Tabloid istražuje

Zastrašujuća slika Srbije koju iza sebe ostavlja umirući diktator Aleksandar Vučić

Srbija u brlogu

Slika Srbije koja ostaje iza umirućeg diktatora Aleksandra Vučića je zastrašujuća. Nešto manje od sedam miliona građana Srbije, od kojih makar polovina očekuje pridruživanje Evropskoj uniji (ukoliko ona poživi do tada), nalazi se u svojevrsnoj izolaciji. Paraliza srpskog društva nije samo ekonomska, medijska i politička, nego je sveobuhvatna. Nijedan deo sistema ne funkcioniše, nijedna institucija ne postoji. Postoji samo bolesni Vođa i njegov bolesni plan da Srbiju pretvori u trećerazrednu koloniju sa najjeftinijom radnom snagom i najvećom stopom smrtnosti. Srpska sela su temeljno očišćena od stanovnika, gradovi više liče na otomanske kasabe, putevi do njih su zastrašujuće propali, a mreža autoputeva neće biti završena ni za deset narednih godina i pašće u ruke stranih koncesionara. Industrija je uništena ili predata strancima. Srbija ubrzano nestaje...

Nikola Vlahović

Davne 1840. godine, Srba je bilo 5,5 miliona (prema podacima slavnog češkoslovačkog istoričara Pavla Šafarika), a kako sada izgleda, ovim tempom izumiranja, za manje od 25 godina, Srbija će ponovo biti u devetnaestom veku što se tiče broja stanovnika. Danas, prema poslednjem popisu, u Srbiji živi oko sedam miliona građana, a Kragujevac, Kraljevo, Čačak, Užice, Niš i Subotica za deset godina izgubili su preko 15 odsto stanovništva. Ukupno, u tom periodu, Srbija je postala manja za blizu 400 hiljada ljudi.

U velikom, globalnom istraživanju u vezi nivoa građanskih prava, poslovne klime, kvaliteta života i više od pedeset drugih parametara koje na početku svake godine objavljuje američki časopis "US njuz and vorld riport" (US news and world report) , Srbija se našla među poslednje tri sa Alžirom i Iranom.

Za manje od dve decenije nakon takozvanih "demokratskih promena", ovom zemljom zavladale su dve opasne aveti: depresija i beznađe. Prosečno se godišnje u Srbiji ubije oko 2.000 ljudi. Broj registrovanih narkomana je oko 200.000, a blizu 30 odsto građana Srbije su zavisnici od alkohola. Jedna četvrtina od toga broja svake godine umire od raspadajuće jetre i drugih vitalnih organa...Skoro 10.000 ljudi živi na dijalizi, bez bubrega, a samo polovinu njih "država opslužuje". Umiranje od raka u Srbiji zahvata 2,3 odsto stanovništva, dok je taj procenat u evropskim zemljama tek jedan odsto od ukupnog stanovništva. Tek 8,5 odsto stanovnika u Srbiji ima sve zube, a o opštoj zdravstvenoj kulturi nema ni govora, jer je srpsko zdravstvo duboko u kriminalu i korupciji, te su sve bajke o brizi za građane i produženju njihovog veka, ipak samo bajke.

Glad, anemija i zaraze, svake godine ubiju na hiljade ljudi. Opšta smrtnost u Srbiji je povećana za nekoliko desetina puta u poslednjih 20 godina! Srbija je jedina evropska zemlja u kojoj je zakonom dozvoljeno da devojčica od 16 godina može da se opredeli za abortus bez saglasnosti roditelja.

Za manje od tri godine, u Srbiji je samo od srčanog udara umrlo oko 60. 000 ljudi, a prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (potvrđeno na uzorku od 100.000 stanovnika), Srbija je u svetskom vrhu po stopi smrtnosti od srčanih oboljenja. Svake godine taj procenat je sve veći.

U Srbiji ima tačno 4.600 sela u kojima više nema života! Napušteno je više od pedeset hiljada seoskih kuća, prazno je na hiljade obora i štala, a oko 400.000 hektara oranica više nema ko da obrađuje. Prazne su kuće i imanja, pomrli su čak i naslednici. Ako ih još negde i ima, nalaze se daleko od rodnog kraja, najčešće u inostranstvu. U onim retkim selima gde još ima, bilo kakvog života, živi, čak, 260.000 neoženjenih muškaraca i 100.000 neudatih žena starosti do 50 godina.

