(P)likovi

SRBIJA NESTAJE: Rađa se sve manje dece, a kako koje poraste, tako beži u inostranstvo

Danak u krvi

Demografska slika ne može biti crnja: u poslednjih deset godina Srbija je ostala bez oko 1,3 miliona stanovnika, broj đaka upisanih u prvi razred prošle godine je bio 11 odsto manji nego 2013, a u istom periodu zatvoreno je 255 osnovnih škola. Više od 400.000 dece živi u siromaštvu, bez uslova za normalan život, bez redovne ishrane, zdravstvene zaštite i mogućnosti za obrazovanje. U beogradskoj Narodnoj kuhinji hrani se oko 6.500 dece. Procene tzv. projektovane životne dobi pokazuju da će dete, koje se danas rodi u Srbiji, živeti 72 godine, a ono koje se rodi u Velikoj Britaniji ili Danskoj doživeće stotu godinu. Vlast donosi zakone i propise kojima ponižava roditelje, na sve načine otežava isplatu dečjeg i roditeljskog dodatka, naknade za porodiljsko odustvo, pa i za negu dece sa invaliditetima. Zbog svega toga oko 80 odsto srednjoškolaca namerava da napusti Srbiju. Ako nije kasno, treba hitno zaustaviti taj trend, a to nije moguće dok su na vlasti Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka.

Predrag Popović

U državi bez prava i pravde ugrožene su sve socijalne grupe, pa i deca. U Srbiji, koja je među najsiromašnijim državama Evrope, više od 400.000 dece do 17 godina živi u siromaštvu ili riziku od siromaštva. Prema projekcijama UNICEF-a, koji su rađene na osnovu istraživanja čiji rezultati su objavljeni pre nekoliko dana, očekuje se dalji porast povećanja stope siromaštva dece.

Za takvo stanje najodgovornija je vlast Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke. Otkad je SNS na vlasti broj korisnika dečjeg dodatka je smanjen za 104.000, sistemskim zakonima je otežana mogućnost roditeljima da dobiju finansijsku pomoć, čak i za lečenje i negu dece sa invaliditetom. Kakav ima odnos prema problemu siromaštva dečje populacije vlast je pokazala prilikom usvajanja poslednjeg republičkog budžeta, kad je odbila predlog Fiskalnog saveta da se za dečji dodatak izdvoji 14 milijardi dinara. Vučić, Ana Brnabić, Siniša Mali i ostali nosioci vlasti procenili su da je za Srbiju važnije da se, umesto tih 118 miliona evra, iz budžeta plati 920 miliona evra izgradnja fudbalskog stadiona u Surčinu. Vučić je odlučio da se iz budžeta finansira nova jedinica od 5.000 vojnih specijalaca, koji će samo za plate mesečno dobijati 16 miliona evra. S tim novcem može da se mesečno isplati 540.000 dečjih dodataka.

Međutim, Vučiću su od dece važniji građevinski projekti u koje može da se ugrađuje i pretorijanska garda, koja će ga oružjem braniti od besa opljačkanog naroda.

Pljačkaški pohod Aleksandra Vučića i njegovih saučesnika iz naprednjačkog kartela na javne resurse i privatnu imovinu presudno je uticao na demografsku katastrofu. Ni montiranim rezultatima popisa stanovništva, koji je sproveden prošlog novembra, vlast nije uspela da sakrije posledice desetogodišnjeg uništavanja države iz naroda.

Prema zvaničnim rezultatima, od dolaska SNS-a na vlast, Srbija je izgubila 495.997 ljudi. Do tog broja došlo se primenom metodologije koja je značajno izmenjena u odnosu na onu iz 2011. godine. Da je popis vršen po staroj metodologiji rezultati bi bili bliži realnom stanju, odnosno proceni da danas Srbija ima 1,2 miliona stanovnika manje. I taj podatak je značajno uticao na smanjenje broja novorođene dece, siromaštvo najmlađe populacije i loše uslove za razvoj.

Iz Srbije je, u poslednjih deset godina, emigriralo oko 700.000 ljudi, među kojima je većina radno sposobnih, mladih i obrazovanih ljudi. Gubitak mladih, u najboljim reproduktivnim godinama, stvorio je novoljnu starosnu strukturu stanovništva u Srbiji. Samo u poslednje dve godine, prosečna starost stanovnika je porasla za 20 meseci, pa sad iznosi 43,5 godina. Prosečna starost u svetu je 30,9 godina.

