Moj spor sa istriografima južne srbije (7)

Miloševe dvostruke igre

Obično se kaže da Južna Srbija (oblast Južne Morave) nije dala doprinos stvaranju nove Srpske države u prvoj polovini XIX veka. Istoričari to često tumače „rajinskim mentalitetom" starosbijanaca, Moravaca, koji nisu bili spremni na samožrtvovanje za novu državu. To, jednostavno, nije tačno. Moravci su dali svoj doprinos novoj srpskoj državi u meri koliko im je to istorija dozvolila. Kao odgovor na ovu zabludu srpske istoriografije nastao je moj roman „Vojvoda od Leskovca" 1994. godine. Tekstovi koje nudim čitaocima Tabloida su egzegeza ovog romana. Izgovorio sam ih na nekim tribinama u Južnoj Srbiji, kao dopunu romanu.

Ivan Ivanović

Sve u svemu, mogao bih da kažem, da je Severna Srbija 1807. bila slobodna zemlja, da je Karađorđeva vojska proterala Turke i čak proširila granice Beogradskog pašaluka. Na severu je bila ograničena rekama Savom i Dunavom, što je Austriji tad odgovaralo. Na zapadu, Jakov je došao do Drine, osvojio Jadar i Rađevinu, dobio Loznicu. Na istoku, Milenko je proširio granice do Timoka i postavio Hajduk Veljka iz Negotina za starešinu ove krajine. Veljko, za koga se kaže da je bio najluđi i najhrabriji starešina, zagospodario je Banjom (Sokobanjom) i Gurgusevcem (Knjaževcem). Granice Pašaluka su se pomerile i na jug, Petar Dobrnjac je osnovao Deligrad i sišao do ispod Aleksinca.

Ranke kaže da je bilo teško stvoriti državu, ali da je bilo još teže urediti je. Karađorđeva Srbija bila je više vojna nego građanska država. Vojne starešine su se u svemu uzdigle iznad knezova, pa je Srbija postala vojni logor. "Svako se pretvorio u ratnika. U teškim slučajevima slala je svaka kuća u rat sve muškarce sposobne za oružje, u manje teškim slučajevima jednoga od dvojice, dvojicu od trojice, tako da se zemlja mogla obrađivati u međuvremenu. Ako je u nekoj kući bio samo jedan muškarac, on se smenjivao sa svojim susedom od nedelje do nedelje. Ti ratnici bili su daleko od toga da primaju platu ili da je traže; svaki je nosio sopstveno oružje i polazio u svojim najboljim haljinama; hranu su žene slale za njima. U svakom selu je nekoliko ljudi, oslobođenih od ratne službe, bilo obavezno da dva puta nedeljno prenose hranu na tovarnim konjima, bilo da se borbe vode negde daleko ili u blizini."

Ovakvo stanje bilo je održivo u pobedama; u porazima pokazalo se neodrživim, što će rezultirati velikom južnosrpskom tragedijom na Čegru 1809. godine.

Ovde je red da vam predstavim Iliju Petrovića Strelju, o kome govori moj roman "Vojvoda od Leskovca", glavnog južnjaka koji je pristupio Karađorđevom ustanku.

Najpre da iskoristim istraživanje o Strelji vlasotinačkog profesora Saše Stankovića:

"Ilija Strelja Petrović živeo je u vlasotinačkom selu Gradištu, u mahali Gorunje, gde i danas postoji lokalitet Streljino. Njegova familija je doseljena iz Ruplja, a porodično predanje govori da su starinom iz Pčinje. O Streljinom životu do Prvog srpskog ustanka gotovo da nema podataka, osim što se zna da je bio trgovac i vlasnik samokova u selu Kozaru. Pouzdano se zna da je bio pismen, što je bila retkost u tadašnjoj Srbiji. U nastupajućim burnim godinama za oslobođenje Srbije, Strelja se zamerio Turcima i pobegao u oslobođenu Srbiju, gde se nastanio sa porodicom u selu Jasiki. Pošto se istakao u borbi, Karađorđe ga je postavio na mesto komadanta desnog krila južnog ustaničkog fronta, dok je levo krilo vodio Hajduk Veljko Petrović."