Procene su takve da će u narednih osam do deset godina nestati još 1.200 sela, a u više od 700 seoskih naselja već danas ima manje od sto stanovnika. Proces ubijanja suštine srpskog naroda, pri samom je kraju. Kad nestane sela, nestaće i gradova. To je uzročno-posledičan proces. U Srbiji, to ima još dramatičniji značaj, jer ne postoji nijedna srpska porodica koja nije seljačkog porekla. Onaj ko je odlučio da ubije selo, smislio je najbolji način da ubije Srbiju.

Uništeno je zadrugarstvo u Srbiji, nema više masovnog otkupa mesa, mleka, žive stoke, žitarica...Tu "politiku" diktira nekoliko tajkuna i njihove satelitske firme. Blokirana je domaća proizvodnja hrane, a širom su otvorena vrata za uvoz najneverovatnijeg smeća, hrane iz uvoza prepune aditiva, emulgatora, teških metala i najšireg spektra otrova.

Na selu nema ko više ni da radi. Prosečna starost preostalog seoskog stanovništva je preko 60 godina. Ovu staru populaciju nema više ko ni da leči. Preko 5.000 lekara je starije od 60 godina. Prema zvaničnim podacima, onih koji su starosti od 50 do 60 godina je nešto više od 9.000, ali mlađih od 30 je svega 880! Srbija danas nema više nijednog lekara specijalistu mlađeg od 30 godina. Nema neurohirurga, radiologa, infektologa, oftamologa i otorinolaringologa...

U poslednjoj deceniji, prosečna godišnja potrošnja hleba po glavi stanovnika sa 101,8 kilograma opala na samo 83 kilograma, što znači da građani dnevno kupe nešto više od 250 gram hleba. U porastu su i psihičke bolesti pa psihijatrijske ustanove otpuštaju i najteže slučajeve, jer nemaju mogućnosti da ih hrane. Smrtni slučaj je poseban problem. Ukop pokojnika u Beogradu košta i do 1.000 evra, duplo više nego u zemljama Evropske unije!

Srbija je država sa najvećim brojem socijalno nezbrinutih građana na evropskom kontinentu, u pravom smislu tih reči: gladnih, bosih, golih i očajnih, bez ikakve nade da će ikada u svom životu videti život dostojan čoveka. Zvanično, prosečna socijalna pomoć u Srbiji po prvom odraslom članu domaćinstva iznosi oko 5.000 dinara mesečno, a sledeći odrasli član domaćinstva dobija pola od tog iznosa! Za dete se ova "pomoć" smanjuje na trećinu iznosa.

Zbog surovog odnosa vlasti u Srbiji prema siromašnima, što je već postalo endemska pojava, tri četvrtine građana nemaju ni za hranu. Pre dve godine, predstavnik Saveta Evrope je bio prinuđen da izda saopštenje u kome je kazao da Srbija ne ispunjava ni elementarne Evropske socijalne povelje koji se odnose na visinu socijalne pomoći po članu socijalno ugroženog domaćinstva i da se po toj tragičnoj slici ne može porediti ni sa jednom drugom državom na kontinentu.

Centri za socijalni rad u Srbiji, pokušavaju na svaki način da izbegnu plaćanje materijalnog dodatka najugroženijem sloju stanovništva, a sa druge strane, učestvuju, posredno ili neposredno, u otimačini i preprodaji dece i njihovom nasilnom udomljavanju u takozvanim hraniteljskim porodicama iz razloga siromaštva roditelja a ne zbog toga što su loši roditelji. Država Srbija je istinski postala zla maćeha svojim građanima, što se vidi i po ovoj vrsti nasilja nad nemoćnim i nezaštićenim ljudima.

Građane Srbije najviše lažu oni koji ih najviše pljačkaju. Političari i banke ubeđuju narod da banke daju kredite. A, one ih prodaju, i to za velike pare, po kriminalnim kamatnim stopama uz saglasnost Narodne banke Srbije, koja je sve samo ne "narodna". Većina kredita koje građani uzimaju u Srbiji nije ni za kupovinu nečeg konkretnog, već za refinansiranje dugova.

