Podsećanje

REVOLUCIJA U SRBIJI 2000. U očekivanju oktobarskih dana u Srbiji, podsećamo šta se desilo 5. oktobra 2000. godine (4)

Kasna iskrenost

Namera ovog članka je da identifikuje najupečatljivije osobenosti "narandžastih tehnologija", da nabroji osnovne metode „ekspresrevolucija" i da objasni zašto tradicionalne metode borbe sa njima ne mogu dati zadovoljavajuće rezultate. Prva od zemalja Istočne Evrope u kojoj je izveden ovaj eksperiment bila je Jugoslavija (SFRJ). Niz istorijskih faktora dovelo je do toga da su još 70-ih godina prošlog veka narodi Slovenije i Hrvatske zagovarali nezavisnost ovih republika, nalazeći za to ekonomske, istorijske i kulturološke razloge. Postojanje SSSR-a i Varšavskog pakta (VP) bilo je prepreka za realizaciju tih stremljenja. U to vreme raspad Jugoslavije mogao je da izazove intervenciju VP ili NATO-a sa nesagledivim posledicama do kojih bi doveo sudar ova dva protivnika na već ionako napetom evropskom prostoru. Osim toga, još je bio živ patrijarh balkanske politike mudri Josip Broz Tito, opisuje Petar Ilčenko (Moskva-Budimpešta-Beograd), čiji esej prenosimo u nkoliko nastavaka

Petar Ilčenko

.... Sa pančevačkog mosta sa severoistoka Srbije; autoputem Beograd-Zagreb iz zapadne Srbije. Kao povod za kampanju poslužila je tuča koja se 2. maja desila u Požarevcu između nekoliko članova "Otpora" i njihovih političkih protivnika iz uticajne vladajuće partije "Jugoslovenska levica" (JUL), na čijem je čelu bila supruga Slobodana Miloševića, Mirjana Marković.

U tuči su više stradali članovi "Otpora" (sva tri napadača su završila u bolnici), a cela stvar je svedena na tipičan sukob između dve grupe huligana u provincijskom gradiću. Ipak, odlučeno je da se ovom događaju prida veliki politički značaj. Istog dana MUP Srbije i JUL su u svojim saopštenjima za javnost izvestili da je reč o "pokušaju političkog ubistva mladih pristalica 'Jugoslovenske levice' od strane grupe siledžija koji su na sebi imali fašističke simbole 'Otpora'".

Iz ove dokumentacije posebno treba izdvojiti Odluku pod brojem 33/2000 (za internu upotrebu) o borbi sa ekstremističkim omladinskim organizacijama. Odluku je 11. maja 2000. potpisao zamenik ministra unutrašnjih poslova, glavni policajac države, general-pukovnik Vlastimir Đorđević, koji se istakao tokom borbe sa separatistima na Kosovu i Metohiji 1998-1999, a 2007. bio izručen Hagu, posle nekoliko godina neuspešnog skrivanja od Karle del Ponte.

Odluka je predstavljala nastavak niza naredbi i instrukcija MUP-a Srbije od 25.10.1997, od 20.10.1999. i od 24.01.2000, koje su se odnosile na delovanje bezbednosnih snaga prema "učesnicima neformalnih grupa (skinhedsi, "Sokolovi" i drugi), religioznim sektama i radikalnim navijačima sportskih klubova, čiji članovi ispoljavaju agresivnost u ponašanju i odevanju, narušavaju pravni poredak, vrše krivična dela sa elementima nasilja, uz primenu oruđa za nanošenje telesnih povreda". Interesantno je da su kao najopasniji protivnici (koje treba uništiti) izdvojeni skinhedsi, koji su, objektivno govoreći, skoro neprimetan pokret u Srbiji.

