Ekonomija

Ekonomija i društvo okovani lancima kriminala i korupcije (25)

INFLACIJU TREBA SVIM EKONOMSKIM MERAMA SUZBIJATI

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

3) Inflacioni vrtlog ili hiperinflacija

Inflacioni proces može u izuzetnim slučajevima da poprimi veliku brzinu, pri čemu kupovna snaga novca naglo opada, jer dolazi do svakodnevnog porasta cena - tada govorimo o hiperinflaciji. Radi se, u osnovi, o nekontrolisanoj inflaciji. Hiperinflacija se javlja najčešće u ratnim stanjima ili u neposrednom posleratnom periodu, a vezana je za visoku budžetsku potrošnju i finansiranje javnih potreba preko kreditne ekspanzije. Istina, ona može rasti i u mirno vreme, kada se vodi ekspanzivna politika javnih rashoda i stvaranje visokog budžetskog deflcita koji se pokrivaju čistom emisijom novca.

Veliko ubrzanje inflatorne spirale koja se odvija na relaciji: cene - troškovi - najamnine i plate, kao i same spirale: dohoci - cene, dovodi do potpunog gubitka poverenja u domaći novac i potpune erozije kupovne snage novca - novac dnevno gubi na vrednosti. Hiperinflacija se u ovom obliku prvi put javlja u Francuskoj 1716. godine u slučaju Johna Law-a čija je banka u Parizu izdavala ogromne količine nekonvertibilnog novca. Kada je emisija ovog novca daleko premašila raspoložive robne fondove na tržištu, došlo je kroz nekoliko godina do bankrotstva velikog broja banaka i velikog udarca finansijama u Francuskoj. Drugi slučaj hiperinflacije desio se u vreme Francuske građanske revolucije, kada je emitovana velika količina revolucionarnih „asignata", što je dovelo do toga da je kupovna snaga ovih novčanica pala za dve godine na minimum.

Hiperinflacija se razvija u dužem periodu, ne nastaje odjednom, ali kada već uzme maha, ona poprima sve veće ubrzanje, jer dolazi do dopunjavanja negativnog delovanja niza faktora realne, monetarne i psihološke prirode. Kada privreda i stanovništvo izgubi poverenje u domaći novac, dolazi do „bega od novca" u realna dobra, čak i ona koja trenutno nisu potrebna. Novčani dohoci se sve brže troše, potrošnja naglo buja, roba sa tržišta nestaje, a spekulacija uzima sve većeg maha. Dolazi do gomilanja robe uglavnom zbog bega novca i očekivanja novog rasta cena.

Isplata plata vrši najpre nedeljno, a zatim svakog dana. Čim se dođe do novca, nastoji ga se što pre osloboditi. Kupuje se sve do čega se dođe. Cene robnih dobara vrlo brzo rastu, nasuprot kupovnoj snazi novca koja drastično pada. Dolazi do nove trke cena i količine novca, jer sve štamparije novca nisu u stanju da osiguraju dovoljnu količinu novca da pokriju rast cena, mada istovremeno dolazi do velikog porasta brzine opticaja. Konačno dolazi do stvarnog „bega od domaćeg" novca s obzirom da se svi obračuni i plaćanja obavljaju u stranim stabilnijim valutama, ili čak u realnim dobrima (cigarete, šibice, hleb i sl.).

Time dolazi i do prelaska na naturalnu razmenu, pošto svi privredni subjekti i stanovništvo izbegavaju da prime novac (mada je to i dalje jedino zakonsko sredstvo plaćanja). Ovaj oblik inflacije postaje faktor koji destruktivno deluje na sve ekonomske mehanizme i privredni rast.

Za vreme građanskog rata u SAD (1861-1865) zbog enormnog rasta budžetskih rashoda vezanih za finansiranje rata, za finansiranje iz čiste emisije novca, došlo je do visoke inflacije - tipične inflatorne spirale. Posle prvog svetskog rata hiperinflacija se javlja u Nemačkoj, a posle Drugog svetskog rata u Mađarskoj, Grčkoj i nedavno za vreme vojne hunte u Čileu 1973 - 1977. godine kao i u više latinoameričkih zemalja. Poznata je hiperinflacija u SRJ, kada su cene na godišnjem nivou iznosile 14 miliona procenata.

4) HIPERINFLACIJE I SLOM MONETARNOG I FINANSIJSKOG SISTEMA

Poznat je slučaj hiperinflacije u Nemačkoj 1918 - 1923. godine. Dok je 1918. marka vredela 12 američkih centi, posle sloma krajem 1923. za jedan cent se moglo dobiti 42 milijarde maraka. Navode se, pri tome, u literaturi vrlo interesantni primeri. Tako je priučeni radnik krajem 1923. zarađivao 16,6 biliona nedeljno, dok je, istovremeno, jedno jaje koštalo 320 milijardi, a kilogram hleba 470 milijardi. „Novac je gubio vrednost ne samo svakog dana, već i svakog sata". Samo u novembru 1923. u odnosu na prethodni mesec cene su povećane za 24.280%. Interesantan je drugi primer.