U Srbiji danas svaki peti stanovnik ima više od 65 godina, a do 2041. većana će biti te starosne dobi. U takvim okolnostima, jasno je da u Srbiji ne postoji ono što demografi nazivaju "osnovom za rađanje".

Iako Srbija ima populacione i migracione registre, oni nisu ažurirani, pa nije poznat tačan broj emigranata. Međutim, zna se da će se trend iseljavanja nastaviti. Prema rezultatima istraživanja Krovne organizacije mladih u Srbiji, polovina populacije od 19 do 29 godina namerava da ode u inostranstvo. Rezultati istraživanja među studentima još su gori. Čak 78 odsto studenata namerava da napusti Srbiju po završetku školovanja.

Krvoliptanje, kako taj proces naziva profesor Miodrag Zec, ugrožava celo društvo. Sve vrste migracija - i one u inostranstvo, kao i unutrašnje - utiču na promenu starosne strukture stanovništva u nerazvijenim delovima zemlje. Ljudi iz ruralnih sredina ne odlaze samo u inostranstvo, nego i u Beograd, koji na taj način sanira negativni prirodni priraštaj.

Beograd beleži negativni priraštaj od oko pet promila, Niš od oko sedam, a Novi Sad od samo 1,2 promila. Među 174 opštine u Srbiji, samo tri imaju pozitivnu stopu - Tutin, Novi Pazar i Preševo. S druge strane, u opštini Crna Trava zabeležena je negativna stopa od čak 30,9 promila. Vojvodina ima negativni priraštaj od 7,5, a Šumadija i istočna Srbija od 8,8, dok je najteža situacija na jugu i zapadu Srbije, gde negativna stopa ide iznad 11 promila.

Da bi smanjila migracije u veće gradove, Vlada Srbije je pokrenula projekat dodele bespovratnih sredstava parovima koji žele da kupe kuću u seoskim sredinama. Tokom 2021. godine iz budžeta je isplaćen novac za kupovinu 352 seoske kuće mladim parovima. Kao i svi ostali projekti, Srpska napredna stranka je i ovaj iskoristila kako bi novcem iz budžeta finansirala svoje aktiviste. Sredstva iz budžeta su isplaćena članovima SNS, čak i onima koji su osumnjičeni za najteža krivična dela.

S obzirom na okolnosti, ne čudi što u Srbiji ima više starijih od 65 godina (21,1 odsto), nego dece do 14 godina (14,3 odsto). Taj odnos se ne menja iako je u poslednje tri godine dramatično porastao broj smrtnih slučajeva u najstarijoj populaciji. Zbog pandemije korona virusa, kao i zbog katastrofalnih mera koje su preduzimane navodno za njeno suzbijanje, od 2020. do 2023. umrlo je 48.000 penzionera više od proseka koji je beležen u prethodnih deset godina. Međutim, uporedo s tim svake godine se smanjuje broj živorođene dece. Iz godine u godinu smanjuje se i broj prvorođene dece.

Odlaganje rađanja je jedan od najvažnijih uzroka takvog stanja. Prosečna starost majke pri rađanju prvog deteta sada je 28,8 godina. Demografi ističu da su žene u Srbiji usvojile moderan način reprodukcije kao rezultat sveukupnog razvoja, koji nameće obaveze da se prvo školuju, realizuju profesionalne ambicije i osamostale, pa tek onda odluče na proširenje porodice.

Na taj način se sužava reproduktivni period. Taj trend je prisutan i u razvijenim zemljama, ali tamo se željena kvota od dva deteta ispunjava zahvaljujući dobrom sistemu reproduktivnog zdravlja i stabilnim poslovima i primanjima. Po pokazateljima reproduktivnog zdravlja, Srbija je pri evropskom dnu, a naročito zabrinjavaju visoke stope sekundarnog ferlititeta, koji nastaje usled polnih bolesti.

Na odlaganje rađanja utiču i psihološki faktori. Stručnjaci ukazuju da odluka o dobijanju dece zavisi od zajedničke procene kvaliteta veze, da li se partneri vide zajedno i u daljoj budućnosti i da li jedno drugo doživljavaju kao nekoga sa kime žele da zasnuju porodicu. Osim toga, značjni su i drugi psihički faktori kao što je potreba za nezavisnošću i konforom, zadovoljenjem ličnih potreba i slobodom od obaveza. Rezultati jednog istraživanja iz 2019. godine pokazuju da čak 48 žena, u uzrastu od 20 do 28 godina, odlaže odluku o rađanju zbog "stalne zabrinutosti". Uzroci zabrinutosti su različiti, od egzistencijalnih problema do fizičkog izgleda, pa čak i straha od porođaja.