Tek kao problem broj 2 izdvojena je "u poslednje vreme primećena aktivnost pokreta 'Otpor', čiji članovi odećom (crni kačketi, bandane, pantalone, majice sa simbolom 'Otpora' i pesnicom u krugu i sl.) i agresivnim ponašanjem na ulicama, trgovima i drugim javnim mestima većih gradova krše javni red i mir". Po mišljenju general-pukovnika Đorđevića, "Otpor" nije bio prvi omladinski pokret koji je NATO osnovao u cilju realizacije svojih političkih ciljeva. Pre "Otpora" bio je formiran pokret "Sokolovi" .

Imajući u vidu sve gore navedeno, svim radnicima MUPa (inspektorima, saobraćajnim patrolama i operativcima) bilo je naređeno da, u saradnji sa predstavnicima državne bezbednosti, preduzmu sledeće mere:

nastaviti sa identifikacijom članova neformalnih grupa (skinhedsa, "Sokolova", radikalnih navijača i članova religioznih sekti);

identifikovati članove pokreta "Otpor", prikupiti podatke o broju članova, namerama i sklonostima, mestu i vremenu održavanja skupova, kretanju i drugim delatnostima;

posle identifikacije članova i pristalica neformalnih grupa i religioznih sekti (skinhedsi, "Sokolovi", pokret "Otpor" i dr.) izvršiti njihovu kriminalističko-tehnički obradu, obezbediti dalji nadzor nad njima, pratiti njihovu delatnost i sprečiti nasilno i drugo protivzakonito ponašanje uz energičnu primenu zakonom predviđenih mera;

uspostaviti neophodnu saradnju sa centrima za socijalnu rad i vaspitno-obrazovnim ustanovama, roditelje maloletnih članova ovih grupa upozoriti na negativno ponašanje dece i obavezati ih na pojačani nadzor nad decom.

Autor ove odluke naglašava da je, u slučaju bilo kakvih novih saznanja o radu članova gore navedenih grupa, o tome neophodno hitno i detaljno obavestiti Operativni centar MUP.

Pod represijama koje su, po mišljenju autora specijalnog izdanja, preživeli članovi pokreta "Otpor", podrazumevali su se razni oblici delovanja vlasti. Prvo, "represije opšteg karaktera", kao na primer, odbijanje ministarstva da registruje pokret iako su svi formalno-pravni uslovi za to bili ispunjeni. U "represije opšteg karaktera" spada i pokušaj vlasti da u Saveznoj skupštini izglasa zakon o sprečavanju terorističkog delovanja.

Ovaj zakon (u današnje vreme zakon su usvojile mnoge zemlje koje su doživele terorističke napade) predviđa sledeće: preventivno privođenje, pravo izricanja optužbe bez prethodne istrage, pravo zadržavanja u pritvoru na određeni rok lica koje odbija da svedoči, uvođenje u legalni arsenal policije rad agenata-provokatora. I poslednje: slobodnim tumačenjem pojma "protivdržavne delatnosti", svaki učesnik u javnim opozicionim akcijama mogao bi, po ovom zakonu, biti pritvoren na trideset i više dana.

Treba još reći da je na kraju taj zakon postao zvanično "strašilo" za opoziciju, jer su se njegovom usvajanju usprotivili svi političari, ne samo političari DOS-a, već i predstavnici SPO-a Vuka Draškovića, pa čak i radikali Vojislava Šešelja, koji se plašio da će se Milošević pretvoriti u diktatora. Iz navedenih razloga, na sednici Savezne skupštine, održanoj 30. juna, donošenje predloženog zakona bilo je odloženo.

Upravo kada je 11. maja 2000. Vlastimir Đorđević potpisao onu čuvenu odluku, desilo se već pomenuto ubistvo predsednika Izvršnog veća Skupštine Vojvodine Boška Peroševića. Formalno, ubistvo je izvršio čovek koji nije član ni jedne partije, psihički neuravnotežen, koji je živeo u iznajmljenom stanu, nije imao porodicu, bio zaposlen kao čuvar izložbenog centra i koji je pucao u Peroševića za vreme njegove posete istom. Međutim, za vreme istrage pronađen je propagandni materijal i literatura „Otpora", koji je vlast odmah okarakterisala kao terorističku organizaciju, pa se pritisak policije na pokret naglo povećao.

