Ekonomija

Monetarna tranzicija: pretvaranje tekućeg novca u kapital (4)

Čisti kapital u prljavim poslovima

Dok se protekle zime grupa režimskih tajkuna i lažnih ekonomskih proroka na Kopaoniku zabavljala predstavljajući srpsku ekonomiju uspešnom, svi realni pokazatelji govorili su da je Srbija postala evropska deponija prljavog novca, špekulativnih poslova, robovske radne snage i kriminalnih apetita odnarođene vlasti. Jedan od malobrojnih nezavisnih ekonomskih mislilaca na prostorima nekadašnje zajedničke jugoslovenske države, prof. dr Slobodan Komazec, u vezi sa tim činjenicama, a tragajući za mogućim rešenjima za izlazak iz naprednjačkog zabrana, postavio je u svom razmatranju nekoliko bitnih pitanja: postoji li prostor za formiranje nacionalne akumulacije (štednje), kako privredni faktor da formira sopstvenu akumulaciju i postepeno poveća stopu samofinansiranja, uz sve manji oslonac na bankarski kredit i može li bankarski kredit umesto da ostane "sisaljka" za izvlačenje sredstava iz privrede i sabljenje njene sopstvene razvojne moći, da postane poluga u finansijskom osposobljavanju privrede za razvoj?

Prof. dr Slobodan Komazec

Svetska ekonomska kriza je posledica sukoba krupnog finansijskog (zajmovnog) kapitala sa svetom rada. Po direktivama Međunarodnog monetarnog fonda, država je preuzela ulogu zaštite interesa spekulativnog kapitala, koji je razorio realnu ekonomiju. Ovakvo stanje je neodrživo, kaže naš sagovornik

Svetska ekonomija nalazi se već godinama u kontinuiranoj krizi kojoj se ne nazire kraj. Razvijene zemlje, na pragu recesije, gotovo imperativno promovišu takozvani „koncept štednje" širom sveta, ekonomsku logiku koja, čini se, još više produbljuje socijalne razlike u društvu. Nametnuti koncept štednje od strane MMF i drugih institucija, nosilaca interesa krupnog finansijskog kapitala, nije „Put svile", već „svileni gajtan" za najveći deo stanovništva, bilo trenutno zaposlenih ili ogromne mase nezaposlenih i socijalno ugroženih. To je situacija u većini država zapadnog liberalnog kapitalizma, ali i u svim državama koje su ga nekritički prihvatile (ili im je nametnut preko instaliranih političkih struktura). Postalo je jasno i potpuno ogoljeno da je to sukob krupnog finansijskog kapitala, s jedne strane, i sveta rada (radničke klase) s druge strane.

Klasična novčana štednja iz dohodaka u svim državama opada, ali narasta spekulativni i virtuelni finansijski kapital, koji je berzansko-bankarskim spekulacijama potpuno odvojen od realne ekonomije. Ona je zapuštena i gotovo napuštena.

Nekontrolisano grabljenje profita iz spekulativne finansijske sfere i seljenje kapitala u nju dovelo je do razaranja realne ekonomije. Narasla je u ovoj paralelnoj ekonomiji do neslućenih razmera neravnoteža finansijskih derivata i čiste emisije novca i realnog bruto proizvoda za preko dvadeset puta.

Štednja se, u cilju konsolidacije budžeta i otklanjanja budžetskih deficita, po stavu MMF i neoliberalne dogme, svodi na obaranje potrošnje socijalnog karaktera (penzije, plate u javnom sektoru, socijalna davanja i sl). To je prinudni ili administrativni, a ne dobrovoljni oblik štednje. Nezadrživo se povećava armija nezaposlenih, osiromašenih i bednih, uz sve veće osećanje nesigurnosti i neizvesnosti. Razbijaju se sindikati (podsetimo se nastanka tačerizma i reganomike) i svi oblici organizovanog otpora nadirućem imperijalnom prodoru kapitala. Najpre se „neutrališu" otpori tom eksploatatorskom kapitalu unutar nacionalnih granica kroz slabljenje nacionalnih država, posebno onih koje nose elemente poznate države blagostanja.

