Nestajanje

Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' (100)

Zakasnelo spasavanje sela

Branislav Gulan, je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, KONVENTA EU - Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, analitičar, novinar, publicista i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Ekonomista po obrazovanju, pohađao je i završio u šestoj generaciji 1980/81. godine, najvišu političku školu u SFRJ ,,Josip Broz Tito'' u Kumrovcu. Evo i njegovih najnovijih istraživanja oblasti kojima se bavi u poslednjih pola veka rada. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019. godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga je proglašena i nagrađena za najbolje autorsko delo i projekat u 2019. godini VELIKOM I MALOM DARODAVNICOM od strane ,,Svetionika'' iz Kragujevca. U 2020. godini autoru je za projekat istraživanja, nestajanja i obnove sela Srbije dodeljena i uručena MEDALJA ČASTI Novog Sada. Na kraju 2022. godine analitičar i publicista Branislav Gulan proglašen je i dobitnikom priznanja ,,Zlatna značka Kulturno - prosvetne zajednice Srbije za 2022. godinu'' koja se dodeljuje za dugogodišnji doprinos razvijanju kulturnih delatnosti za nesebičan, predan i dugotrajan rad. Zlatnu značku dodelili su mu Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije - Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu, a pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Branislav GULAN

Srbija i popis: Crna Trava, opština koja nestaje!

Prema rezultatima popisa stanovništva, domaćinstava i stanova 2022. godine, Srbija ima 6.690.887 stanovnika, 495.317 (6,9 odsto) manje u odnosu na popis 2011. godine, objavio je Republički zavod za statistiku (RZS). Kako je navedeno u beogradskim prostorijama tog zavoda, 6.472.570 građana popisano je direktno, dok je iz administrativnih izvora dopisano 218.317 građana koji nisu bili popisani, piše u izveštaju Republičkog zavoda za statistiku.

U regionu Beograda, broj stanovnika u odnosu na 2011. godinu povećan je za 1,6 odsto i sada ih ima 1.685.563, dok je u regionu Vojvodine broj stanovnika smanjen za 9,4 odsto, kojih sada ima 1.749.356. Pad broja stanovnika zabeležen je i u regionu Šumadije i Zapadne Srbije (9,7 odsto), gde trenutno živi 1.834.791 osoba, kao i u regionu Južne i Istočne Srbije (9,1 odsto), gde je popisano 1.421.177 stanovnika.

Najveći pad broja stanovnika u odnosu na prethodni popis zabeležen je u Crnoj Travi (35,9 odsto), Gadžinom Hanu (29,3 odsto), Rekovcu (25,7 odsto) i Babušnici (25,4 odsto), a najveći rast u beogradskim opštinama Zvezdara (13,3 odsto) i Voždovac (10,7 odsto), kao i u Novom Sadu (7,5 odsto) i Novom Pazaru (7,4 odsto).

Broj individualnih domaćinstava u Srbiji je u porastu, pa ih u odnosu na popis 2011. godine ima 1,3 odsto više, a najveći porast zabeležen je u Beogradu (7,7 odsto).

Broj popisanih stanova u odnosu na prethodni popis uvećan je za 12,3 odsto, odnosno u Beogradu 18,6 odsto, Vojvodini 5,8 odsto, Šumadiji i Zapadnoj Srbiji 12,8 odsto i Istočnoj i Južnoj Srbiji 12,7 odsto.

Najveći pad broja stanova zabeležen je u Novoj Crnji (9,3 odsto), Sečnju (7 odsto) i Baču (6,5 odsto), pre svega, zbog toga što, kako su objasnili, u odnosu na prethodni popis nisu popisivane prazne kuće, dok je najveći rast broja stanova zabeležen je u Čajetini (77 odsto), Sokobanji (49,3 odsto), Zvezdari (35,1 odsto) i Novom Pazaru (33,7 odsto).

Opština Crna Trava - broj stanovnika

Postavlja se pitanje ima li spasa za mahale u opštini Crna Trava? Po broju stanovnika, Crna Trava je najmanja opština u Srbiji u kojoj živi 1.300 stanovnika. Sela su pusta, ostali su samo stariji ljudi. U mahali Slavujevo, skoro devedesetogodišnju Žirku Ranđelović posećuje samo Ranđel Lale Nikolić, koji je već zašao u osmu deceniju života. Teško se dolazi do udaljenih crnotravskih mahala na obroncima Čemernika, Ostrozuba i Plane. Podsećamo, u opštini Crna Trava, 2021. godine, rodile su se samo četiri bebe!

To najbolje zna Ranđel Lale Nikolić iz sela Brod, koji svojim terenskim vozilom svakodnevno obilazi kuće koje su uglavnom prazne ili su u njima ljudi od preko 80 godina. Ta slika se u mahalama Belčine, Pejine, Zaguzje, Ivićeve, Glavšine, Miloševe i Slavujevo malo promeni u toku letnjih meseci, tek toliko da se i poslednji plamičak nade u bolju budućnost ne ugasi. I sam Lale je već zašao u osmu deceniju života ali i dalje ima energiju mladića. Njegov verni pratilac je pas Šicko. Prati ga i do mahale Slavujevo. Ranđel se ponosi njime, ali i pas uzvraća poštovanje, kaže Ranđel. Sve goste koji dođu Šicko dočeka i isprati!

Od Broda do mahale Slavujevo dolazi se za pola sata, ne baš prijatne vožnje. Selo ima desetak kuća. Namernike dočekuje starica od gotovo 90 godina. Žirka Ranđelović živi sama. Komšije i rođaci davno su otišli. Dolaze retko. Samoća se ne podnosi lako. "Samoća je mnogo teška da se izdrži, ja sam navikla ovde, volim sve da radim. Imam pet mačića i sa njima razgovaram," kaže Žirka. Do pre pola veka tu je bilo mnogo ljudi. Obrađivala se zemlja, radilo se i gradilo, mladi su se družili na narodnim saborima."Ovde, u ovoj mahali u kojoj trenutno boravimo, bilo je 50- 60 ljudi. To je bila milina jedna, organizovale su se sedeljke, igranke," seća se Ranđel.

