Pogled iz Moskve

Kako da Rusija spreči pokolj koji se priprema

NATO priprema Ukrajinu za veliki rat

Dok mi ovde godinana lomimo koplja oko toga da li će Ukrajina ući u NATO i kakve će to posledice imati za nju, a pre svega za Rusiju, renomirani časopis The American Conservative, bez okolišenja je napisao: SAD defakto već prihvataju Ukrajinu kao članicu Alijanse.

Piše: Valerij Panov

„Sadašnji odnosi Vašingtona i Kijeva u oblasti bezbednosti daleko prevazilaze okvire prodaje oružja", naglašava u članku Ted Karpenter, viši istraživač Kato instituta. Zaista, nedavno je prvi čovek Pentagona, general Lojd Ostin, posetio Kijev, što je nedvosmisleno bez presedana u uslovima žestoke konfrontacije sa Rusijom, pre svega zbog Ukrajine. Tom prilikom je izjavio da SAD podržava težnju Ukrajine da postane članica NATO. Prema rečima američkog ministra, podrška ukrajinskom suverenitetu od strane SAD je „nepokolebljiva".

Ukrajina - baza Alijanse

Za Rusiju nema ničeg neočekivanog u ovim porukama. U principu, mi smo uvek bili spremni za takav razvoj događaja. U NATO i EU Ukrajinci teže da uđu od prvih dana svoje „nezavisnosti". Pritom, niko ih tamo ne vuče na silu, oni to rade potpuno dobrovoljno. Nedavno je, na primer, Kijevski međunarodni institut za sociologiju (KMIS), još jednom objasnio odnos stanovnika Ukrajine prema pitanju ulaska zemlje u EU i NATO. Za ulazak u EU opredelilo se 52% anketiranih Ukrajinaca. Za ulazak u NATO - 48%. Od ovog broja, 70% je stanovnika zapadne Ukrajine, 58% centralnih oblasti, 39% stanovnika južnih i 29% istočnih oblasti. Za nas ta razlika ima veoma uslovno značenje. Mnogo je važnije to što smo se još jednom uverili u to da nekada bratska zemlja mašta o nama neprijateljskom NATO savezu, a nikako o prijateljstvu sa Rusijom.

Predsednik Ukrajine Vladimir Zelenski je još u septembru rekao da postoji mogućnost rata punih razmera sa Rusijom. Prema njegovom mišljenju, između Ukrajinaca i Rusa stvoren je ponor koji, očigledno, može da ispuni samo NATO.

Istina, visoki predstavnici Alijanse i ugledni zapadni političati ranije su nedvosmisleno izjavljivali da za ulazak u Alijansu Ukrajina mora da ispuni niz kriterijuma, za šta je potrebno podosta vremena. Eksperti su u svojim ocenama bili konkretniji. Oni su smatrali da Kijev neće moći da aplicira za članstvo u NATO u narednih 20 godina. Ali situacija se promenila.

Kako je saopštila ukrajinska agencija UNIAN, u saopštenju sa samita Alijanse u Briselu 14. juna 2021, istaknuto je da će Ukrajina postati članica NATO pomoću realizacije Akcionog plana za članstvo.

Predsednik SAD Džo Bajden tada je izjavio da ruska okupacija delova ukrajinske teritorije ne utiče na ulazak u NATO, ali da Ukrajina mora da se očisti od korupcije. Istinu govoreći, to je nemoguće.

Ukrajina i korupcija su kao sijamski blizanci, spojeni u jedan organizam još pre rođenja, čije bi razdvajanje hirurškom intervencijom dovelo do smrti oboje - ipak, ne može se biti siguran da čak ni „nenka" (majka na ukrajinskom), ogrezla u krađi, neće biti primljena u NATO.

Kao što je već bilo nekoliko puta u istoriji, zapadni protivnici Moskve ušli su u ruski geopolitički prostor sa namerom da tu ostanu. NATO vojska, posebno američka i britanska, faktički kontroliše teritoriju Ukrajine, postavili su tu centre za obuku raznih rodova vojske i punktove za upravljanje, praktično vojne baze, čiju infrastrukturu mogu da koriste za raspoređivanje velikih kopnenih i pomorskih snaga.

Najpoznatije mesto gde su locirani Amerikanci je vojni poligon Javorovski (bivši sovjetski centar za obuku, koji se nalazi 30 km od Lavova), gde je stalno razmešteno oko 300 američkih instruktora.

Formalno, poligon pripada Ukrajini, ali faktički je odavno pretvoren u vojnu bazu NATO. Na ukrajinskoj teritoriji postoje i druga mesta na kojima ima američke vojske. Na primer, 235. centar za međuspecifičnu obuku jedinica (selo Mihajlovka, Nikolajevska oblast), 241. kombinovani poligon - zajednički za sve vrste trupa (Aleški, Hersonska oblast), sasvim blizu Krima. Takođe i 233. kombinovani poligon (selo Mala Ljubaša, Rovenska oblast) i 242. kombinovani poligon (gradić Gončarovsko, Černigovskaja oblast).

Kako je napisao vojni ekspert Viktor Baranec, na čije podatke se oslanjamo, na istom spisku je i obaveštajni centar na Zmijskom ostrvu u Crnom moru. Faktički to je stena na kojoj su jenkiji instalirali sisteme za nadzor podvodnih i površinskih uslova. A u Očakovu su Amerikanci izgradili punkt za operativno upravljanje brodovima, faktički bazu Vojnopomorskih snaga SAD.

Osim toga, pravi se karta morskog dna, kako bi se „uverili da veliki brodovi mogu tu da pristaju". Zajedno s tim, u luci Južni, koja se nalazi 30 km od Odese, Britanci jasno pokazuju nameru da se usidre, njihovi ronioci su već pregledali lučki akvatorij i hidrotehničke objekte. London je, uzgred, zvanično planirao da istovremeno izgradi u Ukrajini dve vojno-pomorske baze - na Azovskom i Crnom moru.