Nastaje sledeća faza - osvajanje svetskih tržišta sirovina, energenata i hrane, uz punu dominaciju krupnog finansijskog kapitala, koji sve to „kupuje" ili uz pomoć NATO operacija jednostavno otima. Grupa okupljenih država Zapada (SAD i EU) kolektivno i u jatu vrše pritisak na ostale države i manje nacije uz geslo „ili ste sa nama ili ste protiv nas". To je usisavanje nacionalnih država i manjih nacija u taj sistem podaništva, eksploatacije, otuđene birokratije i modernog robovlasništva. Jedan autor je nazvao ovaj neoliberalni (eksploatatorski) kolonijalno orijentisani kapitalizam „bolest čovečanstva".

Dakle, politika štednje, nametnuta kao filozofija rešavanja ekonomske i budžetske krize, dugova i budžetskih deficita, vodi potiskivanju rada i zarada (i penzija) u korist kapitala. Država je u spasavanju banaka-spekulanata, berzi (kao čistih spekulativnih institucija) i osiguravajućih društava prenela njihove gubitke u budžete, stvorila ogromne deficite budžeta i javni dug, a ogromnom emisijom nepokrivenog novca i liberalizacijom svih tržišta otvorila period gotovo permanentnih kriza. Sada građani, koji ne snose nikakvu odgovornost za neoliberalne promašaje i teške posledice, treba odricanjem da spasavaju budžete, državu i javne finansije. Otpori obaranju potrošnje i standarda sve su masovniji u državama Zapada. Masovni štrajkovi, otkazivanje poslušnosti državnih institucija (školstvo, zdravstvo, policija, sudstvo i dr.) otvaraju prostor za rušilačke akcije. Ovaj put štednje otvara i nove sukobe interesa i koncepcije među državama unutar EU, blokadu nekakve zajedničke (usaglašene) makroekonomske politike, što ugrožava ovu političku organizaciju. Sve su oštriji životni sukobi između vodećih država EU (Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Italija, Španija, Belgija, Grčka i dr). Pukotina u koncepciji izlaska EU iz krize sve se više širi, ali narastaju i otpori nametnutoj politici štednje Angele Merkel, kako u samoj Nemačkoj, tako i u drugim državama Evropske unije.

MMF je institucija koja je formirana (1944) za sasvim druge ciljeve, ali se pretvorila u glavnu instituciju koja štiti interese krupnog finansijskog (zajmovnog) kapitala. Njegov osnovni kredo je privatizacija, deregulacija, defiskalizacija i liberalizacija. Dakle, postao je glavni promotor liberalizma, monetarizma i zaštite poverilaca - kreditora.

Diktatura privatizacije po svaku cenu, bez obzira na teške posledice (razorila je nacionalnu ekonomiju i društvo) i dalje se zagovara i provodi. Ona usitnjava privredu a kapital odvodi u spekulativne transakcije, neproizvodnu potrošnju ili ka valikom odlivu u inostranstvo (liberalizacija kapitala i spoljne trgovine).

Ranije nekritički prihvaćeni neoliberalni model, koji se i dalje provodi kod nas, samo sada brže, vodi privatizaciji svega onoga što je još ostalo. Naravno da će MMF pohvaliti napore i „dostignuća", kako naše, tako i vlada u drugim državama koje dosledno provode ovu njegovu dogmu, ali sada prezaduženim i sa dužničkom omčom oko vrata.

Dakle, svaku dalju privatizaciju ili prodaju preduzeća, nacionalnih resursa ili velikih sistema stranom ili domaćem spekulativnom kapitalu treba zaustaviti. Davanje u koncesiju nekih sistema je moguće, ali vrlo selekcionisano i pažljivo. Dakle, nijedan od velikih sistema se ne sme privatizovati ili prodati stranom kapitalu, kao ni zemljište i vodni resursi. Ako se to uradi, država je uvedena u čist kolonijalni položaj.