Ipak, na generalni demografski trend najviše utiču ekonomski faktori. Mladi parovi, bez stana i sigurnog radnog mesta s pristojnom zaradom, odlažu rađanje dece. Na osnovu rezultata nekoliko poslednjih istraživanja koja je sproveo Republički zavod za statistiku procenjuje se da 60 odsto porodilja ima stalno zaposlenje, ali i da 60 odsto njih radi za plate manje od proseka. Ekonomska stabilnost i izvesnost predstavljaju dva osnovna uslova za odluku o proširenju porodice. Toga su svesni i predstavnici vlasti, ali oni ne preduzimaju ništa kako bi stvorili uslove za to. Naprotiv.

Zakonom o finansijskoj pomoći porodicama sa decom, koji je donet 2018. godine, značajno su povećana jednokratna davanja. Roditelji za prvo dete dobijaju 321.900 dinara jednokratno. Za drugo dete dobijaju 100.000 odmah i još 285.540 dinara u 24 jednake mesečne rate.

Roditelji za treće dete takođe dobiju 100.000 dinara odmah, pa još 1,7 miliona dinara u 120 mesečnih rata. Rađanje četvrtog deteta država stimuliše sa 2,5 miliona dinara u 120 rata.

Pravo na novčanu pomoć za peto dete dobijaju i roditelji ukoliko im je neko od dece umrlo neposredno po rođenju i za njega nije ostvareno pravo na roditeljki dodatak. Zakonom je predviđeno da se dodatak ne isplaćuje ukoliko roditelj napusti dete, zatim ako se dete odseli iz Srbije, ako dete nije vakcinisano i ako ne ide na predškolsku nastavu, pa i ako dođe do razvoda braka ili raskida vanbračne zajednice.

Rađanje dece stimulišu i gradske i opštinske vlasti. Grad Beograd porodiljama daje 10.000 dinara jednokratne pomoći. Majke trećeg deteta dobijaju 30.000, a četvrtog 40.000 dinara. Sve nezaposlene majke dobijaju po 25.000 dinara za svako dete. U Nišu majke za prvo dete dobijaju 20.000, a ako su nezaposlene pomoć se povećava za još 50.000 dinara. U Novom Sadu mame dobijaju jednokratnu pomoć od 50.000, a u opštini Čajetina čak 85.000 dinara.

Država pomaže egzistencijalno ugroženim porodicama kroz dečji dodatak, koji se daje dugoročno. Osnovni dečji dodatak iznosi 3.569 dinara. Samohrani roditelj ili staratelj dobija 4.640, a roditelji deteta sa smetnjama u razvoju ili sa invaliditetom, kao i deteta kome je potrebna pomoć i nega drugog lica dobijaju 6.424 dinara. Iako je ta pomoć simbolična, vlast je napravila gustu mrežu uslova kako bi što više otežala roditeljima šansu da je dobiju.

Dečji dodatak neće dobiti roditelji koji poseduju stan sa više od četiri sobe ili garažu veću od 20 kvadrata, ili ako u vlasništvu imaju drugu nekretninu. Dete mora da pohađa predškolsku nastavu i da redovno ide u osnovnu i srednju školu. Dodatak se daje za najviše četiri deteta u porodici, a starosna granica je 20 godina, dok deca sa smetnjama u razvoju pomoć primaju do 26. godine života.

Osnovni uslov za dobijanje dečjeg dodatka jeste finansijski cenzus, koji se odnosi na mesečne prihode porodice. Sekretarijat za socijalnu zaštitu dva puta godišnje, 1. jula i 1. januara, usklađuje visinu cenzusa sa kretanjem indeksa potrošačkih cena. Do zaključenja ovog broja Magazina Tabloid nije objavljen novi cenzus, a po poslednjem pravo na dečji dodatak ostvarivale su porodice čiji prihodi nisu iznosili više od 10.707 dinara po članu. Cenzus za samohrane roditelje i porodice sa decom sa invaliditetom ili sa smetnjama u razvoju iznosi 12.894. dinara. Drugim rečima, tročlane porodice, koje imaju mesečna primanja veća od 33.000 dinara, neće dobiti dečji dodatak.

