Bžežinski

ZLOČINI OCA AMERIČKE RUSOFOBIJE: Zbignjev Bžežinski i njegov trajni uticaj

Tvorac smrti SSSR-a

Lažna predstava o sovjetskim lošim namerama prihvaćena je u američkoj javnosti još dok je Zbignjev Bžežinski radio kao savetnik za nacionalnu bezbednost, krajem sedamdesetih. Ta duboko usađena percepcija Sovjeta kao večitog neprijatelja nikada nije napuštena od strane američke administracije i javnosti.

Autori: Pol Ficdžerald i Elizabet Guld

Preneto iz: SPUTNIK INTERNATIONAL

Ratni zločinci odgovorni za Irak trebalo bi da budu procesuirani. Britanski izveštaj lorda Čilkota samo je najsvežiji primer dokaza koji treba da budu istraženi. Međutim, 1979. godine, mnogo pre nego što su "isfabrikovani" dokazi iskorišćeni za opravdanje iračkog rata, gnusni ratni zločin protiv Avganistana počinio je savetnik za nacionalnu bezbednost u administraciji predsednika Kartera - Zbignjev Bžežinski. Bžežinski nije jedini krivac. Vašingtonska birokratija mu je omogućila da aktivira svoj makijavelistički plan svesnog uvlačenja Sovjeta u „avganistansku zamku".

KAKO JE VAŠINGTON PRIHVATIO PLAN BŽEŽINSKOG I

ZBOG ČEGA JE TO DANAS JOŠ UVEK VAŽNO?

Onog trenutka kad su Sovjeti zagrizli mamac Bžežinskog i prešli granicu Avganistana, 27. decembra 1979, zapečaćena je sudbina obe zemlje. Kao u transu, zadovoljna birokratija je zažmurila na nedostatak dokaza za američke tvrdnje kako je sovjetska invazija korak napred ka ostvarenju svetske dominacije. U roku od samo nekoliko dana Beltvej se pretvorio u grupu navijača, što je omogućilo Bžežinskom da sprovede u delo svoje zamisli o pravljenju „sovjetskog Vijetnama".

Ne treba mnogo objašnjavati motive birokratije. Bžežinski je dobijao jedinu partiju šaha koja se tada odvijala - "hladni rat" protiv „carstva zla". Činjenica da je lukavi plan Bžežinskog doveo do nestanka Avganistana kao suverene države nije zabrinula vašingtonske političke elite - kako levičarske tako ni desničarske. Očekivano, životi Avganistanaca su pretvoreni u beskrajnu noćnu moru, koja traje sve do danas. Ne samo da plan Bžežinskog nastavlja da podriva avganistanski suverenitet, već njegova rusofobija i dan danas navodi NATO na neopravdanu agresivnost prema Rusiji.

Kad je Bžežinski 1977. ušao u Ovalni kabinet kao savetnik za nacionalnu bezbednost u administraciji Džimija Kartera, njegova rusofobija je bila dobro poznata činjenica i Vašingtonu i Moskvi. Ne iznenađuje što nije bio zadovoljan američkim pragmatičnim hladnoratovskim pristupom, koji je podrazumevao koegzistenciju sa Sovjetskim Savezom. Bžežinski je kao etnički Poljak rezultat stasavanja nove vrste radikalnih intelektualaca, kompulzivno-ksenofobičnih istočnoevropljana - koji su nastojali da sovjetsko-američke odnose pretvore u taoca svojih pogleda na svet, formiranih pre Drugog svetskog rata.

Sudeći prema biografu Bžežeinskog, Patriku Vunu, on je poricao i sam legitimitet Sovjetskog Saveza, nazivajući ga „kazanom pokorenih nacija, brutalno konsolidovanim viševekovnom ruskom ekspanzijom".

RASIZAM NIJE OSNOVA ZA RACIONALNU SPOLJNU POLITIKU

Fobija se definiše kao ekstremni iracionalni strah. Stoga bi rusofobe mogli definisati kao ljude koji imaju iracionalni strah od Rusa. Rečju, rusofob mrzi Rusa samo zbog toga što je Rus. To se prosto i jednostavno naziva rasizam i ne sme da bude osnova za racionalnu spoljnu politiku. "Beltvej" (kolikovijalni izraz za centar Vašingotna odnosno njegovu elitu, poput beogradskog "kruga dvojke") je morao zahtevati da dobro poznati rusofob poput Bžežinskog dokazima potkrepi svoje tvrdnje kako je sovjetska invazija na Avganistan prvi korak ka uspostavljanju svetske dominacije. Umesto toga, vašingtonska birokratija mu je omogućila da ostvari svoju fantaziju - a od tada se suočavamo sa posledicama takvog pristupa.

Pol Vornka, Karterov pregovrač za SALT II (sporazum SSSR i SAD o ograničenju strateškog nuklearnog oružja) je u 1993. ovako opisao rasne predrasude Bžežinskog: „Sa Zbigom je to gotovo etničko pitanje, u čijoj osnovi je urođeni poljski stav prema Rusima. Naravno da je to frustriralo Karterovu administraciju. Državni sekretar Sajrus Vens je u velikoj meri delio moje stavove, ali Bžežinski je mislio suprotno. A Karter nije mogao da odluči koga da posluša. Tako je stvoren recept za neodlučnost."

