Pogled iz Moskve

Kako su se farmeri iz Stavropolja borili protiv „kolhoznog lobija"

Slobodni seljaci

Moj dobar prijatelj i veoma dobar farmer, Aleksej Černigovski, na svom imanju postavio je dve biste. Jednu - Petru Arkadjeviču Stolipinu, a drugu Josifu Visarionoviču Staljinu. Kada sam video ovaj čudni „komšiluk", pitao sam Alekseja Petroviča kako se kod njega razvila simpatija prema ovim dvema potpuno različitim istorijskim ličnostima, opisuje Sergej Ivašćenko slučaj farmera Černigovskog i borbe za svoj status stavropoljskih farmera koji su uspeli da se odupru moskovskim oligarsima da im ne otmu zemlju, koju im je nameravao pokloniti gubernator Vladimir Vladimirov

Piše: Sergej Ivašćenko

U vezi sa Stolipinom mi je sve jasno. Aleksej Černigovski, bivši profesor muzike, postao je farmer početkom devedesetih godina 20. veka. On je najsvetliji predstavnik farmera za koje je ratovao Pjotr Arkadjevič, a koji su, prema njegovim zamislima, trebalo da postanu osnova ruskog društva, njegov oslonac i garancija prosperiteta države. Staljin je, faktički, uništio sve što je stvorio Stolipin. Kolektivizacija predstavlja potpunu suprotnost Stolipinovim reformama. Aleksej Petrovič tako je objasnio svoj stav. Obe ove istorijske figure su državnici koji, za razliku od Gorbačeva i Jeljcina, državu nisu rasturali, već su je jačali. Zato i stoje jedan pored drugog.

Paralele koje se ukrštaju

Za mene, ovakav komšiluk ukazuje na trenutno stanje ruskog sela. Nasleđe obe ove istorijske figure do današnjeg dana je živo u Stavropolju. Agrarna privreda oblasti, pa i celog juga Rusije, razvija se u dva smera. Prvi čine bivši kolhozi i sovhozi koji su danas postali seoske zemljoradničke zadruge, društva sa ograničenom odgovornošću (d.o.o.), ali koji se u svojoj suštini nisu promenili. Njihovi članovi su vlasnici akcija nad zemljom, nominalno vlasnici zemlje, koji su dobrovoljno potpisali ugovor o zakupu sa administracijom kolhoza/sovhoza i koji za to dobijaju određenu platu. Ti ljudi ne utiču na politiku zadruge, oni su obespravljeni, kao nekadašnji kolhoznici. Novi rukovodioci ovih kooperativa imaju još veću vlast nego što su je imali njihovi prethodnici u sovjetskim vremenima.

Drugi smer predstavlja farmerska poljoprivredna proizvodnja koja je nastala 1991. godine. Po broju farmerskih gazdinstava, Stavropolj zauzima jedno od prvih mesta u Rusiji, a Asocijacija poljoprivrednih gazdinstava (farmera) i poljoprivrednih zadruga (AKKOR) ove oblasti je prošle godine proglašena najboljom u zemlji.

U rukama farmera je 30% svih obradivih površina, odnosno trećina bruto poljoprivrednog proizvoda. Farmeri su čisti vlasnici, odnosno oni za koje se i borio Stolipin.

Poslednjih deset godina u oblasti se pojavio i treći činilac agrarne privrede - poljoprivredni holdinzi. To su velika poljoprivredna preduzeća koja su stvorena kapitalom čije poreklo nije u poljoprivredi. Kao po pravilu, njima vladaju moskovski bogataši koji nemaju veze sa poljoprivredom, a koji za menadžere često postavljaju predsednike nekadašnjih kolhoza koje su uništili i kupili. Holdinzi umnogome liče na nekadašnje kolhoze. Samo što tu postoji još veća otuđenost između vlasnika akcija i upravljačkih struktura. Holdinzi, takođe, u velikoj meri uzimaju zemlju u zakup, ali je i kupuju, plaćajući mnogo više od farmera. Takve „gostujuće" gazde nazivaju investitorima, ili privremenim gazdama.