Krajem 2001. godine dečji dodatak je primalo 655.000 porodica, a od tada se smanjuje broj obuhvaćene dece usled sve rigoroznijeg dohodnog cenzusa. U poslednje tri godine više od 94.000 dece je ostalo bez prava na dodatak, tako da se broj roditelja koje dobijaju finansijsku pomoć smanjio na samo 350.000. Danas pomoć dobija tek svako peto dete. U decembru prošle godine, vlast je odbila predlog Fiskalnog saveta da se osnovni dečji dodatak poveća na 4.500 dinara, kao i da se uskladi sa rastom inflacije.

Vlada Srbije je odbila taj predlog, iako je očigledno da su cene osnovnih životnih namirnica uveliko prešle zvaničnu procenu rasta inflacije, jer je cena hrane povećana za više od 30, a cena ogreva za više od 50 odsto. Osim inflacije, finansijsku stabilnost građana ugrožava i smanjenje privredne aktivnosti, zbog čega su porodice sa decom izložene dodatnim troškovima, koje moraju da podmiruju iz ušteđevine ili drugim načinima za obezbeđenje uslova za preživljavanje.

Država na sve načine otežava roditeljima pravo na novčanu pomoć čak i za decu sa stoprocentnim invaliditetom. Poslednjim izmenema Zakona o finansijskoj zaštiti porodice roditelji dece sa problemima u razvoju ili sa invaliditetom morali su da izaberu da li da dobijaju nadoknadu zarade ili pomoć za tuđu negu. Više od 90 odsto roditelja, koji su tako ucenjeni, odustalo je od zahteva za pomoć na ime tuđe nege, koja je iznosila do 27.000 dinara mesečno. Istom odlukom vlasti ugroženi roditelji su ostali i bez prava na dečji dodatak i popust na cenu električne energije.

Nekoliko udruženja roditelja pobunilo se protiv tih zakonskih odredbi. Pod pritiskom javnosti, Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju saopštilo je da "radi na otklanjanju nejasnoća i da će napraviti dodatna pojašnjenja i uputstva koja će biti prosleđena svim Centrima za socijalni rad". Ustavni sud je u proleće 2021. godine doneo odluku da proglasi neustavnom odredbu iz Zakona, kojom su roditelji prinuđeni da biraju ili naknadu zarade ili pomoć za tuđu negu.

Ministarstvo je postupilo u skladu s odlukom Ustavnog suda, ali opet na prevarni način. Vlast je pristala da obešteti porodice, ali samo za dve godine unazad. Pritom, roditelji su uz zahtev za obeštećenje morali da pošalju potvrdu da su odbijeni za tuđu negu i pomoć. Pošto se niko nije prijavljivao za pomoć za tuđu nego, pošto je to Zakon zabranjivao, jasno je da praktično niko ne poseduje potvrdu da je odbijen. Tim birokratskim trikom vlast je oštetila mnoge porodice za po tri-četiri hiljade evra i to u vreme kad im je novac najpotrebniji, kad prolaze dramatičan period u razvoju dece sa invaliditetom, Daunovim sindromom ili nekim drugim teškim oboljenjem.

Vlast koristi sve načine i da "uštedi" na isplati trudničkog i porodiljskog bolovanja. Za trudnice veliki problem predstavlja i to što im plate kasne i po nekoliko meseci tokom bolovanja, jer ih, posle prvog meseca, isplaćuje država, a ne preduzeće u kome su zaposlene. Pravo na porodiljsko bolovanje mogu da ostvare majke koje su pre porođaja imale vezanu godinu dana radnog staža i da su radile 18 meseci pre otvaranja trudničkog bolovanja.

Mame koje su preduzetnice i one koje nisu imale ugovor o radu, već su angažovane po ugovoru o delu, kao i nezaposlene žene dobijaju 30 odsto manji iznos. Posebnu besmislicu predstavlja propis po kome se umanjuje isplata majkama koje su vlasnice preduzeća, pa čak moraju same da uplaćuju doprinose i poreze ako hoće da im teče staž dok su na porodiljskom bolovanju.

Vlada Srbije stimuliše rađanje dece i kroz subvencije za majke pri kupovini stana ili izgradnji kuće. Iz budžeta je izdvojeno oko 85 miliona evra za taj projekat. Majke imaju pravo na pomoć u iznosu od 20.000 evra za kupovinu stana ili 50 odsto troškova za izgradnju kuće u jednoj od 19 nerazvijenih opština u Srbiji. Pravo na tu vrstu pomoći imaju majke koje su rodile decu posle 1. januara 2022. godine. Naravno, vlast je i tu postavila uslove koji diskriminišu mnoge porodice.

