Pogled iz Moskve

Da li nam se nudi da postanemo polukolonija?

Kako izgleda „uzorna" Rusija u očima EU

Indikativno je pojavljivanje evropskih i američkih diplomata na suđenju opozicionom političaru Alekseju Navaljnom. Očigledno je nezadovoljstvo šefa diplomatije EU Žozepa Borelja nakon posete Moskvi. Ovi događaji pokazuju da EU želi da kardinalno promeni našu zemlju. Verovatno u mašti EU uzorna Rusija treba da bude poslušna polukolonija kojoj će oni diktirati ne samo spoljnu politiku nego i unutrašnji život, tvrdi Vadim Truhačov, politikolog, docent na Ruskom državnom univerzitetu za humanističke nauke u Moskvi

Piše: Vadim Truhačov

Početkom februara u Moskvi je boravio visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borelj. Ishod njegove posete u Evropi ne nazivaju drugačije nego - neuspehom. On nije izdejstvovao oslobađanje Alekseja Navaljnog i čuo je od Sergeja Lavrova da je EU postao „nepouzdan partner". Vladimir Putin uopšte nije ni primio evropskog diplomatu. Ranije je bilo nemoguće tako nešto zamisliti. Na kraju, nije bilo ni traga uzdržanosti svojstvene diplomatama.

„Moj sastanak sa ministrom Lavrovom i poruke ruskih vlasti tokom ove posete potvrdili su da se Evropa i Rusija udaljavaju. Izgleda da se Rusija postepeno udaljava od Evrope i smatra demokratske vrednosti egzistencijalnom pretnjom", izjavio je Borelj. On se žalio na nespremnost Rusije da sluša evropske argumente i stavio je do znanja da u najbližoj budućnosti mogu da budu uvedene nove sankcije našoj zemlji - sada u vezi sa „slučajem Navaljni".

Slučaj Navaljni izazvao je neviđeno interesovanje zapadnih diplomata. Navedimo samo zemlje koje su poslale svoje predstavnike na sudska ročišta 2. i 5. februara. To su: SAD, Kanada, Velika Britanija, Nemačka, Francuska, Holandija, Švedska, Danska, Norveška, Finska, Švajcarska, Austrija, Češka, Poljska, Litvanija, Letonija, Bugarska, Japan... Očigledno je da su oni na taj način pokušali da izvrše pritisak i na sud, i na rusko rukovodstvo. I uopšte to nisu sakrivali.

Navaljni je za EU postao simbol nade u to da će Rusija postati razumljivija Evropljanima i popustljivija. U izvesnoj meri, u njemu vide drugog Borisa Jeljcina. Mada, nije reč o konkretnim imenima.

Ako u Evropi budu smatrali da im je isplativije da podržavaju nekog drugog, brzo će zaboraviti Navaljnog. Glavno je započeti proces pretvaranja Rusije u državu koja igra po savremenim evropskim pravilima. I nije važno ko će konkretno približiti našu zemlju vrednostima o kojima je govorio Borelj.

U vezi s tim, interesantno je kakvu bi Rusiju želeli da vide u EU... Autentičan, dokumentovan odgovor na ovo pitanje do sada niko još nije dao. Za poslednjih 30 godina nikakav model dugoročne saradnje EU i naše zemlje niko nije predložio. Zato se i rađaju sumnje u to da Evropljani zaista žele da sarađuju sa Rusijom. Verovatno njima odgovara model „suveren-vazal", u kome vazal mora da bude potpuno razumljiv i pod kontrolom.

Osobenost EU je u tome što, za razliku od prethodnih decenija, pa čak i vekova, pokušava da promeni ne samo spoljnu, nego i unutrašnju politiku svojih partnera. U svakom slučaju, radi se o onim državama koje se sa EU neposredno graniče. Jednostavno, dogovaranje o kupovini ili prodaji bilo kakve robe, održavanje izložbi ili naučna razmena pod uslovima koji odgovaraju EU, većini evropskih političara nije interesantno. Partnera treba promeniti, i to kardinalno...