Deluje da će NATO brodovi biti usidreni u ukrajinskim lukama. Pritom SAD planira da zaobiđe ograničenja trenutno važeće Konvencije iz Montrea, pomoću novog turskog kanala „Istanbul", koji povezuje Crno i Mramorno more, zaobilazeći Bosfor. Hteli-ne hteli morate da postavite pitanje: da li je to „velika" ideja sadašnje turske vlasti (članice NATO, uzgred), koja odavno cilja na ruski Krim?

U stranim vojnim bazama i NATO centrima za obuku, 200.000 ukrajinskih vojnika se otvoreno „brusi" za budući rat protiv Rusije. Pritom bi hrabri Ukrajinci morali da znaju da su američki i britanski instruktori uvek spremni da postanu baražni odredi (oni koji vraćaju dezertere na front), ako „patriotski raspoloženi" broci ukrajinske vojske pokušaju da se izvuku sa prve linije. Jenkiji i Britanci neće ići u rat za „nezavisnu", oni su navikli da raspiruju vatru tuđim rukama.

Nije slučajno da se u petnaestak scenarija rata protiv Rusije uvek isključuje primena, od strane ruske armije, vazdušno-kosmičkih snaga, elektronskog rata, novih pomorskih raketa i uopšte novih vidova naoružanja i tehnike. Kao da je ruska armija naoružana samo mitraljezima „maksim" i lete na Antonovu An-2. Uporno ignorisanje ruskih sredstava za oružanu borbu, kojima nema ravnih u svetu, ima sasvim određeno značenje. Poenta je u tome da Ukrajina može da krene na Donbas, ne strahujući od odgovora Rusije. A može i da krene pravo na Moskvu, i o tome kako će lepo da gori ruska prestonica već iz sve snage pevaju lokalni bardovi.

Misle, Rusija je kolos na staklenim nogama, kao što je nekad mislio Hitler. Ukrajina će je lako pobediti i postaviti svoju žuto-plavu zastavu na Kremlj, u šta, uzgred, mnogi u toj zemlji i veruju. A jedan od savetnika kancelarije predsednika Ukrajine, preti predsedniku RF, kaže „Putinu se loše piše jer će ukrajinske rakete biti usmerene ka Moskvi u najbližoj budućnosti".

Da bi se rashladio žar agresora, mislim da bi Rusija trebalo da na vojnim vežbama pokaže, specijalno za NATO, a pre svega Ukrajini, kako na primer rakete „Kalibar" sa svih flota - Severne, Baltičke, Crnomorske i Kaspijske - istovremeno gađaju kopnene ciljeve na udaljenosti od 1000 km.

Tako bi stavili do znanja da će, u slučaju napada Ukrajine na Rusiju, zaplet biti drugačiji: rakete „Kalibar" će potpomognute sredstvima elektronskog ratovanja tačno gađati punktove upravljanja i veze, čvorove vodosnabdevanja, aerodrome, mostove preko Dnjepra, trafostanice, železničke stanice, skladišta municije i goriva. „Iskanderi" će pokrivati oružane snage Ukrajine u Donbasu. Čišćenje će obavljati vojno-kosmičke snage koje sa granice mogu raketama da stignu do bilo koje tačke u Ukrajini, pa i dalje, do bilo koje neprijateljske teritorije. Rat će se na tome i završiti.

Nikakvog ulaska ruske vojske u Ukrajinu neće biti, a i zašto bi? Tamo će biti jedna velika propast, slična onoj koja je umalo pobila celu Malorusiju krajem 17. veka, kada su njome vladali naslednici Hmeljnickog pod rukovodstvom stranih „dobrotvora", što se i danas dešava.

Nemoj, Gospode, dovesti do takvog scenarija. Što se mene tiče, izvršio bih „akciju zastrašivanja" ili, ako hoćete, „forsiranja mira". Stavio bih, na primer, negde u centar Atlantika nekoliko starih brodova, i lupio po njima sa svih, kako kažu „Kalibara", „Iskandera", „Cirkona" i sličnih „Avangarda" s „Kinžal" raketama. Ovaj TV film obišao bi celu zemaljsku kuglu. Kao što je bilo u vreme hladnog rata kada su u bioskopima i na TV stalno prikazivali kadrove istraživanja nuklearnog oružja i njihovih strašnih posledica. Mnogi „jastrebovi" bi se smirili... Ali, mi smo skromni, dok se NATO ponaša cinično, drsko, grubo.

„Što se tiče baza, znam odgovarajuće ukrajinske ustavne odredbe. Centre za obuku niko ne zabranjuje. A pod vidom centara za obuku moguće je postaviti sve što želite. I kao što sam već govorio, javno... Kada bi se sutra kod Harkova pojavile rakete, šta bismo s tim radili? Pa nismo mi ti koji tamo idemo sa našim projektilima, nama ih guraju pod nos.

Naravno, to je problem", rekao je predsednik RF Vladimir Putin na nedavnom zasedanju Međunarodnog diskusionog kluba Valdaj. On takođe smatra da ministar odbrane SAD Lojd Ostin, dolaskom u Kijev „u suštini otvara NATO vrata Ukrajini, u suštini njegovu izjavu potrebno je i moguće ovako tumačiti", rekao je Putin. I dodao da možda neće doći do formalnog učlanjenja u NATO, ali da je vojna eksploatacija teritorije već u toku. „I to realno predstavlja pretnju za RF. Svesni smo toga", rekao je Putin. Ranije je Ostin, komentarišući perspektive članstva Ukrajine u Alijansi, izjavio da treće zemlje nemaju pravo veta na ulazak Ukrajine u NATO. Pod „trećim zemljama" on, prirodno, podrazumeva Rusiju.

NATO „dobrotvori"

Istovremeno, Vašington je od 2014. dao Kijevu za vojne svrhe više od 2 milijarde dolara. London je dao kredit od 1,25 milijardi funti (oko 1,6 milijardi dolara), za razvoj ukrajinske vojske.