Razlozi za privođenje su, na primer, mogli biti: majica ili bedž, učešće u javnim (nenasilnim) akcijama „Otpora", pevanje i skandiranje parola antidržavnog sadržaja.

U provinciji su bila uobičajena i „vaspitna" privođenja poznatih lokalnih aktivista uoči najavljenih dolazaka državnih funkcionera na bilo koje svečane manifestacije. Privođeni su prolazili kroz standardnu proceduru: privođenje, pretres i konfiskovanje, držanje u pritvoru, ispitivanje, fotografisanje, uzimanje otisaka prstiju i otvaranje ličnog dosijea.

Ispitivanje u policiji vršilo se po tipskom formularu za dobijanje i klasifikaciju informacija o ekstremističkoj organizaciji: datum i razlog učlanjenja u „Otpor", ciljevi pokreta, kontakti sa licima iz inostranstva, izvori finansiranja, delatnost pokreta, članovi rukovodstva, politički pogledi ispitivanog lica i članova njegove porodice.

Postavljana su pitanja i o postojanju ekstremističkih frakcija i terorističkih grupa u okviru „Otpora". Isti ovaj formular koristio se i prilikom ispitivanja maloletnih lica. Apsolutna većina privedenih je posle ispitivanja puštena odmah ili posle nekoliko sati boravka u pritvoru. Za vreme privođenja aktivista i pristalica „Otpora", policija je vršila zaplenu plakata, bedževa, flajera, zastava, kao i sve predmete sa znakom pokreta predviđene za dalju distribuciju (šibice, kutije, kalendari i majice).

Na osnovu prikupljenih podataka, Uprava za analitiku Sektora za javnu bezbednost MUP-a Srbije je u junu 2000, za internu upotrebu, objavila malu brošuru sa oznakom „Strogo poverijivo". U brošuri se govori (bez dokaza, nekonkretno i sa ogromnom količinom propagandnih floskula) o postojanju pokreta „Otpor" i njegovom finansiranju od strane stranih obaveštajnih službi. „Otpor" je okarakterisan kao „produžena ruka NATO agresora, spremna za ostvarivanje svojih mračnih ciljeva u našoj slobodarskoj državi". U brošuri nije navedeno ni jedno konkretno ime, datum, pa čak ni naziv država koje finansiraju „Otpor" ili država u kojima se održavaju seminari za pripremu aktivista.

Samo je konstatovano da se „terorizam i kriminal ubacuju iz inostranstva, iz Republike Srpske, delimično iz Crne Gore i drugih zemalja iz okruženja". Drugi deo brošure bio je posvećen radu pokreta. Najveći deo teksta svodio se na nabrajanje kršenja pravnog poretka od strane članova „Otpora": tuče i konflikti u kojima su učestvovali ljudi u majicama sa znakom ili bedževima „Otpora", pronalaženje narkotika (verovatno marihuane) kod članova pokreta i sl.

Tek na kraju brošure službenici bezbednosnih struktura obraćaju pažnju na sekundarnu aktivnost pokreta: distribuciju „neprijateljsko-propagandnog materijala, prvenstveno biltena 'Otpora', plakata, pamfleta, flajera, brošura, bedževa i drugog materijala, kao i pisanje grafita sa parolama 'Otpora' kojima pozivaju građane na nasilje, izazivanje haosa, nasilnu smenu legalno izabranog rukovodstva, na građansku neposlušnost i druge protivzakonite oblike protesta u cilju dovođenja na vlast marioneta NATO-a". Uz ovaj završni deo bio je priložen spisak parola i stihova protivdržavnog sadržaja, kao i mesto i datum njihovog iznošenja u javnost od strane članova „Otpora".