Parovi koji konkurišu za subvencije te vrste moraju da budu zaposleni i da primaju prosečne zarade, ali ne više od toga. Takođe, ne smeju da imaju u vlasništvu drugu nekretninu. Kvaka 22 definisana je uslovom da majke ne smeju da potpišu kupoprodajni ugovor za stan pre nego što državi predaju zahtev za subvenciju. Pošto je većina zainteresovanih morala da potpiše ugovor sa prodavcem nekretnine, kako bi dobili kredit u banci, Ministarstvo za brigu o porodici je odbijalo njihove zahteve za subvenciju.

U oktobru 2003. godine vlada na čijem čelu je bio Zoran Živković usvojila je "Strategiju za smanjenje siromaštva u Srbiji". U tom dokumentu se navodi da su aktivnosti, predviđene tim planom, usmerene na smanjivanje ključnih aspekata siromaštva stvaranjem materijalnih i drugih preduslova i pružanje šansi svakom da obezbedi egzistenciju sebi i svojoj porodici. "Srbija ima dovoljno resursa - ljudskih, materijalnih i prirodnih - da u relativno kratkom roku, sopstvenim snagama i uz podršku međunarodne zajednice, eliminiše najizraženije oblike siromaštva, posebno prisutne u nerazvijenim područjima i koncentrisane među socijalno najugroženijim grupama", navodi se u "Strategiji za smanjenje siromaštva".

Dve decenije kasnije, kad je uveliko probijen taj "relativno kratki rok", siromaštvo se uvuklo u sve pore društva. Rezultati istraživanja Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da čak 88 odsto građana Srbije teško ili relativno teško pokriva mesečne troškove života. Socijalnu pomoć prima 10 odsto stanovništva, a realan broj egzistencijalno ugroženih je petostruko veći, ali vlast to prikriva zloupotrebom određene statističke metodologije. Ipak, siromaštvo nije moguće sakriti.

Prema podacima UNICEF-a, svako četvrto dete do 17 godina nalazi se u siromaštvu ili riziku od siromaštva. Porodice na potrebe dece mesečno troše samo 5.000 dinara. Ugroženi su i mladi, koji se stambeno osamostaljuju tek posle tridesete godine života, a među njima čak 60 odsto nema nikakva primanja. Samo u Beogradu, na kazanima Narodne kuhinje nalazi se 6.200 maloletnika, a toliko ih se nalazi pod kontrolom centara za socijalni rad, u domovima za nezbrinutu decu. Broj dece bez roditeljskog staranja, koji su smešteni u deset domova širom Srbije, svake godine se kreće od 500 do 800. Nešto manje dece čeka na usvajanje.

Prema podacima Ministarstva za brigu o porodici i demografiju, prošle godine je oko 750 parova prošlo proces obavezne procene stučnjaka i obuke koje organizuju centri za socijalni rad kako bi stekli uslove za usvajanje dece. Svake godine se usvoji stotinak dece, među kojima je i tridesetak koje usvoje strani državljani. Srbija je 2016. godine postpisala ugovore s privatnim agencijama iz Švedske, Španije, Sjedinjenih Američkih Država, Izraela, Kanade i Italije, a za usvajanje javljaju se i državljani Austrije, Nemačke i Kipra. I u tom delu odnosa države prema deci postoje brojni sporni detalji. Građani Srbije, koji žele da usvoje napušteno dete, moraju da prođu komplikovanu obuku o savremenim načinima vaspitavanja dece.

Posle procene podobnosti, potencijalni usvojitelji moraju da prođu nekoliko faza, tokom kojih se upoznaju sa izabranim detetom i prođu period prilagođavajanja, koji može da traje do šest meseci. Nasuprot tome, strane agencije dobijaju na usvajanje decu s kojom nikad nisu uspostavile nikakav kontakt, ni agencije, ni porodice koje usvajaju. Dovoljno je da plate taksu od desetak hiljada evra i mogu da vode dete. Na listu za tu vrstu usvajanja stavljaju se deca koja su godinu dana bila u ponudi domaćim usvojiteljima, ali niko nije hteo da ih uzme. Kad dete napusti Srbiju, Ministarstvo za brigu o porodici kontrolu svodi samo na povremene izveštaje i dopise.

