Razaranja

Kako je u Zaječaru započeo projekat Imperija uzvraća udarac

Prokisao ajvar Bore Faraona

Kakva je stručna i profesionalna biografija penzionera Bore Dimitrijevića? Kada je diplomirao i čime se sve bavio? Gde je sve Dimitrijević protivzakonito obavljao direktorske fukcije? Gde je Dimitrijević organizovao arheološka iskopavanja buldožerom? Da li je tada vršen arheološki nadzor? Kako je uništena kasnoantička nekropola ispred zapadne kapije Gamzigrada? Ko je sa nekakvom Nemicom vršio prospekciju terena sa metal detektorom? Koga je sve Dimitrijević šarmirao i kakve je sve bisere izjavljivao za medije? Zbog čega je nakon penzije dobio pedalu iz Zaječarskog muzeja i kako je započeta realizacija projekta Imperija uzvraća udarac?

Stanislav Živkov

Imperija uzvraća udarac je drugi po redu snimanja a hronološki peti nastavak iz filmskog serijala Zvezdani ratovi proslavljenog reditelja Džordža Lukasa. Sticajem okolnosti, poslednjih nedelja javljali su nam se čitaoci iz cele Srbije pre svega nezadovoljni činjenicom da se članci iz rubrike "Razaranja" u zadnje vreme odnose samo na zbivanja i raznorazne "slučajeve" vezane za Beograd i skrećući nam pažnju na raznorazna podjednako štetočinska dešavanja doslovce u čitavoj zemlji.

Na žalost, kada bi se svi takvi slučajevi stavili na papir Magazin Tabloid bi izlazio svakodnevno a još bi se našlo neobjavljenog materijala. Ovaj put smo se pozabavili veoma aktuelnom pričom iz istočne Srbije, neverovatnom i tužnom pričom o Bori Faraonu pošto je u Zaječaru upravo u toku realizacija lokalnog projekta pod imenom Imperija uzvraća udarac, a glavni realizator projekta je upravo Bora Faraon.

Bora Dimitrijević, penzioner iz Zaječara predstavlja najidealniji primer tužne priče o nesrećnoj ljudskoj sudbini. Naime, nezadovoljstvo zbog lične nedovoljne stručnosti i nedovoljnih pravih znanja kod odgovornih i vrednih osoba izaziva potrebu za dodatnim usavršavanjem i vrednim i studioznim radom, što dovodi do rezultata koji su između ostaloga vidljivi i kroz stvarni, istiniti CV, a kod struka koje imaju dodirnih tačaka sa naučnim radom i kroz bogatstvo, i stalno proširenje lične bibliografije.

Međutim, obogaćivanje CV-ja i lične bibliografije predstavlja veliki problem za nestručne, nesposobne neradnike. Pošto nemaju sposobnosti da sami urade bilo šta korisno i kreativno, nailaze na problem kako da svoje ograničene mogućnosti usklade sa patološkom željom za samodokazivanjem.

U nemogućnosti da se dokažu kroz stručan i naučan rad, a bez trunke spremnosti da učine bilo šta korisno, oni se služe destruktivnim metodama, poput izmišljanja sopstvene radne biografije, kako bi lažima anulirali istinu o svojoj beskorisnosti, i time u svojim očima sami sebi izgledali veći i važniji, a sa ciljem da pokušaju i druge da prevare i da skrivajući svoju ličnu minornost i promašenost života stvore lažni CV, koji postoji samo u njihovoj mašti.

Tipičan primer ovakvog parazitskog delovanja pruža stvarna i lažna biografija zaječarskog doživotnog radnika u kulturi Bore Dimitrijevića, alias Bore Faraona. Bora Dimitrijević rođen je u Zaječaru, gde je i završio osnovnu školu. Godine 1968. završio je gimnaziju nakon čega je upisao Filozofski fakultet u Beogradu gde je studije arheologije završio 1973. godine. Verovatno zbog svojih nekvaliteta po partijskoj liniji 1976. godine uvalio se u Istorijski arhiv gde je radio do 2001. godine. Izgledalo je da je njegovim mukama došao kraj, i da će konačno moći da bude od neke koristi za svoj grad i svoju otadžbinu, kao i za samoga sebe.

