I to je Amerika

Amerika juče, danas i uvek: rasizam, mržnja, ucene, pljačke i osvajanja

Obećani rat

Kako je i zašto Amerika bila i ostala glavna "izvoznica" ratnih sukoba širom sveta, kome je administracija Bele kuće "obećala" rat i gde treba da počne. Da li je rat u Ukrajini koji je podmetnula Amerika bio planiran kao uvod u svetski sukob i šta će se desiti sa ovom duboko podeljenom, posrnulom i razjedinjenom imperijom...

Luka Mitrović

Poznati američki društveni i politički analitičar, “katastrofičar” Frensis (Jošihiro) Fukujama poznat po tome što je pogrešno najavio “kraj istorije”, u jednom od svojih novijih razmatranja civilizacijskih puteva i stranputica, rekao je da se prevario u mnogim procenama, a posebno u onoj koja govori da će takozvani unipolarni, složni i jedinstveni svet uskoro biti moguć.

Naime, Fukujama danas tvrdi suprotno, da tog unipolarnog sveta, razumng sveta sloge, sreće i blagostanja, neće biti sve dok se sadašnja neodrživa verzija kapitalizma ne promeni sasvim, te da je takav kapitalizam uvek bio u pozadini svih američkih osvajačkih ratova u poslednjih četrdeset godina.

Fukujamu pojedini akademski krugovi smatraju u Americi kontroverznim teoretičarem, ali niko ne osporava pogubnu vezu današnjeg modela kapitalizma i dvadeset ratova koje je Amerika vodila u novije doba u ime takvog kapitalizma.

Dublje gledano, Fukujama je dao jedan od odgovora o razlozima rata u Ukrajini koji je potpaljen iz Amerike i zbog američkih materijalnih i teritorijalnih interesa, a sasvim isplaniranu njenim obaveštajnim i spoljnopolitičkim institucijama.

Finansijski slom 2008. godine i rađanje američke “noćne more” nakon višedecenijske bajke o ostvarenju “američkog sna”, bio je samo uvod u nove američke ratove, jer je raskrinkao dekadenciju i moralnu odgovornost političkih i finansijskih elita koje su stvorile neku vrstu socijalizma za bogate, dok cenu takvog “modela” plaćaju milijarde ljudi u siromašnim zemljama i takozvanim “zemljama u razvoju”.

Svetsko siromaštvo, dokle god ga bude ovako masovno na svim kontinentima, uvek će biti idealan teren za rađanje fašizma, rasizma, šovinizma i svih ekstremističkih pokreta, ali ništa tako ubitačno nije gurnulo čitav svet prema konačnom nestanku kao današnja “liberalna” ideologija i nasilje ekstremnih levičara, te slepa poslušnost izopačenim principima takozvane “političke korektnosti”.

Taj i takav “liberalizam” bio je uvod u obračun koji ratom u Ukrajini tek počinje, a koji ima dve strane: jednu koja teži rušenju okova globalnog nasilja i pruženje otpora američkom hegemonizmu i drugu, američku, koja je spremna da ide u provokacijama i nasilju što dalje, po cenu uništenja sveta kakvog smo do sada poznavali.

Da li je Amerika mogla pomoći sebi i čitavom svetu drugačijom politikom i novim pristupom u spoljnoj politici još krajem prošlog veka?

Vreme je pokazalo da je ova tadašnja velesila duboko ostala zacementirana u prošlosti, u anahronim odnosima prema “tradicionalnim saveznicima i neprijateljima”.

Možda niko tako kao Amerika nije bio toliko slep za posledice rušenja Berlinskog zida. I niko drugi osim Amerike nije ostao u ideologiji “hladnog rata”, čak ni kad se Rusija potpuno otvorila prema svetu i nesebično ponudila da preuredi svoj sistem u jedan novi i progresivni, otvoreni tržišni sistem.

Umesto da Amerika sa svojim saveznicima pristupi na isti način, počela je divljačka pljačka Rusije predvođena jastrebovima Klintonove administracije, uz pomoć novostvorene klase ruskih “oligarha”, nastalih u vreme pijanog Borisa Jelcina i njegove administracije.

Malo je trebalo da ova i ovakva Amerika, do gole kosti oglođe Rusiju, sve njene državne resurse, da milione ljudi pretvori u svoje robove i raskomada prostorno najveću državu na svetu.

Skorašnji pokušaji rušenja Belorusije i Kazahstana, bivših sovjetskih republika, danas nezavisnih država u sastavu evroazijskog tržišnog prostora, režirani su u Americi i sprečeni na vreme.