Novac bi trebalo da se iskoristi za izgradnju osam raketnih brodova. Britanske vlasti takođe su isporučile Ukrajini 75 oklopnih trasnportera „Sakson" i isporučuju raketno oružje i dva minolovca. U oktobru 2020. između Ukrajine i Velike Britanije potpisan je sporazum o političkom, trgovinskom i strateškom partnerstvu. Kao što vidimo, opet će „lukavi Englezi" da zagade Rusiju, i opet naveliko, ali ne samo oni.

U naoružavanju Ukrajine učestvuje više od 20 NATO zemalja. Među njima, najveći „dobrotvori" su Kanada (oklopni transporteri, snajperi, municija), Poljska (50 minobacača, 9 guseničara, 2 brodska topovska nosača i 100 bestrzajnih pušaka), Češka (250 sovjetskih oklopnih vozila BPM-1, 40 samohodnih haubica SAU Gvozdik, 177 mitraljeza velikog kalibra), Litvanija (150.000 tona municije, pre svega metkova, 146 mitraljeza velikog kalibra) i Bugarska (500 bacača granata i hiljadu njima odgovarajućih jedinica municije).

Rumunija se nije baš pokazala: ona je isporučila Ukrajini, iz svojih starih sovjetskih zaliha, malokalibarsko oružje i municiju vrednosti 250.000 evra. Isto tako je cela Evropa jednom radila na naoružavanju hitlerovske Nemačke. Između ostalog, turski lider je takođe obećao Kijevu 50 miliona dolara vojne pomoći, a predsednik Ukrajine je izjavio da Kijev računa na turske investicije u iznosu od 10 milijardi.

To su samo oni podaci koji su postali poznati iz otvorenih izvora informacija. A koliko toga je ostalo neotkriveno, klasifikovano kao tajna? Sudeći prema razmerama pripreme Ukrajine za rat u Donbasu, NATO isporuke su značajno veće.

Samo navedeno naoružanje, municija i druga vojna oprema dovoljni su za opremanje do 20 bataljonskih taktičkih grupa (to su dve divizije - motorizovana pešadijska i tenkovska). Isporuka naoružanja u Ukrajinu od strane Zapada neće doprineti rešenju, ipak „može podstaći Kijev na nove provokacije u Donbasu", izjavio je zamenik ministra spoljnih poslova RF Andrej Rudenko.

Zapravo, celokupna ukrajinska vojna mašinerija i usmerena je upravo na Donbas u kome se, prema zvaničnom kijevskom stavu, osam godina nastavlja „ukrajinsko-ruski rat".

I kako glup moraš biti da bi poverovao u to da je na donjecko-luganski prostor fokusirana sva vojna moć Rusije, kao da nema zajedničke kopnene granice sa Ukrajinom dužine više od 1900 km.

Na tom fonu, posebno cinično zvuči izjava generalnog sekretara NATO Jensa Stoltenberga, u kojoj je komentarisao ocenu koju je dao ruski predsednik Vladimir Putin u vezi sa posetom Kijevu američkog ministra odbrane. Odluka o ulasku Ukrajine u NATO doneće Ukrajina i 30 zemalja-članica NATO, i niko nema prava da se meša u taj proces, rekao je Stoltenberg i pritom dodao da Rusija ne treba da se plaši ulaska Ukrajine u Alijansu, jer je to odbrambena organizacija.

Ovaj komentar NATO lidera je, očigledno, namenjen potpunim idiotima, jer su, kako pojedine članice NATO, tako i Alijansa u celini, tokom godina svoje ekspanzije ostavile krvave tragove gotovo po celom svetu.

Današnja Moskva je odavno izgubila većinu svojih iluzija kada je reč o odnosu Zapada, a posebno NATO, prema Rusiji. Ipak, moramo da priznamo da se Ukrajina od bratske zemlje transformisala u Rusiji neprijateljsku zemlju. Bez tog priznanja cela ruska politika prema Ukrajini osuđena je na propast, što zapravo danas i vidimo.

Takođe, treba direktno reći da je Ukrajina postala vojni poligon NATO, tačnije - velika NATO baza. Alijansa, kao što vidimo, tamo se temeljno nastanila. Uz to, nekoliko velikih ukrajinskih aerodroma odlučilo je da se modernizuje, kako bi mogli da primaju sve tipove NATO vojnih aviona. I to se radi u blizini Rusije. Štaviše, sa jasnim ciljem „čišćenja" Donbasa i vraćanja, na silu, Krima.

Predsednik Zelenski već traži od svih Ukrajinaca da govore da je „u toku rusko-ukrajinski rat". I to veoma podseća na tzv. „simptom Sakašvili". Tada, u avgustu 2008, američki instruktori su naoružali i obučili gruzijske broce i u Tblisiju odlučili da mogu da naprave blickrig u Južnoj Osetiji, a Rusija, kao što je često bivalo, nije želela da se meša u otvoreni rat.

Mišiko (Mihail Sakašvili) je pogrešio: „hrabri" Gruzini brže od svojih instruktora pobegli su sa bojnog polja. Sada, između ostalog, NATO opet agituje u Tbilisiju za njihov ulazak u Alijansu. Opet žele da ratuju?

Generalno, ne treba Rusija da strahuje od ulaska Ukrajine u NATO, već Alijansa. Tamo je odavno trebalo da se zapitaju: zašto se Kijev tako uporno gura u taj vojni blok?

Odgovor leži na površini: da bi garantovano dobili podršku Alijanse u slučaju oružanog konflikta sa Rusijom, koji Ukrajina pokušava da isprovocira još od 2014. Status člana Alijanse omogućio bi „nezavisnoj" da traži vojnu pomoć cele organizacije. I ako do konflikta realno dođe, onda u rat može da budu uvučen ceo korporativni Zapad.