Kuriri neke firme nosili su u korpi pakete novčanica iz banke. Samo za trenutak su ostavili korpu s novcem u parku. Kad su se vratili novac je ostao nedirnut, ali je korpa nestala. Dakle, realna dobra (korpa) je vrednija od brda novca koji se nalazio u njoj. Poznato je da je u Nemačkoj danonoćno radilo 150 štamparija novca sa 1.783 štamparske mašine, za koje je neprekidno radilo 300 fabrika papira. Ručak se plaćao odmah na početku, jer je završetkom ručka bila nova (viša) cena. Teško je bilo proizvesti potrebnu masu novčanica za sve brži rast cena.

Mesečna stopa inflacije u SRJ u januaru 1994. godine iznosila je 313.563,558%. Dnevna stopa inflaicje iznosila je 62%, a dnevni rast kursa 52%. Inflacija na sat je iznosila 2%, a primena kursa 1,8%. Mesečni rast kursa iznosio je 40.540,440%. U hiperinflaciji Nemačke 1923. godine toliko je trebalo štampati novčanica da se na kraju štampalo samo na jednoj strani. Novčanice se pretvorile u običan bon.

Naša iskustva sa hiperinflacijom (1993.) su zaista deprimirajuća. Ona je totalno poništila vrednost novca i zarade.

U SRJ je na kraju hiperinflatornog vrtloga u januaru 1994. mesečna stopa inflacije iznosila 314 miliona procenata. Tada je moralo doći do hitne valutne reforme. Inače se raspada celokupan finansijski sistem (monetarni, kreditni, finansiranje javnog sektora).

Hiperinflacija dovodi do „dvojnog" novčanog sistema u kojem strani vredniji novac potiskuje iz prometa domaći obezvređeni novac. Od novca se gotovo beži. Beg u realna dobra je najracionalnija investicija. Na kraju se promet svodi na trampu.

Interesantni su savremeni procesi širenja i delovanja hiperinflacije u modernim državama. Tako je 1989. u Argentini uz inflatornu stopu od nekoliko hiljada posto došlo do suspenzije domaćeg novca, privredu i stanovništvo je uhvatila panika potpune neizvesnosti (iz sada u sat). Državna kasa se prazni zbog izbegavanja plaćanja poreza, beg kapitala doživljava enormne razmere.

Pretvaranje domaćeg novca u dolar je gotovo autonoman, što vodi nečuvenim skoskovima na berzi. Zgrće se ili gubi bogatstvo „preko noći".

Gomila naroda u Buenos Airesu ne radi ništa osim što opseda menjačnice da kupi dolar što jeftinije, a proda što skuplje - što dramatično ubrzava promene kurseva. Plaćanje kreditnim karticama je skoro suspendovano ili se obračunava sa 40% višom cenom pri plaćanju. Nestašice su sve češće, a stanovništvo osiromašeno. Opasnost od socijalne i političke eksplozije se svakodnevno povećava. Inflacija u Čileu za vreme Aljendea (1970.) dostigla je 652% za godinu dana, a cena na veliko 1.147%. Svakih mesec dana cene se udvostuče.

Interesantan je tekst nepoznatog autora (iz građanskog rata u SAD) koji kaže: „Ranije smo polazili u radnju s novcem u našim džepovima, a vraćali se s hranom u košarama. Sada odlazimo sa novcem u kožarama, a vraćamo se s hranom u džepovima. Sve nedostaje, osim novca! Cene su haotične, a proizvodnja dezorganizovana. Obrok koji je ranije koštao kao ulaznica za operu, sada košta dvadeset puta više. Kao posledica toga javlja se nastojanje da svako sakuplja „stvari", a oslobađa se lošeg papirnog novca, koji tera metalni novac iz cirkulacije. Konačna posledica je delimičan prelazak na naturalnu razmenu sa svim njenim nezgodama. (P.A. Samjuelson)

Danas je aktuelan i poučen slučaj sa hiperinflacijom Venecuele, posebno posle uvođenja ekonomske blokade i sankcija od strane SAD i država EU. Inflacija u 2000. godini dostigla je 3.000%. Cene se već izgražavaju u dolarima. Samo u prvoj polovini 2021. inflacija dostiže 265%. Privreda je uz hiperinflaciju doživela pravi kolaps. Već četiri godine traje borba protiv hiperinflacije, a privreda je osam godina u recesiji.