I EU je napustila svoj poznati tržišnosocijalni model i prihvatila američki liberalni čisto tržišni model (koji SAD više i ne primenjuju, jer to je postala samo izvozna roba). Posledice u ovim državama, posebno socijalne, redistributivne, u položaju zaposlenih (sa sve većom masom nezaposlenih) sve su teže. Socijalni bunt narasta. Štrajkovi su sve češći i masovniji, s paralizom vitalnih funkcija u društvu (fabrike, aerodromi, škole, bolnice, a doći će na red i banke, policija i drugi stubovi društva). Otpori ovom modelu katastrofe su sve veći, uz pokušaje vrhuške da traži neki novi model kapitalizma: humanijeg, manje eksploatatorskog, socijalno pravednijeg, a manje nezasito profitnog. Kapitalizam ostaje i dalje svet kapitala, eksploatacije, otuđenja, individualizma i egoizma, a s druge strane, velike koncentracije i internacionalizacije kapitala i povezivanja interesa nosilaca kapitala.

Proces globalizacije kapitala transformisan je u čisti kolonijalni oblik eksploatacije manje razvijenih, slabijih država i svetskih resursa. Bankarski i spekulativni (fiktivni) kapital podjarmili su svet rada i nacionalne države.

Države se okreću interesima krupnog kapitala i napuštaju nacionalne i dugoročne razvojne interese. Istovremeno, neoliberalni koncept potiskuje države iz svih funkcija i intervencija u privredi i razvoju, uz prenos na dominantan privatni kapital i interes. Pri tome se obično tvrdi da je država „slab privrednik", „slabo upravlja sredstvima" i razvojem, postaje sama sebi svrha umnožavajući svoje funkcije i institucije, troma je i neefikasna. Sve to može da se kritikuje, ali je problem što je to postala „partijska država", grupnog interesa, uništenih i neefikasnih javnih institucija, zbog loših i nesposobnih partijskih kadrova i upravljanja njima od strane stranaka na vlasti (bez odgovornosti).

Isisavanje sredstava za potrebe stranaka i grupa, uništavanje privrede, masovni stečajevi i likvidacije preduzeća i državnih banaka, uzeti a nevraćeni ogromni krediti (i bogaćenje tajkuna kroz malverzacije, privatizaciju i obične pljačke, koje se otkrivaju svakodnevno) razaraju državu, privredu i društvo. Nekontrolisani masovni odliv kapitala u inostranstvo, nekontrolisano zaduživanje i namicanje dužničke omče, stvaranje kolonijalne i zavisne privrede i države - to su kumulativni procesi na sceni. Da li je to i kakva je to država? Da li uopšte imamo državu s nacionalnim interesom?

Bez zdravih i efikasnih institucija države, ona postaje samo skelet ili kišobran za pokriće ovih destruktivnih procesa i tvrdnji da je „sve rađeno po zakonu". Postoje li mogućnosti za drugačija rešenja i efikasnu razvojnu funkciju države? Svakako da postoje, ali se ova liberalna dogma mora hitno napustiti i potpuno drugačiji model razvoja hitno primeniti.

Posledice nepromišljenih sankcija Rusiji od strane SAD i EU ukazuju na dva momenta: prvo, EU je pod dominantnim uticajem interesa SAD nametnula sankcije Rusiji, bez obzira što će pretrpeti ogromnu štetu od nekoliko stotina milijardi evra, što će i Rusiji otežati razvoj i doneti ogromne gubitke od 80, 100 ili 150 milijardi evra. Dobitnik u ovim blokadama će biti samo SAD, u svojoj otvorenoj geopolitičkoj borbi protiv Rusije. Zašto? Pre svega što je američka finansijska imperija doživela slom. Sukobi socijalnog i političkog karaktera postaju sve masovniji i uz sve otvoreniju represiju. Krupni kapital nastao u spekulativnim i virtuelnim procesima traži novu kolonijalnu strategiju izvlačenja profita kroz već ogoljene oblike eksploatacije. Tu je i prebacivanje tereta sopstvene krize na druge države. Finansijski balon je ponovo naduvan, a nagomilani arsenal modernog oružja traži svoje „oslobađanje". Nastaje proces militarizacije država. Ekonomske sankcije, kao savremeno oružje uništavanja nepokornih naroda, legalnih vlasti i država, treba zabraniti preko UN.