Ali teško da će se Ukrajina odlučiti na borbena dejstva protiv Rusije, s obzirom na ogromnu razliku u vojnim potencijalima. Njen poraz je verovatan već tokom prvih sati agresije. Zato, ako bi postala članica Alijanse, dobila bi na raspolaganje moćni instrument ucene, a to je umetnost kojom je besprekorno ovladala, preteći ratom Evropi. Pritom, lideri Alijanse govore da je neophodno pomoći Ukrajini da se suprotstavi „ruskoj agresiji". To je, kako se kaže, vaše pravo. Ipak, Rusija, kako je nedavno istakao ministar spoljnih poslova RF Sergej Lavrov, više se neće pretvarati da su promene u odnosima sa NATO moguće.

Rat do poslednjeg Ukrajinca?

Podsećam, Vladimir Putin je u poruci Federalnoj skupštini još u februaru 2019. govorio: „Rusija će biti prinuđena da stvara i raspoređuje vrste oružja koje se mogu koristiti ne samo u odnosu na one teritorije sa kojih će za nas proizaći odgovarajuća direktna pretnja, već i u odnosu na one teritorije na kojima se nalaze centri odlučivanja o upotrebi raketnih sistema kojima nam prete." Šta, opet se nisu obazirali, kao ni na druga upozorenja šefa ruske države?

Ulazak Ukrajine u NATO bio bi krajnje opasan korak, prinudio bi Moskvu da reaguje, rekao je u intervjuu za RIA Novosoti zamenik ministra spoljnih poslova Andrej Rudenko.

„Ukrajina je za Rusiju zaista ta crvena linija koju NATO-u ne treba dozvoliti ni u kom slučaju", istakao je u razgovoru za RIA Novosti doktor vojnih nauka Konstantnin Sivkov. „Razlog je jednostavan: ukrajinski narod je etnički identičan sa ruskim. U suštini, ulazak zemlje u NATO stvoriće preduslove za građanski rat. To bi bilo korisno za SAD. Pentagon već formira od ukrajinske vojske prvi ešalon koji će u slučaju konflikta Rusije sa NATO prvi krenuti i poginuti. Kako se priča, Vašington je spreman da ratuje sa Moskvom do poslednjeg Ukrajinca." Ali izgleda da i u Moskvi imaju plan u slučaju prelaska tih „crvenih linija" kojima ruski presednik dodaje i ulazak Ukrajine u NATO.

Rusija teško da će ratovati sa Ukrajinom: iako su bivši, ipak su braća - žao nam ih je.

Adekvatna mera koja može da spreči moguću ogromnu tragediju, mogla bi da bude piznanje nezavisnosti DNR i LNR i, kao u slučaju Krima, njihovo uključivanje u sastav Rusije, što u ovim nepriznatim republikama odavno čekaju.

Osim toga, tamo ima gotovo 600.000 ruskih građana kojima je preko potrebna zaštita otadžbine. Razmislite: njih i sada, u trenutku kada mi ovde razvijamo teorije na temu rata i mira, ubijaju isto kao građane Donjecke i Luganske republike i Ukrajine.

Na Zapadu, naglašavamo, veoma strahuju upravo od takvog razvoja događaja. Kada se odigra ova istorijska akcija, onda će biti stavljena tačka ne samo na građanski rat u Ukrajini, već i na samu Ukrajinu u njenom današenjem obliku kao Antirusije. Zapad će odjednom izgubiti desetine milijardi dolara koje je u nju uložio, a to je udar u samo „zeleno" srce i teško da će prihvatiti gubitak. Zato odgovor na ulazak Ukrajine u NATO treba da bude kompleksan. Na primer, da Rusija razmesti velike vojne snage na svojoj zapadnoj granici, slično kao što je bilo na proleće, za vreme vojne vežbe. Kijev, Brisel, Vašington su se tada tako uplašili, da su pali u rusofobnu histeriju, a iz tog stanja do danas ne mogu da izađu.

Nećemo im dozvoliti da se opuštaju: bilo bi lepo rasporediti vojsku na beloruskoj granici (u dogovoru sa Minskom, naravno), na tromeđi Belorusije, Ukrajine i Poljske. Moguće je i razmeštanje vojnih baza sa raketnim naoružanjem, na primer na Kubi ili u Venecueli. Sličnih akcija, pa i ekonomskih, koje bi usledile kao odgovor, mislim da u ruskom arsenalu ima dosta.

A najvažnije je da je celom ruskom svetu jasno da je upravo sada nastupio trenutak kada diplomatske mere moraju da budu ojačane snagom otadžbinskog oružja, bar u varijanti demonstracije snage.

Inače, zašto nam treba sav ovaj „hiperzvuk"? Za crni dan? On će svima podjednako biti crn. Nije li jednostavnije već danas sprečiti pokolj za koji NATO priprema Ukrajinu, a koji preti da preraste u svetski?

Predsednik Vladimir Putin je na Valdajskom forumu uputio intelektualni izazov Zapadu

Manifest ruskih vrednosti

Govor ruskog predsednika Vladimira Putina na nedavnom zasedanju međunarodnog kluba „Valdaj", u centru pažnje je ne samo u Rusiji, već i na Zapadu. Jasno je i zašto: ne samo što je prvi čovek Rusije verovatno prvi put analizirao sadašnju situaciju, već je i postavio kardinalna pitanja o svetskom poretku u vreme kada je, posle sloma unipolarnog sistema, ceo svet zahvatila konfuzija.

Piše: Vladimir Mališev

U rusofobiju ogrezao Zapad dospeo je u stanje degradacije, koja se produbljuje opštim padom, zbog akutne krize, ne samo u vezi sa pandemijom, već i zbog bankrota dosadašnjeg modela ekonomskog razvoja, što je dovelo do cepanja društva na sumanuto bogatu oligarhiju i većinu koja ubrzano osiromašuje, čak i u prethodno prosperitetnim evropskim zemljama.

„Intelektualni izazov Evropi", nazvao je reči ruskog predsednika na Valdajskom forumu, merodavni nemački politikolog Aleksandar Rar.