U suštini, brošura nije ispunila svoj cilj: prepuna gromoglasne retorike, bez navedenih konkretnih činjenica (koje su se stvarno dogodile), ona je imala slab ideološki uticaj na policajce, koji su imali zadatak da je pročitaju i postupaju po njoj. Njihova pažnja je bila koncentrisana na narkomane i huligane iz redova „Otpora" (koji postoje u bilo kojoj partiji), kao i na otvoreno terorističke parole, a to ih je ometalo u realnom procenjivanju opasnosti od glavnog „oružja" "Otpora" „nenasilnog otpora".

Posle ubistva B. Peroševića, policija je počela da primenjuje taktiku pretresanja stanova najaktivnijih članova „Otpora" i konfiskacije propagandnog materijala. Tek početkom septembra policija kreće u pretresanje kancelarija „Otpora" i drugih nevladinih organizacija („Centar za slobodne izbore i demokratiju", „Žene u crnom", sindikat „Nezavisnost" i drugi). Policija je pretrese obavljala bez naloga za pretres i bez prisustva svedoka, protokoli se obično nisu sastavljali, niti se izdavala potvrda za konfiskovane stvari.

Paralelno sa ovim, policija se nije ustručavala ni da primenjuje klasične neformalne metode kao što su vređanje, zaplašivanje i fizičko nasilje nad demonstrantima, učesnicima akcija i privedenim licima. Mora se priznati da svi ovi slučajevi koje je Fond za humanitarno pravo (FHP) detaljno dokumentovao, nisu nosili karakter mučenja ili instrumentalizovane i preterane brutalnosti, već su se ograničavali guranjem, udaranjem palicama ili šakama, što je pre govorilo o nedoslednosti ili neprofesionalnosti pojedinih predstavnika organa reda, a ne o sistematskom pristupu.

Ovakvim merama se nije mogao stvoriti stvarni strah od policije, one su mogle samo privremeno da zaplaše privedena lica i da kod žrtve nasilja i njegovih bližnjih dugoročno izazovu osećaj nepravde i besa. Štaviše, u redovima policije bilo je priličan broj nezadovoljnih, koji su svoje obaveze izvršavali prilično „mekano", ističući da „samo rade svoj posao" i da su prinuđeni da izvršavaju zadatke da bi sačuvali radno mesto.

Mnogo efikasnija je bila metoda koju je režim Miloševića primenjivao prema najaktivnijim članovima „Otpora" a to su bili napadi na njih od strane maskiranih „N. N." lica u civilu. Sudeći po svedočenjima običnih članova pokreta, napadi su ulivali strah ne samo napadnutim, tj. „obrađenim" aktivistima, nego i u njihovom okruženju. Negativna strana ovakvih akcija bilo je dovođenje opšteg raspoloženja u zemlji do usijanja. Javnost je ovo ocenjivala kao simptome slabljenja režima koji „krije svoje lice pod maskama", što je, u suštini, i bio jedan od osnovnih ciljeva „Otpora". Kao još jedan od primera slabosti režima u vođenju propagande, može se navesti i pojavljivanje u javnosti (juli-septembar 2000) ogromne količine „nepotpisanih" plakata i nalepnica sa parolom „Bira narod, a ne NATO!", na kojima je znak „Otpora" prikazan na nacističkim plakatima iz Drugog svetskog rata ili, u drugoj varijanti, pesnica koja steže dolare. Bez obzira na to što sadržaj plakata nije bio daleko od istine, ova kontrapropaganda odisala je neverovatnom činovničkom nemaštovitošću, nije izazivala emocije zajedništva i očajničkog traženja pravde, koji su „vrištali" sa propagandnih plakata opozicije i osvajale srca većine ljudi u Srbiji, izmučenih teškom ekonomskom krizom i porazom u ratu.

Hronologija događaja 5. oktobra 2000.

Peti oktobar 2000. godine predstavljao je vrhunac svih pripremnih radova, rezultat u koji su bili uloženi milioni dolara, organizovane bezbrojne kampanje i akcije "Otpora" i drugih nevladinih organizacija, predstavljao je trijumf Demokratske opozicije Srbije, ujedinjene naporima američkih spin-majstora i dan kada su svog „bosa" izdali svi oni kojima je toliko verovao.