No najpotpunije podatke o Iliji Strelji Petroviću ostavio je Milan Đ. Milićević (1831-1908). Bez njegovih dela naša saznanja o vojvodi od Leskovca bila bi veoma oskudna. Svi potonji etnografi, istoričari i književnici išli su putem koji je on prokrčio, bar što se tiče Strelje. "Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba" iz 1888. godine delo je od neprocenjivog istorijskog i etnografskog značaja. U tom smislu on je pravi naslednik Vuka Stefanovića Karadžića. Naročito je bitan za Južnu Srbiju, područje koje Vuk nije stigao da obiđe i opiše. Milićević je bio vredni sakupljač književne građe o ustancima, pandan Vuku Karadžiću.

U vreme Karađorđevog ustanka Niškim pašalukom rukovodio je Turčin Hafis-paša, a Leskovačkim Arnautin Šašait-paša. Drugi je u svemu bio bolji od drugoga, pa su ga Srbi ovog područja često nazivali „srpskom majkom". Ali kad je na Ivankovcu stradao niški Hafis-paša, Šašit-paša je okrenuo ćurak naopako i postao glavni vođa za borbu protiv ustanika. U stvari - saznao sam - između čistokrvnog Turčina Hafisa iz Niša i etničkog Arnautina Šašita iz Leskovca, tinjalo je stalno rivalstvo oko toga ko će biti prvi. Istorija je Hafisa porazila a Šašita stavila u prvi plan.

Godinu dana posle Fočića, Šašit je pokušao seču knezova u Leskovačkom pašaluku. Cilj mu je bio da poseče Iliju Strelju, od koga je najviše zazirao, kao što je Fočić posekao Aleksu Nenadovića. Strelja se, kao Grbović u Valjevu, izmakao, ali je Šašit dao da se poseče na mostu na Veternici njegov otac Petar Petrović, koga su Turci zarobili u Kozaru. Posle toga se Ilija Strelja odmetnuo u hajduke i vršio stalne prepade na Turke.

Strelja je prvi put pokušao da digne Vlasince na ustanak na Mitrov dan (1805) u Crnoj Travi. O tome sam već govorio, ovde samo da dodam da je Strelja posle neuspešne bune sa samo nekoliko hajduka izbegao u Srbiju i sa Žikom Kapetanom iskopao šanac na Deligradu.

Drugi Streljin pokušaj, o kojem istorija gotovo da ne zna ništa, zbio se posle Deligradske bitke 1806. godine, koju su Srbi suvereno dobili, kao i Mišarsku. O njoj peva pesma Tešana Podrugovića. Srpskom odbranom na Deligradu komandovao je vojvoda Stevan Dobrnjac.

Kad se čulo da veliki vezir Ibrahim-paša iz Skadra kupi vojsku da umiri Srbiju, ustanici na Deligradu su utvrdili odbranu. Dobrnjac je tačno prozreo Ibrahimov plan: da okruži Deligrad i napadne ga sa tri strane. Da bi to sprečio, Dobrnjac pošalje Hajduk Veljka, koji je pristigao iz Krajine u odbranu Deligrada, da zatvori prolaz između Morave i planine Bukovika, tako spreči Turcima prodor u Šumadiju desnom obalom Morave. Kad je Ibrahim sa glavninom svoje vojske pristigao na Deligrad, Dobrnjac je naredio Stanoju Glavašu da zađe preko Jastrepca Ibrahimu iza leđa i primora ga na odstupanje. U Glavaševoj vojsci bio je Ilija Strelja sa svojim bećarima. Glavaš udari na Temnić, gde razbije arnautsku posadu, krene uz Rasinu i upadne preko Jankove klisure u Toplicu. Ustanici na Prokuplju potuku Arnaute, uđu u varoš i zapale je. Iz Prokuplja Strelja pošalje svoje ljude da dignu Leskovački kraj. Da bi sprečio bunu u Leskovcu, Šašit-paša napusti položaj na Deligradu i pohita u svoj stolni grad da spreči pobunu Leskovčana. Ibrahim, oslabljen odlaskom Šašita, uzalud je pokušavao da probije srpski šanac na Deligradu, a kad je video da ga Veljko sa istočne i Glavaš sa zapadne strane opkoljavaju, odluči da se povuče prema Nišu. O tome je pevao Tešan Podrugović u svojoj pesmi "Boj na Deligradu".