Kada bi sva ova tri smera tekla paraleleno, mirno konkurišući jedni drugima, ne bi bilo nikakvih problema. Ali, stvar je u tome što predstavnici stare kolhozne elite i nove (investitori) ne žele da idu paralelnim smerovima. Novim biznis ajkulama, nakon što su zagrizle ukusan zalogaj plodne stavropoljske zemlje, apetiti su porasli, i oni žele sve veće zalogaje. Stare strukture se protive i žele da sačuvaju svoje mesto pod suncem. Boreći se međusobno, oni sa čežnjom gledaju na 30% zemlje koju obrađuju farmeri. Istorijski gledano, farmeri su od devedesetih godina bili nevoljena deca stavropoljskih vlasti, koje su podržavale tradicionalnu kolhoznu orijentaciju. Iako se sada poboljšao odnos prema farmerima, jer je nemoguće ne videti njihova dostignuća, kolhozni lobi je, kao i pre, najuticajniji. Oni su pokušali da od vlasti izdejstvuju za sebe prednost u borbi sa holdinzima, a da istovremeno ograniče uticaj farmera, kao najslabije karike u ovom trostrukom lancu.

Drakonska norma

Prošle godine, u agrarnom komitetu Stavropoljske oblasne Dume, rodila se ideja da se podigne minimalna zemljišna kvota potrebna za izdvajanje iz kolektivne zemlje ili za ponovno zaključenje ugovora o zakupu ili ako je reč o prodaji zemlje, sa 30 hektara na 2.500 ha (!). Takva drakonska mera ne postoji ni u jednom regionu Rusije. Ograničenja ili nema, ili ne prelaze 100-200 hektara, i to samo u dve-tri oblasti.

Ovu normu su oblasni zakonodavci odlučili da uvedu zbog borbe protiv investitora, moskovskih ili još češće stranih kompanija, koje kobajagi čekaju i samo gledaju kako da otmu stvaropoljsku zemlju. Nije sporno da problem postoji. Primera ima bezbroj. A problem je postao posebno izražan ove godine, kada ističe zakup najma za većinu vlasnika zemlje.

Ali, prilikom pažljive analize ovog dokumenta odmah postaje jasno kome on ide u prilog. Naravno, starim kolhoznim strukturama. Nepristrasna i stručna analiza pokazuje da ovaj zakon ne bi naneo naročitu štetu interesima holdinga.

Jer, njima je svejedno da li će kupiti 2,5 ili 5 hiljada hektara. A po farmerima i po vlasnicima zemlje ovaj zakon bi nesumnjivo mnogo jače udario. On bi faktički stavio krst na širenje postojećih farmerskih gazdinstava i na stvaranje novih, jer samo nekolicina njih ima materijalnu snagu da kupi ili iznajmi 2,5 hiljade hektara zemlje. I vlasnici zemlje bi se na ovaj način pretvorili u kmetove vezane za bivše kolhozne strukture.

Shvativši kakva im opasnost visi nad glavom, obično razjedinjeni farmeri su se ozbiljno aktivirali. Organizovani su mitinzi, sastanci, kongresi. Farmeri su konačno počeli da se osećaju kao jedinstvena zajednica koja ima iste ekonomske i društvene interese.

Sve se završilo tako što su i na Sveruskom kongresu Asocijacije poljoprivrednih gazdinstava (farmera) i poljoprivrednih zadruga stavropoljski farmeri jasno zauzeli stav, nalazeći podršku farmerske zajednice cele zemlje. I Ministarstvo poljoprivrede Rusije je podržalo slobodne farmere. Posebno je ministar Aleksandar Tkačev nazvao plan oblasnih vlasti šetetnim i glupim, i obećao je da će uticati na guberntora Vladimira Vladimirova.

Raširivši se po Rusiji, ovaj skandal je uticao i na rejting gubernatora Vladimirova, koji je, po ocenama medija, pao na 20%. Na kraju je rukovodilac oblasti vratio stvar na početak i promenio već potpisani zakon. Sada je minimalna zemljišna kvota jednaka veličini jedinice zemlje koja preovlađuje u oblasti Stavropolja.

Razumno i pravdeno. Kolhozni lobi je pretrpeo poraz, farmeri su pobedili i vratili se u stanje hibernacije.

A zašto je potrebno štititi njihove interese, zar oni ne predstavljaju lidere agrarnog biznisa u oblasti? Nažalost, tako misle mnogi koji su na vlasti u regionu. Ali, to je kratkovida i štetna politika, koja može da dovede do smrti stavropoljskog sela, koje je još uvek živo, za razliku od sela i zaselaka centralne Rusije.

