Na nišanu

Vučićevo ludilo uvuklo se u sve pore društva, razjeda institucije i krade budućnost

Čišćenje od Vođinog virusa treba odmah početi

U normalnim državama, ludaci misle da su predsednici, ministri, direktori... U naprednjačkoj Srbiji oni to zaista jesu. Aleksandar Vučić je u svoje okruženje, u dvorsku svitu, uzeo reprezentativne primerke diletanata, iskompleksiranih primitivaca, siledžija, narkomana, lopova, bivših i budućih robijaša... Uzdigao ih je na deset puta veći nivo kompetencije nego što zaslužuju, dao im je priliku da ispune sve svoje snove i osete moć i pare. Uvukao ih je u kriminal i arhivirao dokaze, kojima ih sad drži u šaci. Preko njih, vlastitim mentalnim poremećajima zarazio je celo društvo.

Predrag Popović

U skladu sa starim hitom Željka Brodarića Jape „Majmun radi što majmun vidi", svi učesnici u vlasti, i to na svim nivoima, rade ono što vide da radi alfa mužjak Vučić. Neki to rade iskreno, naprosto takvi su, ludovali bi i uz drugog vođu. Neki se stide, ali ne žele da privlače pažnju i bes jurodivog idola. Ima i pametnijih, koji samo glume ludilo.

U trećoj, malobrojnoj grupi ističe se Ivica Dačić. Iskusan i namazan, davno je svojim saradnicima iz vrha Socijalističke partije naredio da ćute i trpe: „Dok medved ne ode, pretvarajmo se da smo mrtvi".

Naravno, medved ne dozvoljava duže periode mrtvila, pa i Dačić mora da imitira njegove simptome. Kad se Vučić pohvali kako mu je Federika Mogerini poklonila hemijsku olovku oslikanu u bojama zastava Srbije i Evropske unije, Dačić novinarima ispriča anegdotu s poslednjeg susreta s Ketrin Ešton. Ona mu je tada dala tompus i rekla: „Znam da volite ovakve cigare, uživajte u njoj, ali sakrijte je da ne vidi Tači, njemu nisam donela nikakav poklon".

Njih dvojicu ne zanima što su Mogerini i Ešton mnogo izdašnije prema Albancima, kojima su dale Kosovo. Važne su olovka i cigara, koga briga za Pećku patrijaršiju. U istom ritmu, predsednik Srbije i šef diplomatije talasaju izjave na tu temu. Kad Vučić kaže da Srbiji ne pripada ni jedan metar Kosova i Metohije, Dačić dodaje da su Srbi sve izgubili, pa sad nemaju prava da se ljute.

Kad Vučić počne da se junači, pa gledaocima Pinka ispriča kako je na nekom sastanku s prezirom gledao Tačija, koji nije smeo ni da mu se obrati, Dačić doda gas i na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija izvređa albansku delegaciju. Uz tačnu konstataciju da na Kosmetu postoje samo srpski srednjovekovni istorijski spomenici, a nema albanskih, da bi pojačao utisak, Dačić u vučićevskom maniru drekne na Vijoru Čitaku: „Ajde, bre, ne seri, glupa si koliko si teška".

Na takvim prostaklucima prestaje svaka sličnost između Vučića i Dačića. Da bi to naglasio, šef SPS-a se uživeo u ulogu dvorske lude. Pije, peva, razbija tanjire o pod, pleše, štipka starlete koje je udomio u Ministarstvo spoljnih poslova, uživa u egzotičnim jelima, provodi se kao tinejdžer na ekskurziji.

Takvim ponašanjem Dačić šalje jasnu poruku svim stranim faktorima da ne računaju na njega, on može da im peva sevdalinke, a za sve ozbiljne dogovore neka se obrate Vučiću. Ne postoji bolji način da bude u vlasti, a da ne snosi nikakvu odgovornost. Kad sve ovo prođe, sav teret političke, pravne i moralne odgovornosti strovaliće se na Vučićeva nejaka pleća.