Srbija je postala i zemlja nerešenih afera. Predmeti često ostaju "izgubljeni" u tužilaštvu, dok glavni akteri kriminala prolaze nekažnjeno. Srbija je zemlja u kojoj takozvani "visoki funkcioner" Srpske napredne stranke može nekažnjeno da prođe i kad prebaci pola miliona evra Devičanskih ostrva koje je izneo još 2001. godine, da ne bi plaćao porez. Sa druge strane i on i njegov Vođa, Aleksandar Vučić, surovo kažnjavaju svakoga ko izbegne plaćanje poreza (osim režimskih tajkuna i kriminalaca).

U Srbiji je moguća da funkcioner SNS iz najsiromašnije opštine Doljevac, ima vozni park prepun luksuznih vozila, među kojima samo jedno vredi 200 hiljada evra i koji je zbog zloupotrebe službenog položaja i multimilionske štete lokalnom budžetu hapšen 2014. godine, ali je tužilaštvo odustalo od njegovog gonjenja. Istina, nema grada i opštine u ovoj zemlji gde takvih i sličnih slučajeva nema.

Na drugoj strani, zastrašujuća stopa porasta siromaštva beleži crne rekorde svake godine.

„Evropska mreža protiv siromaštva - Srbija" (EMPSS) je povodom međunarodnog dana siromaštva objavila kako deset odsto stanovnika Srbije živi u apsolutnom siromaštvu, odnosno da nema mogućnosti da se hrani po nutricionističkim standardima definisanim za Srbiju. Međutim, kada se u obzir uzme od EMPSS-a izračunata granica siromaštva (koja iznosi 11.340 dinara mesečno za samca, za samohranu majku sa jednim detetom 17.010 dinara mesečno, a bračni par sa dvoje dece 30.618 dinara), onda je u 2014. godini skoro 1,8 miliona Srba bilo gladno, a to je skoro 25 odsto ukupnog stanovništva. Istina je još gora, samo se mnogi ljudi zbog ličnog ponosa, ponašaju kao da je njihov život normalan.

Više od polovine zaposlenih građana zarađuje jedva 200 evra. Dva miliona ljudi nikada u svom životu nisu dobili na ruke više od 400 evra, milion njih je stalno prijavljeno u takozvanoj nacionalnoj službi za zapošljavanje. Preko tri miliona Srba suočilo se sa golim opstankom, bedom strašnijom nego u oba svetska rata, i nemaju odgovor na ono što ih je zadesilo.

Srbija se, prema podacima Uprave za javni dug, poslednjih godina svakodnevno zaduživala u proseku po 3,5 miliona evra. Uzgred, javni dug Srbije u avgusta mesecu 2014. godine, iznosio je neverovatnih 20,89 milijardi evra, odnosno, oko 63 posto Bruto društvenog proizvoda (BDP). Tri godine kasnije, stanje je bilo još gore. Nije teško zaključiti kakvo je stanje u prvih tri meseca ove godine. Jasno je i to da optimizam samozvanog Vođe nije utemeljen ni na čemu.

Nedavno je pred kamerama jedne režimske televizije, čak i ekonomista naklonjen vlastima, Jurij Bajec, rekao da je "predsednik pogrešno shvatio" podatke koje su mu početkom ove godine dali. Treba napomenuti i ovo: da bi se ostvario privredni rast od 15 odsto, koji stručnjaci smatraju ključnim da se Srbija izvuče iz blata u kojem se nalazi već godinama, potrebno je da nivo direktnih stranih investicija bude ravan trećini bruto nacionalnog dohotka. A sada je negde oko 18 odsto! Dakle, nema nade u bolje vremena.

Srbija je u poslednje vreme postala leglo kriminalaca, koji sve manje prezaju od toga da se obračunavaju nasred ulice, u prisustvu građana pa čak i dece. Samo u poslednjih godinu dana više desetina ubistava dogodilo se u Subotici, Beogradu, Nišu i Novom Sadu na javnim mestima, a neke od likvidacija rešavane su čak i eksplozivnim napravama, zbog čega su stradali i nedužni građani.

Raspad Srbije po svim šavovima vidljiv je i u putogradnji. Uprkos zastrašujućoj propagandi o velikim, "vizionarskim" i faraonskim gradnjama puteva u Srbiji, svako se može uveriti da je tako reći avanturistički poduhvat prići na pristojan način selima, pa čak i prigradskim naseljima.