Centralna banka se priprema da izvrši novu denominaciju valute .....skidanjem šest nula. Za poslednjih trinaest godina to je treća denominacija (2008. brisane su tri nule, a 2018. godine brisano je pet nula).

Nestašice hrane, urušena infrastruktura, nestašica vode, redovi ispred prodavnica, nesigurnost i neizvesnost postaju svakodnevnica. Do sada je preko 5 miliona emigriralo u druge države. Eto do čega dovodi politika embarga, blokada i ucena u međunarodnim odnosima. Ni jedna država ne može izdržati takve pritiske i blokade.

Hiperinflacija obično dovodi do sloma celokupnog monetarnog sistema, s obzirom da novac nije više u stanju da uspešno vrši ni jednu svoju novčanu funkciju, što dovodi i do haosa u celokupnoj privredi i konačno, krah ekonomskog sistema u celini. Hiperinflaciju najpre razara kreditni sistem jer niko ne želi davati kredit koji će brzo biti potpuno obezvređen. Zatim uništava monetarni sistem države. Prelazi se na druge oblike novca (strani novac ili trampu).

Ovaj oblik inflacije, mada dosta redak ima vrlo snažna socijalna, politička i ekonomska delovanja. Usled toga vlade zemalja pogođenih hiperinflacijom ulažu velike napore da je još pre obuzdaju ili otklone. Razvojem mera ekonomske politike i državnog intervencionizma na ekonomskom planu (kejnzijanska ekonomska politika) posle drugog svetskog rata nema čestih pojava inflacije koje bi imale tako visok rast cena i rušilačko delovanje u privredi. Navodimo samo neke države koje su u novije vreme poznate po hiperinflaciji: Venecuela, Argentina, Meksiko, Izrael, SR Jugoslavija, Mađarska, Rusija, Čile i sl.)

Čemu sve može da vodi inflacija koja poprima oblik hiperinflacije u privedi i društvu navodim i nekoliko primera inflacije u nekim državama. Tako je u Nemačkoj posle prvog svetskog rata i obaveze plaćanja reparacija od 5 milijardi zlatnih maraka (po nekim izvorima to je u 42 godišnje rate iznosilo ukupno 249 milijardi „zlatnih" maraka).

Nemačka je odlučila da reparacije plati preko štampanja novca, a ne dodatnim oporezivanjem naroda. Nastala je razorna hiperinflacija, najveća u svetu do sada. Do 15. novembra 1923. Rajhs banka je emitovala neverovatnu sumu novca od 92.800.000.000.000.000 (dakle kvantiliona maraka) kao papirni novac. Ovakvo astronomsko povećanje mase novca u opticaju imalo je očekivane efekte na cene. Da pogledamo povećanje:

Vrednost jedne DM pala je sa 20 za jednu funtu st. na 20.000.000.000 u decembru 1923.

Nastali su razorni procesi hiperinflacije - velike nestašice, ogromna nezaposlenost, svakodnevno obezvređenje dohodaka, beda, glad, nesigurnost, pad proizvodnje, gotovo bezizlaz.

Navodim i pismo jednog autora iz tog vremena u SAD, „Ranije smo išli u trgovinu sa novcem u džepu, a vraćali se s punom korpom proizvoda. Sada idemo u kupoviu s punom korpom novca, a vraćamo se s proizvodima u džepu. Svega je nestalo - samo je novca u izobilju."

Setimo se samo hiperinflacije kod nas 1993. godine i slika će biti potpuna.

Danas uz sva takva iskustva i dalje postoji inflacionizam kao jedna od varijanata ekonomske politike. To je inflatorni sistem za deformacije, preraspodele, „inflatorno oporezivanje" dohotka i vlasnika novca i štednje, pa čak i pljačke, ako se brzo i radikalno ne zaustavi. To je „smicalica ljudi koji ne daju pet para za budućnost svoje nacije i njene civilizacije" (Ludvig fon Mizes).

Da bi bila uspešna inflatorna politika mora da se sakrije od ljudi koji u njoj najviše gube - vlasnika novca. To prikrivanje postaje cilj onih koji danas masovno falsifikuju novac. „U novije vreme najveći neprijatelj srednje klase i društva je inflacija". (Džejms Varburg - „Zapad u krizi").

Hiperinflacija (galopirajuća inflacija) obično se završava valutnom reformom, kada se umesto potpuno obezvređene i kompromitovane valute uvodi nova novčana jedinica u srazmeri prema staroj, u zavisnosti od brzine i jačine hiperinflacije. (1:1.000.000 ili jedan prema bilion i sl.). U Nemačkoj je krajem 1923. godine bilion maraka zamenjen jednom novom markom. U Jugoslaviji su u 1965. brisane dve nule (100:1), 1. oktobra 1993. godine brisano je šest nula (1.000.000:1), 1. januara 1994. brisano je devet nula (1.000.000.000 : 1), a zatim 24. januara 1994. brisano je šest nula (13.000.000 :1) i konačno, 26. januara 1994. godine zamena je izražena po kursu 12.000.000 : 1 novi „teški" dinar.