Uspomene za Laleta i baba Žirku život znače. Jer realnost je teška. Da bi se promenila, potrebna je pomoć države ali i jasan plan lokalne samouprave. Kakve je demografska slika Crne Trave, najbolje govori podatak da je na poslednjim izborima u celoj opštini izašlo oko 600 birača. Crna Trava se polako gasi. O tome treba da razmišljaju svi koji su ovde rođeni i koji mogu da pomognu.

Prema poslednjoj informaciji o stanovništvu za opštinu Crna Trava (Jablanička oblast, Region Južne i Istočne Srbije) (2016. godina), broj stanovnika iznosi 1.399 što je 0,02 odsto od ukupne populacije Srbije. Kad bi se populacija menjala kao za poslednji period od 2011-2016 (-4,24 odsto godišnje), broj stanovnika za Crna Trava opštinu u 2023. godini bi bio 989.

Promena stanovništva u %:

(1948-1953) -1,07 %/god.

(1953-1961) -0,58 %/god.

(1961-1971) -2,39 %/god.

(1971-1981) -4,10 %/god.

(1981-1991) -5,06 %/god.

(1991-2002) -3,49 %/god.

(2002-2011) -4,69 %/god.

(2011-2016) -4,24 %/god.

Stanovništvo, pol i starost za opštinu Crna Trava

Prosečna starost muškaraca za opštinu Crna Trava je 51,4 godina, a kod žena je 56,1 godina. Za broj stanovnika po polu i starosti pogledajte tzv. starosnu piramidu stanovništva Srbi čine 98,6 odsto stanovništva Crne Trave. „Ljudima nedostaju ljudi", kaže vlasnica jedine prodavnice u opštini koja nam najbrže odumire! Ona prošeta do svoje prodavnice svakoga dana i posmatra kako se iz dana u dan vrata njenog marketa otvaraju sve ređe. Ostali su stari stanovnici, mnogo ih je pomrlo. Mladi, ko završi školu, više se ne vraća. Bilo je dosta ljudi ali sada nema ništa. Na silu nešto održavam - kaže vlasnica prodavnice.

Bosanka navodi da su razlozi ovolikog odliva stanovništva to što nema posla, a ni mesta za izlaske mladih. Čak su i kafići koji rade retki. Kako je Crna Trava jedna od siromašnijih opština, ljudi su do nedavno kupovali robu i na veresiju, ali kako Bosanka kaže, od kako su uvedene nove kase više toga nema. Ona dodaje da opština daje stanove i pokušava da vrati deo stanovništva, bar škola da se održi.

Mlačište, selo u okolini Crne Trave

Selo, Mlačište sa svojim mahalama, smestilo se kraj jednog od starih puteva, od Predejana ka Crnoj Travi. Po jednoj od priča o nazivu mesta, Turci su u Mlačištu kopali neku rudu (gvožđa: hematit, magnetit, limonat, ili olova: galenit). Za odvajanje metala od šljake koristili su asimetrične čekiće, buka se daleko čula, pa je selo nazvano: Mlačište. Ako su postojali rudnik i topionica, bili su potrebni radnici, pa je tako naselje i nastalo. S druge strane, sasvim je moguće da su ljudi domove podizali malo dalje od puta, sklanjajući se od Turaka. U Bajincima sam, međutim, čuo i priču o hajducima, koji su putujućim Turcima naplaćivali harač. Tako je moguće da su prve kuće u Mlačištu sagradili (s turskim parama, naravno) baš ti hajduci.

Svi poznati gradovi imaju besplatne, štampane, ili internet vodiče: šta da vidite za jedan dan, pa za pola dana. Ponekad i za jedan sat - vreme koje je vaša turistička agencija predvidela za obilazak Rima, na primer. I tako, krenete izglačanim pločama i kaldrmom, za kolonama znojavih učesnika Vlasinskih susreta. Ja, izaberem - od ulice do ulice, a u Mlačištu: od sokaka do sokaka.

Po podacima popisa iz 2011. godine, Mlačište je imalo 20 stanovnika. Po rečima naših domaćina, u Mlačištu na spavanju, cele godine živi desetak stanovnika. Nedovoljno da se sačuvaju i održavaju nekada vrlo lepa domaćinstva.

Olivera i Dalibor Savić iz okoline Vladičinog Hana zajednički život počeli su pre devet godina u Mlačištu, planinskom selu udaljenom dvadesetak kilometara od Crne Trave. Za kratko vreme stvorili su mnogo, dobili dvoje dece i oživeli selo. Prosuli se pašnjaci i livade po obroncima Čemernika omeđeni izvorima i brezama. Na prostoru od desetak hektara na 1.400 metara nadmorske visine, caruje mangulica. "Mangulica jeste moravska i sremska svinja, ali se pokazala i u planinskim predelima izuzetno, zbog svoje zaštite, gustine dlake", priča Dalibor Savić, vlasnik farme iz Mlačišta. Ovo selo, ili naseljeno mesto kako piše u Ustavu Srbije, ima tri verzije neproverene istorije. Ljudi je sve manje, ali još uvek opstaju lepa seoska domaćinstva i sećanja na stradale junake.

Mlačište sam upoznao odlazeći na tradicionalne Vlasinskie susrete, koji su održani 24 puta. Idejni tvorac i domaćin bio je pok dr Đura Stevanović, rodom iz slea Dejan kod Vlasotinca. Otišao je na drugi svet kada smo očekivali da se održe 25. Vlasinski susreti.