Već od Deligrada Južnomoravci su sanjali da prenesu ustanak na jug. Još kad se čulo da je pala u martu 1807. godine Beogradska tvrđava, Južnomoravce više niko nije mogao da odvrati od pohoda ka Nišu i Leskovcu. Strelja je tražio od Dobrnjca da mu odobri ovaj pohod, ali Deligradski vojvoda je bio protiv. Ako Srbi izađu iz šančeva i rasture se po Moravi, oslabiće svoju glavnu odbranu i dati Turcima priliku da ih pobede. Ako Turci osvoje Deligrad, pašće Šumadija! No kako je Strelja bio uporan, Dobrnjac se na kraju saglasi da Južnomoravski puk učini pokušaj da digne ustanak na jugu, pa ako to uspe krenuće ka Nišu cela vojska, ako ne uspe, puk da se vrati u Deligrad, a za pohod na Niš i Leskovac ima još da se čeka.

Tako je vojvoda Ilija Strelja postrojio Južnomoravski puk u Topoljaku i svakoj četi dao zadatak: knez Momir Stojanović s njegovim Leskovčanima da ide u Sićevo i zatovori derven i spreči Turke iz Sofije da se prebace u Niš i pojačaju Niševačku tvrđavu; Marko Abdula iz Matejevca s njegovim Nišavcima da digne na ustanak sela okolo Niša i Ponišavlje; Cvetko Dekić iz sela Berbatova da ide u Zaplalje i pobuni Zaplanjce; Nikola Belkić s njegovim Crnotravcima dobije naređenje da digne ustanak u Vlasini; Rista Isajlović s njegovim Topličanima da zatvori Kurvingradski tesnac i spreči Turke da se prebacuju iz Niša u Leskovac; a Cvetko Vranovački s njegovim Jablaničanima da ide u Jablanicu i pobuni taj kraj; a svm Strelja da uzme Dubočicu i pokuša da podbuni varoš Leskovac. Pa ako Bog dv da ovaj ustanak uspe, vojvoda Petar Dobrnjac ima da udari na Niš i zauzme Niševačku tvrđavu.

Milan Đ. Milićević dalje priča kako je Streljin pohod tekao. Ustanici su u početku imali uspeha, četovođe su izvršile postavljene zadatke, ali je stvar upropastio leskovački knez Momir Stojanović u Sićevačkoj klisuri. Činjenica je da kazivač nije voleo Momira, pa ovu priču ne možemo da uzmemo zdravo za gotovo.

Po toj priči, Momir je uspešno zatvorio Sićevo, ali leskovački čorbadžija nije gledao zašto je tu došao, nego se preobukao u tursko odelo i otišao nekakvoj buli u Niš. Za to vreme njegova se vojska raspustila po okolnim selima Crvene reke i stala da se časti i provodi. Turkinja kod koje je knez otišao bila je pašina rođaka i odmah je obavestila Huršida o stanju u srpskoj vojsci. Kad je to paša dočuo, odmah je poslao muselima sa sejmenima da opkoli Momirovu vojsku u Sićevačkom dervenu. U isto vreme je sakupio pare i poslao tatarina u Vidin kod zulumćara Karafejze da digne krdžalije i da se privuče niz Nišavu do Sićeva. Taj Karafejza se borio za onoga koji ga plati! Kad Karafejza pristigne, paša izvede vojsku iz Niša i u Sićevačkoj klisuri uništi Momirovu četu. Momirova vojska je gotovo sva izginula, samo je Momir s nekoliko momaka uspeo nekako da pobegne i spasi glavu, na taj način što se preobukao u tursko odelo u kojem je išao kod one Turkinje u Niš. A možda ga je zaštitila i pašina rođaka?