Upravo te pretnje su se nadvile nad seoskim teritorijama celog juga. U Stavropoljskoj oblasti se razrađuju budući scenariji za rusko selo. Dokazaću na nekoliko primera vrednost poljoprivredne proizvodnje za našu zemlju, kao nasleđa velikog reformatora Stolipina.

Zašto poljoprivrednike treba zaštititi

Imam veliki broj zapažanja o tome gde ljudi sa sela mogu nesmetano, radosno da žive. Znate gde? Tamo gde postoje razni oblici vlasništva. Uzmimo, na primer, velika naselja u Stavropolju, kao što je selo Kazminsko, Kočubejevskog okruga i selo Grigoropoliskaja, Novoaleksandrovskog okruga. U oba ova naselja postoje jaka, čak i veoma jaka poljoprivredna gazdinstva koja su taj status zadržala još od sovjetskih vremena. Dobro? Da. Ali, postoji jedna poteškoća. U tim mestima praktično nema farmi.

I šta vidimo? Sasvim prosečnim standardom živi većina stanovništva. Pošto su ova gazdinstva imala status farmi za uzgoj rasnih grla, tu nije bilo deljenja zemlje. Uz to, autoritet rukovodilaca u čije simpatije prema poljoprivredi teško može da se posumnja, učinio je svoje. I sada, naspram dobro održavanih polja Kazminskog, vidim sivkaste kuće seljaka, kao iz sovjetskih vremena. Tačno je da ljudi u Kazminki ne žive u bedi, ali nisu ni bogati. Situaciju su mi ovako objasnili: većina ima posao, a ako bi smanjili broj zaposlenih za polovinu, plate bi porasle. Ovako gazdinstvo ispunjava socijalnu misiju očuvanja radnih mesta. Ista je slika i u selu Grigoropoliskaja.

Zar ne bi bilo bolje dati ljudima pravo na izbor? Ko želi, neka radi za platu, a ko oseća da ima snage, neka postane farmer. I neka se obogati, ako može da se izdigne iznad srednjeg nivoa radne efikasnosti i posvećenosti. Ali, ne.

A u selu Rasševatskaja, u Novoaleksandrovskom okrugu, stvari su se drugačije razvijale. Ovde ima oko 50 farmi različitih nivoa, postoji jak kolhoz (zadruga) Domovina. Tu količinu stranih automobila nisam video ni u jednom drugom selu u ovom okrugu, a lepe vile ovde niču kao pečurke posle kiše. Farmeri žive dobro, zato što rade za sebe i postižu veoma dobre rezultate. Dobro žive i njihova deca, koja su u 90% slučajeva nastavila posao svojih očeva. Dobro žive i oni koje farmeri zapošljavaju, jer je, po pravilu, reč o visokostručnom kadru, sve skitnice i pijanice su „isfiltrirane". I kome od toga može da bude loše?

Rukovodilac Domovine, heroj rada Stavropoljske oblasti Viktor Dubina - dobar je poljoprivrednik. Nemam ništa protiv njegovih poslovnih kvaliteta i znanja. Ali znam da on veoma ne voli farmere, stalno je u konfliktu sa njima. Ljuti ga njihova nezavisnost, stari rivalitet sa slobodnim farmerima otežava mu život. Da je po njegovom, on bi ih sve davno rasterao. Ali, hvala Bogu, to nije u njegovoj moći.

Neću zaboraviti kako mi je pomenuti farmer Aleksej Černigovski pokazao lepu sliku iz Turkmenskog rejona. Sa jedne strane puta - siromašno stanovništvo kavkaskog sela, kao iz vremena od pre 30 godina. Sa druge strane - velelepne vile. Ispostavlja se da tamo gde je siromaštvo žive oni koji su ostali u kolhozu, tamo vladaju jad i beda. Vile imaju oni koji se nisu plašili da krenu u samostalni biznis, uglavnom iz oblasti stočarstva. Uprkos činjenici da nema dovoljno pašnjaka. Zar to nije rečit argument u prilog malog biznisa?

Sada poljoprivrednike prvog talasa menjaju njihova deca, pa čak i unuci. Znam mnogo mladih ljudi koji su svoju sudbinu vezali sa sudbinom zemlje. Kao po pravilu, oni ne zaostaju za svojim roditeljima, a često su ispred njih po znanju, kako opštem, tako i onom koje se odnosi na posao. To je normalno. Tako i treba da bude.