Idejni tvorac susreta Đura Stevanović

Domaćin svih održavanja bio je pok prof dr Đura Stevanović, sociolog sela. Susreti, odnosno naučni skupovi su se održavali u Vlasotincu, na Vlasinskom jezeru i u okolnim selima. Desetak puta puta smo posetili Crnu Travu. Ponekad i spavali u hotelu koji je nekada radio. Nekoliko puta su se sesije održavale i u Crnoj Travi. Trebali smo da održimo i jubilarne 25. susrete. Prvo nas je omeo virus Kovid 19, pa još dva puta nas je omela Korona. Posle toga smo se dogovarali da se održe sureti - i, krajem 2022. godine javljeno mi je da je preminuo prof dr Đura Stevanović. Jedan od mojih ideologa i učitelja o selima sveta, Balkana i Srbije.

Nedavno pre samo pola godine u 2022. godini - otišao je još jedan moj ideolog i učitelj o selima - sad pok prof dr Svetozar Livada. To su bili znalci i učitelji o selima i životu na planeti Zemlji. Znali su svoje znanje i da prenesu drugima. Prihvatali su one koji su od njih učili, znali o temama koje su bile na dnevnom redu ponešto, približno njima, a nisu bili ni sutrnjibi prema onima od kojih su čak i oni učili. Čast mi je što sam na njihov poziv uvek bio na sa njima na skupovima. Slušao i prihvatao sve ideje koje su iznosili, pričali i širili. Slušao ih i prosto ,,krao'' njihovo znanje! Prihvatali i oni mene i moja razmišljanja ideje! Imam čak i dopise od Svete Livade, jugoslovenskog sociologa iz Hrvatske, koji me nakon čitanja onog što sam ja pisao, u njima za života proglašavao svojim naslednikom, kada su u pitanju sela, i i znanje o njima.

Partija izašla iz Svetka Livade!

Davno, pre više od pola veka, prvo sam upoznao pok prof dr Svetu Livadu. Kada sam se zaposlio u listu ,,BORBA'' gde sam počeo da radim 1977. godine. Bio sam na naučnom skupu u Zagrebu i Kumrovcu, slušao sociološke priče o selima i njihovoj budućnosti, odnosno početku njihovog nestajanja. To je bila i rasprava o početku nestajanja Jugoslavije, a kako se to završilo znamo. I o tome postoje dve knjige autora ovih redova. To su knjige iz vremena pre rata i raspada Jugoslavije ,,S obe strane pakla'' i ,,Dve strane istine''. Kada sm počeo da radim, i pošto sam uvek bio dobro informisan, jer sam dugo honorarisao u medijima, saznao sam da Livada nije član SKJ. Moji izvori i informacije su uvek bili tačni! Kao mladog novinara, istraživača, krajem sedamdesetih godina prošlog veka to me je iznenadilo, podstaklo da pričam sa njim. Uspostavio sam kontakt i zakazali razgovor u Zagrebu. Već smo se dobro znali sa skupova. Našli se u hotelu ,,Esplanadi''. I to je bio bio već razgovor dobrih poznanika i saradnika, a posle i prijatelja.

Pitam ja Livadu, kada je napustio Partiju (mislim na SKJ). Malo čudno me pogleda, pa reče ,,Nisam ja nju napustio. Ona je iz mene izašla...''. To sam objavio u ,,BORBI''. Posle toga smo postali veliki drugari, pa prijatelji. To se proširilo u 1980/81. godini kada sam ja bio polaznik šeste generacije, najviše Političke škole ,,Josip Broz Tito'' u Kumrovcu. Školovanje je trajalo godinu dana. Škola je bila blizu Zagreba, gde sam ja odlazio viđao se sa Svetom Livadom, Stipom Šuvarom i drugima iz tog društva. Druženje posle toga nikada nije prekidano. Postali smo prijatelji, pa sam ja odlazio kod njih kući, i oni su dolazili kod mene. Po godinama su mi mogli biti roditelji, ali su mi bili po svemu drugari. I ja njihov.

Ponovo smo se češće viđali i družili kada sam ja posle potpisivanja Dejtona, bio gost Vlade Hrvatske, nakon kraja ratnih zbivanja. Domaćin mi je bio pok Tomislav Merčep, za Srbe ratni zločinac. Upoznao sam ga na početku rata u Vukovaru. U to vreme sam bio jedini novinar iz Beograda na ratištu u Hrvatskoj. Radio sm u kući ,,Borba'', koja je imala ugled u Jugoslaviji koja se raspadala. Tada sam pripremao materijal za knjigu ,,Dve strane istine''. O tome nikom nisam govorio, pa sam posle dvonedeljnog boravka u Hrvatskoj uradio knjigu, koja se pojavila u javnosti.

Mesta u njoj našla je JNA, ratni zločinci, obični ljudi iz cele Jugoslavije, koja je bila i ostala moja zemlja. Neki su i danas živi, neki kasnije poginuli, dobar deo tih ljudi koji se nalaze u knjizi završili su svoj životni vek. Boravio sam u hotelu ,,Dunav'' u Vukovaru dok je bio rat. Kada sam odlazio u Zagreb, hotel se nalazio nalazio u Branimirovoj ulici broj tri. Pošto sam ja bio jugoslovenski novinar, znalo se kome pripadam ko mi je otac i majka, ali nisam bio nacionalno obojene.

Bio sam i prisutan kada je na ratiŠtu prilikom raspada SFRJ poginuo prvi novinar, dopisnik NOVOSTI Milan Žegarac. Ja sam zakasnio da se vidimo, 7. oktobra 1991. godine, ujutro. On je sa još jednim borcem Jokićem iz Sombora pretrčavao Hercegovačku ulicu. Bili su u vojnim uniformama. Novinar na ratištu uvek mora da bude u civilu. Ja sam bio u svetlim košuljama, oružje mi je bila blok i olovka. Došao sam do kafane ,,Crno i belo''.