„Čini mi se", rekao je on u intervjuu za „Rusku gazetu", „da je Vladimir Putin održao vrlo neobičan govor: ne samo da je postavio ključne tačke za našu diskusiju, već je duboko ušao u problem sukoba civilizacija. I što je najvažnije, nije se plašio da ova pitanja postavi krajnje oštro, ne vređajući Zapad, ali istovremeno naglašavajući ruski stav. Njegov govor mogao bi se nazvati svojevrsnim „manifestom" ruskih vrednosti, koje se razlikuju od vrednosti liberalne Evrope", istakao je A. Rar.

Kraj kapitalizma

Jedna od najvažnijih misli koju je izrekao šef ruske države je da je kapitalizam već iscrpio sam sebe. „Svi govore da je postojeći model kapitalizma, a to je sada osnova društvenog ustrojstva u većini zemalja, iscprio sebe. U okviru njega više nema izlaza iz klupka sve zapetljanijih protivrečnosti", istakao je Vladimir Putin.

Situaciju u svetu predesednik je opisao kineskom poslovicom: „Ne daj Bože da živimo u eri promena". „Ali, mi već u toj eri živimo, želeli mi to ili ne", primetio je on. Prema njegovom mišljenju, danas su socijalno-ekonomski problemi u raznim zemljama zaoštreni do mere koja je u prošlosti dovodila do potresa svetskih razmera.

Prema rečima ruskog lidera, u poslednjoj deceniji svet preživljava civilizacijsku krizu koja postaje sve dublja i fundamentalnija. Moramo se suočiti sa opasnostima koje ova kriza donosi.

Šef države je već jednom ukazivao na to da su divlje sticanje profita i „divlji kapitalizam", bez brige o ljudima - „pucanj u sopstvenu nogu". On je uveren da, na kraju, kapitalizam bez brige za ljude vodi ne samo uništenju društva i biznisa, veci i države.

„Vladimir Putin je u svom strateškom govoru na Valdajskom forumu oštro i u velikoj meri kritikovao zapadnu novu ideologiju kulture abolicije, ističe u svom komentaru direktor Instituta političkih nauka Sergej Markov. „On je mnogo puta uporedio savremenu zapadnu ideologiju progresa s njenim drugim krajem, boljševicima u Sovjetskoj Rusiji. Optužio ju je, nasuprot tome, za rasizam. Optužio je za radikalizam i netoleranciju. Za bezumni pokušaj brisanja razlika između žena i muškaraca i nametanja deci rodne neopredeljenosti. Pozvao je zapadne zemlje da uče iz iskustva Rusije, koja se našla u ćorsokaku radikalnog boljševizma. „Zdravi konzervativizam", to je ono što Putin smatra svojom ideologijom, ideologijom Rusije. Primer takvog konzervativizma je Nikolaj Berđajev, veliki ruski filozof."

Markov je uveren da stotine miliona građana EU i SAD vide sada u Putinu svog lidera koji govori ono što i oni misle. Putin postaje glavni politički lider „zdravog konzervativizma u svetu za stotine miliona ljudi", primećuje politikolog.

Direktor filmskog studija „Mosfilm" Karen Šahnazarov, nastupajući u poslednje vreme u ulozi uspešnog političkog analitičara, primećuje da je, obraćajući se Zapadu, Putin istakao: „Ni pod kakvim okolnostima nećemo prihvatiti vaše vrednosti."

To se prvi put čulo tako jasno sa državnog nivoa, primećuje Šahnazarov, ističući da se takva misao „poklapa sa mišljenjem većine Rusa".

Protiv nametanja vrednosti i mešanja

Neki novinari su na Valdajskom forumu, delovanje SAD u Avganistanu nazvali porazom. Odgovarajući im, Putin nije bio tako kategoričan i pozvao je da se fokusiramo na pomoć avganistanskom narodu.

„Predsednik SAD je pravilno postupio. On je uradio pravu stvar što je povukao vojsku iz Avganistana", rekao je ruski predsednik. „On je, verovatno, razumeo, možda nije znao do detalja šta će se dešavati, ali je shvatio da će na ovaj ili onaj način to politički biti jedna od linija napada. Ali on je to uradio. Preuzeo je na sebe tu odgovornost. Vidimo način na koji se to dogodilo, naravno verovatno da je moglo i drugačije da se uradi."

Govoreći o odgovornosti Zapada za avganistansku tragediju, Putin je napomenuo da pošto su „napravili ovaj nered, onda više ne bi trebalo da oslobađaju sebe odgovornosti za događaje koji se dešavaju, i za budućnost. Oni imaju veoma mnogo instrumenata da utiču na situaciju u Avganistanu."

„To su, pre svega, finansijski instrumenti. Uključujući i Evropu. Ovde nema potrebe da „dižu nos", kao što to često rade naše kolege u EU, koji sa snobizmom gledaju na ovu teritoriju. Oni su takođe odgovorni za ono što se tamo dogodilo. Tako da svi moraju da se uključe i pomognu avganistanskom narodu", rekao je Vladimir Putin, primetivši da je važno ne ponavljati greške iz prošlosti.

Odgovarajući na pitanje o delovanju Saveta Evrope i OEBS-a, Putin je odbacio njihove pokušaje nametanja sopstvenih vrednosti i mešanja u stvari drugih država.

„Ako se isključivo budu bavili postsovjetskim prostorom, pokušavajući da podučavaju novonastale nezavisne države koje su stvorene na prostoru bivšeg SSSR-a, onda imaju veoma malo izgleda za postojanje. Uveravam vas da, ako bi Rusija izašla iz tih organizacija, onda bismo videli šta bi se dalje dešavalo sa njima, u smislu učešća drugih zemalja. Nikome nisu potrebne lekcije", primetio je predsednik.

Vladimir Putin sa skrivenom ironijom, zahvalio je Evropi za uvođenje sankcija, jer su one, smatra predsednik, pozitivno uticale na zemlju. On je priznao da se brinuo, ali da su na kraju efekti bili dobri.

