Istinom do pravde

Iz knjige "Sedam Njegoševih sahrana" Slobodana Kljakića i Ratka Pekovića (6)

Rat je bio brži

Publicističko delo "Sedam Njegoševih sahrana", autora Slobodana Kljakića novinara "Politike" i Ratka Pekovića, književnog istoričara (1942 - 2014. godine), izdata je 2013. godine, u vreme kad su Srbija i Crna Gora trebali zajedno da slave veliki jubilej, 200 godina od rođenja Petra Petrovića Njegoša. Ali, u vreme velikih deoba, ni taj jubilej nije slavljen kako treba. Knjiga "Sedam Njegoševih sahrana" govori o neverovatnoj sudbini lovćenske kapele, mesta gde je Njegoš sahranjen po svojoj izričitoj želji 27. avgusta 1855. godine. Od tog momenta, do današnjih dana, ne prestaju obračuni i sa njegovim delom i sa tako neobičnim mestom gde veliki pesnik i državnik počiva. Danas, skoro vek i po kasnije, Njegoša i dalje čereče i "tumače" prema prolaznim političkim i ideološkim potrebama. Magazin Tabloid objavljuje u nastavcima odabrane delove iz ovog izvanrednog publicističkog dela, uz saglasnost izdavača

Slobodana Kljakić Ratko Peković

Uporedo sa brigom o sudbini Njegoševe Kapele oživljavani su i predlozi da se podigne spomenik dostojan velikog pesnika. Iako ova tema izlazi iz okvira našeg razmatranja, ovde ćemo, ipak, najsažetije izneti kako su i kada te ideje realizovane, pored ostalog i zato što se pitanje spomeničkog obeležja Njegošu preplitalo i sa problemom njegovog groba i kapele na Lovćenu. O tome ponajbolje svedoči činjenica da su oko tih akcija bile okupljene i najvažnije ličnosti koje susrećemo u povesti kapele i mauzoleja od početka 1920-ih godina.

„Koliko je poznato", piše Ljubomir Durković-Jakšić, ,,1899. je ponikla ideja o podizanju Njegošu spomenika. Srpski slikar iz Primorja Anastas Bocarić je te godine izložio svoj projekat za spomenik Njegošu na Cetinju. Prema opisu Marka Cara model je izgledao ovako: 'Na uzvišenom arhitektonskom postolju (soklu) jezdi na žilavu, dobrome konju Vladika-pjesnik u narodnom crnogorskom odijelu. Lijevom rukom pridržava uzde, a u desnoj mu je nešto nalik na pero ili pisaljku - simbol umnoga preimućstva ovog srpskog vladara i filozofa".

Ideja Udruženja Crnogoraca u Beogradu

Pitanje podizanja doličnog spomenika vladici Radu razmatrano je u nekoliko navrata u jugoslovenskoj prestonici, a 1929. godine osnovan je i odbor koji treba da se stara o ostvarenju te ideje. Pokretači akcije nastojali su pre svega da prikupe potreban novac i da u dogovoru s mesnim beogradskim vlastima bude pronađena odgovarajuća lokacija za spomenik, ali njihova nastojanja nisu urodila plodom.

Početkom 1932. godine, ideja je oživljena, ovoga puta u okviru Udruženja Crnogoraca u Beogradu. Formirano je jezgro u koje su ušli Marko Cemović, Pero Šoć, Trifun Đukić, Risto Jojić, Andrija Popović, Ljubo Krunić, Gavro Milačić i Zarija Radulović, kao neka vrsta privremenog odbora kome je „dodeljeno u dužnost, da se u najkraćem vremenu dođe u vezu sa istaknutim ličnostima i poštovaocima Njegoša, i od istih izabere jedan Stalan odbor, koji će preuzeti akciju na sebe" za ostvarenje ideje o podizanju spomenika Njegošu u Beogradu. Članovi odbora su se obratili Branislavu Nušiću za pomoć, s molbom „da u Beogradskoj opštini pokrene i pitanje na kom bi se mestu spomenik podigao u Beogradu", a gradska vlast je, prihvatajući Nušićev predlog, rešila „da se za spomenik odabere najlepše mesto u Beogradu na Terazijama".

Nesumnjivo osokoljeno ovako brzim odgovorom, Udruženje Crnogoraca u Beogradu „sastavilo je listu Odbora sa izabranim predstavnicima iz različitih slovenskih zemalja, te im je 20. oktobra 1932. uputilo" pismeni apel za pomoć.67 Na ovoj listi su se, videćemo kasnije, našla imena najvećih uglednika onog vremena, a pokretači akcije su očigledno smatrali da s njima mogu da dođu u vezu, i to u „najkraćem vremenu".