Za razliku od Dačića, većina državnih funkcionera Vučića imitira jer misle da tako treba. Vučić je, početkom februara 2014, iz snežnih nanosa pored Feketića lično, pred televizijskim kamerama, izneo jednog dečaka. Marketinški trik mnogo se svideo Zlatiboru Lončaru. „Sina majci iz naručja oteo je zulumćar", pevao je Cune Gojković. U tom stilu, zulumćar Lončar je, krajem avgusta 2014. godine, na surčinskom aerodromu oteo sina Novaka iz naručja njegovog oca Darka Kokorovića. Četvorogodišnjeg dečaka, obolelog od Dandi-Vokerovog sindroma, ministar zdravlja je uneo u avion za Nemačku, na lečenje. Avion je još rulao po pisti, dok je Lončar birao fotografije s kojima će biti ukrašene naslovne strane režimskih biltena.

Zadovoljan uspehom, pokušao je da propagandnu akciju reprizira u martu sledeće godine. Iako su vremenski uslovi bili izuzetno nepovoljni, Lončar je insistirao da vojni helikopter, koji je prevozio bolesnu bebu iz Novog Pazara, sleti na surčinski aerodrom. Okupio je novinare, koji su u kasne večernje sate obavestili javnost da je beba bezbedno stigla i da ju je dočekao ministar zdravlja i ekipa lekara iz Instituta za majku i dete. Sutradan, ta vest je zamenjena informacijama o tome gde je nađena olupina helikoptera i tela sedmoro žrtava Lončarevog smrtonosnog populizma.

Vučić je krivicu prebacio na pilota Omera Mehića, posthumno ga optuživši da je pijan upravljao helikopterom. A, upravo je Mehić prevozio Vučića iz Beograda u Feketić, na predstavu u snegu. S druge strane, Vučić je javno, na konferenciji za medije, izrekao presudu i pre nego što je počela istraga tog udesa: „Ne dam Gašića i Lončara". To je i logično, pošto su u pitanju njegovi moralni dvojnici.

Među mnogobrojnim sličnostima Vučića i Lončara ističe se sklonost ka špijunskim aktivnostima. Još iz vremena kad je sarađivao sa Dušanom Spasojevićem, bivšim šefom zemunskog klana, Lončar je navikao da koristi usluge tajnih službi.

Na njegovu nesreću, pre nekoliko dana pukla mu je jedna vrlo korisna veza. Hicem iz pištolja ranjen je u ruku Lončarev kum Miodrag Stojanović, zaposlen u Bezbednosno-informativnoj agenciji. Stojanović je, posle kratkog staža u policiji, prešao u BIA, gde je poslednjih 15 godina radio u obezbeđenju direktora.

Brinuo je za bezbednost Radeta Bulatovića, Saše Vukadinovića, Nebojše Rodića, Aleksandra Đorđevića i Bratislava Gašića. S obzirom da mu je kum Lončar već sedam godina u vlasti, Stojanović je mogao da dobije premeštaj na neko bolje mesto, u nekom ministarstvu ili ambasadi. Međutim, očigledno je Lončaru bio potrebniji u vrhu BIA, na izvoru korisnih informacija.

Kakvim se poslom bavio najbolje ilustruje činjenica da Stojanović, iako je službeno lice, odbija saradnju s policijom i ne želi da otkrije ko je i zašto pucao u njega. Rezultati veštačenja njegovog pištolja pokazuju da nije pucano iz njega, kao i da nije on sam sebe ranio. Odgovor na pitanje šta se zaista desilo, otkriće istraga do koje mora doći posle pada s vlasti naprednjačkog kartela.