Međutim, njegova lična priroda, nesposobnost i nestručnost su ga u tome sprečili. Umesto da vredno radi, i kao početnik u srednjim godinama napokon počne da se stručno dokazuje i odrađuje platu koju je primao iz džepova svojih sugrađana, on je nastavio da i dalje "jede leba bez motike". Od 1990. godine, imenovan je čak na mesto direktora arhiva.

Od 2001. godine direktor je Narodnog muzeja u Zaječaru gde je po sili zakona pre par godina morao da ode u penziju a pošto to nikako nije mogao da preboli, onda je čak izjavio kako je morao da podnese ostavku kako bi otišao u penziju pošto je verovatno zaboravio da se u penziju ide ili po sili zakona ili po ličnoj odluci a sila zakona mu se očito ni najmanje nije svidela.

Međutim malo je poznato da je Bora Faraon i funkciju direktora arhiva i direktora muzeja obavljao protivzakonito pošto ni za arhivsku ni za muzejsku delatnost nikada nije položio stručni arhivistički ili muzeološki ispit, pošto je kao direktor verovatno mislio da za njega to ne važi jer je, bože moj, on direktor!

Kada se pogledaju stvarni rezultati njegovog delanja čovek prosto ne zna da li da se smeje ili da plače pošto je Bora the Faraon napisao kako se recimo bavio promocijom kulturnog nasleđa istočne Srbije iz perioda antike, u zemlji i inostranstvu gde se odmah nameće prosto prošireno pitanje kako neko može da se bavi promocijom bilo čega u inostranstvu kada jedva da natuca Engleski jezik, a o nekim drugima nema ni pomena.

Kaže bavio se promocijom kulturnog turizma i njegovih potencijala u gradu Zaječaru i istočnoj Srbiji samo nigde ne piše na šta je to zapravo ličilo, osim što je držao predavanja gde god je mogao i gde su ga uglavnom zvali, a ako se u promociju kulturnog nasleđa računaju i predavanja pred grupama posetioca bilo bi jako zanimljivo kada bi se neko zapitao zbog čega se u predavanjima pred grupama učenika stalno govori o rimskim orgijama, doduše možda su takve priče način da se đaci zainteresuju za arheologiju i stariju istoriju.

Zatim se navodi kako je Faraon učestovao u organizaciji međunarodnih arheoloških istraživanja u saradnji sa Arheološkim institutom iz Frankfurta, konzervacijom mozaika sa Institutom za kulturna dobra iz Rima, geomagnetnim i geofizičkim istraživanjama carske palate, ali je zato malo poznato da je sve ovo rađeno bez ikakvog nadzora arheologa i to tako što je zajedno sa izvesnom inače potpuno ludom Gerdom Somer von Bilov najpre kupio detektor metala od privatnog lica nakon čega su u odsustvu arheologa muzeja išli po terenu čeprkali i na kraju u muzej doneli kutije sa prikupljenim materijalom bez ikakvih podataka o arheološkom kontekstu nalaza!

Dimitrijević je svojevremeno patentirao i veoma inovativnu metodu arheoloških iskopavanja i to tako što je lepo dovukao buldožer na lokaciju Gamzigrada i, verovatno radi scenografskog doterivanja i ambijentalnog uređenja tog područja, mehanički rasčistio arheološki apsolutno neistražena područja ispred zapadnog i južnog zida, a severni zid je srećom ostao "neistražen" pošto sa te strane ni do danas nije završena eksproprijacija terena od privatnih vlasnika. Naravno sve ovo je urađeno bez obaveznog nadzora od strane arheologa. Uglavnom nekonzervirani bedemi se skoro 25 godina neometano krune i urušavaju dok država daje pare na kapaljku.

Međutim, pošto na taj način nije raščišćeno dovoljno terena ispred zapadne kapije tvrđave, iskop buldožerom je namenski proširen kako bi se dobio slobodan prostor za potrebe velikog parkinga, naravno ni tu teren nikada ranije nije sondiran pa je opet bez arheološkog nadzora najvećim delom uništena kasnoantička nekropola čiji su ostaci kasnije pronalaženi na površini terena.