Zatim je Huršid potukao Marka Abdulu na Kamenici i naterao ga da odstupi prema Deligradu, a Karafejza s krdžalijama udari na Zaplanje. Tamo mu pristupi nekakav seljak s kojim je Cvetko Dekić bio od ranije u zavadi i odvede ga u Emirovu Kutinu, gde se Cvetko ulogorio. Krdžalije se privuku noću u Kutinu, razbiju Cvetkovu četu, a njega zarobe i nabiju na kolac.

Za to vreme je je Strelja opseo Leskovac sa tri strane i opkolio Šašit-pašinog sina u Čitluku. Šašit pošalje pregovarače i Strelja pristane da odrobi njegovog sina u zamenu za Ćerim-agu, prozvanog Leskovački Vol. Šašit-paša na to odmah pristane, jer Ćerim se bio do te mere osilio da je pretio i samom paši. Ta razmena je potrajala nedelju dana. Ali, dok je Strelja sekao Ćerim-agu na ćupriji na Veternici, gde je on ranije posekao njegovog oca Petra, iz Vranja je pristigao vranjanski paša i zaposeo južni ulaz u grad, Pridvorce, odakle je počeo da tuče Strelju topovima. U to je stigla vest o porazu četa na svim frontovima, pa se i Streljina četa raspala.

Dok je Južnomoravski puk ratovao s Turcima, Dobrnjac je sedeo na Deligradu i nikako nije mogao da se odluči da li da iskoči iz utvrđenja i krene na Niš. No kad je Marko Abdula stigao u Deligrad posle poraza na Kamenici, Dobrnjac je video da od Streljinog plana nema ništa i ostao je u Deligradu.

Kad su Streljine čete razbijene i odstupile prema Deligradu, paše su izašle iz gradova i popalile srpska sela. Narod koji nije stigao da izbegne u planine bio je posečen, žene osramoćene, deca porobljena. A najkrvaviji je bio leskovački Šašit-paša s njegovim Arnautima, koji su Dubočicu pretvorili u zgarište.

Od celog Južnomoravskog puka teško da je ostala jedna četa. Strelja je priznao krivicu Dobrnjcu i tražio da ga ovaj kazni. Ali Petar Dobrnjac nije bio vojvoda za egzekuciju nego za odbranu Deligrada. Onaj koji je bio najveći krivac za srpsku propast na jugu, nije smeo ni da dođe u Deligrad, gde bi mu vojska presudila. Leskovački knez Momir Stojanović, zbog čijeg kurvaluka je propao Streljin pohod, pobegao je u Beograd, gde ga je zaštitio vojvoda Mladen Milovanović. Zašto je Mladen štitio Momira bog sveti će ga znati, ali pričalo se da su u pitanju bile pare koje je Momir izneo iz Leskovca, a koje je predsednik Sovjeta mnogo voleo.

Šta je od ovoga istorija a šta legenda nisam uspeo da razlučim, ali postoji jedan izveštaj austrijskog obrštara Perša od 20. aprila 1807. godine, u kojem se kaže da su Srbi na Sićevu zbog svoje slepe pohlepnosti rđavo prošli. Jedan drugi izveštaj francuskog komandanta Merijaža od 23. aprila 1807. godine, pisan u Vidinu, takođe govori o porazu Srba u Sićevačkoj klisuri.

Za to vreme desio se strašan srpski poraz na Čegru, od kojeg Karađorđeva Srbija nije uspela da se oporavi. Pad Srbije 1813. godine bio je posledica poraza na Čegru. Za nas južnjake poraz na Čegru kod Niša bio je ravan porazu na Kosovu. On je zaustavio istoriju Južne Srbije za sedamdeset četiri godine, koliko će trebati da se ovaj kraj pripoji matici Srbiji.

Prema usmenom kazivaču istorije, starcu Ceki iz Vlasotinca, koje je zabeležio Milan Đ. Milićević, evo kako je izgledalo Karađorđevo odobrenje da Strelji dozvoli da pokuša po treći put da digne ustanak u Južnoj Srbiji. Ta priča izgleda ovako.