Dok dođe do promena, svi nepismeni naprednjaci postaće ponosni nosioci akademskih titula. Raku za srpski obrazovni sistem iskopao je profesionalni grobar Tomislav Nikolić. Sa 19 godina, kad mu je umro otac, Nikolić je ostao sam na svetu, bez stana i dinara u džepu. Napustio je školu i otišao na gradilište u Priboj, gde je prokopavan tunel. Kasnije, kad se oženio, prizetio se u tastovoj kući, gde je trpeo svakakva poniženja. Sirotinjske komplekse vremenom je izlečio služeći Vojislavu Šešelju i izdašnim tajkunima, koji su mu omogućili da postane vlasnik nekoliko kuća i stanova u Beogradu i velelepnog dvorca u Bajčetini, kao i ergele luksuznih automobila. Uz sve to, Nikolić je poželeo i fakultetsku diplomu.

U pomoć mu je priskočio Ljubiša Stojmirović vlasnik i profesor novosadskog Fakulteta za menadžment, koji je bio među osnivačima Srpske napredne stranke. Novinare, koji su se raspitivali za njegovu diplomu, Nikolić je tužio, zahtevajući da mu duševne bolove nadoknade s dva miliona evra odštete. Da bi dokazao da se zaista školovao, pokazao je diplomski rad „Marketing političke stranke u izbornoj kampanji". Nije objasnio zašto se u obaveznoj bazi podataka Narodne biblioteke kao njegov diplomski rad navodi „Berzansko poslovanje i berzanski posrednici na Beogradskoj berzi", koji je, navodno, odbranio na Fakultetu za trgovinu i bankarstvo „Janićije i Danica Karić".

Nije ni bitno što je upisano da je ispite polagao nedeljom ili u danima kad je bio u Hagu, dok je posećivao kuma i šefa Šešelja. Gde je diplomirani grobar stao, nastavili su ostali naprednjaci.

Pažnju javnosti prvo je privukao Nebojša Stefanović. Dok je bio u SRS, radikali su pričali da je pokušao da studira medicinu i poljoprivredu, ali da nije odmakao dalje od prve godine. Međutim, kad je postao predsednik Narodne skupštine naprasno se promovisao u doktora ekonomskih nauka.

Još se nije stišala bura oko njegove disertacije, pune plagijata, kad je zablistao Siniša Mali. Skandal oko njegovog doktorata još traje i ne vidi mu se kraj. U raskrinkavanju te sramote istakao se dr Raša Karapandža, profesor Evropske škole za biznis sa sedištem u Nemačkoj. Karapandža je utvrdio da je Mali u svom doktoratu, koji je odbranio na državnom Fakultetu organizacionih nauka, koristio delove iz tuđih disertacija i naručnih radova, sa sajta Vikipedije i Agencije za privatizaciju.

Da bruka bude potpuna, FON je u februaru ove godine osnovao Stručnu komisiju, koja je nedavno zaključila da Mali nepropisno citirao, odnosno plagirao, samo 6,97 odsto navoda u doktorskoj disertaciji. Dakle, nije stoprocentni lopov, utvrdila je Stručna komisija, u kojoj samo jedan član, prof. dr Tomaž Čater, ima nekoliko objavljenih naučnih radova u priznatim stranim časopisima, dok se ostali nisu zamarali s tim detaljima.

Stručnjaci nisu ni konstatovali budalaštinu Siniše Malog, koji je iz doktorata Stifanosa Hailmairama iz Eritreje ukrao teze o uzgoju pamuka. Usput, kopirao je i grafikone. Malom za utehu, plagijat je potisnuo u senku njegovo učešće u zločinačkom rušenju Savamale i to u tolikoj meri da je ušao u narodnu poeziju: „Šta se beli u gori zelenoj, jal je pamuk jal su grafikoni, nit je pamuk nit su grafikoni, već je lažni doktorat Siniše Maloga".

Na odluku Stručne komisije žalbu je potpisalo više od 140 profesora, na inicijativu prof. dr Karapandže, prof. dr Milovana Šuvakova i akademika dr Dušana Teodorovića, a podržalo ju je preko 700 članova akademske zajednice i većina studenata FON-a.

Sporna je i doktorska disertacija Jorgovanke Cice Tabaković, guvernerke Narodne banke Srbije. Analiza njenog doktorata, odbranjenog na novosadskom Univerzitetu Educons, otkrila je da je, bez citiranja, preuzela radove Nikole Tasića, Mehmeda Murića, Lidije Barjaktarević, Jasne Atanasijević i drugih naučnika.