Ne samo kroz zakone i propise, naprednjačka vlast i ličnim primerima pokazuje kakav odnos ima prema porodici i deci. Suprotno Ustavu i zakonima, koji zabranjuju homoseksualnim parovima usvajanje dece, premijerka Ana Brnabić javno se predstavlja kao roditelj deteta čija majka je njena partnerka Milica Đurđić. Na takvo kršenje zakona ne reaguju ni tužilaštvo i državne institucije, pa ni građanska udruženja koja se bave zaštitom dece. Još sramniji odnos prezentuje Aleksandar Vučić, koji je javno optuživao porodilje da "rađaju decu samo da bi dobile dečji dodatak, hoće da im država plaća, a neće da rade iako mogu konju rep da iščupaju". Kao rešenje problema bele kuge Vučić je ponudio migrante.

- Srpski narod je ksenofobičan, ne želi da pruži gostoprimstvo izbeglicama iz Afrike i sa Bliskog istoka, a oni mogu da pomognu u razvoju privrede i, što je još važnije, u spasu od demografske katastrofe - rekao je Vučić, ali nije precizirao da li za razmnožavanje sa Afrikacima i Arapima nudi samo tuđe žene i ćerke, ili i svoju Tamaru i Milicu.

Za četiri veka turske okupacije, Srbija je platila neuporedivo manji danak u krvi, nego u deset godina vladavine Vučića. Iz Srbije je, od naprednjačke vlasti, pobeglo više od 700.000 mladih i reproduktivno sposobnih ljudi, a tim putem namerava da krenu i omladinci koji sada završavaju školovanje. Deca su danas osuđena na odrastanje u siromaštvu i diktaturi. Na to su ih osudili njihovi roditelji, koji nemaju hrabrosti ili ne žele da se suprotstave zlu koje šire Vučić i njegovi politički i poslovni ortaci iz vlasti.

Umesto što ispraćaju decu u inostranstvo, roditelji bi trebalo da isprate naprednjake s vlasti, pa na robiju. Dok se to ne desi, Srbija će Vučiću plaćati danak u krvi svoje dece.

antrfile

Sve manje đaka

Prošlog septembra upisano je deset odsto manje prvaka nego za školsku 2012/13. godinu. U istom periodu smanjen je i broj osnovnih škola. Pre deset godina ih je bilo 3.455, a danas 3.200. S druge strane, povećao se broj srednjih škola, ali privatnih. Pre deset godina bilo ih 36, a sada ih ima 64. Broj učenika u privatnim srednjim školama se utrostručio, pa se sada kreće oko 6.400, ali istovremeno je, u istom period, 41.000 učenika manje u državnim srednjim školama.

Rezultati istraživanja među srednjoškolcima pokazuju da polovina njih namerava da ode u inostranstvo po završetku obrazovanja.

antrfile

Mame bez beba

Žene u Srbiji iz raznih razloga ostaju bez dece. Od 60.970 dece, prošle godine je 325 mrtvorođeno, a 77 je umrlo pre nego što je izašlo iz porodilišta. Najčešći uzroci tih tragičnih slučajeva su prevremeni porođaj, medicinski indukovani pobačaj, oboljenja i infekcije.

Mame ostaju bez dece i u sumnjivim okolnostima, kad su bebe proglašene mrtvim, ali bez umrlica i druge obavezne prateće dokumentacije. Iako Srbija ima Zakon o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji, ništa nije urađeno da se reše slučajevi nestalih beba.

Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je 2013. godine doneo presudu u slučaju Zorice Jovanović, po kojoj Srbija mora da joj isplati nadoknadu od 10.000 evra ukoliko ne može da utvrdi status deteta za koje ona sumnja da joj je ukradeno. Na osnovu te presude, Srbija je donela poseban zakon, kako bi napravila pravni okvir za rešavanje takvih slučajeva.

Međutim, Republičko javno tužilaštvo do danas se nije odredilo prema tome da li postoji pravni osnov za krivično gonjenje u tim slučajevima, odnosno da li je nastupila apsolutna zastarelost za ta dela, ili se krađa beba može tretirati kao nesvršena, pa se mogu goniti.

Pred sudom u Strazburu nalazilo se stotinak tužbi roditelja iz Srbije, koji sumnjaju da su njihove bebe ukradene u porodilištima i prodate imućnim parovima u Evropi nakon što su bez medicinskih dokaza proglašene umrlim.