Kada se vodi ovakav rat (za sada ekonomski) do uništenja, ne biraju se sredstva. Važno je samo da se ne posegne za onim „konačnim rešenjem" - ne samo za sukobljene strane već i za civilizaciju. U ovom sve otvorenijem sukobu giganata, mala privreda i država koja je vezana brojnim poslovnim nitima i za jednu, i za drugu stranu mora izabrati neutralan politički kurs i dalje nastaviti saradnju s obe strane u sukobu. Svetska privreda usporava. MMF snižava procene stope globalnog razvoja. Ako se ekonomska blokada Rusije nastavi, sledi novi talas još teže finansijske, ekonomske i političke krize. Malo ko će biti pošteđen. Donošenje zakona u SAD o dodatnim sankcijama Rusiji prvi je korak u tom pravcu. Zašto kurs dolara raste, a ne postoji nijedan elemenat za to? Zašto sledi porast kamatnih stopa na državne obveznice javnog duga SAD?

Treba i dalje ići vrlo pažljivo na stvaranje regionalnih valuta, na međusobna plaćanja u nacionalnim valutama (Rusija, Kina, Brazil, Kuba, Venecuela, Indija, Argentina i dr.) uz smanjenje uloge dolara kao svetske rezervne valute i isključivog sredstva u obračunu cena nafte i energenata. Taj monopol treba postepeno ukidati, uz stvaranje regionalnih, a zatim svetske valute (slično ustoličenju standarda „specijalnih prava vučenja"). Inače, naglo istiskivanje dolara dovelo bi do velikih poremećaja i opadanja svetske trgovine i razvoja, bekstva u bilateralizam, valutnih ratovanja i čestih konkurentnih devalvacija. To ne bi bilo daleko od valutnog haosa i rata svih protiv sviju. Upravo tako nešto je najmanje potrebno u ovakvoj svetskoj krizi.

Najveći deo javnosti, čak i stručne, nije svestan dubine ekonomske i finansijske krize kod nas. Nama ne samo da preti kolaps, već smo doživeli i pravi finansijski i dužnički slom. Postojeći model se ne može reformisati, posebno ne (kako se to sada radi) samo preko fiskalnog sektora, dok ostalih devet funkcioniše na stari način. Ovaj model se mora napustiti i izraditi novi, s novom razvojno orijentisanom makroekonomskom politikom.

Kriza nije „uvezena" preko svetske finansijske krize, već je stvorena kod nas kao naš „proizvod". Prihvaćen je konzervativni neoliberalni koncept „stabilizacije" (ne razvoja nego,,stabilizacije krize"). I sada su na sceni iste političke partije i ličnosti koje su nas i uvele u tešku finansijsku i socijalnu krizu. Sa ovakvim predlozima i otimanjem za fotelje, podelom plena, s ministarstvima - feudima i ministrima koji se preuzimanjem ministarstava tek upoznaju s pojedinim oblastima svoga rada, niko ne vidi izlazak iz krize. Ništa se bitno i dubinski ne menja, a Srbiji treba upravo takva, dubinska reforma. Stanje je takvo da naciju treba dići na noge, upoznati je s teškom situacijom i pozvati sve kreativne intelektualne snage i pamet u zemlji i naše naučnike iz inostranstva da se uključe u proces nužnog društvenog i moralnog preporoda.

Da li angažovati strane stručnjake da nam pomažu u tome? Oni su samo produbili i produžili krizu u nastojanju da „presade" modele iz svojih zemalja. Mnogo je primera u svetu da su „uvezeni" stručnjaci svojim radom samo pogoršali stanje. Slično je i sa MMF-om.

U prvoj fazi, Fond je neophodan kao savetnik, specifičan kontrolor javne vlasti, i faktor lakšeg (i povoljnijeg) pristupa svetskom tržištu kapitala. Ali njegove pogubne i univerzalne „lekove" ne treba bezrezervno prihvatati. Gde god su se striktno sprovodili doveli su do krize, sloma privrede i socijalnog raslojavanja. Treba odbiti koncept odricanja, smirivanja tražnje i potrošnje, restriktivnu politiku stabilizacije, „bolne ekonomske rezove". Sve su to kratkoročne mere i put kap rodubljivanju krize i sve većoj nezaposlenostii socijalnom rušenju društva.