„Idealna" Rusija ne bi trebalo da bude pretnja za EU. Najradikalniji rusofobi maštali bi o njenom komadanju, ali to nije neophodno, a i opterećeno je brojnim konfliktima duž evropskih granica.

Zato Rusiju treba ugraditi u svoj sistem, učiniti je delom ekonomskog sistema EU (bez perspektive ulaska u nju), uspostaviti jasne principe formiranja državne vlasti, njenu politiku maksimalno držati pod kontrolom.

U ekonomskoj oblasti moglo bi da se govori o zatvaranju ruskih preduzeća koja bi mogla ozbiljno da konkurišu nemačkim, francuskim ili švedskim. Ili, u boljem slučaju, trebalo bi ih ugraditi u opšteevropski tehnološki lanac. Rusija treba da se pretvori u stabilno tržište za distribuciju, kako visokotehnoloških proizvoda ili lekova, tako i prehrambenih proizvoda. Van kontrole EU mogu da ostanu samo mala preduzeća za proizvodnju, npr. eksera ili cementa.

Takva Rusija mogla bi da se pretvori u sirovinski dodatak za evropsku ekonomiju. Ona bi slala u Evropu naftu i gas u onim količinama i po onim cenama koje propiše EU. Bilo kakve izvozne carine za drvnu građu (oblice) ili obojene metale trebalo bi ukinuti. Vojno-industrijski kompleks nabolje bi bilo preorijentisati na proizvodnju eksera ili izdržljivih ploča od škriljaca za vikendice/seoske kuće.

U najboljem slučaju, bio bi ostavljen samo deo ovog kompleksa koji može da se uskladi sa NATO standardima.

Ali, ne treba transformisati samo materijalni, već i duhovni život. U takvoj „ispravnoj proevropskoj" Rusiji, ulogu Ruske pravoslavne crkve (moguće i drugih tradicionalnih konfesija) trebalo bi svesti na minimum. Vernici bi se našli u svojevrsnom getu. Svi vodeći mediji imali bi isključivo levo-liberalno stanovnište, govorili bi kako je korisno biti u potčinjenom savezu sa EU. Onima koji misle drugačije sledovalo bi maltretiranje, zatvaranje i isključivanje iz zajednice.

U takvoj Rusiji morala bi da se poštuju prava seksualnih manjina. Registrovanje istopolnih zajednica na ruskoj teritoriji ne bi bilo obavezno, ali brakovi između istopolnih osoba zaključeni u inostranstvu, morali bi da se priznaju. Takvi parovi imali bi ista prava kao i obične porodice.

Protivnici takve vrste zajednica bili bi ućutkivani i blokirani na društvenim mrežama. Organi starateljstva bi u Rusiji trebalo da imaju približno ista prava kao oni u Švedskoj.

Celokupna zakonodavna baza bila bi podvrgnuta reviziji. Oni zakoni koji nisu u skladu sa normama EU, morali bi da se promene. Šef države, parlament i gubernatori, biće birani na četiri godine, a kandidati bi morali da prođu proceduru provera. Oni koji budu smatrani pretnjom, neće moći da učestvuju na izborima. To se tiče i političkih partija. Smenjivost vlasti je obezbeđena, ali će svi kandidati biti provereni i razlika između njih neće uticati na „evropske temelje".

Nova Rusija morala bi da bude mnogo otvorenija za migrante. Obavezaće je da primi one migrante koje evropske zemlje neće moći da prihvate. Visoko (pa čak i srednje) obrazovanje funkcionisaće prema programima dogovorenim sa EU. Ostaće mimimum mesta za studente „na budžetu". Vaspitanje u duhu „opšteljudskih vrednosti" i sl., počinjaće od obdaništa.