Evo, recimo, braća Sergej i Dimitrije Koljesnikov iz sela Rasševatskaja. Oni su ubedili oca Aleksandra Petroviča da osim ratarstva počne da se bavi i stočarstvom. Gaje Hereford goveda, a za taj biznis su dobili veliki državni grant (namenska sredstva koja se dodeljuju za određeni projekat). Nisu se bojali, jer je Sergej učen momak, doktor ekonomskih nauka. Braća planiraju da gaje čistokrvna grla, što traži veliko znanje i istrajnost.

Ili, Roman Ponomarjev iz sela Krasnog u Gračevskom okrugu. On i njegov otac Aleksandar Nikolajević počeli su da gaje lepe, velike, ekološki čiste lubenice. Roman je temeljno proučio gajenje lubenica, pročitao je tonu literature na tu temu, prekopao po internetu. Napravio je interesantan marketinški potez, izgradivši, uz put, bajkoviti gradić od bala slame u koji skreću oni koji tuda prolaze. Tu se fotografišu, a kupuju i lubenice.

Znam mnogo takvih mladih ljudi

Razgovarao sam sa omladinom, sa radnicima koji rade na velikim gazdinstvima kolhoza i holdinga. Naravno, i tamo postoje misleći, vredni ljudi. Ali, zašto nemaju onu iskru u očima koju imaju ljudi koji rade na svom imanju? Mislim da je to zato što su im mogućnosti razvoja ograničene. Male su šanse da postanu vodeći stručnjaci gazdinstva, zato što je i takvih pozicija malo, a nepotizam štiti interese tih samih elita. To je ilustracija stagnacije. Uloge su već podeljene. Jedni su večiti najamnici, drugi skupljaju prihode sa tuđe zemlje.

Recite mi, vlasti, ko vam je miliji? Građanski aktivni mladi ljudi koji misle svojom glavom, spremni da hrane svoje porodice, oslanjajući se samo na sebe, ili večito potuljeni bezlični radnici, koji sa zavišću gledaju na vaše blagostanje?

Ne treba ismevati poljoprivredu, već je na svaki način podržavati kako bi je zaštitili. To je najaktivniji i najjači deo seoskog društva koje je već postala jezgro oko koga može da se formira zdrava socijalno-ekonomska sreina u selima. Posebno značenje poljoprivreda ima za Stavropolj, u kome postoji problem istočnih rejona iz kojih odlazi lokalno, pre svega rusko stanovništvo. Nikakvi programi neće spasti tu teritoriju, dok vlasti ne počnu da se oslanjaju na poljoprivrednike kojima je nužno pomoći da stanu na svoje noge. Ne treba ih lišavati prilike da se prošire, upravo suprotno, treba im dati zemlju u vlasništvo, pod određenim uslovima. Tada ovi ljudi nikada neće napuštati zemlju koja će hraniti i njih i njihove potomke.

Ima primera za to. Jedan od njih je Stepnovski rejon u kome ima mnogo Kozaka-poljoprivrednika, koji drže tu teritoriju i ni pedalj svoje, a to znači ni oblasne zemlje, neće dati strancima.

Nije se slučajno tamo smanjio odliv ruskog stanovništva, kao i priliv migranata iz susednih republika. Dolaze samo oni koji prihvataju način života lokalnog stanovništva, poštuju njihovu tradiciju. Ko je protiv takve migracije? Od nje može biti samo koristi.

Hvala Bogu što je bilo dovoljno pameti da se ukine ozloglašeni zakon. Relativna jednakost svih oblika svojine koja se vratila u Stavropolj, jedina je garancija očuvanja ruralnih područja. Neka se kolhozi, holdinzi i farmeri pošteno takmiče. To je korisno i njima samima, i celoj oblasti. Ali, određeni procenat poljoprivrede treba da se sačuva u svakom naselju. Zato što je takva logika života farmera-seljaka (individualnog poljoprivrednog proizvođača). To znači: voleti svoju malu domovinu, želeti i njoj i svim svojim zemljacima dobro, jer bez toga neće biti dobro ni tebi i tvojim potomcima. Samo ti ljudi će do poslednjeg štititi tu zemlju, ne štedeći na njenom unapređenju i razvoju. Ako izgubimo takvu poljoprivredu, izgubićemo i sela i zaseoke. Izgubićemo Rusiju.