Naravno Bora Faraon je i ovde našao neku računicu pa je svu iskopanu zemljurinu uspeo da nekome proda i da jednim udarcem reši tri problema, em ne mora da misli šta će sa zemljurinom, em ne mora da plati njeno odnošenje, em još dobija kintu za istu! U svakom slučaju ovo uništavanje arheološki neispitanog terena svakako je poslužilo da izradu Menadžment plana arheološkog nalazišta - carske palate Feliks Romulijana za potrebe UNESKO (2009 - 2010) koji svakako pojma nije imao šta se zapravo radi na terenu.

Dimitrijević je takođe naveo kako se bavio pripremanjem i održavanjem međunarodnih izložbi u Riminiju, Veneciji, Trieru, Bonu, Milanu i Rimu kao i rukovođenjem projektima stranih donacija za razvoj carske palate: ambasada Nemačke, SAD, Japana, Kanade, Italije, Francuske, Belgije i Norveške, što se sve zapravo svelo na ugošćavanje kolega i ambasadora na državni račun i slikanje za Fejsbuk profile dok su stvarni posao radili neki sasvim drugi ljudi za platu.

Naravno tu se navode još neke biserne stvari recimo rad na projektu finansiranim od EU, u realizaciji EAR: „Turistička promocija opštine Zaječar i arheološkog lokalitata Feliks Romulijana" (2005 - 2006.), zatim poslovi nacionalnog koordinatora za izradu Studije održivosti za Centar za posetioce pored carske palate Romulijana gde jedino ostaje nejasno zašto bi za jednu čisto lokalnu investiciju prvo trebala da se radi studija održivosti a još je više nejasno zašto bi za isto to čak trebao nacionalni koordinator. Moguće zato jer tako neka isprazna titula jako bombastično i autoritativno zvuči kod neupućene javnosti koja se jako loži na besmislene ali zvučne titule poput ove!

Za Faraonov nerad najbolji dokaz ipak predstavlja njegova bibliografija u elektronskom katalogu Narodne biblioteke Srbije! Ovaj elektronski katalog popisuje sva objavljena dela, relevantna, ali i minorna, kao i njihove autore. Postaje jasno da je za punih šest decenija svoga promašenog života, nesrećni Dimitrijević u svojoj četrdesetogodišnjoj bibliografiji objavio (slovima) osam naslova a od kojih nijedan iz oblasti arheologije već o Hajduk Veljku i ostalim stvarima koje sa njegovom strukom nemaju nikakve veze.

Kao jedan od glavnih dokaza o svom "stručnom" delovanju Dimitrijević je naveo kako je objavio naučni rad iz oblasti nacionalne istorije 19. i 20. veka, kao i lokalne istorije u više objavljenih knjiga i stručnih radova što samo po sebi najbolje govori da Dimitrijević govori o stvarima o kojima pojma nema recimo o tome da postoje monografske publikacije, poglavlja u monografskim publikacijama i zbornicima radova te kategorije originalnih naučnih radova, preglednih i stručnih radova a sve objavljeno su manje više prežvakavanja istih stvari što sve zajedno predstavlja vrhunac poluamaterskog interesovanja Bore Dimitrijevića za lokalnu istoriju.

Tako se u eminentnoj bibliografiji nalaze sledeći uradci: „Odjeci Pašićevog života", Zadužbina Nikole Pašića, Zaječar 2000. godine, „Popis stanovništva varoši Zaječar iz 1863. godine", Zaječar 2000. godine, „Knjiga naredbi rovovske baterije Timočke divizije 1916 - 1918", Zaječar 2004., „Nikola Pašić - predsedniku vlade, strogo poverljivo, lično Pariz, 1919 - 1920" , Zaječar 2005. godine, „Beleške", Zaječar 2010. godina, „ Zaostavština iz Toronta 1786 - 1903", Zaječar, 2012. godina, „Zapažanja", Zaječar 2014. godine, Zadužbina Nikole Pašića te „Zaostavština iz Toronta 1903 - 1926", Zaječar, 2015. godina, Zadužbina Nikole Pašića.