Srbija, konačno, ima dosta obrazovanih i kompetentnih stručnjaka, samo su potisnuti u strankama (ako su unjima), ili su na marginama društva. Kritička misao i sve ono što je bilo protiv tog ubitačnog i promašenog privrednog modela, bili su potisnuti. Stvarno stanje je skrivano od javnosti, a mnogi zvanični podaci frizirani. Sada smo udarili u zid. Ovako se dalje ne može; ili može - kroz produbljavanje krize do opšteg sloma.

Siromašna država "kreditira" centralnu banku

Depoziti države su znatno veći od korišćenih kredita kod centralne banke za 265-287 milijardi dinara. Kod poslovnih banaka korišćeni krediti države u znatnoj veći od depozita . Ukupan „višak" depozita u bankarskom sektoru u odnosu na korišćene kredite kod centralne banke iznosi preko 263 milijarde dinara. Kod poslovnih banaka višak kredita iznosi 586 milijardi (2017.godina). Taj iznos se nalazi u dopunskom finansiranju budžeta kao stavka domaće finansiranje.

Depoziti javnog sektora su izvučeni iz poslovnog bankarstva i uključeni u bilans centralne banke, čime je otvoren proces njihove sterilizacije i „kreditiranja" centralne banke od strane sve siromašnije države. Kapital ili depoziti države umesto da se plasiraju i oplođuju u privrednim procesima, oni se sterilišu ili potpuno nekontrolisano troše. U takvom finansijskom sistemu deficit mora stalno rasti, ali i dugovi za finansiranje budžeta.

Ova sredstva formirana iz javnih sredstava kod banaka imaju karakter štednje, nalaze se na žiro računima (kao neutrošena sredstva države) u kratkoročnim depozitima banaka. To su u stvari dugoročna sredstva (iz dohotka) i treba ih tako tretirati u bilansima banaka. Moguće je izvući ih iz bilansa centralne banke i ponovo vratiti u bilans domaće Razvojne banke.(čije osnivanje već godinama zagovaram). Stvarna štednja drugih sektora (država, fondovi , banke) zamagljena je na ovaj način, čime su i bilansi banaka i javnog sektora nerealni i vrlo napregnuti. Depoziti države se, dakle, mogu izvući iz bilansa centralne banke i uneti u bilans nove Razvojne banke za koju treba vezati i investicioni deo republičkog budžeta, sredstva ukinutog Fonda za razvoj Srbije, a zatim inostrane dugove koje država uzima za svoje potrebe. U ovu banku se unose i sva sredstva deficitarnog finansiranja (što je bilo moguće učiniti i sa prihodima od privatizacije). Za Razvojnu banku bi s druge strane bila povezana i centralna banka, koja bi osiguravala likvidnost privrednih subjekata koji ulaze u proces investiranja.

Odatle i ogroman rast troškova kamata u republičkom budžetu. Podsetimo se da je samo plaćena kamata „domaćim" bankama u 2014. iznosila 55 milijardu, a stranim bankama 55 milijardi dinara. U periodu krize 2008-2014, plaćena kamata domaćim kreditorima je iznosila 180 milijardi, a stranim kreditorima 174 milijardi. To iznosi ukupno 368 milijardi dinara. Domaće banke koje kreditiraju državu kupovinom HOV države su u stvari banke u stranom vlasništvu. Tako da se ukupno plaćene kamate odnose na strane banke.

Može li monetarna politika delovati stabilizaciono i razvojno u potpunoj odsutnosti koordinacije fiskalne politike?

Fiskalna politika autonomnim rastom javnih prihoda i rashoda, posebno orijentacija na njihovo uravnotežavanje na visokom opterećenju bruto domaćeg proizvoda (44-45%) u uslovima stagnacije u privredi i visoke nezaposlenosti.