Hronologiju događaja od 5. oktobra 2000. u Beogradu i okolini istražili su i rekonstruisali su "po svežim tragovima" novinari Dragan Bujošević i Ivan Radovanović. Njihov rad pozitivno su ocenile obe strane političkog fronta. Knjiga je bila napisana na osnovu intervjua koje su dali: kandidat DOS-a i predsednik Jugoslavije posle 5. oktobra 2000. Vojislav Koštunica, predsednik Srbije iz Socijalističke partije, Milan Milutinović, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, Nebojša Pavković, načelnik Državne bezbednosti Srbije, Radomir Marković, predsednik Demokratske partije i premijer Srbije iz DOS-a posle 5. oktobra, Zoran Đinđić, kao i Nebojša Čović (posle 5. oktobra vicepremijer vlade Srbije iz DOS-a) i ministar inostranih poslova iz DOS-a, Goran Svilanović. Osim njih, intervju su dali lideri DOS-a, Velimir Ilić, Milan St. Protić, Vladan Batić, Dušan Mihajlović, ministri iz vlade Srbije do 5. oktobra Slobodan Cerović iz "Jugoslovenske levice" i Branislav Ivković iz Socijalističke partije Srbije, kao i obični učesnici u događajima, načelnici policije, policajci i pripadnici specijalnih jedinica, požarci, službenici parlamenta i zaposleni na televizijskim stanicama...

Iako je Milošević u intervjuu, objavljenom u "Vašington postu" od 12. decembra 1998, obećao da neće menjati Ustav Srbije radi mogućnosti da još jedan mandat provede na mestu predsednika Jugoslavije, u leto 2000. na to obećanje je uveliko zaboravio. Na zasedanju jugoslovenskog parlamenta od 6. juna 2000. Ustav SRJ je izmenjen po ubrzanom postupku i Milošević je dobio mogućnost reizbora na mesto predsednika zemlje, čija je teritorija u tom trenutku bila toliko smanjena da se skoro podudarala sa teritorijom Srbije. Već 27. jula Milošević potpisuje Uredbu o održavanju jesenjih izbora, i to ne samo za jugoslovenski parlament i lokalne opštinske vlasti (u regularnom roku), već i za predsednika Jugoslavije.

Mandat Miloševića isticao je tek 23. jula 2001, drugim rečima mogao je da ostane na čelu države još celih godinu dana, ali je, po sopstvenom nahođenju, odlučio da pomeri datum svog definitivnog obračuna sa ujedinjenom opozicijom i naznačio izbore za 24. septembar.

Na izborima je, sa značajnom razlikom, vodio Vojislav Koštunica, što je i sam Milošević konstatovao. Po saopštenju Centralne izborne komisije (CIK) (pod kontrolom Miloševića), Koštunica je dobio manje od 50% glasova, pa je odlučeno da će biti organizovan drugi krug, u koji će ući dva kandidata sa najviše osvojenih glasova.

Pobedu Koštunice u prvom krugu (što znači da je on osvojio više od 50% glasova) priznali su ne samo nezavisni posmatrači i DOS, nego i samostalni kandidati na izborima, Drašković u ime SPO i Vojislav Šešelj u ime radikala. Ipak, Milošević je bio nepopustljiv, pa u kasnim večernjim satima, sa 3. na 4. oktobar, CIK saopštava da je Koštunica dobio 48,22%, a Milošević 40,25% glasova. Drugi krug izbora bio je zakazan za 8. oktobar 2000.

Opozicija nije sedela skrštenih ruku. Odmah posle objavljivanja preliminarnih rezultata izbora, u centru Beograda je bio organizovan veliki koncert pod nazivom "Proslava pobede", a 29. septembra počinje organizovanje sveopšteg i trajnog štrajka pod parolom "Zatvoreno zbog izborne krađe!".