školovanju Bratislava Gašića, šefa BIA, nema tragova. Odnosno, jedine tragove ostavljaju njegove pretnje svima koji su pokušali da nađu neku njegovu diplomu, makar srednjoškolsku. Od svega dostupnog javnosti, najrealnije deluju podaci iz njegove pristupnice Srpskoj radikalnoj stranci, u kojoj je upisan kao KV keramičar.

obrazovanju Nikole Petrovića, Vučićevog kuma, naš Magazin pisao je u prošlom broju. Ni stručna komisija u kojoj bi se našli svi naprednjački novopečeni doktori ne bi mogli da utvrde na kom fakultetu je i kada diplomirao, ali to će biti zadatak tužilaštva, čim se Srbija oslobodi ove vlasti.

Ako Stefanović, Mali i Tabakovićka mogu da budu doktori, može to i Goran Rakić, predsednik Srpske liste, naprednjačke kriminogene filijale sa severa Kosova i Metohije.

Do juče je bio vatrogasac, a danas je profesor Ekonomskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici, valjda na katedri za šmrk i cisterne. Taj primer sledio je i Igor Bečić, potpredsednik Narodne skupštine. Pre nego što je, kao član Srpske radikalne stranke, dobio poslanički mandat, radio je kao kondukter. U akademskoj karijeri nije imao sreće, sabotirao ga je njegov tast Mileta Bigaš. Dok je radio u JP „Vrbas", Bečić je nabavio diplomu nekog banjalučkog fakulteta kako bi avanzovao na mesto komercijalnog direktora. Bigaš ga je prijavio, pa je Opštinsko javno tužilaštvo u Vrbasu podiglo optužnicu 2004. godine po kojoj mu je suđeno. Na sudu se bolje branio nego pred tastom, koji je u dokaznom postupku iskoristio dva krošea da ga nokautira.

Bečić je godinu dana kasnije diplomirao na Fakultetu za uslužni biznis na novosadskom Evropskom univerzitetu, a 2007. je završio master studije Educonsa, kao i Tabakovićka. Titulu magistra za industrijski menadžment stekao je na Univerzitetu Union iz Sremske Kamenice.

Osim tasta, Bečića je u zgradi Narodne skupštine pretukao i radikalski poslanik Srboljub Živanović. Batine ga ništa nisu naučile. To nije uspeo ni Vučić. Pošto se Bečić nije pridružio naprednjacima u prvom pučističkom naletu, Vučić nije štedeo uvrede na njegov račun. Pričao je da je Bečić seoski kradljivac kokošaka i da je u sva četiri razreda srednje građevinske škole imao prosek 2,0. Čak ni iz fizičkog nije mogao da dobije trojku, ali zato je stekao nekoliko kuća, njiva, građevinskih placeva... Iako je Bečića postavio za predsednika skupštinskog Odbora za bezbednost, Vučić nije promenio mišljenje o njemu. Pred nekoliko naprednjaka, zapretio mu je: „Bečiću, ako i ti doktoriraš, lično ću te zadaviti golim rukama..." Uzalud je pretio, kondukter je postao dr.

Naopaka vertikala naprednjačkih kompleksaša spušta se duboko u bazu. Doktorskim titulama okitili su se i mnogi opštinski šerifi. Pre sedam godina, na izborima 2012, Milorad Stefanović je radio kao šofer u JKP „Čistoća". Četiri godine kasnije postao je predsednik opštine Kuršumlija i to kao doktor ekonomskih nauka. Sličan proces prošao je i Zoran Tasić, bivši policajac, danas predsednik opštine Opovo. Diplomirao je na Policijskoj akademiji, a magistarske studije završio kod Karića, na fakultetu Janićija i Danice. Disertaciju „Specifičnost upravljanja ljudskim resursima u organima lokalne samouprave" odbranio je 2015. godine na Fakultetu za poslovne studije Univerziteta „Džon Nezbit". Nikakva diploma nije uspela da ga osposobi za ljudsku komunikaciju. U naprednjačko-pandursko-siledžijskom stilu novinare naziva psima.