Sve u svemu stvari koje sa arheologijom imaju veze koliko Staljin sa demokratijom! Uglavnom, Za svo vreme svoj maltene doživotnog direktorovanja Dimitrijević je pokazao veoma doslednu stranačku lojalnost pošto je menjao partijsku pripadnost shodno datom trenutku pa se tako Faraon kasnije politički okretao kako su vetrovi duvali, samo potvrđujući pravilo po kojem radna mesta u državnim organima postoje ne da bi se obavljali za društvo korisni poslovi, već da bi se udomljavali nesposobni neradnici tim pre pošto su se pod apsolutno svim režimima nerad i nesposobnost uveliko tolerisali, nikome ni najmanje nije smetalo Dimitrijevićevo švrljanje najpre iz SPS-a u JUL, potom je pokušao da se prišljamči Žutom preduzeću, ali gle čuda, čak ga ni oni nisu hteli.

U svakom slučaju posle decenija nerada i štetočinstva Dimitrijević se, nakon raznih epizoda tokom kojih je koketirao i sa G 17, pa sa raznim lokalnim frakcijama Partije na kraju vratio svojoj izvornoj crvenoj boji pošto je sindrom latentnog komunizma i dalje veoma prisutan! A o tome da je Dimitrijević zaista veliki šarmer pa je redom šarmirao mnoge ambasadore i druge diplomate, kao i druge zvanice i uglednike najbolje govori činjenica da je već postao neka vrsta urbane legende pre svega zbog toga što na raznim prijemima pokušava da govori engleski što maltene izaziva smeh kod prisutnih a takođe je ostao naširoko poznat i po tome što, iako ne poznaje maltene nikoga od prisutnih, lepo priđe, prišljamči se nekoj grupi ljudi i onda sredi da se sa njima slika i potom dotičnu slikicu nakači na svoj FB profil otprilike po sistemu "nas i Rusa 200 miliona".

Dimitrijević je tokom decenija "šarmirao" još neke kapitalce, recimo lažnu profesorku Filozofskog fakulteta i ex direktorku Narodnog Muzeja Cvjetičanin dr Tatjanu, nakon čega su svi upućeni komentarisali da nisu znali da je toliko luda. Takođe je doskora bio u veoma ustreptalim odnosima sa izvesnom Bibikom Đorđević koja se decenijama baktala sa pokušajem da Narodni muzej u Beogradu pretvori u radionicu za izradu crepulja i sačeva iz Zlakuse i koja se javno klela u Boru Faraona a u poslednje vreme neće ni da čuje za njega pošto joj se verovatno popeo na vrh glave, što i nije naročito teško pošto je visoka 160 cm!

Dimitrijević je takođe bio veoma vešt da šarmira i medije pa je tako na sajtu RTS-a osvanula sledeća najava: gost današnjeg Karavana je stari Zaječarac, direktor u najboljim godinama na čelu zaječarskog muzeja, gospodin Bora Dimitrijević poznat i po laskavom nadimku Bora Faraon koji je tada za za časopis „Timok" izjavio sledeće: ovo je poziv za vas, dođite na čašicu razgovora, mi smo na terasi zaječarskog hotela Srbija.

To nalazište se mora stalno prezentovati. Inače, lepa je stvar kada vam život pruži šansu da radite takav jedan posao i ja to smatram nekog vrstom nekog božjeg dara. Čini mi se da sam nekako u pravo vreme došao u Muzej i na Romulijanu, ali u nadasve teškom vremenu. Kada sam prvi put ušao na Romulijanu tamo je postojala jedna kosa, dve značke i jedan katalog. Danas je Romulijana lokalitet sa najvećim brojem kataloga na stranom jeziku, a dalje i da ne pričam jer bi to izgledao neskromno. A o Dimitrijevićevoj skromnosti najbolje govori jedna fotografija na njegovom FB profilu potpisana sa Ala volem ovaj režim, lova kaplje a ja ležim.

Inače tokom Faraonovog direktorovanja dešavale su se razne neobjašnjive stvari o kojima se naveliko pisalo u lokalnim medijima pa je tako svojevremeno zabeležen i sledeći slučaj o čemu je pisala jedna čitateljka: Jedna od retkih institucija koje poštujem i koje sam do skora ubrajala u te izvore normalnosti je Narodni muzej u Zaječaru. Zaista, malo malo, pa čuješ u vestima da se nešto radi, neko dolazi, posetilaca sa svih strana: domaćih, stranih... pišu se projekti, i to više nego napredni, slivaju se sredstva sa svih meridijana, dolaze ljudi iz daleka, da se dive.