Pritom je šef države istakao da Rusija nije zainteresovana za rast cena gasa. Prema njegovim rečima, deficit sirovina (gasa) u Evropi može dostići 70 milijardi kubnih metara, a to je rezultat energetske politike Evropske komisije. Istovremeno, u izgradnji gasovoda Severni tok 2 učestvovalo je pet najvećih evropskih kompanija, zato je projekat u interesu partnera Rusije u regionu.

Govoreći o situaciji u Rusiji, predsednik je uveren da će se u našoj zemlji prilikom formiranja svjih pristupa, rukovoditi principima razumnog konzervativizma. Pritom je on izjavio da u Rusiji postoji „optimistički konzervativizam".

Prema rečima Vladimira Putina, mnogima su sveži u sećanju događaji od pre 30 godina, kada je „bilo bolno izvući se iz rupe" u kojoj su se zemlja i društvo našli posle raspada SSSR-a. Ipak, Rusija veruje u mogućnost stabilnost i uspešnog razvoja. „Sve zavisi, pre svega, od naših sopstvenih napora", zaključio je on.

Kako primećuju komentatori, odbacujući nametanje „zapadnih vrednosti", Rusija uopšte ne teži samoizolaciji i ne odbacuje saradnju sa drugim zemljama.

„Rusija je bila, jeste i biće sastavni deo Evrope", istakao je za RIA Novosti portparol Kremlja Dmitrij Peskov.

Oštro neslaganje

Ipak, oštro neslaganje sa konstruktivnim i miroljubivim govorom Putina na Valdajskom formu, predstavljalo je nedavno, gotovo u isto vreme održano, zasedanje saveta ministara odbrane zemalja članica NATO u Briselu, gde su se kao i pre čuli agresivni pozivi na obuzdavanje Rusije. Govoreći pre početka ovog skupa, ministarka odbrane Nemačke Anegret Kramp-Karenbauer pala je u ratni bes, objavivši da je NATO blok dužan da prema Rusiji demonstrira spremnost na upotrebu oružja ako bude potrebno.

„Niko", rekla je ona za radio Deutschlandfunk, „ne treba da razmišlja o napadima na partnere Alijanse u Baltičkom i Crnom moru." Ministarka je to tvrdila kao da Moskva navodno sistematski narušava vazdušni prostor tih država, pa stoga treba posebnu pažnju obratiti na njihovu zaštitu. Osim toga, ona je optužila Rusiju za stalne sajber napade i raspirivanje migrantske krize na granici Belorusije i zemalja EU.

Uglas sa njom, nakon posete zemljama Istočne Evrope, ministar odbrane SAD Lojd Ostin je obećao da je podrška Vašingtona „suverenitetu Ukrajine, nepokolebljiva". „Mi ćemo nastaviti saradnju, kako bi obezbedili Ukrajini mogućnost da zaštiti sebe i svoju teritoriju", rekao je ministar, ukazavši da „nijedna treća strana nema pravo veta kada je reč o odluci o pristupanju NATO savezu". Na taj način je Ostin demonstrirao da SAD cinično ignoriše upozorenja Rusije o „crvenoj liniji" u slučaju stupanja Ukrajine u Severnoatlantski savez.

Na pozadini takve ratoborne retorike, koja i dalje dolaze od strane NATO i SAD, govor predsednika Rusije predstavlja jasnu demonstraciju miroljubivosti i težnje Rusije ka saradnji sa svim državama.

Pritom je Putin oštro odbacio pokušaje redefinisanja istorije i izjednačavanja nacista i komunista. „Nedopustivo je staviti na istu stranu naciste i komuniste. To je laž", rekao je Putin.

Ruski predsednik je objasnio da je lično istraživao arhivska dokumenta. „Delimično govorim kao istraživač", objasnio je Putin. „Čitao sam dokumenta. Uzeo sam iz arhiva ta dokumenta. I verujte mi, dok sam ih čitao, slika je počela da dobija drugačiji oblik. Realno, sovjetska vlada se borila da spreči početak Drugog svetskog rata. Borili su se da spasu Čehoslovačku... Možete Staljina tretirati kako god želite, ali se mora priznati da se rukovodstvo SSSR-a borilo za to da spreči rat", rekao je Vladimir Putin.

Konfuzija u zapadnim medijima

Putinov govor na forumu se pokazao toliko dubok, radikalan i istovremeno konstruktivan, da su zapadni mediji bili zbunjeni i nisu mogli odmah da ga adekvatno analiziraju i ocene. Osim nekih citata izvučenih iz konteksta, koji su već bili na ivici rusofobnog klišea, oni na to još nisu suštinski reagovali, a nisu se oglasili ni lideri zapadnih država.

Ipak, neke trezvene ocene su već iznete. Valdajski govor Vladimira Putina u Sočiju je postao jedna od njegovih najvažnijih spoljnopolitičkih izjava posle govora u Minhenu 2007, smatra, na primer, kolumnista i urednik britanskog Fajnenšel tajmsa za Istočnu Evropu, Nil Bakli, koji je učestvovao na zasedanju Valdajskog kluba.

„Ruski predsednik V. Putin optužio je SAD za podrivanje svetskog poretka stvorenog posle okončanja hladnog rata, upozorio je da bi bez pokušaja stvaranja novog sistema globalnog upravljanja, svet mogao biti gurnut u anarhiju i haos ", piše britanski novinar.

„Ovaj govor je postao jedna od najvažnijih spoljnopolitičkih izjava predsednika Putina nakon govora u kome je iznenadio Zapad, u Minhenu 2007. godine, kada je optužio SAD za to da su prešle sve moguće granice i stvaraju nove linije razdvajanja u Evropi", smatra Bakli.

Visoko su ocenili Putinove reči u Kini. Tako su čitaoci kineskog portala „Guanča" na primer, podržali izjavu predsednika Rusije o tome da nema potrebe za vojnim savezom Moskve i Pekinga zbog dobrih odnosa između dve zemlje. Oni su odobrili izjavu ruskog predsednika o tome da su Rusija i Kina prijatelji - ne protiv nekoga, već u obostranom interesu, i da za razliku od NATO, ne stvaraju vojni blok.