1) Podgrejava i čini eksplozivnu finalnu neproizvodnu tražnju javnog sektora, bez dodatnih stimulansa na proizvodnju,

2) "Odvlači" najveći deo dohodaka i mase novca u javni sektor imobilišući ga (brzina opticaja i deset puta manje od privrednog sektora),

3) Monetarna politika se indirektno uključuje u finansiranje i napajanje javnog sektora. Na taj način, posebno zbog kratkih rokova kredita privredi, nemogućnosti vraćanja kredita, defitivnog odliva novca u javni sektor i sektor stanovništva , dolazi do prezaduženosti privrede, ali i permanentne nelikvidnosti ovoga vitalnog sektora. Nastaje paradoks monetarne politike-gomilanje dugova (kredita), odliv kredita u sektore preraspodele, stalni pritisak tražnje kredita i nelikvidnost privrede i banaka (izostaje formiranje depozita banaka, dok su banke postale visoko likvidne zbog izostanka plasmana tako da je neplasirani kreditni potencijal vrlo visok). Ali to ima veliki odraz na profitabilnost banaka.

Da li se cene mogu zadržati u zoni stabilnih cena kada javna potrošnja i izvlačenje sredstava iz privrede rastu po visokim stopama. To je teško izdržati bez novog pritiska na kredit, ali samo u cilju zadovoljavanja raspodele uz stalni pritisak troškova i cena. Privreda će redovno nastojati da takav pritisak olabavi tražnjom novih kredita ili porastu dohotka preko cena. Drugog izbora nema. Ako celokupan društveni proizvod odlazi na javnu potrošnju i neto lične dohotke gde je tu prostor za štednju? Gde je mogućnost novog investiranja, bez koga nema trajnijeg porasta proizvodnje, društvenog proizvoda, ali ni stvarne stabilizacije.

Eksplozivni rast javnih prihoda i rashoda (uz stalno prisutnu „budžetsku neravnotežu" ostvarenu na enormnom opterećenju bruto domaćeg proizvoda), uz teško pokretanje investicija (bez raspoložive štednje i amortizacije) deformiše ukupnu funkciju potrošnje i tražnje ( C + I + G) koje gube neposrednu vezu sa štednjom, dohocima i proizvodnjom. Može li monetarna politika biti efikasna i pokretati na duži rok proizvodnju i investicije? Očito je da u takvom okruženju ne može. Sve se svodi na kratkoročne efekte, jer se novac brzo odliva u javni sektor i privatni sektor (stanovništvo). Ukoliko se restriktivnom monetarnom politikom želi održati stabilnost novca i deviznog kursa, primarni efekti se moraju osetiti na povlačenju novca iz sektora preduzeća kao osnovnih korisnika kredita , što vodi redovno velikoj nelikvidnosti privrede, a zatim i banaka, jer preduzeća izostankom sopstvenog dohotka, nisu u stanju vraćati uzete kredite (stoga i nenaplativi krediti rastu).

U takvim tokovima i međusektorskim prelivanjima stimulisanje dinarske štednje „elastičnijom politikom kamatnih stopa" (povećanjem), pre svega ukazuje na neke ozbiljne stvari:

1) Ne poznaje se funkcija štednje i brojni faktori koji određuju (kamata je samo jedan od njih, u nestabilnim uslovima i u gubitku poverenja u bankarski sistem, čak i manjeg značaja),

2) U ovakvim odnosima depozita i kredita takva politika bi dovela do rasta troškova preduzeća, kao osnovnog korisnika kredita bez efekata na stimulisanje štednje. Umesto finansijske konsolidacije privrede (a preko njih i banaka) i dalje se vrši svojevrsno finansijsko siromašenje privrede. Bez štednje stanovništva i privrede nema novih investicija i razvoja.

Dejstva povećanja kamatne stope su veoma neizvesna i ne mogu se predvideti. Isto se odnosi i na monetarnu politiku u ovakvim odnosima i novčanim tokovima (prelivanjima), posebno u neposrednoj raspodeli (potpuno neprilagođenoj sektoru preduzeća i funkciji formiranja kapitala za razvoj štednje). Monetarnu politika u vrlo nepovoljnom finansijskom sistemu treba preusmeriti na ofanzivno-pokretački i razvojni koncept (uz potpunu kontrolu monete) , što je suprotno od koncepta krizno-deflatorne politike.