Osnovne i srednje škole, bioskopi i pozorišta, mnoge privatne firme, svečano su zatvorile svoja vrata i okačile tipski plakat, odštampan u istoj štampariji, na kome je pisalo "Zatvoreno zbog izborne krađe!". Štrajku su se pridružili i rudari iz rudnika mrkog uglja Kolubara. Za pet dana Koštunica je dva puta posetio ovaj centar radničkog nezadovoljstva, udaljen svega 60 kilometara od Beograda. U vazduhu se osećao miris nasilja, a noću se činilo da prašnjavim ulicama Beograda, sa crvenim mrljama, šetaju providni Aleksandar i Draga Obrenović, a za njima se vuku Nikolaj i Elena Čaušesku.

Slobodan Milošević, koji nije imao običaj da često "udostoji" građane svojim televizijskim obraćanjima, u roku od tri dana dva puta (!) se obratio narodu. Njegove reči su zvučale neočekivano iskreno, ali su, ipak, bile izgovorene isuviše kasno. Narod više nije imao vremena da ih shvati, a kamoli da ih prihvati i promeni raspoloženje. Najveći deo Srba se umorio od borbe, umorio se od osećaja da ga ceo svet mrzi, zato je ostao gluv na reči Miloševića: "Smatram svojom dužnošću da vas upozorim na posledice delovanja koje podržavaju i finansiraju zemlje NATO.... Svakome od vas treba da bude jasno da oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, već Miloševića zbog Srbije".

Veliki miting, koji je opozicija zakazala za 5. oktobar u centru Beograda, morao je završiti masovnim nemirima u kojima pobeđuje jači. To je bilo toliko kristalno jasno, da su čak turističke agencije odgađale putovanja isplanirana za 6. oktobar. Tim povodom, jedan od saradnika turističke agencije Srpske pravoslavne crkve je rekao: "Daj Bože da preživimo 5. oktobar, pa ćemo onda videti ko će putovati u manastir, ko na ekskurziju, a kome će se pevati opelo".

Opozicija se unapred i planski pripremala za oružani sukob sa snagama reda i mira. Organizatori ove oružane akcije bili su lideri DOS-a: Zoran Đinđić, četrdesedosmogodišnji šef DS-a, čije se obezbeđenje sastojalo od desetak dobro obučenih ljudi, naoružanih automatskim puškama; Čedomir Jovanović, dvadesetčetvorogodišnji lider omladinskog odbora Demokratske stranke, koji se 5. oktobra pojavio u neprobojnom prsluku, sa "vokitokijem"; Velimir Ilić, gradonačelnik Čačka, srednjeg po veličini grada centralne Srbije, koji je organizovao odred kik-boksera. Poznati biznismen, vlasnik sportskog kluba, bivši saradnik Miloševića, Nebojša Čović, čovek koji je organizovao i štrajk rudara u Kolubari, okupio je i naoružao u predgrađu Beograda, Železniku, oko 130 bivših policajaca, otpuštenih zbog opozicionih stavova.

Među "bivšim saradnicima" nalazio se i Slobodan Pajić, koji je u policiji odslužio 16 godina, posebno se istakavši u borbi protiv albanskih separatista na Kosovu. Griža savesti zbog Kosova bez borbe predatog NATO snagama naterala ga je da se odrekne ordena kojim je nagrađen 13. januara 2000. Posle toga se povukao iz policije i preuzeo mesto šefa ličnog obezbeđenja Čovića.

Magnat iz Železnika imao je ogromno skladište vatrenog oružja, a oko njegovog sportskog kompleksa okupilo se nekoliko hiljada ljudi. Na oružani sukob spremao se i odred dobrovoljaca iz Borče, prigradskog naselja Beograda. Odredom je rukovodio Bogoljub Arsenijević Maki, čovek koji je u leto 1999. pokušao da osvoji opštinu u Valjevu (otac petoro dece, uspešan slikar, prilikom hapšenja policija ga je žestoko pretukla, pa je u martu 2000. bio prinuđen da pobegne iz zatvorske bolnice).