Svega 14 odsto puteva prvog i drugog reda u Srbiji mlađe je od deset godina. Više od polovine puteva stariji su od petnaest godina, dok je trećina, svih puteva starija od trideset godina. Srbija ima ukupno 40.845 kilometara puteva od kojih su oko 17.000 kilometara magistralni i regionalni pravci, a ostalo su lokalne saobraćajnice. Ovi podaci su približno precizni, jer ne postoji jedinstven javni registar koji bi dao sasvim precizne činjenice, a dobar deo saobraćajnica uopšte nije ni uknjižen! Zbog svega se ne može uraditi ni procena vrednosti putne mreže u Srbiji. Jednu činjenicu utvrdila je i Evropska komisija: nijedan put u Srbiji ne zadovoljava EU standarde! Naime, za izgradnju kvalitetnog auto-puta potreban kvalitetan kamen, od koga se pravi putna podloga, potom kvalitetan betonski noseći sloj debljine minimum osam centimetara, a na taj sloj stavlja se asfaltna baza koja je svuda u Evropi debela osam, ili više centimetara. Toga u Srbiji nema nigde. Ni na jednoj deonici. O razvoju takozvane turističke privrede u takvim okolnostima nema ni govora. Reč je o uobičajenim lažima koje plasira vladajući režim.

Vlasti u Srbiji nikada nisu pristupile izradi realne socijalne karte, imovnog stanja građana, popis imovine državnih funkcionera kao ni popis državne imovine (navodni planovi o tome pomereni su za 2020. godinu).

Nije daleko dan kad će u Srbiji sve da izgleda prema rečima jednog hilandarskog sveštenika koji je još pre tri decenije govorio: "...Srbija će prodavati ravnice, svako će za sebe posebno živeti, za sve će se u Srbiji tuđini pitati, u zemlji će biti gladi, muke, bolesti...Ljudi će se ljudi će se razrediti, u selima pogotovu, a vode zdrave za piće neće imati, nego će se narod tući na izvorima da na red za vodu dođu. Iz gradova će ljudi bežati, i to u kolonama, neće imati od čega živeti, posla neće biti, fabrike neće raditi, a dugove državi neće imati od čega namiriti. Neće ljudi ni hleb imati čime da kupe. A porezi će biti na sve što imaju..."

Glosa

Kako smo postali država-deponija, prepuna radioaktivnog otpada, uvoznog smeća, eksperimentalnih lekova i neizlečivih bolesti, najjeftinije radne snage na planeti, država kojom vlada Vučićev narko kartel, koji trguje i oružjem za Islamsku državu, služi za pranje novca, trgovinu belim robljem, naročito decom ...

A 1. "Farmakološko" ubijanje Srbije

Srbija je u Evropi na samom dnu liste prosečne potrošnje lekova po glavi stanovnika. Zavod za zdravstveno osiguranje u 2017. godini je platio prosečno nešto manje od 2,5 evra mesečno svakom stanovniku Srbije za lekove. Za te pare jedva da su mogli da se nabave aspirini potrebni za 30 dana. Sa druge strane, kriju se podaci o vrednosti i vrsti uvoza lekova, kako se ne bi otkrilo da se u Srbiji kupuju lekovi koji su još u fazi testiranja i čija se nabavka nigde u svetu ne naplaćuje. Umesto pacijentima, farmako mafija novac daje lekarima koji prepisuju ove lekove još uvek nepoznatih svojstava.

Evropska federacija farmaceutske industrije (EFPIA) procenila je celokupno tržište lekovima u Srbiji u prošloj godini na vrednost od samo 564 miliona evra. Poređenja radi, slovenačko tržište vredi skoro isto toliko, preciznije 562 miliona evra, a hrvatsko 659 miliona evra. Još gore prolazimo, ako se poredimo sa Mađarskom koja ima (procenjeno) 9.797.561 stanovnika, odnosno nešto više nego Srbija, a čije farmaceutsko tržište je procenjeno na vrednost od 2,133 milijarde evra, odnosno četiri puta više nego srpsko.

Kada se pogleda koliko zdravstveni fondovi godišnje plaćaju ambulantno lečenje osiguranika (važno je da se zapamti kako se ovi podaci ne odnose na bolničko ili banjsko lečenja) vidi se u kakvoj bedi Srbija živi i polako, ali sigurno - umire.

