao simpatizer Rusije i propagator njene politike, Dragutin je tada rešio da utočište potraži u ovoj velikoj slovenskoj zemlji. General Černjajev, koga je poznavao još od srpsko-turskih ratova, i mitropolit Mihailo, koji je kao izgnanik živeo u Rusiji, pozvali su ga k sebi. Na granici, međutim, ruska pogranična policija nije htela da ga pusti da uđe u Rusiju, nego ga je obratnim vozom vratila u Čebinu. I tu nije dugo: ostao. Ipak, više nije ni smeo ni mogao pomišljati da živi na teritoriji „Trojednice", te se rešio da pređe u Rumuniju. Preko Oršave je došao u Turn-Severin, malo mesto blizu granice u kojem je bilo srpskog življa (tu je kasnije i Vojislav „bežao" iz Srbije).

Stvar se još više iskomplikovala kada je neki kraljev špijun podmetnuo Iliću pištolje i optužio ga da u Rumuniji naoružava ljude za upad u Srbiju. Dragutin je ponovo morao da beži pred poterama. Vozom je došao u Bukurešt, ali je bio primoran da napusti Rumuniju. Otišao je u Ruščuk (u Bugarsku), ali ga je i odatle tamošnja policija proterala. Posle toga, preko Pančeva i Zemuna, prešao je u Zagreb, ali je i dalje bio pod prismotrom policije.

Posle abdikcije kralja Milana (1889) data je amnestija za sve političke krivce. Dragutin se vratio u Beograd, ali za njega u njegovoj otadžbini nije bilo državne službe. Volja abdiciranog kralja se i dalje osećala. Uskoro je (zbog one otmice kraljice Natalije) morao opet da beži iz Srbije.

Dragutinov brat Vojislav Ilić, za koga se obično kaže da je tvorac moderne srpske poezije, bio je takođe progonjen u Srbiji.

"...Da li seljak ima prosjačko odelo"

Najbolje svoje satirične pesme Vojislav Ilić je spevao uglavnom u razmaku od nekoliko godina (1886-1889) kada je i apsolutizam bio na vrhuncu, ali je i u narodu sve više i sve otvorenije izbijalo nezadovoljstvo Milanovom austrofilskom spoljnom i reakcionarnom unutrašnjom politikom. Početkom 1887. godine, Ilić je ispevao i tri tada zapažene satirične pesme: Maskenbal na Rudniku, Rudnikova ispovest i Kralj Ričardo, zbog kojih je doživeo mnoge neprijatnosti, a zbog Maskenbala je išao i na sud.

Pesma Maskenbal na Rudniku bliska je shvatanju Svetozara Markovića o odnarođenosti i parazitstvu dvora, dvorske kamarile i birokratije, s jedne, i eksploatisanja i ekonomskog propadanja seljaštva, s druge strane.

Podsticaj da napiše ovu pesmu Vojislav je našao u stvarnosti Srbije. U tadašnjoj opozicionoj štampi često se pisalo o teškom položaju seljaka. Nasuprot tome, kralj i birokratija živeli su u izobilju i neradu. Dvor je najčešće davao primer svoj srpskoj „gospoštini" kako treba živeti i provoditi se - preko zime na balovima, a preko leta u banjama.

Pesma Maskenbal na Rudniku ima dva dela. U prvom, opširnijem, pesnik izobličava dvorsku kamarilu, a u drugom, kraćem, daje impresivnu sliku bede srpskog seljaka. U pesmi se najpre ismeva austrofilska politika srpskog dvora. Predsednik odbora koji je „određen da predstavlja cara" imaće na grudima Orden zlatnog runa (austrijsko odlikovanje). Odbornici - gomila satrapa. Tu su zatim „gospođice lepe i gospođe mlade" koje će kao prave hetere „predstavljati gole nimfe i najade" (aluzija na Milanovu milosnicu Artemizu Hristić koja je tih godina bila „domaćica" u dvoru). A onda dolaze veoma sarkastični stihovi:

Za veselje takvo i za ljubav njinu,

Sam načelnik pristo' da predstavlja svinju...

Da bi na balu bili zastupljeni svi društveni slojevi, trebalo je pozvati i jednog seljaka „da predstavlja sobom hromoga prosjaka".

Ali tu se društvo zabrinulo celo,

Da li seljak ima prosjačko odelo?

Jedna mudra glava reši zbrku celu:

- Pa nek seljak dođe u svome odelu

Neposredan povod da napiše pesmu Vojislav je dobio u jednom maskembalu, koji se tih dana zaista i održao. To nam potvrđuju ne samo Skerlićeve reči da je ova pesma ispevana „odmah posle jednog skandala na jednom dvorskom maskenbalu" već i izveštaj sa prvog srpskog maskenbala. Maskembal je održan 13. januara 1887. godine u kući kraljevog rođaka Aleksandra Konstatinovića, a izveštaj sa njega objavljen je u Novom beogradskom dnevniku od 20. januara 1887. godine.