Uputili su me preko u kuću porodice Karas gde je bila vojska. Kažu tamo se kuva kafa. Otišao sam tamo. Stigla kafa i dolazi borac koga sam znao i pre rata iz Beograda, jedan od šefova na ratištu Radoslav Kostić. Saopštava mi da nisu znali ko im pretrčava put, pucali na dva uniformisana lica. Kaže, tvoj je mrtav, a ni naš neće preživeti. Dao mi je stvari pokojnog Žegarca, tašnu, koju sam uveče odneo njegovoj porodici. Uzeo sebi foto aparat i pištolj. Redovan vojnik Zoran Milanović iz Aranđelovca Župskog, pokuša da donese leš poginulog Žegarca, ali se pucalo pa nije uspeo. Posle toga Radoslav Kostić je poginuo u Bosni, a Milanović je oslepeo. Živi sa porodicom u Aranđelovcu Župskom. Pokojnika je izvukao sa ratišta. To je uradio tek drugi dan. Uvek posle toga je pisano kako je poginuo od ustaškog metka. To nije istina. Nisu se javili srpskim borcima, koji su pucali na protivnike, pred pad Vukovara. Oni su za njih bili nepoznate osobe u unformama. Pucali i ustrelili su ih. To je bio prvi novinar koji je poginuo na ratištu 1991. godine.

Dobar deo tih ljudi sam znao jer sam ih sretao u Zagrebu i Hrvatskoj, kao i boraca iz Srbije. Tada sam na ratište krenuo da pišem ratne, agrarne teme. Uputio me tadašnji pomoćnik saveznog ministra poljoprivrede Anton Šeda. Dobar deo ljudi sam znao kada sam dolazio kao novinar u vreme SFRJ. Među njima bio je i visoki funkcioner nekadašnjeg SSRNJ, Ivica Račan, koji je u godini kada je šesta generacija odlazila iz škole u Kumrovcu, postao i njen novi direktor. Direktor sedme generacije. Nasledio je Dušana Vejnovića, koji je to bio od osnivanja škole.

Radom do Kumrovca

Inače, za kandidata, odnosno polaznika škole u Kumrovcu predložen sam 1979. godine, na osnovu rezultata u radu. Predložio me je tadašnji sekretar Partije u ,,BORBI'' pok Slobodan Vujica, a to podržao pok Mića Milošević, filmski režiser, a potom i osnovna organizacija SK. Bio sam jedan među 700 kandidata iz organa Federacije. Za delegaciju Federacije u toj školskoj godini bilo je osam mesta. Cela generacija je imala oko 100 polaznika! Posle svih provera, koje su trajale oko dve godine, javljeno mi je da se nalazim među osam polaznika iz delegacije Organa i organizacija Federacije u šestoj generaciji školske 1980/81 godine.

U Komitetu organa SK Federacije, od 700 predloženih kandidata za šestu generaciju polaznika 1980/1981. godine, izabrano je i pozvano osam polaznika. Iz Organa i organizacije Federacije bili su izabrani: Andreevski Andrija, Bjelajac Dragan, Gulan Branislav, Karalić Jusuf, Nenadić Bosa, Novosel Milka, Osmović Mensur i Žarković Batrić! Pored članova Organa i organizacije Federacije (njih osam), tu su bile još i delegacije Republika i Pokrajina SFRJ kao i delegacija JNA. U toj generaciji školu je pohađalo stotinak polaznika! Tadašnji izvršni sekretar CK SKJ pok Mirko Čvorović, saopštio nam je odluku, uz naglasak da nas čeka težak rad u školi i posle toga i u životu. Šefovi su nam bili Branko Mikulić, predsednik Vlade Jugoslavije i Lazar Mojsov, predsednik SFRJ... Posle toga oni su nas obilazili i u školi, gde smo sticali nova prijateljstva, ali i proširivali znanja.

Tada sam znanja ponajviše širio na privredu, život, opstanak i ostanak sela, a to će biti u to vreme za mene opstanak tada Jugoslavije, a posle toga Srbije. Sve tadašnje ideje na tom putu imale su podršku... Šta se dogodilo sa SFRJ znamo, a danas se ta podrška suzila, što se mene tiče, na sela u Srbiji. Jer, po mojim razmišljanjima, istraživanjima, njihov opstanak znači i opstanak Srbije. Na to su me podsetili dečačko prisluškivanje razgovora pok rođaka Branka Ćopića sa običnim ljudima - o selima. Naravno kad sam imao priliku za to. To je ušlo iz mene i nije nikada izašlo do danas. Ponešto što sam čuo, kasnije na svoj način uobličio u knjigama i u novinskim tekstovima tekstovima.

Zašto u SANU nije bilo, mesta za pok dr Đuru Sevanovića?

Kada sam odrastao i sazreo, počeo da radim u kući ,,BORBA'' upoznao sam i tadašnji Odbor za selo SANU, koga je tada vodio, u to vreme najveći poznavalac sela u Jugoslaviji dr Radomir Lukić. Najbliži saradnik mu je bio dr Đuru Stevanovića. Posle duge pauze i nove organizacije, bio je izabran i u saziv Odbora za selo SANU 2011. godine. Ali kratko se zadržao. Već, nakon prvog mandata u Odboru za selo SANU, za njega prema mojoj oceni, člana sa najviše znanja, od svih članova, više nije bilo mesta! Znao je mnogo o svim problemima sela i zadrugarstva Jugoslavije. Drugih razloga, za koje sam ja znao tada i sada, nije bilo.

Našao se na listi gde su bili onim kojima tadašnji sadašnji predsednik Odbora za selo se zahvalio za dotadašnji rad. Među onima kojima su se zahvalili za rad posle prvog mandata koji je trajao od 2011. 2015. godine, između ostalih bili su i: prof dr Miladin Ševarlić, prof dr Drago Cvijanović, prof dr Natalija Bogdanov, Vojislav Stanković i još nekoliko njih koji su predstavljali ,,višak''. Po mom mišljenju, svi oni pojedinačno, imali su više znanja od nas koji smo ostali!