Posle dve nedelje, 6. novembra 1932. godine, Udruženje je obavestilo episkope Srpske pravoslavne crkve da je „pristupilo radu na obrazovanju Odbora za podizanje spomenika u Beogradu Velikom Sinu Slovenskog naroda: prvosvešteniku, filozofu, pesniku i vođi - Vladici Petru II Petroviću-Njegošu" koji „proročanskim riječima okupljaše oko svoje ideje raskomadano Srpstvo i Slovenstvo".

Kao „Veliki Genije našeg naroda", Njegoš je „zaslužio da mu ujedinjena braća podignu spomenik u našem prestonom gradu - Beogradu", naveli su pokretači inicijative i zamolili episkope „da se izvole primiti ponuđene počasti, po priloženoj listi, u Odboru za podizanje Njegoševog spomenika".68

Dok odbor nije formiran posle nešto više od godinu dana, operativne poslove vodila je neka vrsta akcionog odbora kojim je rukovodio Živko Pavlović, general u penziji i akademik. Akcioni odbor je formalno konstituisan 24. oktobra 1933. godine, posle čega je „nastavio akciju, koju je do tada vodilo Udruženje Crnogoraca".69

„Iza toga osnovan je Odbor za podizanje spomenika Njegošu u Beogradu", piše Durković-Jakšić i navodi da je prva sednica Odbora održana 24. decembra 1933, a da je njenim radom rukovodio predsednik Odbora mitropolit Gavrilo Dožić. U stvari, reč je o prvoj godišnjoj skupštini ovog Odbora, koja je održana u Beogradu u nekada poznatom hotelu „Srpska kruna", u kome se tada nalazilo sedište beogradske Opštine. Zgradu u Uzun Mirkovoj ulici na Studentskom trgu podigao je kao konak 1854. godine knez Aleksandar Karađorđević, a beogradska Opština je otkupila konak i uselila se u to zdanje 1868, da bi u njemu njemu ostala sve do 1961. godine. Očito su i ovi momenti - kuća Karađorđevića i sedište gradske vlasti, igrali ulogu kada je Odbor baš u ovom zdanju održao godišnju skupštinu.

Otvarajući skup, mitropolit Gavrilo Dožić je rekao:

„Davnašnja želja celokupnog našeg naroda koji je želeo da dv vidnog dokaza svoga priznanja i zahvalnosti besmrtnom Njegošu okupila je i ovaj odbor sa zadatkom da svojim radom ostvari želju narodnu i podigne dostojan spomenik našem najvećem pesniku i filozofu u prestonom gradu Beogradu.

Pod visokim pokroviteljstvom Njegovog Veličanstva Kralja i sa blagoslovom Patrijarha, odbor je razvio svoju akciju, koju je naš narod prihvatio i pomogao sa puno ljubavi koju je on oduvek gajio za svoga Njegoša."

Živko Pavlović je nastupio u svojstvu predsednika Akcionog odbora, o čijem radu je podneo izveštaj, naglasivši da su „akcioni i nadzorni odbor produžili akciju za podizanje Njegoševog spomenika koju je dosad vodilo Udruženje Crnogoraca u Beogradu. U cilju prikupljanja priloga za podizanje spomenika organizovana je proslava Njegoševog rođendana 14. novembra ove godine u celoj Kraljevini. Ta proslava ispala je vrlo dobro", izvestila je Politika prenoseći naglaske iz Pavlovićevog govora...

Skupljanje dobrovoljnuh priloga

...Kao što smo već naveli, Politika je 25. decembra izvestila da je do 14. novembra prikupljeno 160.000 dinara dobrovoljnih priloga za podizanje Njegoševog spomenika. Treba podsetiti da je to bilo vreme najdublje ekonomske krize s kojom se do tada suočila Kraljevina Jugoslavija, zbog čega su cene poljoprivrednih, a onda i industrijskih, proizvoda u odnosu na 1923. pale za 40 odsto, a kupovna moć stanovništva bila je više nego prepolovljena.