U tom izveštaju se kaže: „Beograd dosad nije video maskenbal, zato je pojmljivo da je sve što je moglo računati na pristup, sa najvećim nestrpljenjem očekivalo tu svečanost. Veličanstvena palata kiptala je u ukrasu rastinja i dekoracija sviju vrsti; na kapiji, na stepenicama i u koridoru čuvali su počasnu stražu dvorski žandarmi u velikoj hali. Sakupio se cvet društva, a na čelu Njegovo Veličanstvo; dalje svi ovdašnji zastupnici stranih sila i nekoliko stranih oficira".

Vojislav Ilić je pesmu potpisao pseudonim „Crni domino". Upravo ovaj pseudonim je bio iluzija na kralja koji je na balu nosio ,,dominos". Štaviše, kralj je u Ilićevoj pesmi predstavljen bez krune. I baš zato što se drznuo da ismeje samog vladara, a ne što je uvredio načelnika okruga rudničkog, Ilić je optužen i izveden pred sud.

Uprava grada Beograda tužila je najpre Sudu varoši Beograda urednika lista Novi beogradski dnevnik u kome je pesma, pod pseudonimom, objavljena, i list Odjek u kome je pesma preštampana. Uprava grada je tražila da se oba urednika kazne zbog ovih inkriminisanih stihova: Za veselje takvo i za ljubav njinu, Sam načelnik pristo da predstavlja svinju

Međutim, na saslušanju urednici su odali autora i tako skinuli odgovornost sa sebe.

Varoški sud je odmah pozvao Vojislava Ilića. I njemu su rekli (posebne tužbe izgleda da nije bilo) da ga Uprava grada optužuje što je pomenutim stihovima uvredio načelnika okruga rudničkog. Pesnik se branio da u njegovim stihovima nema ličnih uvreda, a najmanje za načelnika okruga rudničkog. Kao dokaz naveo je da tih dana nije čak ni bilo načelnika u ovom okrugu (10-15 dana pre toga bio je službeno premešten). Osim toga, u ovakvim slučajevima kada je neko lično uvređen, po tadašnjim zakonskim propisima, morao je sam podneti tužbu. I kako nije bilo lica za koje je Uprava grada tvrdila da je izloženo podsmehu, odnosno nije bilo njegove tužbe, onda, rekao je Ilić, „još manje može biti tužbe policijske vlasti kao nezainteresovane u ovoj prilici".

Sud nije hteo da prihvati pesnikovu odbranu. Smatrao je da u ovom delu postoji krivica, jer je „naneta uvreda vlasti Načelstva okruga rudničkog predstavljenjem šefa toga nadležateljstva pogrdnim izrazima i imenom". Sud je, dakle, našao da je „pisac pomenute pesme ovakvim svojim radom namerno išao na to da nanese uvrede vlasti", te ga je oglasio krivim i stavio pod sud, s tim da se može braniti iz slobode.

Vojislav Ilić nije, naravno, bio zadovoljan ovom odlukom i odmah je podneo žalbu višem sudu. Tako je čitav taj predmet 13. februara te godine poslat Kasaciji da ona oceni zakonitost odluke. Kasacioni sud vsć sutradan, 14. februara, raspravljao je po ovom predmetu. Ali, sve sudije nisu bile jedinstvene u stavu i odluci. Dvojica (M. Bačović i M. Damjanović) smatrali su da u pesmi „zbog koje se optuženi optužuje nema kaznenoga dela, jer se ne zna na koga se odnosi", te su tražili da se rešenje poništi, dok su trojica (većina) smatrala da ima pesnikove krivice i odgovornosti. Kasacija je tako donela odluku kojom se odbacuje žalba, a rešenje Varoškog suda priznaje kao pravosnažno.

Pesnik na sudu

Suđenje Vojislavu Iliću održano je pred Varoškim sudom 6. marta te iste, 1887. godine. Velikom pesniku je sudio, odnosno predsedavao suđenju, Kosta N. Hristić, pobratim Laze K. Lazarevića (čijom se sestrom Poleksijom pisac „Švabice" oženio). Iako iz poznate režimske porodice, Kosta Hristić nije bio tako strotgu kažnjavanju „prestupnika" za „štamparske krivice". Pokazao je više samostalnosti i savesnosti no predsednik Apelacionog suda Đoka Stefanović. Naime, drugostepeni sud znao je samo za maksimalne kazne, a teško onome ako se na odluku prvostepenog suda žalio i državni tužilac.

Tada se zatvor nije više odmeravao nedeljama i mesecima već - godinama. Novinarima i književnicima sudilo se tada, kako se primećuje u listu Nova ustavnost (u broju od 6. jula 1887), „strože nego onima koji obijaju tuđe dućane".

Vojislav Ilić se branio da u njegovoj pesmi nema ni lične uvrede ni omalovažavanja vlasti. Rekao je da se maskenbalovi održavaju i u drugim zemljama, pa i kod nas („maškare"). Na njima svako uzima masku kakvu hoće, pa ,,niti je to podrugljivo za onoga koji takvu masku na sebe uzima, niti bi se mogao zato okriviti onaj koji o tome priča". Naveo je još kako je Novi beogradski dnevnik nekoliko dana pre pojave njegove pesme pisao o ovom maskenbalu. ,,Za taj izveštaj", rekao je Ilić, "Novi beogradski dnevnik nije bio optužen, niti bi optužbi bilo mesta, pošto, prema svemu izloženom, maska koju je dotični načelnik uzeo na sebe nimalo ne omalovažava njegov čin i dostojanstvo". ,,I kada sve to stoji", istakao je optuženi, „onda se ne može nimalo zameriti pesnicima koji u svojoj mašti izmisle takvu jednu zabavu, na kojoj jedan izmišljeni načelnik uzima oblik svinje". Zamolio je sud da ga oslobodi svake odgovornosti.