Američka administracija iz 1991. godine, uoči početka ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije, imala je u svojim rukama “i nož i pogaču”, što je značilo i priliku da pomogne i sopstvenoj imperiji i celom svetu da sa Rusijom, te istočnim i južnim Slovenima, stvori novi progresivan svet, koji je mogao svojim ogromnim potencijalima, naučno tehnološkom revolucijom i novim razumevanjem i saradnjom sa gigantskim državama, poput Indije i Kine, da učini današnju civilizaciju naprednijom nego što je ikada u svojoj prošlosti bila...

Umesto takve strategije, Amerika je početkom devedesetih potonula u nove ratove širom sveta, sprovodila okupaciju, uništavanje čitavih država i svrgavanje njihovih, do tada stabilnih sistema (Irak, Libija, Egipat, Sirija...)

posledicama i ceni ovakvih krvavih avantura, izrađena je u Americi jedna nezavisna studija (“Brown University's Costs of War Project”). Ona govori da je samo od 2001. godine do danas, takva američka politika dovela je do skoro dva miliona mrtvih, 39 miliona raseljenih, 8.300 milijardi potrošenih američkih dolara i nesagledivu materijalnu i nematerijalnu štetu u državama koje su desetinama hiljada kilometara daleko od SAD i nisu joj bile nikakva pretnja.

Kakva je divljačka, beskrupulozna ideologija američkih osvajanja, govori i njena propagandna “logistika”. Za manje od tri nedelje rata u Ukrajini, cenzura u Americi i u medijima “savezničkih” zemalja, pokazala je u potpunosti kako funkcioniše zločinačka narav svake vlade u Vašingtonu, te kako se takvom cenzurom i propagandom zatiru istine o milionima mrtvih koji su bili nevine žrtve američke čizme i desetinama uništenih država i ekonomija u ratovima koje je ova velesila vodila u pohodu na tuđe resurse sprovodeći biblijsku pljačku zarad svojih interesa i globalne dominacije. Tome je, očigledno došao kraj. Ili, barem početak kraja.

Trideset godina stalne ratne agresije SAD nad državama širom sveta, Amerika danas pokušava sakriti satanizacijom Rusije, njenog naroda, njene kulture i milenijumskog nasleđa koje je dalo i daje nemerljiv doprinos napretku čovečanstva.

Amerika od svog postanka do danas sprovodi i sistemski rasizam. Unutar ovog saveza država rasizam je na novi način uspostavljen putem vlasništva nekretnina i mesta stanovanja, koji određuju poresku bazu, a onda putem obrazovnog i zdravstvenog sistema. Kako se u SAD-u škole plaćaju iz lokalnih budžeta, siromašniji krajevi, gde žive između ostalih i Afroamerikanci, imaju nižu poresku bazu a samim tim i manje mogućnosti da adekvatno finansiraju obrazovanje. Razlike u posedu nekretnina tako postaju uzrok ostalim razlikama. Činjenica je da samo jedna petina Afroamerikanaca poseduje bilo kakvu kuću za stanovanje za razliku od 76 odsto belih angoameričkih protestanata kojima se pristojna porodična kuća podrazumeva kao deo standarda.

Američki zdravstveni sistem, najskuplji je na svetu i za većinu Afromerikanaca (i ne samo njih!) je nedostupan kao i obrazovanje, a dostupan je samo određenim slojevima u društvu.

Koreni rasizma u SAD-u sežu do njegovih najranijih dana, uvođenja institucije ropstva te građanskog rata koji se vodio na toj podeli. Mnogi američki predsednici bili su osvedočeni rasisti a među njima i predsednici značajni za stvaranje američke nacije koji su promovisali princip slobode i jednakosti, kao što su Džordž Vašington i Tomas Džeferson, koji su bili i robovlasnici.

Vudro Vilson, za koga se zna da je bio naklonjen ideji internacionalizma, osnivanju Lige naroda, kolektivne bezbednosti te prava na samoopredjeljenje naroda, vršio je rasnu segregaciju kod kuće. Koliko je rasizam bio utkan u američku liberalnu vlast i kako objasniti ove paradokse - promocija univerzalnih, civilizacijskih vrednosti na jednoj strani a rasizam na drugoj?