Koliko su dobrovoljni prilozi značili, posredno se može zaključiti iz jednog oglasa objavljenog u Politici istog dana, 25. decembra: „Kuća za uživanje i rentu. Na Zapadnom Vračaru, između Makenzijeve i Sv. Savske ulice, oslobođena poreze, parter i tri sprata, prvoklasno zidana, sa više stanova po 2, 1 sobe, sa potpunim konforom i stan za sopstvenika od 4 sobe, konforan. Prihod imanja tačno 80.000 god. U gotovu potrebno 300.000 i da se primi dug Uprave Fondova 200.000 din."

Ali, da se vratimo delatnostima Odbora. Koliko su poslovi prilježno vođeni, svedoči vrlo složena struktura različitih tela oformljenih s ciljem da Njegoš dobije spomenik u Beogradu.

Na vrhu te piramide nalazio se Akcioni odbor za podizanje spomenika u Beogradu blaženopočivšem Petru II Petroviću-Njegošu, vladici i vladaru Crne Gore.

U Akcioni odbor je birano 11 počasnih članova: episkop ohridski dr Nikolaj Velimirović, nadbiskup zagrebački dr Antun Bauer, mitropolit ruski (zagranične crkve) Gorazd, arhibiskup barski i primas srpski dr Nikola Dobričić, vojvoda Petar Bojović, dr Mihajlo Pupin, vajar Ivan Meštrović i predsednici opština Beograd, Zagreb i Ljubljana.

Ovo telo je imalo Širi akcioni odbor i Uži akcioni odbor.

U prvi su ušli svi episkopi SPC, predsednici akademija nauka iz Beograda i Zagreba, rektori univerziteta, starešine manastira SPC, direktori gimnazija, predsednici „svih većih humanih, kulturnih i prosvetnih udruženja i ustanova", predsednici opština u banovinskim i sreskim mestima i 200 predstavnika „književnika, industrijalaca, pjesnika i ostalih profesija".

U Uži akcioni odbor ušlo je 36 visokih uglednika, a za predsednika je izabran mitropolit crnogorsko-primorski Gavrilo Dožić. Profesor Pavle Popović i državni sekretar Pavle Čubrović imenovani su za potpredsednike, dok je za sekretara ovog užeg odbora izabran profesor Trifun Đukić, predsednik Udruženja Crnogoraca u Beogradu.

Pod pokroviteljstvom kralja Aleksandra i sa blagoslovom patrijarha srpskog Varnave, osnovan je potom i Odbor za podizanje spomenika u Beogradu Petru II Petroviću-Njegošu, za čijeg predsednika je imenovan mitropolit Gavrilo Dožić. Odbor su činile vladike SPC, profesori univerziteta (Aleksa Ivić, Bogdan Popović, Vladimir Dvorniković, Vladimir Ćorović, Dušan J. Popović, Ivo Krbek, Miodrag Ibrovac, Nikola Banašević, Niko Miljanić, Slobodan Jovanović, Ferdo Šišić...), književnici (Ivo Andrić, Vladimir Velmar Janković, Vojislav Ilić Mlađi, Divna Veković, Marko Car, Milan Rešetar, Hamza Humo, Mileta Jakšić...), novinari (Milan Gavrilović, Ilija Zečević, Ljuba Popović, Manojlo Sokić, Stanislav Krakov), umetnici (Bora Stefanović, Ivan Kredić, Toma Rosandić, Branko Lazarević, Milenko Đurić), političari (Srđan Budisavljević, Dušan Peleš, Đivo Supilo, Milan Stojadinović, Milovan Džaković, Miroslav Spalajković, Pero Šoć, Tomo Oraovac...), lekari, advokati, penzionisani generali i admirali kraljevske vojske, inženjeri i finansijski stručnjaci, ukupno 91 ličnost. Ali, to nije bio kraj.

Formiran je još jedan Odbor za podizanje spomenika u Beogradu blaženopočivšem Petru II Petroviću-Njegošu, vladici i vladaru Crne Gore, čiji je predsednik opet mitropolit Gavrilo Dožić, a među devet počasnih predsednika ponovo nailazimo na ime Ivana Meštrovića. Ovaj Odbor je imao više od 160 članova. Okupio je najuglednije ličnosti iz verskog, naučnog, kulturnog, političkog, diplomatskog, ekonomskog, vojnog i pravosudnog života Kraljevine Jugoslavije, kao i dvadesetak uglednih imena iz inostranstva: iz Pariza (Ivan Mereškovski), Praga (Karel Čapek, Petar Zankl, Hubert Ripka i drugi), Berlina (Josip Rijavec), Varšave (Marija Rađevičevna, Marija Konopnicka), Južne Amerike (Miho Mihanović), Rima (Pero Poček).