Navodno je Karađorđe pitao Strelju šta on misli o njegovom planu. (Valjda je Karađorđe pre toga unapredio Strelju u Leskovačkog vojvodu.) Strelja mu je rekao da se on slaže sa Dobrnjcem da se Niš ne može osvojiti ako se ne opkoli sa svih strana. Huršidu u Nišu se ne može učiniti ništa ako mu pritekne u pomoć Šašit iz Leskovca. Stoga je Strelja zatražio odobrenje od Vožda da još jednom pokuša da pobuni svoj kraj. Karađorđe ga je, navodno, upitao zna li on kolke vode teku pored Leskovca? Kad mu je Strelja odgovorio da zna, pošto je iz tih krajeva, Morava, Vlasina, Veternica, Jablanica, a i Toplica nije daleko, na šta mu je Vožd kazao da gde teku velike vode prolaze mnoge vojske i da on ne vidi šta Strelja može da učini na Leskovcu. Kazivač ne zna da li je Vožd dozvolio Strelji da krene na jug pre vojske?

Kazivač je dalje ispričao Milićeviću da je Strelja pokupio Moravce i napustio Deligrad i ne javljajući se Trnavcu. Karađorđe je smenio Dobrnjca sa položaja komandanta južnog fronta na Deligradu, a na njegovo mesto postavio Trnavca. Ovaj nije bio dorastao da brani Srbiju na jugu, njemu se pripisuje poraz na Čegru.

Ceka Vlasotinčanin dalje priča da je Strelja odredio Savu iz Dedine Bare i Miletu iz Kruševca da sa svojim bećarima odu u Grdeličku klisuru i zatvore Prosečenicu. A sam se digne u svoje Vlasotince da pobuni Vlasinu.

To je bilo na Đurđevdan, znači 6. maja, 1809. godine. U Vlasotincu je bio narodni sabor. Navodno je Strelja sa astala ispred hana pozvao Vlasotinčane na bunu. Rekao je da ga je Karađorđe unapredio u Leskovačkog vojvodu i ovlastio ga da ustanak iz Šumadije prenese u Moravu. Strelji se je suprotstavio Jovanča bojadžija iz Vlasotinca sa istim argumentima sa kojima je pre pet godina omeo Strelju da digne bunu leskovački knez Stojan Stojanović. Narod se kolebao, jedni su bili uz Strelju, drugi su bili protiv.

U tom kolebanju pojavio se u Vlasotincu Streljin četobaša Mileta iz Kruševca, koji je jedini preživeo srpsku tragediju u Grdeličkoj klisuri. Kazivač Ceka iz Vlasotinca je ispričao Milanu Đ. Milićeviću šta se zbilo u klisuri. Sava Dedobarac i Mileta su srećno uzeli Dedobarski han i tu se ulogorili. Ali, umesto da iskopaju šanac i utvrde odbranu Momine klisure, ovi četnici se daju u terevenku u Hanu. Puna dva dana se tu jelo, pilo, terevenčilo. Sava Dedobarac je naterao turske bule da se skinu gole i igraju mu čuček. Za to vreme vranjanski paša skupi vojsku u Vranju i okolini i pohita u Grdelički derven. Nije naišao na otpor, čak nije bilo ni straže u Mominoj klisuri. Paša je imao dovoljno vremena da izvuče topove na Grdeličko kale i odatle gađa Han. Već prvo đule je pogodilo džebanu u Hanu i pobilo pijane Srbe. Paša je izvršio juriš i posekao ustanike. Samo je Mileta uspeo da se dohvati konja i pobegne.

Kazivač je još reprodukovao Streljin govor Vlasotinčanima, a Milićević ga je pribeležio u originalu. (Ja sam ovaj govor inkorporirao u "Vojvodu od Leskovca".)