Ja sam bio član Odbora doneo sam istraživanja o selu... I ja sam ostao još jedan mandat. Jer, sa tom temom, sela, sam počeo da se bavim još kao srednjoškolac - honorarni saradnik ,,NOVOSTI'', pre pola veka, kada je bio predsednik pok Radomir Lukić. Nakon slušanja sam obilazio sela. I za pola veka prošao kroz 1.000 njih! Ti ljudi koji su tada upozoravali na ovo što se danas dešava u selima Srbije, tada su me očarali znanjem i voljom da se još tada počne spasavati selo i Jugoslavija. Nažalost najveći broj njih nije više na ovom svetu.

Zakasnelo spasavanje sela!

Da se pokrenula akcija za spasavanje sela, u to vreme je bilo više šansi nego danas. Jer, moglo se mnogo više uraditi nego danas kada su selo i agrar pušteni niz vodu, uz pomoć onih koji su ga vodili i o njemu odlučivali. Uvek su imali obećanja i očekivanja, za bolji život u njima kao i da će poljoprivreda postati strateška grana. Dobar deo njih je i otišao sa ovog sveta, ali se to nikada nije dogodilo da dočekaju, obećavani dobar život na selu.

To govore postignuti rezultati u selima, stanje da nam nestaje svako četvrto selo, ali i da godišnja vrednost proizvodnje u agraru ukupno (koja se sad kreće manje od šest milijardi evra na korišćenoj površini od 3.467.000 hektara), ali ida imamo godišnji prihod po hektaru samo 1.000 evra! Pored svih obećanja to se nije promenilo već decenijama. Tu mislim, na one koji u vreme kada je trebalo zaustaviti gašenje zadruga i sela, nisu podržali nge, i oni ni koji su sad u trećem životnom dobu, pa sad nameću svoje znanje, mišljenja rešenja za boljitak koji nisu ostvarili kada im je bilo vreme. To je period od 1950. Do 2000. godine. Jer, vladali su u vreme socijalizma, a živeli kao du su u komunizmu!

To znači da u to vreme nisu davali podršku ni selima, ni zadrugama, kada su mogli da donesu boljitak za probleme za koje danas nude rešenja i opet blagostanje, ali ne za narod već za sebe. Nije li najbolji podatak o tome i paorska penzija koja iznosi oko 13.725 dinara. Da, jesu imali bi drugačiju sliku o selima, zadrugama u agraru ukupno danas! Uživali bi u lepšim selima i boljim zadrugama i oni, ali i narod koji bi živeo u selima. Ne bi bežali iz njih! Vlast, pre svega, nekadašnja i današnja, se setila sad u vreme krize agrara, kada on nije ni strateška grana, a neće biti bar još jednu decenija. Tih sedam decenija donelo je rezultate o broju od 4.700 sela, od kojih nestaje svako četvrto, da u njima ima oko 150.000 praznih kuća i još 50.000 za koje ne mogu da se utvrdi vlasnici, da u 1.000 sela nema prodavnice, da 500 njih nema vezu sa svetom...

To je sve delo vlada u proteklih sedam decenija i onih koji sad govore šta bi oni želeli da imamo danas u selima. A, nemamo. Uz novi koncept poljoprivrede, akcije koje će odmah krenuti da sprovode novi i mlađi ljudi. Ako su sela i agrara uništavani sedam decenija, sad treba najmanje šest intenzivnog rada da se oni spase. Dakle, tek nakon posla može da se očekuje boljitak u agraru. Uostalom tako su nam najavili predsednik države i sama premijerka po prioritetima, u svojim ekspozeima. Bez obećanja, ali da se ostvari. Zato je poslednje vreme da se onima koji su do sad vodili obećavanja boljitak u selima, treba da se ,,zahvalimo'' na neadekvatno i loše urađenom. I da se krene u pripremu budućeg novog koncepta agrara. Nordijski koncept hitno da se pripremi i da se odmah sprovodi.

Podrška idejama Svete Livade i Đure Stevanovića!

Da podržavam i širim ideje Svete Livade, Đure Stevanovića i njihovih istomišljenika, daje mi i predgovor knjige POGRANIČJE (IZ ARHIVA VLASINSKIH SUSRETA) - SEĆANJA 1995 - 2021. Autora Dragoljuba B. Đorđevića, u izdanju novosadskog PROMETEJA, na kraju 2022. godine. Jer, se tu nalaze, analize, ideje i predlozi za novi koncept agrarne politike Srbije. Ako, bi zaživela, očekuje se, da bi donela veći prihod nego što se u Srbiji danas ostvaruje ukupan BDP zemlje (to je u 2022. godini bilo oko 64 milijarde dolara). Ali, taj novi koncept, po kome će se novac u agraru obrtati najmanje 50 puta godišnje, moraju da sprovode novi, mladi ljudi.

Koji imaju znanja, volje i vremena da sve vrate na kolosek boljitka, za godinu, dve - tri. I to ne samo na obećanjima i rečima, da bi voleli da se to ostvari, već na - akcijama i brzom delovanju koje treba da donese rezultate, odnosno dugo čekani boljitak! Sve to je predlagano i kroz susrete ljudi iz ovih oblasti u protekle dve i po decenije na Vlasinskim susretima. Ali, mada su uvek slati predlozi i zaključci nadležnima - oni su na to ostajali gluvi. Tek ponekad je tek poneki ministar iz te oblasti hteo da čuje šta im nauka, struka i proizvodnja predlažu. Dalje se nije otišlo do danas!

Primer sela koje nestaje je Mlačište i sva druga (ima ih 27) u okolini Crne Trave. Selo, sa svojim mahalama, smestilo se kraj jednog od starih puteva, od Predejana ka Crnoj Travi. Po jednoj od priča o nazivu mesta, Turci su u Mlačištu kopali neku rudu (gvožđa: hematit, magnetit, limonat, ili olova: galenit). Za odvajanje metala od šljake koristili su asimetrične čekiće, buka se daleko čula, pa je selo nazvano: Mlačište.