Preostali univerziteti pripremaće kadrove prvenstveno za rad u filijalama evropskih kompanija. Oni koji završe humanističke nauke ući će u novi državi aparat, koji će se strogo pridržavati evropskih obrazaca.

Najbolje diplomce će uzeti za rad u EU, a ostalim građanima Ruske Federacije neće ukinuti čak ni vizni režim. I takva Rusija će ipak ostati previše velika da bi joj se moglo verovati. Videti Pariz ili Amsterdam - to pravo još uvek treba zaslužiti.

Posebna tema je procena istorije. Novoj Rusiji usadiće osećaj krivice bukvalno pred svima. Ona će morati da se na državnom nivou odrekne 90 odsto nasleđa SSSR-a i minimum polovine nasleđa Ruskog carstva.

U najboljem slučaju, ulogu nekakvog obrasca dobiće feudalne republike, Novgorodska i Pskovska. U najgorem - obrazac (pa i to nategnutno) će ostati samo Jeljcinova Rusija i vreme privremene vlade iz 1917.

Razlike iz vremena Jeljcina u takvoj „proevropskoj" Rusiji ipak će biti. Pokušaće da zaustave bujanje kriminala - moguće je, čak, da će za borbu protiv kriminala angažovati Evropol. Verovatno će se zdravstvena zaštita održati na minimalnom nivou, kako bi se sprečilo širenje bolesti u EU. Potrudiće se da ograniče oligarhe - najbolji zalogaji treba da ostanu evorpskim kompanijama. Pokušaće da spreče višemesečno kašnjenje plata, kako ne bi izazvali bes i neprijatne uspomene.

Prirodno, i na planu spoljne politike sa takvom Rusijom će im biti mnogo jednostavnije da se bave. Evropljani će morati da dobiju posebna prava u Kalinjingradskoj oblasti. Rusiju će naterati da se odrekne davanja podrške republikama Donbasa, Pridnestrovlja, Abhaziji i Južnoj Osetiji. Što se tiče Krima, ili će prinuditi Rusiju da ga vrati Ukrajini, ili će ga pretvoriti u nezavisnu državu pod kontrolom EU. O podršci pravima stanovništva koje govori ruski u Pribaltiku neće biti ni govora.

Ako je reč o „dalekom inostranstvu", Rusija će morati da preda Japanu južna Kurilska ostrva, da odustane od podrške Srbiji po pitanju Kosova, od saradnje sa Republikom Srpskom u Bosni i Hercegovini. Pod maskom smanjenja troškova, propisaće joj da zatvori bazu u Siriji. Svi sporazumi sa Kinom, Indijom, Brazilom, Meksikom ili Južnoafričkom Republikom moraće da prođu proceduru „odobravanja" u EU. Ideal je da Rusija jednostavno počne da prati zajedničku politiku EU.

U tom slučaju, zadatak Navaljnog (ili drugog „favorita" Zapada) je - promeniti Rusiju iznutra, približiti je otelotvorenju sličnog „ideala".

Ali, pošto nema takvog „kretanja u pravom smeru", Evropljani dozvoljavaju sebi takve otvorene ludorije, kao što je prisustvo na suđenju Navaljnom ili Boreljov govor. Ipak, kada sa tobom ne vode dijalog, već ti samo grubo postavljaju ultimatume - ne može se računati na razumevanje i učtivost.

Naravno, ne maštaju svi u Evropi o ovakvom scenariju. Glasovi razuma se povremeno čuju iz raznih evropskih prestonica, dolaze i iz Evropske komisije. Ali, za sada oni se ne čuju od histeričnog hora onih koji po svaku cenu maštaju o tome da Rusija preuzme sve najgore od Evrope i sama sebe pretvori u „sirovinsku supersilu" koju bi kontrolisala evropska birokratija sa njenim „vrednosnim mesijanstvom", koje već nervira mnoge i u samoj Evropi.