"Vlasotinčani! Pre desetinu dana, u Ćupriju, jedva sam se izmolil u Gospodara da mi dozvoli da dignem Južnu Moravu na ustanak. Nadal sam se da vije jedva čekate da se pobunite i oslobodite, ja treba samo da prinesem žišku! I šta sam urabotil? Ništa! Vas na ustanak ne digo, Prosečenicu ne zapti, družinu izgubi! Sad vidim da smo nije Južnomoravci proklet narod i da ni Bog neje rekal da živimo u slobodu. A ja sam nesrećan čovek, sve što sam tel sve mi je propalo! Idem da mi Crni Đorđa presudi s njegov pištolj! Samo, Vlasotinčani, da znate, naš trag će ostane, kerovi ga neće mogu poližu. Po moj trag će dojde drugi, po njegov treći, po njegov četvrti... Što mi ne mogamo, neki će može! Koj će taj da bude? Kad će dojde? Ja toj ne znam. Al da će Južna Morava da bude slobodna ja toj znam, ko što vas sad gledam...!"

Tako je propao i treći Streljin pokušaj da pobuni Južnu Srbiju.

Kad je Srija propala 1813. godine i srpske starešine prebegle u Austriju, Strelja je sa Moravcima do poslednjeg ranio Deligrad

Strelja je sa malom družinom poslednji prešao Savu, ali se nije udaljavao od obale, nego se nastanio u Boljevcima, gde se sklonio kod Đorđa Simića.

Strelja je odbio da bude deportovan u Rusiju, od austrijskih pandura se sakrio u selo Kulič na Dunavu, gde su se od ranije krili neki njegovi bećari. Kad je Miloš Obrenović proglasio Drugi srpski ustanak, Strelja je bio među prvima koji su prešli u Srbiju da nastave borbu s Turcima. Kad je Miloš uglavio mir s Marašlijom, dobrovoljci iz Južne Srbije su se nastanili u selu Jasiki, na levoj obali Zapadne Morave. Prva Miloševa granica bila je utvrđena na Mečki, prevoju između Jovanovca i Ražnja. Za starešinu tog kraja bio je određen Mileta Radojković.

Od Strelje i njegovih bećara se tražilo da čuvaju granicu, ali da miruju i ne uznemiravaju Turke. Strelja samo to nije mogao, jer on se bio zakleo već prilikom prvog prebega u Severnu Srbiju da se neće smiriti dok ne oslobodi Južnu Srbiju.

Ipak, Strelja je u početku bio lojalan knezu Milošu, tim pre što se sa njim tukao sa Turcima na Požarevcu. Miloš mu je bio jedini zalog da će se ustanici vratiti najpre u Deligrad, gde je bila Karađorđeva granica, a onda nastaviti pohod na jug, pothvat koji je 1809. godine propao. Nije da se nije mešao u narodna komešanja južno od granice, ali je to činio obazrivo i gledao je da se ne sukobi sa Milošem.

Godine 1821. godine, digla se na jugu čuvena Niška buna, koju je predvodio vladika Milentije. Pretpostavlja se da ju je pomogao Miloš. Strelja se nije u bunu direktno umešao, mada je činio da do nje dođe. Porta je u Niš poslala novog pašu s velikom vojskom da umiri Niški kraj. Ovaj je najpre pogubio starog pašu što je bio mek prema Srbima, a onda je ugušio bunu. Zatim je zapretio Milošu da poštuje obaveze koje je preuzeo prema Marašliji.

Kad je Miloš video da od bune nema ništa, poslao je leskovačkog obor-kneza Momira Stojanovića, koji se nastanio u Jagodini i pomoću trgovine do te mere obogatio da je postao gotovo ravan Mileti Radojkoviću, u deputaciju sa jednim Turčinom, u Niš, da uveri novog pašu da on sa bunom nema ništa. Srbi su spremni da sami zavedu red na granici, a paša neka ne čini ništa protiv Srbije. Još ovi deputati odnesu u Niš Miloševe darove paši.