Monetarna politika-orijentacija i efekti

Centralna banka je svojim „zaokretom" u vođenju monetarne politike u duhu savremene „relaksacije" (u osnovi ekspanzije od maja 2013. godine ). Vodila je i politiku smanjenja stope devizne obavezne rezerve, čime je oslobođen kreditni potencijal banaka od 730 miliona evra. Od toga se odnosi na devizni deo odnos 482 miliona i dinarski deo 248 miliona. I pored toga je visina blokiranih i „sterilnih" sredstava banaka izuzetno niska (1,7 milijardi evra i 156 milijardi dinara).

Što se tiče same monetarne politike i njene osnovne orijentacije došli smo do spoznaje da liberalno postavljena monetarna politika olakšava privrednim subjektima i bankama dolazak do novokretiranog novca, smanjuje se napetost u sferi likvidnosti, vreme vezivanja sredstava (često i iz neadekvatnih izvora) se relativizuje i smanjuje, privredni subjekti se stavljaju u položaj da vrše konverziju svojih tekućih sredstava u „dugoročna" vezivanja, odnosno investicije (realnog ili finansijskog karaktera ). Bilansni odnosi subjekata se takođe konvertuju u dugoročne bilanse (koji dobijaju dominantan značaj), investicioni bilansi se naglo povećavaju, apsorbujući pri tome celokupnu vlastitu akumulaciju, a u slučaju nepostojanja ograničenja u trošenju sredstava, tada se i delovi novokreiranog novca usmeravaju u investicije. Međutim, tada se mora voditi usmerena i selektivna visoko kontrolisana monetarna politika. Ta je moguć tzv. transformacioni proces pretvaranja tekućeg novca u novčani kapital privrede.

Takvu situaciju u privredi smo imali sve do pre nekoliko godina. Novčana masa je u prethodnom periodu rasla brže od „ravnoteže" ili normalne, s jedne strane, da bi osigurala monetarno stvaranje akumulacije, a kasnije, produžavanjem ekspanzije , da bi stvarnu novčanu akumulaciju i dopunila, i na kraju, kada ni to nije bilo dovoljno, ona je trebala da pokriva i enormni rast troškova proizvodnje, neracionalnosti i neefikasnost privrede, čiji je krajnji izraz stalni i gotovo nekontrolisani rast cena. Dakle, ekspanzivna monetarna politika može uglavnom delovati na dva strateška pravca:

1) Olakšavanje formiranja vlastite akumulacije privrede iz raspodele dohotka i njeno usmeravanje preko akumulacije u sfere investicija i odgovarajući porast samofinansiranju, dok se tekuća reprodukcija i normalne transakcije pokrivaju kratkoročnim kreditima banaka. Međutim, to pretpostavlja i značajnu uravnoteženost investicionih namera privrede i njihove akumulativne mogućnosti iz datog dohotka. Odnosno odgovarajući i usavršen sistem raspodele dohotka. Ukoliko to nije sigurno, povećano izdvajanje za štednju je otežano, dodatni novac služi da se ostvari „dodatna" novčana akumulacija koja se redistribuiše u druge sektore, tako da se formiranje akumulacije privredi „ne isplati".

2) Treba jasno razlikovati delovanje ekspanzivne monetarne poltike na štednju kao proces, a posebno raspored štednje po sektorima, a zatim pretvaranje formirane novčane akumulacije u realne i finansijske investicije. Ekspamzivna monetarna politika , „lako" dolaženje do novca i kredita (uz dosadašnju nisku realnu cenu novca, kamatu), uglavnom sputava i ograničava proces formiranja vlastite štednje privrede, ali ne sprečava njeno delovanje u druge sektore finansijskim sistemom (raspodelom). Kada bi se akumulacija (štednja) programirala i formirala pre ostalih oblika troškova i zahvata iz privrede, monetarna politika bi ubrzala ovaj proces, posebno u uslovima izmenjenih odnosa u ceni vlastitog kapitala privrede i pozajmljenih sredstava kod banaka (u korist cene vlastitog kapitala). Ekspanzivna politika mora u neizgrađenom finansijskom sistemu i ostalim nužnim (ranije navedenim) pretpostavkama, uglavnom će delovati na pogoršavanje sektorskog rasporeda štednje uz odliv akumulacije iz privrede, bujanje kredita i kreditne zaduženosti.