Zavod za zdravstveno osiguranje, zajedno sa privatnim osiguravajućim zavodima u Srbiji prošle godine su za lekove u toku ambulantnog lečenja građana platili ukupno 218 miliona evra, preciznije: nešto manje od 2,5 evra po glavi stanovnika za mesec dana?!?

U istom dvanaestomesečnom periodu, državni i privatni zdravstveni osiguravajući zavodi u Sloveniji su platili 278 miliona evra, u Hrvatskoj 373 miliona evra, a u Mađarskoj 1,001 milijardu evra. Svaki Mađar je tako besplatnih lekova dobio u vrednosti od preko četiri puta veće od one koju je dobio prosečni Srbin.

Istovremeno, Srbija, tačnije njeni građani, postali su žrtve eksperimentalnih lekova i eksperimentalnih terapija koje strane farmaceutske kompanije ovde sprovode uz potpunu saglasnost i saučešće vlasti. Takav "topao prijem" ova famrakomafija nema nigde u Evropi, a verovatno i u svetu. Polovinom marta meseca ove godine, v.d. direktorka RFZO Sanja Radojević Škodrić najavila je da to telo zajedno sa Ministarstvom zdravlja svakodnevno radi na uvođenju novih lekova, što znači da je ovaj kriminal i dalje prisutan. Treba podsetiti da je još 2014. godine, Agencija za lekove i medicinska sredstva odobrila američkoj kompaniji CEL-SCI da u Srbiji otvori novu fazu ispitivanja eksperimentalne terapije za lečenje karcinoma vrata i glave i da je dobila dozvolu da pokrene „fazu III" kliničkog ispitivanja terapije „multikin" za lečenje karcinoma vrata i glave.

Pohvalio se tom prilikom i jedan član Odeljenja za regulativne odnose jedne od vodećih svetskih istraživačkih kompanija (CRO Čiltern internešnel), i to u studiji o kliničkim istraživanjima u Srbiji, gde navodi da je u Srbiji visoka stopa regrutacije pacijenata i davanja saglasnosti za ispitivanja: „To je najviše istaknuto kod ispitivanja u oblasti onkologije, retkih bolesti, ali i pedijatrije, koje je u zapadnim zemljama sve teže sprovesti zbog nevoljnosti pacijenata".

Prema podacima Nacionalnog instituta za zdravlje SAD, Srbija je dala svoje "zamorčiće" (pacijente koji su milom ili silom prihvatili eksperimentalne lekove) u oko 700 ispitivanja u koja su rađena i u klinikama iz Srbije.

U Srbiji se rade i testiranja na deci. Trenutno se u Srbiji sprovodi oko 100 kliničkih ispitivanja. Regrutacija pacijenata obavlja se u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj (direktor dr Zoran Radojičić) i u Institutu za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije "Dr Vukan Čupić" u Beogradu. Srbija je jedna od malog broja zemalja koje učestvuju u ovom kliničkom ispitivanju...

Srbija je zemlja koja je idealna za klinička ispitivanja s obzirom da je podložna korupciji do najviših mesta u državi. Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije na godišnjem nivou u proseku odobri oko 100 kliničkih ispitivanja. U skladu s Helsinškom deklaracijom, ova istraživanja rade se samo na dobrovoljcima, koji prvi osete neželjena dejstva leka, ali u Srbiji, može i na silu i na prevaru!

Ubijanje Srbije farmakološkim putem, tačnije neispitanim, dakle eksperimentalnim lekovima, samo je deo smrtonosne "ponude" koja se odvija pod zaštitom vladajućeg režima i njegovih službi. Evo nekoliko činjenica koje bi svakom građaninu ove zemlje morale da "otvore oči", kako bi znali gde žive i sa kim imaju posla...

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije skoro je privatizovana, i u suštinskom je vlasništvu četvorice ljudi bliskih vladajućem režimu. Finansirana je samo 50 odsto iz budžeta, ostatak mora da ugovori sa svetskom farmakomafijom. Za uspešno sprovođenje testiranja eksperimentalnih lekova, srpskim lekarima su predviđene i visoke nagrade farmaceutskih kompanija, novac, putovanja, skupa vozila, svetski seminari, skupa oprema...Primera radi, u dečijim bolnicama u Srbiji, ko ne pristane na takozvani "inovativni", dakle, eksperimentalni lek, rizikuje pretnju tužbama i akcijama centra za socijalni rad!