Barak Obama je Amerikancima usred finansijske krize i nakon ratova u Iraku i Avganistanu, ponudio nadu kao “lek”. U svim svojim govorima on ih je podsećao da su bolji nego što drugi o njima misle - ili bolji nego što čak i oni sami o sebi misle. Nadali su se Amerikanci da je sa Obamom Amerika preko noći postala zemlja u kojoj je rasizam prošlost. Međutim, njegov izbor za predsednika samo je rasplamsao mržnju koju nisu krili ni njegovi stranački konkurenti, Hilari Klinton i sadašnji predsednik Džo Bajden.

Današnja Amerika je vrlo blizu rasnim sukobima u formi rasprostranjenog građanskog rata. Za mnoge američke ali i evropske analitičare, on je neizbežan kao i promena društveno ekonomskog sistema i načina života.

Patološka mržnja koju američke političke elite decenijama pokazuju prema Rusiji i većini slovenskog življa u istočnoj Evropi, samo je deo slike rasizma i neonacističke naravi ove posrnule imperije. Naime, kako ta administracija funkcioniše u Americi, prema siromašnima, “obojenima” i strancima, tako se decenijama odnosila prema svakome ko njenom sistemu nasilja i pljačke stane na put.

U slučaju rata u Ukrajini, za koji svi zapadni mediji pod američkom dirigentskom palicom optužuju jedino i isključivo Rusiju, samo je potvrđena ta bahatost i stare hladnoratovske fraze. Ne treba zaboraviti ni podatak da su Sjedinjene Američke Države potrošile 19 biliona dolara na svoju vojsku od završetka Hladnog rata početkom 1990-ih, što je za oko 16 bilona dolara više u odnosu na kinesko izdvajanje, a otprilike je jednako onome što je ostatak sveta zajedno potrošio u istom periodu. Amerika ima stotine vojnih baza širom svijeta, od Hondurasa do Australije, Japana, Iraka i Katara do Nemačke i Italije, koje pokrivaju sve kontinente. Prema Davidu Fineu, antropologu sa Američkog univerziteta koji je napisao knjigu o američkim bazama, Sjedinjene Američke Države imaju oko 800 vojnih baza u više od 70 zemalja i teritorija.

Ovakvo vojno raspoređivanje je bez presedana u svetu, a profesor Fine je potvrdio da druge velike vojne sile, poput Kine, Britanije, Francuske i Rusije, zajedno imaju samo 31 bazu van svoje teritorije.

kakvom monstruoznom mehanizmu je reč govore i planovi SAD za rat u Ukrajini. Naime, znatno pre početka ruske intervencije u sukobu koji je podmetnula vlada SAD i njena “duboka država”, evroatlanski savez je planirao da brzo i efikasno osiromaši Rusiju, izoluje je i učini gubitnikom u nastupajućem sukobu. No i Rusija se očigledno pripremala za ovakvu situaciju pa je, osim diplomatije, oružja, opreme, ogromnih rezervi zlata u centralnoj banci i drugde, te ratne taktike i drugih mehanizama potrebnih za sprečavanje ili aktiviranja sukoba, pre svega trajno rešila pitanje proizvodnje sopstvene hrane da ne zavisi od uvoza. Rusija je danas najveći proizvođač prehrambenih proizvoda na svetu, i to po sopstvenim standardima koji znače da na tržištu imaju isključivo zdravu hranu.

Svakako ne treba zaboraviti ni to da je Rusija osma zemlja u svetu po godišnjem broju vrhunskih tehnoloških patenata mada ih nije koristila sve do sada u punom kapacitetu. Osim zavisnosti od ruskih energenata, treba reći i da mnoge svetski važne institucije i tehnološki programi zavise od Rusije. Tu je i susedna Kina na dalekom istoku koja kupuje trećinu ruske sirove nafte, a na zapadu Evropska unija koja kupuje skoro polovinu ruskog izvoza i neće ga se odreći bez obzira na rat u Ukrajini.

U nove ruske ekonomske pogodnosti uključila se i Saudijska Arabija, najveći izvoznik nafte na svetu, Angola, Irak i Iran, koji su solidarni sa Rusijom i prema Americi odavno imaju definisan stav. Tu je i još jedan broj svetskih zemalja koje su spremne da imaju ekskluzivno pravo uvoza nafte iz Rusije. Planira se proširenje postojećih i izgradnja novih naftnih postrojenja na drugim područjima srednje i istočne Azije, dakle, dovoljno velika infrastruktura da bi mogla transportovati količine na nova tržišta poput Indije, koje mogu zameniti tržište Evropske unije. Tržište Indije koje se već ponudilo kao kupac. Kina je spremna da skoro potpuno amortizuje zapadne ekonomske sankcije prema Rusiji i to je stav zvaničnog Pekinga.