Ako su postojali rudnik i topionica, bili su potrebni radnici, pa je tako naselje i nastalo. S druge strane, sasvim je moguće da su ljudi domove podizali malo dalje od puta, sklanjajući se od Turaka. U Bajincima sam, međutim, čuo i priču o hajducima, koji su putujućim Turcima naplaćivali harač. Tako je moguće da su prve kuće u Mlačištu sagradili (s turskim parama, naravno) baš ti hajduci.

Svi poznati gradovi imaju besplatne, štampane, ili internet vodiče: šta da vidite za jedan dan, pa za pola dana. Ponekad i za jedan sat - vreme koje je vaša turistička agencija predvidela za obilazak Rima, na primer. Ovde toga nema, ali ima neki uvek neki doma'on koji nam pri;a svoja sećanja. I tako, krenete izglačanim pločama i kaldrmom, za kolonama znojavih učesnika Vlasinskih susreta. Ja, izaberem - od ulice do ulice, a u Mlačištu: od sokaka do sokaka. Crna Trav i okolina predstavljaju primer, odnosno recept kako može da se najbrže unište sela, da nestaju, a sa njima i država. Taj primer nisu seljani, već država koja je sve to zaboravila i zapustila.

Mlačište ima tri verzije neproverene istorije. Ljudi je sve manje, ali još uvek opstaju lepa seoska domaćinstva i sećanja na stradale junake. Mlačište sam upoznao odlazeći na Vlasinske susrete, koji su održani 24 puta.

Susreti u Vlasotincu i selima

Idejni tvorac i domaćin bio je pok dr Đura Stevanović. Otišao je kada smo očekivali da se održe 25 Vlasinski susreti. Domaćin svih održavanja bio je pok prof dr Đura Stevanović sociolog sela. Susreti su se odražavala u Vlasotincu, na Vlasinskom jezeru i u okolnim selima. Mnogo puta smo posetili I Crnu Travu. Kao i sela u okolini. Nekoliko puta su se sesije održavale i u Crnoj Travi. Trebali smo da održimo i jubularne 25 susrete. Prvo nas je omeo virus Korona 19. Posle toga smo se dogovarali da se održe susreti i - javljeno mi je da je preminuo prof dr Đura Stevanović. Jedan od mojih ideologa i učitelja o životu, selima sveta, Balkana i Srbije.

Dakle, nedavno pre samo pola godine - otišao je još jedan moj ideolog i učitelj o selima - sad pok prof dr Svetko Livada. To su bili učitelji o selima i životu na planeti Zemlji. Čast mi je što sam na njihov poziv uvek bio sa njima na skupovima. Slušao i privhatao sve ideje koje su iznosili, pričali i širili. Prihvatali i oni mene i moja razmišljanja ideje!

Kada sam počeo da se bavim selima u Jugoslaviji, osim zadataka koji mi je ostavio Branko Ćopić, da pišem i selima, među prvim i najvećim znalcima koje sam upoznao iz ovih oblasti bio je pok prof dr Svetko Livada. Davno kada sam se zaposlio u listu ,,BORBA'' gde sam počeo da radim 1977. godine. Bio sam na naučnom skupu u Zagrebu i Kumrovcu, slušao sociološke priče o selima i njihovoj budućnosti, odnosno početku njihovog nestajanja. To je bila i rasprava o početku nestajanja Jugoslavije, a kako se to završilo znamo. I o tome postoje dve knjige autora ovih redova. To su ,,S obe strane pakla'' i ,,Dve strane istine''. Tada sam čuo da Livada nije član SKJ. Kao mladog novinara, istraživača, to me je iznenadilo, podstaklo da pričam sa njim. Uspostavio sam kontakt i zakazali razgovor u Zagrebu. Već smo se znali sa skupova. Našli se u hotelu ,,Esplanadi''. I to je bio bio već razgovor dobrih poznanika, a posle i prijatelja.

Pitam ja tada Livadu, kada je napustio Partiju (mislimo na SKJ). Malo čudno me pogleda, pa reče ,,Nisam ja nju napustio. Ona je iz mene izašla...''. To ceo razgovor sa prof dr Svetozarom Livadom sam objavio u ,,BORBI''. Posle toga smo postali veliki drugari, pa prijatelji. To se proširilo u 1980/81. godini kada sam ja bio polaznik šeste generacije, navjiše Političke škole ,,Josip Broz Tito'' u Kumrovcu. Škola je bila blizu Zagreba, gde sam ja odlazio viđao se sa Svetom Livadom, Stipom Šuvarom i drugima iz tog vremena i društva.

Inače, za kandidata, odnosno polaznika političke škole u Kumrovcu predložen sam 1978. godine. To je je bilo isključivo na osnovu mojih rezultata u radu, ali i na osnovu ocene ličnosti. Predložio me je tadašnji sekretar Partije u ,,BORBI'' pok Slobodan Vujica, a to podržao pok Mića Milošević, filmski režiser, stari komunista, a potom i osnovna organizacija SK ,,BORBE'' podržala. Bio sam jedan među 700 kandidata iz organa Federacije. Za delegaciju federacije u toj školskoj godini bilo je osam mesta. Cela generacija je imala oko 100 polaznika! Posle svih provera, koje su trajale oko dve godine, javljeno mi je da se nalazim među osam polazinika u šestoj generaciji školske 1980/81 godine.

Pozvan sam na razgovor u Komitet SK organa Federacije. Od 700 predloženih kandidata za šestu generaciju polaznika 1980/1981. godine iz ove institucije, izabrano je i pozvano osam polaznika. Nismo s e međusobno znali, upoznali se u Komitetu SK Organa i Organizacija Federacije.

Bili su izabrani: Andreevski Andrija, Bjelajac Dragan, Gulan Branislav, Karalić Jusuf, Nenadić Bosa, Novosel Milka, Osmović Mensur i Žarković Batrić!