Čuješ, pa ti prosto srce zaigra: eto, i mi nešto umemo kako treba, ima domaćina i u Srbiji, ljudi čine sve što je u njihovoj moći, pa i više - bravo! Kada sam pre nekih mesec i kusur dana iznela taj stav u izvesnom društvu, polovina je bukvalno pala pod sto od smeha, tvrdeći da sam totalna budala. Ona druga polovina gledala me je pomalo zbunjeno, valjda pokušavajući da proceni prirodu mog izlaganja. Ok, ja ne isključujem mogućnost da sam budala - i da u mnogo čemu grešim, ipak kada bih rekla da se nisam našla uvređenom slagala bih. Što sam više puta ponavljala: Zašto? - to je smeh bio glasniji. Ok. Očigledno je da ne znam nešto što je očigledno javna tajna. Elem, ne bilo mi zapoveđeno, pa reših da se raspitam malo. Pažnju mi je prvo privukla činjenica da zaposleni u Narodnom muzeju ne primaju plate. Kako je to moguće u ustanovi koja ima uredne sopstvene prihode, i to, ne beznačajne, ako se uzme u obzir broj posetilaca, koji nam se tako ponosito nabija na nos.

Ok, pretpostavimo, hipotetički, da je broj posetilaca veliki, ali da su troškovi veći - ipak nadležne institucije na Republičkom nivou redovno na račun Muzeja prebacuju sredstva za isplatu zarada. I pored toga zarade se ne isplaćuju uredno, i u ovom trenutku kasne već preko tri meseca. Hajde što zarade kasne, ali je protok novca od: prodaje suvenira i ulaznica - kako za lokalitet Felix Romuliana, tako i za Muzej prava misterija.

Na lokalitetu fiskalni račun uz kartu svakako nećete dobiti, iako će vam ista biti uredno naplaćena. Fiskalni nećete dobiti ni za suvenire koje kupite, a boga mi ni za piće koje popijete u kafiću - koji je doduše privatan, ali tek da se zna da nisu Kinezi jedini u ovom gradu koji ne daju fiskalce. (Doduše, nadležna inspekcija je apsolutno o tome neobaveštena... ali o tome neki drugi put). Misterija je čak i prihod koji se ostvaruje od korišćenja javnog toaleta na Carskoj palati - zbilja, korišćenje toaleta se naplaćuje, uredno - u manjoj ili većoj meri... ali, ipak se naplaćuje.

Kuda nestaje novac sa Felix Romuliane i zašto zaposleni ne primaju plate? Čaršijske priče govore da se novac od prodaje karata uredno doprema u muzej, a kuda ide dalje - to su već špekulacije. Neki odgovorno tvrde da se svaki, pa i poslednji dinar uplaćuje na račun. Nažalost, ti neki su apsolutna manjina (što ne znači i da nisu u pravu, ali ipak...). Većina tvrdi da je arheološki lokalitet opasno "privatizovan" i da pare nestaju bez traga, i završavaju ko zna u čijem džepu, a da udela u tome ima i Gradska uprava.Kako je moguće da je jedna priča ovakvih razmera i dimenzija javna tajna, a da to nikoga ko je nadležan za inspekcijska pitanja ne zanima? Da li je Felix Romuliana zaista nečija privatna zlatna riznica?

Da li je istina da se suveniri pribavljaju na sumnjiv način, prave u tajnim prostorijama i isto tako tajno i prodaju? Da li je istina da se štampaju dupla trebovanja karata - one za stvarnu prodaju, i one za inspekciju? U svakom slučaju, nakon Faraonovog odlaska u penziju ispostavilo se da uopšte ne postoji evidencija o prodatim ulaznicama i to za više godina!

tome da se Dimitrijević često nije najbolje snalazio u političkim igrankama na lokalnom nivou najbolje govori slučaj nestalih slika lokalne zaječarske likovne kolonije. Naime svojevremeno je doneta odluka praćena pravilnikom po kome je slike sa te kolonije trebao da čuva Narodni muzej u Zaječaru, koji jedini ima za to odgovarajući prostor. Tako je i bilo do 2007. godine, kada je neko naljutio gradonačelnika Boška Ničića, koji je naredio da se Pravilnik batali i da se sve slike vrate u nadležnost Kulturno prosvetne zajednice. To vraćanje je potrajalo sve do 2009. godine da bi se na kraju ispostavilo da nedostaje preko četrdeset umetničkih dela, što slika što raznih crepulja o čemu je Tabloid već pisao.