Uprkos svemu, u Americi (ali i celoj zapadnoj Evropi i zemljama Komonvelta), traje besomučna proizvodnja laži i deluje cenzura, a svi zajedno rade propagandno fanatičnije nego u vreme zloglasnog senatora Džozefa Makartija i “istrage komunista” u Americi pedesetih godina prošlog veka. Svako ko danas javno pomene da je Amerika krivac ili barem posumnja da je saučesnik u pripremi rata u Ukrajini, izolovan je i odstranjen iz javnog života. A sleduje mu i potpuna društvena i profesionalna izolacija.

Lažu uveliko i američke bankarske “analize”: Investiciona banka Morgan Stenli prognozira da će Rusija bankrotirati do 15. aprila 2022. godine. Prognoze su joj potpuno pogrešne. Rusija (Ruska centralna banka) je godinama pre ovakvog raspleta događaja kupovala velike količine zlata, čak i u vreme pre svetskog finansijskog sloma 2008. godine. Sa druge strane, nakon izbacivanja iz svetskog bankarskog sistema SWIFT, kineski sistem CIPS je već počeo prebacivati ruski finansijski sistem na veze sa Kinom koja na taj način (posredno) i funkcioniše sa Zapadom. I mnoge druge robne i finansijske transakcije na svetskom tržištu novca, Rusija obavlja i dalje bez smetnji, preko sistema nepokorenih zemalja i preko multinacionalnih kompanija koje nisu “na radaru” američkog nasilja sankcijama.

Ipak, Amerika planira i nove ratove, što se i ne krije u izveštajima klubova političkih stranaka u SAD. Tako na primer znamo da Amerika drži između 150.000 i 200.000 vojnika u inostranstvu. Taj se broj menja zavisno od stepena umešanosti Sjedinjenih Američkih Država u strane vojne sukobe. Takođe, broj američkih snaga varira s vremena na vreme zavisno od promena stavova te zemlje o različitim pitanjima. Poverljiva priroda podataka o raspoređivanju američkih snaga ne dozvoljava mogućnost utvrđivanja sasvim tačne informacije o ukupnom broju tih snaga u nekim regijama, a u mnogim slučajevima nije poznata ni prirodu njihovih zadataka.

Ipak, poznato je da Pentagon provodi mnoge vojne manevre koji simuliraju borbe sa Kinom, posebno sa uverenjem većine vojnih analitičara i istraživača u Vašingtonu da je kineska invazija na Tajvan samo pitanje vremena, te da će taj potez, ako se dogodi, dovesti donositelje odluka u Beloj kući pred sudbonosne izbore, jer je vlada u Vašingtonu “obećala rat” ako Kina pripoji Tajvan oružanom silom.

Podsetimo i na to da je Amerika tokom druge polovine prošlog veka ušla u jedinstvene vojne avanture u mnogim zemljama, uključujući Grenadu, Liban, Iran, Kosovo i Haiti. Amerika je zatim vodila ratove u regiji Zaliva od 1990-ih protiv Iraka. Onda je došlo do događaja 11. septembra, a 3.000 Amerikanaca je ubijeno unutar američke teritorije. Americi nije preostalo ništa drugo nego da započne novo poglavlje u svojim ratovima, različito od prethodnih, jer “američki rat protiv terorizma” nije definisan vremenskim okvirom ili geografskim granicama.

Amerika je ostala umešana u dešavanja u Avganistanu i Iraku dve pune decenije, bez ostvarivanja željene pobede. Jedna francuska vojna studija pokazuje da je konstantna žeđ Amerike za ratovima još od njenog osnivanja dovela do toga da američka vojska nije bila uključena u vojne avanture u inostranstvu u samo 17 godina svog postojanja tokom američke istorije, što znači da je Amerika 93 posto svoje istorije bila u stranim vojnim sukobima.