Reforma zavisi od toga šta država njome želi postići: da li samo tehničku reformu ili ekonomsku, da li je to samo osnova za niz drugih mera ekonomske politike.

Upravo zahvaljujući razrađenom instrumentarijumu detekcije, praćenja i suzbijanja primarnog inflatornog impulsa, ali i osnovne orijentacije savremenih država na antiinflacionu politiku (stabilizacionog tipa), danas se ne javljaju hiperinflacije, posebno one razornog tipa. Inflacija se danas kreće na tolerantnom nivou. Hiperinflacije ili megainflacije ne može biti ukoliko to država ne želi i svesno je provocira, odnosno dozvoli njen slobodan razvoj - kada se već pojavila.

Istina i danas postoje države koje imaju visoku ili gotovo hiperinflaciju (uglavnom iz političkih razloga).

Da navedemo samo neke slučajeve: Venecuela 282.973%, Zimbabve 176%, Južni Sudan 56%, Argentina 56%, Iran 51%, Sudan 48%, Liberija 24% itd.

7. Inflatorni proces i posledice delovanja inflacije

inflacioni proces i mehanizam transmisije rasta cenA (Mehur ekonomije (inflatorna „naduvenost") dovodi do odvajanja nominalne i realne ekonomije, velikim inflatornim preraspodelama i zloupotrebama inflacije.

Teorijsko istraživanje inflatornog procesa, mehanizma širenja inflacije, kumulativni karakter inflacije, sve više postaju predmet interesa savremenih država i njihovih politika stabilizacije. Istraživanje uzroka inflacije nije više dovoljno, jer je u modernim privredama teško izdvojiti inicijalni impuls inflacije, pošto se brojni faktori međusobno prožimaju i pothranjuju.

Proces autonomnog i samoreprodukujućeg širenja inflacije (mehanizam transmisije) istražuje se iz nekoliko razloga:

Teorijsko istraživanje svih prenosnih karika u transmisiji inflatornog procesa, kada je već jednom pokrenut,

Istraživanje snage i mehanizma prenošenja pod delovanjem različitih dominantnih uzroka inflacije u jednoj privredi (u određenom vremenu),

Brzina prenošenja inflatornog procesa i njegovo prerastanje iz blage u ubrzanu i hiperinflaciju.

Mogućnosti otklanjanja osnovnih faktora u tom procesu istovremenog reprodukovanja i širenja inflacije, kao i mogućnosti njihovog neutralizovanja odgovarajućim merama antiinflacione politike.

Istraživanje mehanizma transmisije inflacije ukazuje na njenu prirodu, ali i na osnovni tok koji je pretvara u kumulativan proces s dugotrajnim delovanjem, uz istovremeno stvaranje „dodatnih" faktora u tom procesu, koji ga pretvaraju u samoodržavajući proces. Radi toga je i teško otkriti onaj primarni faktor inflacije, a s druge strane, to ukazuje zbog čega je antiinflaciona politika složena i vrlo teška, često s potpunom neizvesnošću u pogledu konačnih efekata - kada inflacija već krene.

Svi napred navedeni brojni uzroci inflacije mogu imati inicijalni karakter (inicijalni impuls). Međutim, jednom pokrenuti inflatorni proces najčešće se manifestuje kao monetarna inflacija (inflacija tražnje), odnosno potrošnje. Bez obzira da li se radi o ekspanziji državnih (budžetskih) izdataka i potrošnje u ukupnoj funkciji potrošnje.

Ekspanzija agregatne tražnje, ili samo jednog oblika (pod pretpostavkom da drugi oblici potrošnje ne padaju u odgovrajućem obimu), ili pak autonomni rast cena koji odredi država, uvozni inflatorni udar i sl. dovodi do ekspanzije novčane tražnje. Iz navedenog razloga u obuzdavanju i smirivanju savremene inflacije najčešće se traži smirivanje agregatne tražnje u prvom redu finalne (javne) potrošnje, zatim potrošnje stanovništva, a tek na kraju investicione potrošnje. Porast uvoza i ponuda robe na tržištu nije u stanju da automatski prati kretanje novčane tražnje (zbog dužine ciklusa proizvodnje, neprilagođenosti ponude formiranoj tražnji, tehnološke neelastičnosti proizvodnje i sl.), što dovodi do raskoraka u ex ante formuliranoj tražnji i robnoj ponudi na tržištu.