Trendom kupovine i falsifikovanja diploma, Vučićev kartel naneo je nesagledivu štetu Srbiji. To i ne čudi, s obzirom da je Mladen Šarčević ministar prosvete, Vladan Vukosavljević kulture, a premijerka Ana Brnabić, čije licemerje dostiže vučićevski nivo. Nije joj dosta što je okružena falsifikovanim doktorima, nego još tvrdi da je „intelektualna svojina sve ono na čemu se baziraju ekonomije razvijenih zemalja".

To je tačno, zato Srbija, dok su naprednjaci na vlasti, ne može da se tretira kao razvijena, nego kao razbijena zemlja, obična teritorija na kojoj ne važe zakoni i pravila.

Simptomi Vučićevog morbidnog ludila stariji su od SNS-a. Dok je bio radikalski velikosrpski jurišnik, izgradio je sablasno smešan politikantski stil, prepoznatljiv po pretnjama. Na srpskoj političkoj sceni uvek su svi pretili svima, samo je Vučić podjednako agresivno pretio i drugima i sebi. Pretio je političkim protivnicima, domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima, nepodobnim novinarima, stostruko muslimanima, Klintonu, Bleru i nemačkim pilotima... No, najčešće se na njegovoj meti nalazio on sam. Razočaran političkom izdajom i ratnim porazom, hteo je da se ubije u vreme hrvatske "Oluje", pa onda posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma i, naročito, tokom NATO agresije. Malo po malo, suicidne namere su toliko devalvirale da je najavljivao da će do smrti protestovati glađu, žeđu i lekovima zato što je neko štampao letke u kojima je pisalo da su on i Nikolić bogataši. Osim tužnih motiva, Vučić je pretio da će se ubiti i od sreće. "Ako Kinezi uzmu Bor, skočiću u Savu", lagao je. Kinezi su zaista uzeli Rudarsko-topioničarski basen Bor, u bescenje su dobili rudna nalazišta vredna više od sto milijardi evra. Vučić nije skočio u reku, niti mu je neko ispunio želju i obesio ga jer je poklonio narodnu imovinu, ali samoubistvo je uspešno uneo u politički diskurs.

"Obesite me na Slaviji", govorio je Siniša Mali. "Spalite me ako lažem", pozivao je obrenovački lažov Miroslav Čučković. "Spalite me, nabijte me na kolac, ali ne dozvoljavam uvrede u Skupštini", pričala je Maja Gojković, generator divljačkog ponašanja naprednjačkih poslanika. Nikad kraja spisku morbidnih imitacija Vučićevog ludila. Zasad, niko nije obešen, spaljen i nabijen na kolac, ali ostala je bar nada da će se to kad-tad desiti.

Dok u medijima priziva vlastitu smrt, Vučić teško podnosi činjenicu da nije večan, da nije bog, ma šta o tome mislili Aleksandar Vulin i Marko Đurić. U jednom od nedavnih naleta depresije, na karakteristično patetičan način Vučić je obavestio saradnike da oseća kako mu se bliži kraj. Strah je dokumentovao testamentom, koji je, kaže, davno skicirao, a sad ga je uobličio, overio i sakrio na bezbedno mesto. S obzirom na njegove resurse empatije, sigurno je, kao Pantelija, sve što je napljačkao ostavio samome sebi.

I u toj vrsti psihopatije Vučić ima sledbenika. Čim je čuo šta je vođa uradio, testament je napisao i Dragan J. Vučićević, navodni vlasnik i glavni urednik Informera i poslovni partner braće Vučić. U svemu iskreniji od svog idola, Vučićević je zaista uveren da će uskoro otići bogu na istinu. Dok u sebe ne unese dovoljnu dozu alkohola i nekih jačih opojnih sredstava, samo kuka nad sudbinom, koja će ga uzeti baš sad, kad je ceo svet njegov.