Sud nije usvojio pesnikovu odbranu. Po njegovoj oceni, kako je rečeno u obrazloženju presude, ova odbrana ,,ne zaslužuje pažnju suda", jer je „dokazana namera optuženoga Vojislava da je ovakvom svojom radnjom išao na to da učini obrazloženu krivicu". Uzimajući ipak u obzir da Ilić do tada nije bio kažnjavan i da je dobrog vladanja, sud je doneo odluku da se kazni sa „dve stotine dinara novčane kazne, s tim ako ovu sumu ne htedne li ne može platiti, da mu se ista zameni sa dvadeset dana zatvora". Pored toga, da plati i petnaest dinara za sudske troškove.

Presudom Varoškog suda nisu bili zadovoljni ni optuženi ni državni tužilac, te su se obojica žalili Apelaciji. Naravno, apelacioni sud je, kao i mnogim drugim, povećao kaznu Iliću. A da bi mogao doneti strožu kaznu, drugostepeni sud je, kako se to stručno kaže, prekvalifikovao pesnikovu krivicu. Nađeno je da Ilić nije lično vređao načelnika kao predstavnika vlasti („pa bio to načelnik ma koji"), ali je ipak za to delo doneo kaznu od tri meseca zatvora.

Međutim, ni sve sudije apelacionog suda nisu imale jedinstven stav o Ilićevoj krivici. Sudija Đ. Blagojević, dao je odvojeno mišljenje po kome u pesmi „nema oporočavanja ili ismejavanja zakona, naređenja vlasti ili pojedinih činovnika, a nema ni govora o kakvim njinim zakonim uređenjima sa kojima bi ih mrzosti i prezrenju izlagali", pa je „mnenja da se optuženi Vojislav za ovo delo pusti ispod suđenja". No, kad je većina smatrala da je Ilić kriv i da ga treba kazniti, to je sudija Đ. Blagojević dodao na kraju svoga odvojenog mišljenja da u takvom slučaju „odobrava presudu Varoškog suda".

Iako je Iliću, koji je bio dužan na sve strane i teško i nesređeno živeo, i prva novčana kazna bila velika, druga mu je bila teža jer je morao ići u zatvor. Nije bilo drugog izbora do okušati sreću još i sa Kasacijom koja je ocenjivala zakonitost rešenja i prvostepenog i drugostepenog suda. Svoju žalbu Kasaciji Ilić je predao Varoškom, a ovaj je ceo predmet 15. aprila 1887. godine dostavio Kasaciji na rešavanje.

Kasacioni sud „u I odeljku svome" razmotrio je, po žalbi optuženog, presudu Apelacionog suda i „našao da ista ne odgovara zakonu". U svojim primedbama I odeljak Kasacije zamera Apelacionom sudu što Ilićeve već citirane stihove nije uzeo kao ličnu uvredu načelnika okruga rudničkog, a kaznio ga ipak po paragrafu „po kome se traži i između ostalog i to da neko javnim potvrđivanjem izmišljenih ili izopačenih stvari ili javnim oporočavanjem i ismevanjem uređenja državnih ili zakonskih naređenja vlasti ili pojedinih činovnika ove mrzosti ili prezrenju izlaže". I kako se Ilićevom pesmom „ne ismeva nikakvo zakono naređenje", a samo „pak zvanje bez veze sa izvesnom ličnošću koja taj položaj zauzima, ne može biti ni predmet obične uvrede". Kasacija je bila mišljenja da Vojislava Ilića treba osloboditi kazne.

Apelacija je primedbe kasacionog suda usvojila i oslobodila pesnika. Novi beogradski dnevnik u broju od 6. maja 1887. godine doneo je sledeću belešku: „G. Vojislav Jov. Ilić koji je zbog pesme Maskenbal na Rudniku, u malom podlisku našem, osuđen od Varoškog suda na 20 dana, a Apelacijom na tri meseca zatvora - oslobođen je kazne, po primedbi Kasacije, koju je i Apelacija usvojila".

Vojislav Ilić je prošao bez kazne, ali posledice ovog sudskog procesa i policijskih potera bile su za njega velike, čak sudbonosne. Kako se kaže u jednom polemičkom napisu Dnevnog lista (u broju od 5. februara 1894), Vojislav se ,,morao kriti po Topčideru i Košutnjaku od gonioca i špijuna naprednjačkih". Tada se veoma ozbiljno razboleo i, kako se kaže u istom listu, „prvi put propljuvao krv". Crni domino je zavio u crno ne samo srpski narod nego i srpsku literaturu.

(Nastavak u sledećem broju)