„Ovaj Odbor je radio u saglasnosti sa voljom kralja Aleksandra, jer se primio za njegovog pokrovitelja, a jedan od potpredsednika bio mu je i Ivan Meštrović, vajar, koji je, kao što je poznato imao širom otvorena vrata na Dvoru kralja Aleksandra", konstatuje i naglašava Durković-Jakšić.

Ova činjenica je nesumnjivo bila od ključne važnosti kada se Odbor u septembru 1934. godine odlučio da Njegoševo poprsje, rad i poklon Ivana Meštrovića, umnoži u bronzi i gipsu, kako bi prodajom tog poprsja bila prikupljena nova sredstva za podizanje spomenika u Beogradu.

Izradu poprsja Udruženje Crnogoraca poverilo je Meštroviću i on ga je u bronzi izlio 1932. godine. Kasnije će taj njegov rad naći svoje mesto u Narodnom muzeju na Cetinju, Njegoševoj rodnoj kući na Njegušima i drugim mestima. U slobodnom prostoru ovo poprsje postavljeno je na odgovarajućem postamentu ispred Župske saborne crkve na Prčanju.

Pošto je i Toma Rosandić poklonio Odboru svoj rad, bistu Njegoševu manjih dimenzija, odlučeno je da i ona bude umnožena i prodavana. Ove odluke Odbor je doneo 24. septembra, na zajedničkoj sednici izvršnog i nadzornog odbora i književno-umetničke sekcije, koja je održana u velikoj dvorani Narodne odbrane.

„Odbor je usvojio predlog književno-umetničke sekcije", izvestila je Politika, „da se u toku idućeg meseca izda jedan milion jubilarnih maraka sa Njegoševim likom, koje će se po ceni od jedan dinar prodavati narodu u korist podizanja Njegoševog spomenika".

„Usvojen je predlog da se umnoži Njegoševo poprsje koje je poklonio g. Ivan Meštrović. Kako je bista od velike umetničke vrednosti, odbor je odlučio da se bista izlivena u bronzi, nešto veća od prirodne veličine, prodaje po ceni od 10.000 dinara po komadu, a reprodukcija u gipsu po 2.500 dinara.

Predlog umetničke sekcije da se reprodukuje mala Njegoševa bista koju je poklonio g. Toma Rosandić, vajar, odbor je primio sa zahvalnošću.

Prvi spomenik podiže Jovan Dučić

Već smo izneli pretpostavku da je to učinjeno zbog povećanja efikasnosti, mada se ne sme izgubiti iz vida ni činjenica koja je, moguće, makar i posredno uticala na ovu transformaciju. Dogodilo se, naime, da Jovan Dučić, koji je i sam bio član Odbora, na sopstvenu ruku pokrene inicijativu za podizanje spomenika Njegošu, ali ne u Beogradu, nego u svom rodnom gradu, Trebinju.

Rukovođen sopstvenom odlukom, bez obaveze prema ikome da o njoj raspravlja, spreman na to da projekat finansira iz sopstvenog džepa, Jovan Dučić je u kratkom vremenskom roku uspeo da Njegošu podigne prvi spomenik na našim prostorima i u svetu. Učinio je to 1934. godine kada je dobio poklon od vajara Tome Rosandića, koji je spomenik Njegošu izradio po projektu arhitekte Dragiše Brašovana, jednog od pionira moderne srpske arhitekture. Dučić je to delo darivao svom užem zavičaju. Spomenik je visok 2,5 metra i postavljen je u centru ove varoši, između gradskog parka i bašte „Platani". Sastoji se od granitnog postolja, visokog 1,2 metra, i biste u bronzi, visoke 1,3 metra. Njegoš je izvajan do kolena (u „ameriken" planu) a u desnoj ruci „drži" otvorenu knjigu.

Na poleđini biste je natpis: „Toma Rosandić kipar - Jovanu Dučiću, pesniku".

Uklesana je na poleđini postamenta i Dučićeva poruka: „Svome milom Trebinju - J. Dučić, 1934."

Drugi spomenik Njegošu je otkriven 6. septembra 1936. godine u Klivlendu (Ohajo, SAD), kada je deo tamošnjeg gradskog parka pretvoren u „kulturne vrtove" doseljenika. Spomenik je otkrio književnik Rastko Petrović, tadašnji otpravnik poslova u Vašingtonu, u prisustvu brojnog naroda. Svečanosti je prisustvovao i guverner države Ohajo.