Povećanje cena, koje istina izgleda privremeno, dok ne „pristignu" novi robni fondovi na tržište, samo privremeno rastom cena, uspostavlja ravnotežu. Cena robnih fondova se „naduvala" da bi zadovoljila povećanu novčanu tražnju. Uspostavljena ravnoteža robnih i kupovnih fondova samo je privremena, a tako i tržišna ravnoteža. Proces usklađivanja cena i robe odvija se uz istovremeno dva procesa strukturnog prilagođavanja:

Proces prilagođavanja u strukturi cena robe i cene novca (materijalni troškovi, amortizacija, lični dohoci, državni zahvati, akumulacija);

U strukturi cena različito reaguju cene i troškovi materijala, usluga, energenata, amortizacije, ličnih neto dohodaka, porezi i doprinosi, troškovi kamata i dr. tako da se u procesu inflacije i pomeranja cena naglo menja i njihova struktura. Od toga zavisi i usmeravanje inflatornog dohotka. Da li će dohodak da se odlije u lične dohotke, amortizaciju, poreze i doprinose, energente, materijalne troškove, kamate, povećanje uvoza i dr. zavisi i razvojna moć preduzeća (amortizacija, akumulacija, tehnologija) ili tekuća potrošnja i definitivni odliv dohotka iz preduzeća.

Proces usklađivanja cena na robnim tržištima, s obzirom na početni proces usklađivanja ponude i tražnje na tržištu ne deluje automatski na svu robu i usluge. Taj proces međusobnog usklađivanja cena na tržištu se i dalje nastavlja. Svaki od proizvođača, kada je inflaforni proces već pokrenut, nastoji održati (pa i eventualno popraviti) svoju poziciju u prlmarnoj raspodeli (cenama). Proces vremenskog bržeg ili sporijeg usklađivanja, u opštem procesu „usklađivanja" cena na tržištu, zavisi od brojnih faktora, kao:

Već dostignutog stepena monopolisanja tržišta i brzog reagovanja monopola,

Stepen državne intervencije i visine državne kontrole cena (koje uglavnom sporije reaguju u procesu samousklađivanja cena),

Elemenata u strukturi cena proizvoda i usluga i njihove mogućnosti elastičnog ponašanja na inflatorna pomeranja cena,

Veće ili manje elastičnosti tražnje za određenim proizvodima na tržištu,

Inostrane cirkulacije (većim ili manjim stupnjem liberalizacije uvoza),

Položajem grana i grupacija na tržištu i u sistemu mera ekonomske politike (stimulacija ili destimulacija određenih grana ili grupacija proizvodnje),

Formirane rezerve i mogućnosti da se početni inflatorni talas „neutralizuje", dok se ne pripremi kontraefekat na primarni inflatorni udar,

Nivo razvoja privrede i stepen monetizacije privrede,

Opšta orijentacija mera ekonomske politike (inflatorna klima, odnosno već početa dezinflatorna strategija), dakle već formirano opšte okruženje u kojem se odvija proces transmisije (širenja) inflacije,

Psihološki faktori i političko stanje u državi i sl.

Monetarno poreklo početnog inflatornog impulsa brzo se pretvara u troškovni tip inflacije. Naime, transmisioni mehanizam, koji u početku ima oblik cene - cene, pretvara se u novi, paralelan proces cene - lični dohoci, cene - kamate, cene - devizni kurs.

Difuzno širenje inflacije

Početni rast cena, uz pretpostavku da je autonomnog karaktera, ili iz navedenih razloga, dovodi do pokretanja rasta ličnih dohodaka (uvek kada nisu pod kontrolom, odnosno pod politikom ograničenja zbog delovanja takvih odnosa snaga države i radničkih sindikata, odnosno monopola i radničkih sindikata - na štetu ovih poslednjih). Rast ličnih dohodaka postaje autonoman i nezavisan od produktivnosti rada. Nominalni lični dohoci počinju trku s rastom cena, da bi se zadržali (ako ne i povećali) realni lični dohoci. Novčana inflacija pretvara se u inflaciju troškova i koegzistira s tom inflacijom.

Kako sve grane i grupacije nisu u stanju da istovremeno brzo i dovoljno reaguju rastom dohodaka, nastaju velike disproporcije u kretanju ličnih dohodaka i cena. Tada nastaju brojni inflatorni .,dobici" i ,,gubici", uz postepeno širenje strukturne inflacije (po sektorima). Normalno je da se pri tome mora sagledati kako se pojedini elementi cena proizvodnje dovoljno i brzo prilagođavaju rastu cena. Očito je da se položaj grupacije, grane ili preduzeća u tom procesu menja, zavisno od ponašanja njegovih faktora reprodukcije i inflaciji.