Varnka je rekao i da je on verovao kako Sovjeti nikad ne bi ni izvršili invaziju na Avganistan da Karter nije postao žrtva iracionalnih osećanja Bžežinskog prema detantu i njegovog podrivanja sporazuma SALT II. Pojam je nastao od francuske reči détente, koji je simbolizovao razdoblje generalnog poboljšanja odnosa između SAD i SSSR tokom sedamdesetih godina.

U našem istraživanju razloga za sovjetsku invaziju na Avganistan došli smo do zaključaka koji potvrđuju Varnkine pretpostavke. Do invazije ne bi došlo da nije bilo svesnih "nameštaljki" Bžežinskog. Na konferenciji u organizaciji Nobelovog instituta 1995. godine visoko rangirana grupa bivših američkih i sovjetskih funkcionera postavila je pitanje: Zbog čega su Sovjeti upali u Avganistan? Bivši član Saveta za nacionalnu bezbednost Dr Geri Sik utvrdio je da su SAD označile Avganistan kao sovjetsku sferu uticaja godinama pre invazije. Zašto je onda Amerika izabrala ideološki pristrasan pristup, kada je postojao veliki broj proverenih i činjenično utemeljenih objašenja za motive sovjetske invazije?

Za bivšeg šefa CIA Stensfilda Tarnera odgovornost se ne može svaliti isključivo na jednu ličnost. „ Ime Bžežinski se ovde pominje svakih pet minuta, ali niko još uvek nije pomenuo da je on Poljak" - rekao je Tarner. „Činjenica da je on Poljak po meni je od ključne važnosti". Tarner je tada, 1995, hteo da ukaže na dobro poznatu rusofobiju Bžežinskog, koja ga je navela na neutemeljeno eksploatisanje jednog pogrešnog poteza Sovjeta.

Konferencija je otkrila da su „samoispunjujuća proročanstva", „sumnjivi deduktivni aparat" i „odluke koje su provocirale ništa manje nego što su odvraćale" duže od decenije služili kao operativni sistem hladnoratovske politike u mandatima predsednika Kartera i Regana. Brojni eksperti su razmatrali proces donošenja odluka Bžežinskog pre, tokom i posle sovjetske invazije. Dr Kerol Sajvec sa Harvarda utvrdila je da bez obzira da li je Zbig bio Poljak ili ne, on je imao svoje poglede na svet i tendenciju da događaje interpretira u skladu s njima. Do neke mere, njegovi strahovi su postali samoispunjujuća proročanstva... Niko drugi nije potpuno samostalno posmatrao Avganistan i sve što se tamo dešavalo.

Tek kasnije, u jednom intervjuu za "Nuvel Obzervateru" Bžežinski se pohvalio da je isprovocirao invaziju, navodeći Kartera da odobri predsednički ukaz o namernom uvlačenju Sovjeta u Avganistan - šest meseci pre nego što je Moskva počela da razmatra invaziju. Ipak, uprkos priznanju Bžežinskog, ceo vašingtonski politički establišment nastavio je da sledi njegov lažni narativ o tome kako su Sovjeti tada imali nameru da pokore ceo svet.

RUSOFOBIJA KAO OSNOV AMERIČKE SPOLJNE POLITIKE PREMA RUSIJI

Za Bžežinskog navođenje Sovjeta da izvrše invaziju na Avganistan bila je šansa da politiku Vašingtona prema Sovjetskom Savezu usmeri na nepopustljivi i tvrdolinijaški pristup. Služeći se kombinacijom obmana i tajnih operacija, stvorio je uslove koji su isprovocirali defanzivni odgovor Sovjeta, koji je potom iskoristio kao dokaz sovjetske ekspanzije. Ipak, preterivanja i otvorene laži Bžežinskog o sovjetskim namerama postale su prihvaćene, a potom i ukorenjene u američkoj percepciji i imaginaciji, koju nikad više nisu napustile.

Američku spoljnu politiku od tada vode obmane o trijumfalizmu i provociranje međunarodnih incidenata i kasnije izvlačenje koristi iz nastalog haosa. Trenutni - gotovo mistični status Bžežinskog kao „mudrog starca" američke spoljne politike - trebalo bi da bude primljen sa ekstremnim oprezom, s obzirom na sredstva kojima se služio da bi ga stekao. Danas nasleđe rusofobične ideološke agende Bžežinskog slede mnogi njegovi učenici, uključujući njegova dva sina. Oni nastavljaju njegovu liniju agresivnog navođenja "beltvejske politike" ka opasnoj konfrontaciji sa Rusijom.

Tragično, ali legat Bžežinskog takođe živi i u propaloj avganistanskoj državi, budući da su omraženi talibani spremni da ponovo preuzmu vlast. Dok avganistanski narod preživljava sav taj horor, NATO snage koriste domovinu Bžežinskog, Poljsku, za provokativne nasrtaje na ruske granice.

Uloga koju je Bžežinski odigrao, kao i uloge zvaničnika koji su mu omogućili da izazove raspad Avganistana i svesno podstakne rast islamskog ekstremizma, moraju biti ispitane. Pokretanjem sudskog postupka, makar i u odsustvu optuženih, otpočeće očajnički potreban proces prekidanja gotovo opsesivnog uticaja koji rusofobija Bžežinskog još uvek ima na vašingtonsku spoljnu politiku. Takva pogrešna politika poriče svoju ključnu ulogu u stvaranju islamskog ekstremizma i dovođenju Amerike na ivicu nuklearnog rata sa Rusijom. Bez obzira ko je do sada bio ili će biti predsednik, ako želimo da spasimo Ameriku, moramo isterati na čistac ovaj 40 godina star zločin protiv Avganistana.