Za to vreme, Društvo za podizanje spomenika Njegošu u Beogradu nastavilo je svoje akcije, koje će potrajati do 1941. godine, do izbijanja Drugog svetskog rata, ali je ono već prethodne godine „privodilo poslove kraju", piše Durković-Jakšić.

U međuvremenu je Beogradska opština, krajem 1937. godine, raspisala interni konkurs, bolje reći anketu, uputivši poziv na adrese 16 uglednih arhitekata i urbanista da se izjasne gde bi trebalo da bude postavljeno „pet spomenika najzaslužnijim velikanima" u jugoslovenskoj prestonici: kralju Petru, kralju Aleksandru, voždu Karađorđu, Njegošu i Nikoli Pašiću.

„Njegošev spomenik većina učesnika predviđa kod buduće Opere, u parku kod Manježa. Jedni ga postavljaju na ulazu koji će voditi do Opere, gde se sada nalazi Oficirski dom (danas Studentski kulturni centar - primedba autora), neki iza zgrade buduće Opere (Opera je predviđena u sredini parka), a drugi na Cvetnom trgu ili na jednom malom skveru prema Cvetnom trgu. Takođe ima nekoliko nacrta koji postavljaju spomenik u sredinu Studentskog parka. (...) Takođe ima jedan nacrt koji predviđa da Njegoš bude u osovini ulice Vuka Karadžića u parku pred Univerzitetom, a Vukov spomenik u sredini Studentskog parka."

Mišljenje stručnjaka, kao što ćemo videti, imalo je uticaja i na rad Društva za podizanje spomenika Njegošu u Beogradu. Na osnovu uvida u zapisnike Društva, Durković-Jakšić navodi da je „Izvršni odbor, na sednici 11. aprila 1940. raspravljao o pitanju poveravanja Ivanu Meštroviću izrade spomenika".

„Prof. Univerziteta Miodrag Ibrovac je saopštio, da je govorio sa Meštrovićem, i da ga je pitao, da li je voljan da izradi Njegošev spomenik. Molio ga je da odgovori, da li bi u načelu prihvatio ponudu Društva, s tim da ga kasnije obavesti o konačnoj odluci. Tom prilikom mu je saopštio, da Društvo ima milion dinara, ali da računa da još toliko sakupi u toku godine. 'Međutim, g. Meštrović nije dao još nikakav odgovor', naglasio je Ibrovac, pa je pitao članove Izvršnog odbora (ukupno ih je bilo 27 - primedba autora), 'da li da se razgovara sa skulptorom ili da se traži obezbeđenje imovine kupovinom kuće'. Posle referata prof. Ibrovca rešeno je, 'da treba doći u dodir sa Meštrovićem i ponuditi mu da primi rad'. "

Meštrović traži mesto za spomenik

Posle nekoliko dana, 16. aprila, održana je naredna sednica, na kojoj su članovi Izvršnog odbora obavešteni da je Meštrović u Bukureštu i da će doći u Beograd, pa je Risto Stijović predložio da bude pozvan i na sednicu odbora, što je prihvaćeno. Miodrag Ibrovac je izneo i detalje iz svog ranijeg susreta sa Meštrovićem, kada su obišli „autom razna mesta koja su dolazila u obzir za podizanje Njegoševog spomenika, između kojih: Slavija, Crkva Sv. Marka, park kod Manježa i park kod 'Moskve', kao i Kalemegdan".

„Po razgledanju ovih mesta Meštrović je izjavio, u vezi sa projektovanom galerijom spomenika nacionalnih velikana na Kalemegdanu, da ne treba Njegoša svrstavati u galeriju, već treba Njegošu dati zasebno mesto. Kazao je, uz to, da će još razmisliti i da će se javiti, ili doći lično čim stvori potrebnu ideju u vezi sa pregledanim mestima'. Osim toga prof. Ibrovac je naglasio, 'da je g. Meštrović tražio da Društvo takođe dođe u vezu sa nj. v. knezom Pavlom, čiju je zaštitu i pomoć potrebno tražiti'. (Meštrović je tražio zaštitu, tj. pokroviteljstvo kneza Pavla, jer je i ovoga puta želeo da radi pod pokroviteljstvom i zaštitom Karađorđevića dvora, kao što je to činio ranije celo vreme svoga umetničkog rada, jer mu je to odgovaralo ličnim interesima, tim pre što je knez Pavle imao svoj Umetnički muzej. (objašnjava i podvlači Durković-Jakšić, primedba autora). Na kraju prof. Ibrovac predložio je, da se razgovara sa predsednikom Opštine grada Beograda, i upita ga koja su mesta slobodna u gradu za spomenike.