Sasvim je jasno da će položaj razlicitih grana i subjekata biti potpuno različit, pa i mehanizam ,,prihvatanja" inflatornog udara, ukoliko se transmisija inflatornog inputa prenese na materijalne troškove (smanjivanje proizvodnje, slabiji kvalitet, topljenje zaliha i sl.), odnosno amortizaciju (da bi se održao ili povećao dohodak zaposlenih i državna zahvatanja - porezima i doprinosima), neto lične dohotke zaposlenih, akumulaciju ili državna zahvatanja. Nastoje se ,,zaštititi" svi faktori reprodukcije, osim, možda državnih zahvatanja. To je već mikro - strategija preduzeća u otvorenoj inflatornoj ekonomiji.

Istovremeno, inflacija dovodi i do povećanja nominalnih kamata na pozajmljeni novac i kapital da bi se realna kamata zadržala na datom nivou. Međutim, i ovde se obično zaboravlja drugi, paralelni proces koji se istovremeno odvija. Naime, inflacija istovremeno deluje i na formiranje realne profitne stope, na koju deluje ponašanje svih napred navedenih faktora proizvodnje. Zato u procesu delovanja i prenošenja inflatornog impulsa na kamatni sektor treba tražiti tu organsku vezu realne kamate i realne profitne stope. Sve ostalo su finansijske spekulacije, preraspodele i slabljenje privrednog tkiva u inflaciji.

Inflacija deluje i na devizni kurs, posebno u otvorenoj ekonomiji, dovodeći do depresijacije kursa domaće valute, zavisno od razlika u visini domaćih i „svetskih cena" (glavnih trgovinskih partnera). ,,Peglanje" kursa nacionalne valute u inflaciji zavisi od brojnih faktora, što određuje i sam mehanizam i brzinu transmisije domaće inflacije na devizni kurs. Proces transmisije inflacije na devizni kurs, uglavnom, zavisi od sledećih faktora:

Značaja uvoza i izvoza jedne zemlje, posebno u procesu modernizovanja i snabdevanja tržišta repromaterijalima iz uvoza,

Uvozna zavisnost i izvozne strategije,

Opterećenja inostranim dugom i tekućih obavezama u plaćanjima,

Orijentacije ekonomske politike na strukturno prilagođavanje svetskoj privredi,

Stanje deviznih rezervi i mogućnosti pristupa stranom tržištu novca i kapitala,

Odnosa snaga u društvu i kreiranju ekonomske politike, zbog snažnih redistributivnih efekata devalvacije na uvozne i izvozne grane i dr.

Na tim osnovama se danas svaki tip inflacije, pre ili kasnije, pojavljuje kao troškovna inflacija, uz otvoren proces samoreprodukovanja inflacije. Ukoliko inflaciona spirala, ili čak stihija, dobije veće ubrzanje, nastaje proces sveopšte indeksacije i prilagođavanja (,,korišćenja") inflacije, što dovodi do akceleracije inflacije i simultanog delovanja velikog broja faktora inflacije. Teorija danas sve više izdvaja generatore, transmitore i akceleratore inflatornog procesa.

Mehanizam transmisije cena odnosi se na „prenos" cena (inflacije) sa grane na granu privrede, ali i u strukturi cena različitih proizvoda proizvošačkih cena na cene na malo. U strukturi proizvodnje dolazi do većeg rasta troškova poslovanja (energenti, sirovine, plate, porezi, uvoz i dr.), što dovodi do pritiska troškova i nužnog rasta cena (inflacije). Bez tog „amortizera" na udar troškova došlo bi do gubitka u poslovanju. Sada dolazi do prenošenja ovog troškovnog impulsa sa proizvođačkog na cene na malo. Tako su u Srbiji proizvođačke cene u 2021. porasle za 9,4% (prva polovina godine), a cene na malo samo 3,3%.

Sada se javljaju dva faktora ove transmisije: prvo, međusobne povezanosti proizvođača i trgovine i druga, mogućnosti i visine elastičnosti nabavki od strane trgovine na malo (i tražnje u njoj).

Zbog takvog difuznog širenja inflacije, koji, kao proces, kada jednom nastene ,,uvlači" sve nove faktore inflacije (do faktora psihološkog karaktera, inflatorna očekivanja i sl.), kada se pristupi politici restrikcije, agregatne tražnje ne dolazi do suprotnog toka. Ako dođe do smanjivanja budžetske potrošnje ili naglog ograničavanja investicija, oštrih monetarnih ograničenja u ponudi novca, ne dolazi do naglog obaranja inflacije. Teorija to objašnjava činjenicom što se inflacija tražnje redovno transformiše u inflaciju troškova i strukturnu inflaciju, koje su rezistentne na snižavanje efektivne novčane tražnje. Tako je nastala i teza da treba relativno duži period primenjivati politiku smanjivanja agregatne tražnje da bi počeo proces snižavanja troškovne inflacije. Međutim, ova teza ne uzima u obzir celi niz negativnih efekata koji redovno nastaju (naročito zbog činjenice da inflacija troškova gotovo ne reaguje na monetarne restrikcije). Ovde imamo u vidu sledeće:

Proces dekumulacije inflatornih efekata i inflatornih poremećaja ograničenjem tražnje dugo traje, čime se najčešće prethodno pogađa stopa ekonomskog rasta i zaposlenost,

Dolazi do opšteg pogoršavanja poslovne klime,

Kvalitativni i realni faktori reprodukcije sporo, a često i uopšte ne reaguju na monetarne restriktivne šokove,

Monetarna ograničenja, bez drugih mera u sferi raspodele i u privrednom makro ststemu, uglavnom pogađnju privredni sektor, koji je osnovni korisnik bankarskog kredita,

Snižavanje cena u privrednom sektoru, uz rezistentnost drugih sektora (države, stanovništva, inostranstva) uglavnom vodi narastanja gubitaka u poslovanju i nestanka akumulacije za razvoj. U mnogim savremenim privredama sve više se ističe da je od vitalnog značaja u programu stabilizacije da se podstaknu produktivne investicije, da bi se povećala produktivnost rada. U tom pogledu se preduzimaju i odgovarajuće mere, kao: smanjenje poreza na profit, otpisivanje taksa, olakšice u pogledu amortizacije, osiguranje plasmana od strane države i dr.

Postoje i drugi negativni efekti u koje ovde, za sada nema potrebe šire

ulaziti.

Sve to ukazuje da je teško lečiti inflaciju kada jednom nastane proces transmisije inflacije u privredi i društvu.

INFLATORNI EFEKTI I POSLEDICE INFLACIJE

Teorijske osnove delovanja inflacije

Savremeni teoretičari, koji istražuju delovanje i efekte inflacije u privredi, mogu se svrstati u dve osnovne grupe:

? Monetaristi i

? Nemonetaristi ili realisti.

I jedna i druga grupa se, dalje, mogu podeliti na:

Inflacioniste ili pristalice inflatorne ekonomije i

Antiinflacioniste ili protivnike inflacije - kao bolesti savremene privrede.

Monetaristi gledaju u novcu ključnu varijablu u stabilizaciji ili deslabilizaciji privrede, odnosno novcu pridaju prvorazrednu ulogu u ekonomskom razvoju svake zemije. Po ovom shvatanju, kontrola novca i novčane mase, odnosno operisanje bankarskim kreditom, u stanju je da osigura kontrolu celokupnog ekonomskog procesa. Ekspanzija novca i kredita, apriori, osigurava ekspanzivan rast privrede i privredni prosperitet.

Nasuprot tome, kreditne restrikcije i ograničavanje monetarne mase siguran su put u deflaciju, recesiju, nezaposlenost i ekonomsku krizu. „Politika skupog novca (visoke kamatne stope, restrikcija kredita i sl.) zaustavlja inflaciju, ali zaustavlja i prosperitet". Politika skupog novca je nepoželjna brana slobodnoj ekspanzivnoj kreditnoj politici, te je zbog toga suprotna interesima ekonomskog rasta. Važnu ulogu monetarnim faktorima u nastanku inflacionog procesa pridaju R. Hawtrey (Hottri), Albert Hahn, J. Schumpeter i drugi, koji često zagovaraju kontrolisanu inflaciju, mada većina od njih ne smatra kredit i novac ključnim faktorom i spasonosnim sredstvom u očuvanju kapitalističke privrede od pojave ekonomskih kriza.

Radi se, dakle, o svesnom pothranjivanju inflacionog procesa, koji bi ostao u granicama kontrolisane inflacije. To je pojava koja u tim granicama stimulativno deluje na ekonomski rast, ali samo do momenta kada se pretvori u otvorenu ili pravu inflaciju, koja se razvija u uslovima pune zaposlenosti rada i kapaciteta (Kejnz).

Dakle, ovaj teorijski pravac, pod dominantnim uticajem kejnzijanske teorije, smatra inflaciju kao povoljno sredstvo za osiguranje pune zaposlenosti i visoke stope rasta društvenog proizvoda. To je moguće osigurati blagom inflacijom i lakim kontrolisanjem inflacionog procesa. Međutim, stvarnost je pokazala da je teško održati inflaciju u granicama „blage inflacije", tako da monetaristi, na osnovu „inflacionih očekivanja", pokazuju proces ubrzavanja rasta cena. Dokazano je da inflacija nije samo monetarni proces, već ima snažno delovanje na pogoršanje realnih makroekonomskih agregata i realne odnose u privredi.

Antiinflacionisti, kao drugi pravac u okviru monetarne koncepcije, polaze od stava da je samo stabilan novac uslov i pretpostavka stabilnog ekonomskog rasta i ostvarivanja drugih ciljeva ekonomske politike. Osnovni problem nije deflacija i recesija, već inflacija s njenim razornim delovanjem u privredi.