Kolika je žeđ za ratovima kod američke političke elite, vidi se i po izjavi nekadašnjeg “spikera” Pentagona, Džejmi Šeja, koji je izmislio frazu “kolaterarna šteta”, prilikom bombardovanja SR Jugoslavije i njenih civilnih objekata 1999. godine. Naime, Šej kaže između ostalog i ovo: “...Rusi očigledno pokušavaju da ponište napore Zapada na Balkanu. Znate, oni su vredno radili na Srbiji. Nikolaj Patrušev, sekretara ruskog Saveta za bezbednost planirao je da pre nekoliko dana poseti Srbiju. Rusija je prodala mnogo naoružanja Srbiji, prodala je mnogo vojnih aviona - mnogo više nego što joj je potrebno, s obzirom na veoma nizak nivo pretnji”. Šej dalje konstatuje da situacija na Balkanu nije kao u Ukrajini, jer nema 150.000 ruskih vojnika okupljenih na granici Srbije, Kosova ili Albanije te govori da bi u slučaju novog rata na Balkanu Amerika bila pobednik u samom startu, hrabreći se da su “...Evropska unija i Sjedinjene Američke Države u boljoj su poziciji da zaustave destabilizaciju Balkana od strane Rusije, ono što nisu uspele u Ukrajini...”

Džejmi Šej, ratni portparol SAD, neosuđeni ratni zločinac iz 1999. godine ovako razmišlja o “poreklu” rata u Ukrajini: “....Bio sam na sastanku sa generalnim sekretarom NATO-a u Bukureštu 2008. godine - bio je to samit NATO-a. Bio sam u prostoriji kada nam je Putin rekao da, što se njega tiče, Ukrajina nije država, to je veštačko stvorenje koje je, u stvari, deo Rusije. To se dogodilo 2008. godine, kada je Putin dolazio na samite NATO-a i kada smo imali relativno kooperativne odnose sa Rusijom, kao u Avganistanu, u borbi protiv terorizma...Dakle, mislim da je on uvek jasno isticao svoje neprijateljstvo prema Ukrajini. Mislim da je likvidacija ukrajinske nezavisnosti, da bi se obnovila carska imperija, uvek bila deo Putinovog master plana.

Da li smo uspeli da to zaustavimo? Možda bismo primili Ukrajinu u NATO, ubrzo nakon 2008. ili bismo joj ponudili perspektivu članstva u EU. Ali, nije sigurno da bi tako nešto uspelo; mogao još ranije da isprovocira Putina da napadne Ukrajinu...”

Ovakve noćne more i fantazije nekadašnjeg ratnog glasnogovornika SAD, rečito govore o osvajačkoj, nasilnoj prirodi njegove države. Amerika kavu svet danas poznaje, neizlečivo je bolesna i treba joj dramatičan zaokret, katarza, duboko preispitivanje njenih preostalih vrednosti i stvarni povratak na ustavne principe u koje se kune svaki budući predsednik SAD. Da li je takva promena uopšte moguća? Jedno je sigurno. Koštala bi manje od užasavajućih troškova za vojni budžet i vojnu indistriju. I mnogo manje od materijalne i ljudske cene ratova koje Amerika stalno podstiče i vodi širom svet.

Epilog ovakvih događaja u Ukrajini u XXI veku, dovoljan su razlog da recidivi zdrave Amerike podignu glavu i sruše do temelja zločinački sistem koji ih je decenijama vodio u ratna bespuća.

Glosa

Naredni dani i godine će pokazati je li utoljena žeđ Amerike za borbama nakon neuspeha u ratovima u Avganistanu i Iraku, a sada i očitog neuspeha u podmetanju velikog rata Rusiji. Da li je svet danas mnogo bliže ratu sa kojim se čovečanstvo nikad ranije nije susrelo ili će pre toga Amerika potonuti u rasne sukobe i građanski rat, koji je takođe izvestan?

Glosa

Od svog osnivanja 4. jula 1776. godine kao nove nezavisne države, Sjedinjene Američke Države (SAD) nikada nisu prestale da vode ratove koji su trajali gotovo bez prestanka u različitim regijama sveta do današnjih dana.

Glosa

U Vijetnamskom ratu Amerikanci su potrošili 843,63 milijardi dolara, a za Korejski su izdvojili 398,81 milijardi dolara. Na šestom mestu po troškovima je Prvi svetski rat, koji je koštao SAD 381,8 milijardi dolara, zatim Zalivski sa 116,6 milijardi dolara, Američki građanski rat sa 68,17 milijardi dolara.

Oružani sukobi vremenom postaju sve skuplji, zahvaljujući skupljem naoružanju i dalekim konfliktnim zonama. Vojni budžet raste najviše zbog troškova složenih sistema naoružanja, kao na primer borbenog aviona F-35 Lightning, koji je vojsci SAD doneo "doživotni" trošak od čak bilion dolara.