„Sveobuhvatno strateško partnerstvo je zapravo bolje od tradicionalnog vojnog saveza, zbog čega je koncept vojnog saveza za nas odavno zastareo", napisao je Ćian Šou.

Prema mišljenju kineskih čitalaca, između Rusije i Kine su stvoreni jaki prijateljski odnosi. „Mi nemamo savez, već nešto bolje od toga - prijatlejstvo!", napisao je jedan od čitalaca.

„Samo SAD smatra da ako ne stvorite savez, nećete imati jake saveznike i niko vam neće mnogo pomoći", primetio je jedan od kineskih posetilaca sajta, osuđujući položaj SAD, koja stvara sve više vojnih saveza.

Već sada je jasno da će se govor Vladimira Putina na zasedanju Valdajskog kluba, kao i njegov govor u Minhenu 2007. godine, još dugo razmatrati i analizirati, kako u Rusiji, tako i u inostranstvu. Posebno glavna teza koju je izneo, o tome da je kapitalizam iscrpio sam sebe.

Ali, i Rusija trenutno živi u kapitalizmu. Kojim putem ćemo da idemo dalje? I još nešto je važno. Na intelektualni izazov koji je Putin uputio Zapadu, za sada nema odgovora. Možda zato što nemaju šta da kažu?

Evropski lideri zvone na uzbunu, upozoravajući na katastrofalnu nestašicu energenata

Evropa na pragu kolapsa

U bliskoj budućnosti stari kontinent može preplaviti „ogromna kriza" koja će „protresti Evropu" - ovu paničnu izjavu nedavno je, na plenarnoj sednici Evropskog parlamenta, izrekao poljski premijer Mateuš Moravecki.

Piše: Nikolaj Petrov

„Danas stojimo na pragu ogromne gasne i energetske krize", rekao je on. I, kao i obično, okrivio je za predstojeću ekonomsku oluju u Evropi - Rusiju.

„Cene brzo rastu, a to je izazvano, pre svega, namernim delovanjem ruskih firmi", raspričao se Moravecki. „Već sada su mnoge evropske kompanije pred izborom - ograničiti proizvodnju ili preneti troškove na potrošače. Snaga krize bi u bliskoj budućnosti mogla da uzdrma Evropu. Mnoga preduzeća mogu bankrotirati, a milione domaćinstava, desetine miliona porodica, gasna kriza može dovesti do siromaštva zbog nekontrolisanog rasta cena u celoj Evropi. Mora se računati i na domino efekat. Jedna kriza može izazvati sledeću."

Strahovanje poljskog premijera faktički je potvrdila u svom govoru na istoj sednici Evropskog parlamenta, šefica Evropske komisije Ursula fon der Lajen. Ona je kao jedan od razloga trenutnog naglog rasta cena energenata navela obnavljanje svetske privrede. Međutim, cena gasa gura naviše i cenu struje u EU, rekla je ona.

„Vidimo da, zbog poskupljenja, mnoge porodice teško sastavljaju kraj s krajem, a vidimo i firme koje su u opasnosti od zatvaranja", rekla je Fon der Lajen. Međutim, ni ona nije propustila da zameri „Gaspromu". Prema njenim rečima, „Gasprom" je sklopio dugoročne ugovore sa evropskim partnerima, međutim, navodno „nije odgovorio na veću potražnju, kao što je to bilo ranije". Da bi se smanjila zavisnost od uvoza, Fon der Lajen je pozvala na diverzifikaciju dobavljača. Ipak, ništa nije rekla o tome gde još Evropa može da kupuje gas.

Situacija u Evropi je zaista alarmantna, ako ne i dramatična. Zalihe u evropskim podzemnim skladištima gasa su na desetogodišnjem minimumu - 75 naspram 94% prošle godine.

Prvi zamenik predsednika Evropske komisije Frans Timermans je još početkom oktobra izjavio da je potražnja za energentima u EU dostigla 25-godišnji maksimum. To je izazvalo nenormalan skok cena gasa na berzi, čija je cena u Evropi uspela da nekoliko puta premaši 1.300 dolara po kubnom metru.

Još početkom avgusta, cena najbližih fjučersa po TTF indeksu iznosila je oko 515 dolara za hiljadu kubnih metara, a početkom oktobra je premašila granicu od 1.900 dolara, dostigavši istorijski rekord. Sada se ove kvote drže nešto iznad 1.000 dolara za 1.000 kubnih metara. Rastu i cene ostalih energenata. Sve ovo povećava cenu struje za stanovnike EU.

Prava drama sa nedostatkom energetskih resursa odvija se u Ukrajini, saopštila je nedavno Nacionalna federacija poslodavaca Ukrajine. „Katastrofalna situacija koja se razvila na energetskim tržištima Ukrajine, u cilju zaštite industrije i privrede Ukrajine u celini, zahteva hitnu akciju vlasti", kaže se u dokumentu objavljenom na sajtu organizacije. Cena gasa za ukrajinska preduzeća je četiri do pet puta veća od cene njihovih konkurenata, navela je federacija.

Eksperti upozoravaju da će ovakvo stanje izazvati krajnje negativne posledice za ukrajinsku ekonomiju, koja i bez toga jedva diše. Konkretno, reč je o otpuštanjima u preduzećima, zatvaranju preduzeća, povećanju migracije radne snage i smanjenju prihoda u državni i opštinske budžete.

A partija Domovina (Batkivščina), bivše premijerke Julije Timošenko, tražila je proglašenje vanrednog stanja u energetskom sektoru zbog kritične situacije sa rezervama gasa u zemlji i previsokih cena komunalija.

Ali Rusija, sa ovom katastrofom koja danas preti Evropi, nema nikakve veze. U periodu januar-septembar, Gasprom je povećao izvoz u inostranstvo, prema preliminarnim podacima, za 15,3%, do 145,8 milijardi kubnih metara. Ovo je druga najveća cifra za devet meseci u čitavoj istoriji isporuka (vodi 2018. godina sa 149,2 milijarde kubnih metara).