Inače svojevremeno u lokalnoj štampi pisalo i o nekakvom takmičenju u pravljenju ajvara pošto je ekipica iz Gradske uprave znala da je žiri toliko objektivan, kao kad Matijević odradi tenderčić, da su nedeljama tragali da nađu tajnog kapitena ekipe. I, zamislite-našli su ga. To je bio ni manje ni više nego Bora Faraon. Sad su se svi čudili jer Bora nije ispekao ni dva džaka paprika za ajvar, mada redovno šeta subotom pijacom, otkud on kapiten iz pozadine pobedničke ekipe? E, u tom zecu, pardon, Faraonu leži trijumf ekipe Grada Zaječara.

Ispostavilo se da je stvar bila vrlo poverljiva pošto je pre nekoliko godina na Romulijani Bora, onako sportski, pijukom kopkao po zemlji (van zidina grada) i kad - tupnu nešto potmulo. Pomisli se Borče - eto još jednog ćupa sa rimskim žutim novčićima. Pažljivo je raskrio situaciju, izvadio glinenu posudu i na svoju veliku radost unutra je pronašao recept star, skoro, dve hiljade godina za -imperatorski ajvar! Prosto čovek da ne poveruje, ali se on (lažno) kleo da je bilo tako. Jedino je on znao da rastumači recept i te godine je dao jednoj prijateljici da po njemu napravi taj imperatorski ajvar. Bilo je fascinantno. I, taman je hteo da to obnaroduje, oteraše ga u penziju, pa se on dohvati do nekih projekata sa inostrancima, da je skoro zaboravio na taj recept.

Potom je kao slučajno, drug Bora, čuo po gradu, da ekipa GU traži tajnog kapitena sa tajnim receptom. Naravno, primili su Boru, čoveka za sva vremena i sve sisteme, u ekipu. Nisu imali vremena da mu sašiju imperatorsku odoru za pravljenje ajvara, te je pobednička fotografija malo skarabudžena, ali pobedi se ne gleda u sliku!

Još jedno kapitalno kulturološko „dostignuće" Bore Dimitrijevića ovog puta u koprodukciji sa ex ministrom kulture Nebojšom Bradićem bilo je svojevremeno orgnizovanje cirkusa pod imenom „Antik" fest koji se održavao na samom arheološkom lokalitetu, čije ukidanje je nekome veoma zasmetalo. Ipak pošto je Bora Dimitrijević po sili zakona na kraju oteran u penziju, kao utešnu nagradu ostao je da radi u Muzeju kao savetnik gde ga je zaposlio tadašnji V.D. direktora etnolog dr Dejan Krstić kome se Bora toliko petljao u posao tako da mu je nakon jednog komentara na Fejsbuku Krstić dao sikter kafu što je trebalo da bude definitivan rastanak sa zaječarskim muzejem.

No ima nekih koji su doslovce nezasiti pa je tako Dimitrijević za nepoznate zasluge postavljen za predsednika Upravnog odbora Muzeja odakle je po svom starom običaju počeo da se petlja u sve i svašta i ometa normalan rad Muzeja što je postalo jako dobro poznato na nivou republike pošto je čitava stvar stigla do Beograda.

Suština svega je bila činjenica da neki ljudi sa faktički minornom, a samoproglašenom velikom i eminentnom profesionalnom biografijom hteli ne hteli dobijaju komplekse manje vrednosti, pogotovu u situaciji kada se u njihovoj neposrednoj okolini nađu ne jedan već dva doktora nauka zbog čega je na kraju započeta prava klevetnička kampanja protiv sadašnje zakonito imenovane direktorke muzeja o čemu ćemo pisati u sledećem nastavku.