Kad god putuje, svejedno da li automobilom ili avionom, Vučićević širi paranoju, priča da je gotov, desiće se neka nesreća. Toliko je dozlogrdio svojim ortacima da niko više ne sme da se vozi s njim, da ih ne maleriše.

Dok još nije umro, Vučićević uživa u statusu Vučićevog alter ega. Pre nekoliko dana, na proslavi rođendana Informera, almanaha naprednjačkih laži i prevara, sa pozajmljenim autoritetom vođe, Vučićević je u kosjerićkom selu Rosići okupio srpski političko-mafijaški krem. Uz pečenog vola, pod šatrom se kerila kompletna dvorska svita. Kako i dolikuje, u čelu stola sedeli su najmoćniji vladarevi čauši - Zvonko Veselinović, Milan Radoičić, Nikola Petrović, Željko Mitrović i Milomir Marić, dok je Ana Brnabić cupkala uz Eru Ojdanića.

Srećan što je na svom slavlju okupio impozantniju ekipu nego don Vito Korelone na svadbi ćerke Konstance, iluminiran valjevskom rakijom, Vučićević je pevao "Kad me budu drugovi pijanog vodili, iz sveg glasa zapevaću, nek vode me na sud i kažu da sam lud..." Stihovi starog hita Marinka Rokvića dali su i predikciju budućnosti koja čeka celu informersku ekipu - ili će ići na sud ili će, ako im se posreći, biti proglašeni ludima.

To zna i Vučićević, zato je upropastio raspoloženje pričom o svom testamentu. Kao vođa, i on je na vreme odredio kome će ostaviti koji deo imperije, stečene lažima i bljuvotinama. Usput, naglasio je da su mu mnogi ljudi pravili probleme, vređali ga istinom o njemu, ali ne ljuti se, svi su dobrodošli na njegovu sahranu. Svi, samo ne Sveta Marjanović. Ni mrtav, dok bude ležao u kovčegu, Vučićević neće podneti da bude u blizini svog bivšeg poslovnog partnera, aktuelnog savetnika Zorane Mihajlović. Mračnim pričama o smrti toliko je uplašio Veselinovića da mu je otkazao gostoprimstvo u helikopteru. U "Sikorskom", ofarbanom u boje srpske zastave, u Beograd se vratilo društvo s poligrafa - gazda Zvonce, kum Radoičić i kum Petrović.

Vučićevo ludilo uvuklo se u sve pore društva, razjeda institucije i krade budućnost. Režim - čiji politički, medijski i mafijaški simboli plešu oko Informerovog vola na ražnju - podržava grupa akademika, univerzitetskih profesora, uspešnih umetnika i sportista. Naučnici, koji jedva krpe kraj s krajem, pomažu vlast koja stareletama iz Zadruge i Parova daje više novca nego Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

Vrhunski sportisti, koji u inostranstvu zarađuju po 20-30 miliona evra godišnje, učestvuju u kampanjama vladara koji je opljačkao penzionere i radnike pretvorio u skoro besplatne robove.

Niko ne može da objasni zašto to rade, recimo, Nemanja Matić ili Boban Marjanović, njima ne treba ni mito, ni zaštita od krivičnih dela. Nema objašnjenja ni za ćutanje lekara, koji mirno pristaju da im ministar bude Doktor Smrt. Isto vredi i za sudije, koje pristaju na ucene dokazanih kriminalaca iz naprednjačkog ganga.

Kad SNS padne s vlasti, a to će se desiti brže nego što Vučić misli, neće biti problem da se uhapsi i osudi većina razbojnika. Neki će da završe u zatvoru, drugi u ludnici, možda neko i u bekstvu. Oduzeće im se nezakonito stečena imovina, biće stavljeni na stub srama, ali iza njih ostaće zatrovano društvo, koje neće moći da odgonetne kako nam se desila naprednjačka pošast.

Dekontaminacija od vučićevskog virusa biće dug i naporan proces, zato ga treba što pre početi.