Predsednik Izvršnog odbora dr Peleš smatrao je, da bi trebalo pozvati Meštrovića, da dođe u Beograd radi detaljnijeg razgovora o mestu i spomeniku, našto je prof. Ibrovac odgovorio, da ne treba slati pozivnicu, pošto je on obećao da će doći. Risto Stijović je smatrao, 'da treba reći g. Meštroviću, da je podizanje spomenika aktuelna stvar, i da ga treba zamoliti da izradi makete, i da dv svoje mišljenje o mestu, napominjući da spomenik treba podići na otvorenom mestu'. U završetku sednice je rešeno, da se zvanično piše Meštroviću, i ide predsedniku Opštine, a prof. Ibrovac je predložio, da se o svemu obavesti knez Pavle. Predsednik dr Peleš se složio sa ovim predlogom, ali je dodao, da to treba učiniti kad se nađe mesto."

Na izbor lokacije uticao je, međutim, sam Meštrović, koji je u pismu upućenom Društvu naveo da mu se ne sviđaju lokacije koje je obišao sa Ibrovcem. O tome je Izvršni odbor obavešten na sednici održanoj 5. decembra 1940. godine, a predsednik dr Peleš je izvestio i da je bio kod predsednika beogradske opštine Jevrema Tomića, koji mu je rekao da Društvo treba da dostavi „skice spomenika, kako bi se lakše donela odluka o mestu, koje bi, 's obzirom na Njegoša i s obzirom na spomenik kao umetničku vrednost', odgovaralo ovoj nameni". Peleš je podsetio i na predlog admirala Dragutina Price, da je najbolje mesto za spomenik „između dvorova", sa čim su se članovi Izvršnog odbora saglasili, utoliko „što je Njegoš, i pored toga što je bio filozof i vladika, bio u isto vreme i vladar jedne srpske države", ali su prihvatili predlog da se o toj lokaciji izjasni i Meštrović.

Kao što je od njega traženo, Meštrović je poslao skice koje su pregledane na sednici Izvršnog odbora održanoj 25. decembra 1940. godine. „Posle kraće diskusije odlučeno je, da se o ovom pitanju diskutuje na jednoj od narednih sednica, kada bude prisutan veći broj članova. Na kraju dr Peleš je saopštio, da je molio mitropolita Gavrila, da prisustvuje godišnjoj skupštini, ali je ovaj odgovorio, da će poslati svoga izaslanika, pošto je on veoma zauzet."

Osma redovna skupština Društva održana je posle tri dana, 29. decembra, kada je podnet izveštaj Izvršnog odbora, u kome je navedeno sledeće:

„Pitanje tehničkog proučavanja podizanja spomenika Njegošu i pitanje izbora mesta pretresano je na sednicama Književno-umetničke sekcije, na sednicama Izvršnog odbora ovog Društva. Na ovim sednicama, na predlog Književno-umetničke sekcije, rešeno je, da se izrada spomenika poveri g. Ivanu Meštroviću, vajaru, sa kojim je Društvo preko svoga člana g. Dr Miodraga Ibrovca, kao i pismenim putem došlo u vezu (podvlačenja Durkovića-Jakšića, primedba autora). G. Meštrović je sa članovima Izvršnog odbora pregledao mesto gde bi se spomenik imao podići, i u tom pogledu je učinio svoje primedbe.

Ovi događaji odvijali su se u samo predvečerje rata u Jugoslaviji, a kada je rat počeo, ništa više nije moglo da se učini. O onome što se dogodilo tokom rata pisano je početkom 1945. godine u jednom beogradskom listu.

„Jednog dana 1942. po Cetinju proneo se glas da je Njegošev grob razoren ili bar teško oštećen. Uzbuđenje svih Crnogoraca bilo je veliko. Italijani su shvatili da su pogrešili. Otvorena je istraga kojom je utvrđeno da je grobnica oštećena slučajno, nepažnjom italijanske vojske. Da li je to baš bilo slučajno ili ne, ne zna se, tek italijanska okupatorska vlast objavila je ovakvo objašnjenje 14. 4. 1942. g. pošto je videla koliko je taj postupak kosnuo sve Crnogorce, pa čak i Srbe iz drugih krajeva koji su se tada našli na Cetinju u Crnoj Gori..."

(Nastavak u sledećem broju)