No još se delegacija nije vratila u Kragujevac, gde je Miloš sedeo, paša domami na prevaru vladiku Milentija i još neke viđene Srbe i zatvori ih u Tvrđavu. Koliko sutradan naredi da se na mostu na Nišavi podignu vešala i obese zatočenici. Turci skupe narod iz celog kraja da vidi kako prolaze buntovnici protiv sultana. Tako je propala Niška buna iz 1821. godine.

Već tad je Miloš, preko Milete Radojkovića, koga je odredio za starešinu južne granice, planirao da svu krivicu što granica nije stabilna i što Carigradski drum nije bezbedan svali na Južnomoravce, odnosno na njihovog vođu Iliju Strelju. U tu svrhu Miloš je u Jagodinu poslao Marka Štitarca, što je nagnalo Strelju da se odmetne u hajduke. Gde se pojavio Štitarac - tu je bilo mrtvih!

Milan Đ. Milićević kaže da Ilija Strelja nije bio hajduk, jer hajduci su bili odmetnici od srpske vlasti i pljačkali su i plenili koga stignu. Strelja je od početka bio borac protiv Turaka i radio je da se oslobodi od njihove vlasti Južna Srbija. Kad se od njega odmetnuo Nikola Mandrda u Temniću i počeo da pljačka Srbe, Strelja ga je proterao u Kruševac, koji je bio u turskoj vlasti. Miloš je Strelju oterao u hajduke da bi imao razlog da naredi Mileti Radojkoviću da ga uzapti.

Ceka Vlasotinčanin je dalje ispričao Milićeviću da su Streljini četnici prelazili Zapadnu Moravu i napadali Turke u dosluhu sa Miletom Radojkovićem, a samim tim i knezom Milošem. Miloš je potajno radio da se Kruševac pripoji Srbiji, pa da se vaspostavi Srbija onolika kolika je bila pod Karađorđem. Pred Turcima se pravdao da to rade hajduci, pa je niški paša tražio od njega da ih suzbije. I Miloš je odredio majora Miloša Braljinca za poverenika u Kruševcu i naredio mu da pazi na skele u Jasiki i Varvarinu. Major Braljinac i njegov kapetan Veselin su, u dogovoru sa kruševačkim Turcima, podigli vešala i postavili točak za mučenje na Begovom brdu iznad Kruševca da se kazne pohvatani hajduci. A za glavnog hajduka je proglašen Ilija Petrović Strelja.

Pošto mu je pretila opasnost da visi na Begovom brdu, Strelja je sa svojim četnicima prešao u oblast Južne Morave i tu ometao turske trgovačke karavane koji su išli carigradskim drumom. Niški paša je prozreo Miloševu dvostruku igru, pa u Braljinca nije imao poverenje, nego je na Mečku poslao stajaću vojsku da čuva drum, a za njenog komandanta je postavio čuvenog turskog razbojnika po imenu Sejdimendže.

Tako je Strelja sa svojim četnicima bio progonjen od dve države: u Srbiji su ga gonili Miletini panduri, a u Turskoj Sejdimendžeovi sejmeni.

Strelci su se jedno vreme krili na planini Bukoviku i odatle plenili turske karavane. Ali Sejdimendže skupi sejmene iz Kruševca, Ražnja, Aleksinvca... i napadne Strelju u ovčarskim kolibama na Bukoviku. Četnici prebegnu u Srbiju, ali na Mečki ih presretne kapetan Veselin i zarobi.

Panduri odmah sprovedu četnike u Jagodinu i zatvore ih u apsani. Posle istrage, Mileta Radojković pusti zarobljene četnike da idu svojim kućama, a u pritvoru zadrži Strelju, Ceku i još dva četnika, Manoila i Maloku. Njih optuži da su pomagali Miloja Đaka da digne bunu. Mileta je optužio Strelju da je pomagao bunu da bi imao opravdanje da ga preda Turcima. Očito da je Streljina glava ušla u Miloševu nagodbu sa Turcima, kao ranije Karađorđeva.

Miletini panduri su isporučili Strelju i drugove Turcima, a Sejdimendže ih je obesio na Mečki. Moglo je to da bude 1826. godine, posle Đakove i Čarapića bune.