Monetarno gušenje i onesposobljavanje privrede za bilo kakav razvoj i samostalnost

Slomljena je jedna od ključnih poluga razvoja - monetarna i kreditna podrška privredi. Naša centralna banka je izabrala kao osnovni cilj stabilnost cena i deviznog kursa, odnosno programiranu stopu inflacije. Vodi se u tom pravcu restriktivna monetarna politika koja dovodi do ogromne nelikvidnosti privrede. Nelikvidno je trajno preko 70.000 preduzeća. Niko-nikome ne plaća. Virus deflacije vlada privredom i društvom. Osnovni instrument monetarnog regulisanja je referentna kamatna stopa. Model monetarnog regulisanja, instrumenti vođenja i kontrole novčane mase su slabi i nedovoljni. Dominiraju nekontrolisani monetarni tokovi - koji osiguravaju razmah spekulativne finansijske ekonomije. Novčani tokovi se ne drže pod kontrolom. I dalje je prisutan automatski odliv novčane mase iz sektora privrede u druge sektore. Privreda ne može da zadrži novac u sopstvenoj cirkulaciji i permanentno je nelikvidna uprkos ogromnoj masi narušenih bankarskih i skupih kredita, koji je potpuno iscrpljuju i onesposobljavaju za razvoj. Privreda je novčano "zaribala". Novčana masa prema bruto proizvodu iznosi svega 7-8%, dok je u drugim državama između 21% i 37% (čak i preko 42%). Kada se doda i višak uvoza robe i usluga godišnje oko 4,5 milijardi evra, tada ovaj odnos pada na svega oko 3%. Uz navedeno zadominirao je i sistem "valutne klauzule" i zaštite, što dovodi do dvovalutnog sistema i potiskivanja dinara kao isključivog sredstva plaćanja. Monetarni suverenitet države je ugrožen i ograničen.

Deficit spoljne trgovine u periodu 2001-2015. iznosi preko 80 milijardi evra, dok je prirast BDP u tom periodu 17 milijardi evra. Učešće deficita spoljne trgovine kreće se između 18% i gotovo 30%. Nacionalna ekonomija je preusmerena i visoko zavisna od uvoza. Uvoz nadomešta domaću proizvodnju i potrošnju. Model razvoja je baziran na nekontrolisanom uvozu, uz dalju privatizaciju i masovne pljačke i odliv kapitala, što je dodatni faktor razaranju nacionalne ekonomije. Ne iznenađuje podatak da je prihod od carine godišnje pao za oko 30 milijardi dinara, što od uvođenja SSP iznosi preko 300 milijardi dinara. Ne postoji nikakva koncepcija spoljnotrgovinske politike, ne postoji nužna zaštitna politika, ali ni stimulativna spoljnotrgovinska politika. Istovremeno krediti banaka za uvoz iznose oko 30 milijardi dinara, a za izvoz svega oko 3 milijarde.

Privredni sistem koji stalno podstiče uvoz, ali finansiran zaduživanjem države i preduzeća, mora završiti u dubokoj krizi. Ova Vlada ništa ne čini da se ovi odnosi i tokovi menjaju, nastavlja se stara dužničko-uvozna politika s brojnim deficitima.

A 1. Srbija u blatu kriminalne privatizacije, dok na Zapadu cveta nacionalizacija

Privatizacija, deindustrijalizacija, neokolonijalni položaj države, uništavanje domaće privrede i proizvodnje, praćeni su kriminogenim preraspodelama sve manje novostvorene vrednosti. Neoliberalizam je i danas u Srbiji vladajuća, ekonomska, politička i ideološka osnova modela razvoja (stabilizacije). I dok mi završavamo našu privatizaciju na Zapadu u krizi cveta nacionalizacija i vrlo razvijeni državni ekonomski finansijski intervencionizam.