I inflacionisti i antiinflacionisti imaju jednu zajedničku osnovu - polaze od pogrešne pretpostavke da su monetarni faktori osnovna determinanta stabilnosti i brzine privrednog razvoja.

Nemonetaristi ili realisti polaze od sasvim drugog stava, naime, oni polaze od toga da je novac neutralan faktor i da novac ne može da utiče na poremećaje u privredi. Novac je puko sredstvo prometa, a novčana razmena je konačno razmena robe za robu, dakle neutralna razmena. Promena količine novca u privredi nema većeg značaja, a do nje retko i dolazi jer se radi o automatizmu novčanog opticaja.

Mada se ne odbacuje uloga i značaj monetarnih faktora u privredi i nastajanja neravnoteže, osnovni faktori inflacionih poremećaja su realni faktori reprodukcije, dok su monetarni faktori odraz promena realnih faktora. Realni faktori su primarnog značaja, dok monetarni, kao i psihološki faktori, imaju ulogu pojačala ili „amplifikatora" već nastalog poremećaja u privredi.

Među našim ekonomistima je još jače došla do izražaja podela na monetariste i realiste. Kod realista su ključni faktori poremećaja realni faktori reprodukcije (investicije, budžetska potrošnja, kretanje dohodaka zaposlenih iznad rasta produktivnosti rada, strukturni poremećaji u razvoju i sl.), mada se u poslednje vreme sve više uvažavaju i delovanja i značaj monetarnih faktora. Naime, ne negira se više i njihovo često autonomno i vrlo značajno delovanje u privredi.

Danas se i u svetskoj literaturi, u modernoj teoriji, sve veći značaj pridaje monetarnim faktorima, tako da nema ni jednog ozbiljnog pisca koji bi ih negirao. To je sigurno i posledica očitog autonomnog delovanža novca u privredi koji nastaje nestankom zlatnog važenja i razvojem papirnog, a posebno kreditnog ili depozitnog novca, a na tome zasnovane aktivne monetarno- kreditne politike u sklopu ekonomske politike savremenih država u svetu.

Odnos prema inflaciji bio je različit. Uz opšti stav, da je jača inflacija štetna za privredni rast i ekonomski proces, svi teorijski stavovi mogu se grupisati u tri specifična stava:

Blaga inflacija je korisna i treba je tolerisati, ali u granicama koje predstavljaju neiskorišćeni faktori proizvodnje. U takvim uslovima inflacija pozitivno deluje na privredni razvoj. Kako se radi o planskoj privredi, dakle privredi koja se planski razvija uz svesno realno i monetarno planiranje, koristi od inflacije u privredi mogu biti veće u odnosu na štete koje donosi privredi.

Monetarna stabilnost je, dugoročno gledano, pod pretpostavkom ekonomske ravnoteže, optimalno stanje za razvoj privrede. Dakle, ovakvi stavovi očito zagovaraju antiinflacionu politiku. Ekonomska stabilnost i uravnotežen razvoj se pretpostavljaju, jer je u nekim zemljama moguće postojanje monetarne ravnoteže, ali uz žrtvovanje ekonomske i strukturne ravnoteže, odnosno brzine i kvaliteta ekonomskog rasta. Tako neka zemlja može imati „čvrstu" valutu u uslovima svoje nerazvijenosti i neuravnoteženosti, odnosno očuvanja stabilnog novca (stabilne kupovne snage) po svaku cenu, pa i po cenu neiskorišćenih proizvodnih kapaciteta i radne snage, što je cena koja se nužno plaća takvoj politici čuvanja stabilnosti domaće novčane jedinice.

Inflacija je, apriori, kao pojava štetna i treba je svim sredstvima ekonomske politike suzbijati.

Očito je da se postavlja dilema: stabilan novac ili brz ekonomski rast i "puna zaposlenost"? Takve dileme ne može biti, jer je to dijalektička celina, s obzirom na to da samo optimalan ekonomski razvoj obezbeđuje, istovremeno, optimalne uslove za stabilnost novca (stabilan novac je odraz stabilnosti privrede), jasno uz zadovoljavanje određenih strukturnih pretpostavki razvoja.

U našoj monetarnoj teoriji prevladava shvatanje da je monetarna stabilnost i uslov i posledica stabilnog ekonomskog rasta. To je takvo stanje u privredi kada novčani faktori ne uslovljavaju inicijalne impulse inflacionih ili deflacionih poremećaja, bar na duži period, mada se u kraćem periodu mogu javiti korektivne akcije monetarne politike, koje imaju naglašene restriktivne ili ekspanzivne karakteristike, zavisno od vrste poremećaja koje treba potisnuti monetarnim akcijama.