Pored članova Organa i Organizacija Federacije (njih osam), u Šestoj generaciji polaznika škole bile su još delegacije svih Republika i Pokrajina SFRJ kao i delegacija JNA.

Tadašnji izvršni sekretar CK SKJ pok Mirko Čvorović, saopštio nam je odluku, uz naglasak da nas čeka težak rad u školi i posle toga u životu. Nama, članovima delegacije Federacije, šefovi su bili Lazar Mojsov, predsednik SFRJ Branko Mikulić, predsednik Vlade Jugoslavije. Posle toga oni su nas obilazili i u školi, gde smo sticali nova prijateljstva, ali i proširivali znanja. Tada sam znanja ponajviše širio na privredu, život, opstanak i ostanak sela, a to će biti u to vreme za mene, ali i mene celog života, prvo opstanak Jugoslavije (što se nije ostvarilo), a potom opstanak tada Jugoslavije, a posle toga Srbije, a u okviru nje sela. Jer, bez njih neće biti ni države.

Sve tadašnje ideje na tom putu imale su podršku predsednika SFRJ, premijera, profesora i funkcioner a koji su nas obilazili. Šta se dogodilo i kako se okončalo sa SFRJ znamo, a danas se ta podrška suzila, što se mene tiče, na sela i državu Srbiju. Jer, po mojim razmišljanjima, istraživanjima, njihov opstanak znači i opstanak Srbije. Na to su me podsetili dečačko prisluškivanje razgovora starijih, npr. pok Branka Ćopića o selima i drugih članova uže i šire porodice.

Znanje je smetnja!

Kada sam odrastao i sazreo, počeo da radim, upoznao sam i tadašnjeg člana Odbora za selo SANU, sad pok. dr Đuru Stevanovića. Bio je izabran i u prvi saziv novog Odbora za selo SANU 2011. godine. Ali kratko se zadržao. Za njega nije dugo bilo mesta u Odboru za selo izabranom 2011. godine! Zašto najbolje znaju oni koji su o tome odlučivali. Moja ocena je da su tad, ali i danas smetali oni koji su više znali, umeli i mogli od tada pa i danas vladajućih garnitura koje su vodile pa i danas odlučuju o kadrovskoj politici. U konkretnom slučaju bila je sanje, problem problem rešenja za opstanak u Srbiji. Ja sam se opredelio tada za grupu naučnika i istraživača okupljenu oko prof dr Đure Stevanovića!

Razlog: Znao je puno o svemu tome, kao član prethodnog Odbora, o svim problemima sela i zadrugarstva Jugoslavije. Mnogo više, nego novopridošli članovi... Drugih razloga nije bilo pa se našao na listi gde su bili nazovimo nepoželjni ili - višak članovi! Posle prvog mandata koji je trajao od 2011. do 2015. godine, prilikom rekonstrukcije nisu ostali, jer navodno nisu bili dovoljno poslušni: pr dr Miladin Ševarlić, prof dr Đura Stevanović, prof dr Drago Cvijanović, prof dr Natalija Bogdanov, Vojislav Stanković... Druga rekonstrncija bila je 2019. godine, pa je zamenjeno oko desetak članova, tada po imenu zvanog Alademijskog odbora za selo. Među njima je i autor ovih redova. U obrazloženju mu je pisalo zbog odlaska na novu dužnost... Odbor je je trebala nova ,,sveža krv''. To je normalno, ali zašto sad u njemu sede nemoćni ljudi za rad, sa starim propalim idejama, u celini o čekaju da ispuste dušu, ali da su na vlasti!

Zašto opet postavljam pitanje, zašto ljudi od znanja, pre svih, na prvom mestu, prof dr Đura Stevanović, odmah nakon prve rekonstrukcije nisu više imali mesta u tadašnjem, Odboru za selo, osnovanom 2011. godine. Jer, znanje Đure Stevanovića, ali i ostalih njegovih ,,otpisanih'' istomišljenika, bilo je ispred vremena u kome se živelo i radilo. Bilo je ispred nas koji smo ostali u drugom, smatram i ovih u trećem mandatu. Đura Stevanović i njegova družina više nisu imali mesta zbog toga što su znali mnogo više od ostalih, pa su se u tome i razlikovali! I tada su hteli da hitno da spašavaju sela i Srbiju, ali nisu za to imali podršku!

Prvi Odbor za selo, od kada se ja bavim ovom temom, vodio je akademik prof dr Radomir Lukić. Imao sam prilike da članove Odbora i njihov rad upoznam i od njih da učim kao mlad novinar. Posle njegovog odlaska, odnosno smrti, nakon dve decenije, sve od 2011. godine nije postojalo ovo telo u SANU. Dolazio sam kao novinar tadašnje ,,BORBE'' da izveštavam o radu Odbora u vreme Radomira Lukića, ali, ponajviše i da slušam umne ljude o stanju u selima!

Jer, sa tom temom sam počeo da se bavim još kao srednjoškolac - honorarni saradnik ,,NOVOSTI'', pre više od pola veka! Nakon slušanja kada sam imao priliku i obilazio sam obilazio sela, razgovarao sa ljudima. I za pola veka prošao kroz 1.000 njih! Ti ljudi koji su tada upozoravali na ovo što se danas dešava u selima Srbije, tada su me očarali znanjem i voljom da se još tada počne spašavati selo. Bilo je više šansi za njegov opstanak i ostanak nego danas! Jer, moglo se mnogo više uraditi nego danas kada su selo i agrar pušteni niz vodu, uz pomoć onih koji su ga vodili i o njemu odlučivali. To govore postignuti rezultati u selima, stanje da nam nestaje svako četvreto selo, ali i godišnja vrednost proizvodnje u agraru ukupno (koja se sad kreće oko pet milijardi evra na korišćenoj površini od 3.467.000 hektara), ali i samo 1.000 evra godišnje po hektaru!