„Evropa se nalazi u stisku energetske krize bez presedana", potvrđuje strahove Moraveckog i nevesele prognoze Ursule fon der Lajen, američki magazin Forbs. „Neki kažu da će, ako se ovaj problem ne reši, on biti uporediv sa arapskim naftnim embargom iz 1970-ih, i sa ozbiljnim ekonomskim, društvenim i političkim posledicama. Brent tip sirove nafte postigao je rekordne cene u poslednjih pet godina, 84 dolara za barel, a veleprodajne cene gasa bile su sredinom oktobra preko pet puta veće nego pre godinu dana. Zbog toga zemlje prelaze sa gasa na prljavi ugalj, a prelazak EU na zelenu energiju se odlaže."

Pritom Forbs, koji za razliku od Moraveckog i šefice Evropske komisije ne prebacuje krivicu na Rusiju, ovako objašnjava ono što se dešava: „Sadašnja kriza u Evropi izazvana je rastom tražnje za energentima posle pandemije, ekstremnim vremenskim prilikama (neviđeni toplotni talasi i produžene zime), prekidima u lancu snabdevanja i regionalnim i globalnim nestašicama goriva."

„Ruski gazda Vladimir Putin ima povod da otvori šampanjac zbog novih sankcija EU protiv Kremlja. On govori da je Evropa sama sebi naškodila. Možda je i u pravu", prinuđen je da prizna američki magazin.

Snažan talas bankrota zahvatio je svet u drugom kvartalu 2020. na fonu pandemije korona virusa i najviše je pogodio kompanije iz SAD i Zapadne Evrope, piše u analizi osiguravajućeg društva Euler Hermes.

U periodu april-jun prošle godine, u celom svetu bankrotiralo je 147 velikih kompanija (s obrtom većim od 50 miliona evra), što je gotovo dva puta više nego za isti period 2019. (tada je bankrotiralo 74 kompanije).

Najsloženija situacija je u maloprodaji, sferi usluga, energetici i automobilskoj industriji. Eksperti ne isključuju pojavu domino efekta, kada bi u budućnosti, zbog bankrota jedne kompanije bilo zatvoreno još nekoliko preduzeća koja su poslovno sa njom povezana. Analitičari su izneli razočaravajuću prognozu za najveću evropsku ekonomiju - Nemačku. Prema oceni stručnjaka, u Nemačkoj će više od 29.000 domaćih preduzeća otići u stečaj.

Ali, u Evropi zahvaćenoj rusofobijom, sviraju istu pesmu. Nedavno je grupa poslanika Evropskog parlamenta tražila od Evropske komisije da prouče ulogu Gasproma u novonastaloj situaciji. Prema njihovom mišljenju, kompanija može da iskoristi krizu u EU kako bi ranije dobila odobrenje za puštanje u pogon Severnog toka 2.

Međutim, jasno je da su takve optužbe apsurdne, a i sam Gasprom ih je odlučno odbacio, izjavivši da je rast tražnje i cena gasa u Evropi izazvan objektivnim faktorima. Napuštanjem tradicionalnih izvora energije i prelaskom na obnovljive izvore, Evropa je sama stvorila preduslove za krizu. Generalni evropski plan za postizanje neutralnosti kada su u pitanju nafta i gas odvraćao je članice EU od potpisivanja dugoročnih ugovora o kupovini nafte i gasa i doveo do prelaska na kratkoročne ugovore (koji podrazumevaju drugačije određivanje cena). Otuda nagli rast cena energenata i udar na preduzeća, koja zbog zbog visoke cene gasa postaju nekonkurentna i mogu bankrotirati. Da ne govorimo o stanovništvu koje nije u stanju da plati basnoslovno visoke cene goriva i električne energije.

Ulje na vatru evropske krize dodaju i SAD, koje svoj tečni gas izvoze u Aziju, gde je skuplji. Nemačka N-TV je objavila da će kriza sa snabdevanjem energijom biti dodatno pogoršana zaključenjem gasnog sporazuma između SAD i Kine.

Velika kineska preduzeća i američke izvoznici gasa nalaze se u poslednjoj fazi pregovora o sporazumu o snabdevanju Kine tečnim gasom, vrednom više milijardi dolara. U Pekingu očekuju da će zaključiti ugovor do kraja godine. TV je upozorila da bi to mogao biti veliki problem, jer su evropska skladišta gasa trenutno nedovoljno popunjena.

Mnogi već shvataju da je trenutna energetska kriza u Evropi, koja preti da parališe njenu industriju i, zbog visokih cena, učini gas i električnu energiju nedostupnim za stanovništvo, uglavnom veštački izazvana.

U osnovi kolapsa nalaze se greške strateškog upravljanja od strane same EU i niza njenih članica koje su po svaku cenu pokušale da nanesu štetu Rusiji, pozivajući da se potpuno odustane od kupovine ruskog gasa.

Sve to, kao i opsesija „zelenom agendom" i avanturistički prelazak na berzanske cene umesto dugoročnih ugovora o snabdevanju, rezultirao je značajnim povećanjem cena gasa, a istovremeno i električne energije u Evropi.

Postoji, za Evropu, i objektivna okolnost, u vidu naglog povećanja tražnje za gasom u Aziji, što su brže-bolje iskoristile SAD, preusmerivši tamo izvoz svog tečnog gasa, faktički „odbacivši" svoje evropske partnere.

Što se tiče uloge Rusije u obezbeđivanju Evrope gasom - svi ugovori koje je Gasprom zaključio se pedantno ispunjavaju, pa i više od toga. A neodložno puštanje u rad Severnog toka 2 otkloniće mnoge probleme sa punjenjem evropskih skladišta gasa za zimu. Dakle, rešenje energetske krize koja postaje sve dramatičnija - u rukama je same Evrope.