Tu mislim, na one koji u vreme kada je trebalo zaustaviti gašenje zadruga i sela, nisu podržavali takve predloge. To znači da nisu dali podršku ni zadrugama ni selima u to vreme. Da, jesu imali bi drugačiju sliku u selima, zadrugama u agraru ukupno danas! Uživali bi u njima i oni, ali i narod koji bi živeo u selima. Ne bi bežali iz njih! Vlast se setila sad u vreme krize agrara, kada on nije ni strateška grana, a neće biti bar još jednu deceniju, da treba da daju podršku. Ali, samo verbalna kao i proteklih sedam decenija. Dakle, u tome i kasne samo sedam decenija! Nauka kaže toliko je selo i zadrugarstvo bilo i uništavano (jer svake godine su gasili po 100 zadruga) pa bar toliko vremena i treba za oporavak.

Vlasinski susreti, svojevrsna akademija znanja!

Da podržavam i širim ideje Svete Livade, Đure Stevanovića i njihovih istomišljenika, i dalje me obavezuje nedavni predgovor iz knjige POGRANIČJE (IZ ARHIVA VLASINSKIH SUSRETA) - SEĆANJA 1995 - 2021. godine, autora prof. Dragoljuba B. Đorđevića iz Niša, u izdanju novosadskog PROMETEJA, 2022. godine. Jer, i u njoj se nalaze, analize, ideje i predlozi za novi koncept agrarne politike Srbije.

Vlasinski susreti, međunarodni naučni skupovi, koji su zvanično održani 24 puta, bili su svojevrsna akademija za sticanje i proširivanje znanja u ovoj oblasti. Ako, bi zaživele ideje i projekti koji su izneti na tim skupovima, očekuje se, da bi doneli veći prihod nego što se u Srbiji danas ostvaruje kroz ukupan BDP zemlje (to je u 2022. godini bilo oko 64 milijarde dolara)! Ali, taj novi koncept, po kome će se novac u agraru obrtati najmanje 50 puta godišnje, morali bi da sprovode novi, mladi ljudi. Koji imaju znanja, volje i vremena da sve vrate na kolosek boljitka, za godinu, dve - tri. I to ne samo na obećanjima i rečima, da bi voleli da se to ostvari, već na - akcijama i brzom delovanju koje treba da donese rezultate, odnosno dugo čekani boljitak u agraru!

Sve to je predlagano i kroz susrete ljudi iz ovih oblasti u protekle dve i po decenije na Vlasinskim susretima. Ali, mada su uvek slati predlozi i zaključci nadležnima - oni su na to ostajali gluvi. Tek ponekad je tek poneki ministar iz te oblasti, ili njegov činovnik (poput prof. dr Zorana Rajića, sa Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu) hteo da čuje šta im nauka, struka i proizvodnja predlažu. Dalje se nije otišlo do, danas! Sad opet dobrim delom od istih tih ljudi i njihovih istomišljenika imamo obećanja i očekivanja.

Na novo druženje sa ljudima iz ove oblasti, ali sad u Odboru za selo SANU, 2011. godine mene (autora ovih redova i svedoka zbivanja koja se opisuju) lično je pozvao drugar pok dr Danilo Tomić, sa pitanjem da li hoću da budem član Odbora za selo SANU? U to vreme za mene, to je bio poziv koji se ne odbija! Sad vidim, pogrešio sam! Jer, u njemu su ostali ljudi željni vlasti. Vladaju sve dok mogu, a kad ispuste vlast onda im ostaje samo još da ispuste i dušu, kako je govorio pok prof. dr Vojin Bjelica.

To tek sad sa naknadnom pameću vidim! Rečeno je da novi Odbor za selo tada 2011. godine, formira akademik Dragan Škorić. Obrazloženo mi je, da znaju da se ja tim problemima i istraživanjima sela bavim četiri decenije, pa da te rezultate donesem u SANU. Da promovišem u javnosti rad Odbora, jer sam novinar. Tada sam radio u Privrednoj komori Srbije. Prihvatio sam. I bio volonterski član, sluga ljudima željnih vlasti i promocija, ali sa tuđim znanjem radom. To sam kao afirmisani novinar, u poslednjoj dekadi radnog veka, prihvatio.

Bio sam osam godina kao član Odbora za selo SANU. Uzalud utrošeno vreme. Osim nekoliko (besplatnih kafa koje su u restoranu SANU stajale po 20 dinara) ništa drugo nisam dobio! A, da se ne govori o sticanju novih znanja. Kod mene lično, kao autora i ovih redova, na znanju je ostalo sve što sam imao i pre ulaska tada za mene zvani hram nauke.

Istraživanja o selu

Korišćena su tada i posle toga, pa i danas moja lična istraživanja i podaci o broju sela, njihovom nestajanju, ljudima i životu u njima... To je bilo u medijima, knjigama, analizama, informacijama... Sad kada se koristi ne iznosi se izvor već je znanje bilo kolektivno, od SANU. Boraveći u SANU, već tada sam uvideo da ja u nemam šta novo da saznam. Da sve mogu i više od toga saznati samo u selima, seljaka, paora, poljoprivrednika, stočara... Sve se potvrdilo i posle osam godina aktivnosti, sada za mene nazovi u hramu nauke, kada sam na lični zahtev razrešen, kako je napisano, zbog odlaska na novu dužnost 2019. godine.

Da se nije pojavio Milan Krkobabić, ministar bez portfelja 2017. godine da razvija Srbiju, i preko zadruga, i danas bi bilo još teže stanje u selima. Imali bi pre svega, manje zadruga. Ali, pokrenuo je i akciju otkupa napuštenih 200.000 seoskih kuća. To sada je njih 1.611 dobilo stanovnike.

Podaci su ostali u SANU, pa i autorske knjige o selima. Izdavao sam ih o sopstvenim troškovima. Tek nakon lične predaje knjiga u biblioteku SANU, naknadno si stigle dve zahvalnice za to od direktora biblioteke SANU prof dr Mira Vuksanovića. Hvala mu što je primetio moj rad!

(Nastaviće se)