Banat

Treba nam još jedan život da vratimo izgubljeno

Dani piva u gradu bez vode

Lagano se kotrljaju dani u Srednjem Banatu. Zrenjanin životari, preuzima uloge posmatrača u svemu što je od životne važnosti... Zrenjanin ćuti, a aktivisti SSP i zbunjeni šetaju. Otkako je stranka Đilasa i Marinike preotela građanski protest i pobunu pretvorila u šetnje sve je manje ljudi koji proprate taj vid takozvane borbe protiv nasilja. Zahteva nema, rokova nema, vreme je lepo, a šetnja je zdrava. Toliko.

Milica Gardinovački

Zrenjanin ćuti i kada posle prizemnih kuća u ulicama nikne zgrada na placu od 4 ara, kada oluje počupaju stabla koja danima ostaju na istom mestu, kada kanalizacioni šahtovi postaju fekalni gejzeri, kada se pijace zbog nameta gase i prodaja zeleniša prelazi u markete čiji vlasnici su mnogogodišnji sponzori vlasnicima vlasti... Ćuti... A i kome da se žale građani? Ni sud nema funkciju koja mu je neophodna za nezavisno delovanje. Građanima ostaju elektronske peticije koje niko više i ne gleda kao opciju pobune ili nezadovoljstva. Piši narode šta te tišti ionako nikog nije briga.

Lokalni list je izgleda jedva dočekao početak Dana piva u gradu. Sada ima opravdanje za opuštene tekstove mahom reklamnog karaktera. Recimo tridesetosmi dani po redu i uvek isti komentari građana i uvek isto ignorisanje vlasti. Lokalni list i njegov glavni urednik Bubnjević nije jedini potpisnik objavljenih vesti, u igru se aktivno uključio kabinet gradonačelnika i to od naslovne strane do objavljenih smrtovnica. U novinama nema ni slova o razmerama epidemije afričke kuge svinja na ovom području. Ne postoji ni savet kako da se postupa u datim uslovima obzrom da je i vojska i policija uzela učešće u kontroli bolesti životinja. Ni reči o izveštaju o sprovođenju preporuka za otklanjanje nesvrsishodnosti otkrivenih revizija (naravno jer je jedan od bitnih nesvrsishodnih učesnika baš glavni urednik lista), a ni o računici vezanoj za korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini odnosno koliko grad i država gube novca zbog autsajdera i pohlepnika koji iz gradske uprave dozvoljavaju pojedincima bespravno korišćenje državnog poljoprivrednog zemljišta. Odabir tekstova je krajnje režimski i u službi vlasti. Bave se perifernim tekstovima koji nisu vezani čak ni za vremenski okvir. Gradonačelnik nastupa sve drskije u kontaktu sa medijima, verovatno poučen od vrhovnog vođe jer je previše dodirnih tačaka da bi postojala sumnja da nije tako.

Dani piva su tradicija u gradu u kome nema pivare. Tradiciju sad menja samo prihvatanje Kineza u grupu odabranih koji zvanično otvaraju celu proslavu... od najave do zatvaranja. Zrenjaninska pivara je počela sa radom 1745. da bi završila kao žrtva surove tranzicije i očajne privatizacije. Iako nema ni piva ni pivare, a ni vode za piće establišment ne odustaje od tradicije Dana piva. Ti dani su pretvoreni u vašar nakon koga ostaje zadah amonijaka u gradu do prve kiše koja jedina može uspešno da opere ulice. Grad nema ni jedan javni toalet pa se potreba za istim reguliše po sistemu olakšavanja ko gde stigne. Od ponuda u gradu osim nekoliko tezgi koje koriste udruženja žena da ponude svoje rukotvorine ništa drugo nije za komentar. Više je za ignorisanje. Grupe muzičara koje su debelo plaćene za nastup su grupe i samostalni izvođači koji na nekim plaćenim koncertima ne bi okupili brojčano ni oskudnu familiju, ali... Zrenjanin ćuti.

Stanovnici obilaze prodajna mesta sa pljeskavicama koje ne mogu da kupe, ali se nadišu mirisa. Oni sa dubljim džepovima opušteno sede na drugom kraju grada u BIG centru u nobles kafićima i ne haju ni za Anu Stanić, ni za Osvajaće, a bogami ni za fosilnu priliku Bore Čorbe. Verovatno će se od Dana piva jedino okoristiti budžet grada. Razne gradske inspekcije od sanitarnih i veterinarskih pa do komunalnih i finansijsko-poreskih lešinare po prodavcima i ugostiteljima i ubiru harač. Oko sokolovo i saobraćajne patrole su u opštem haosu... kontrolišu i spopadaju. Pauk radi prekovremeno kao i osoblje na parkinzima koje kontroliše plaćanje istih. Samo represivno. Nema šale, pare su cilj. U danima kada nekim kafedžijama posao i ne cveta baš (a istaknuti članovi su SNS) inspekcija poseti konkurenciju i pozatvara im lokale na bar 30 dana... Dogovor kući gradi rekli bi neki.

Interesantna je promena stava mnogih mladih ljudi iz Zrenjanina... tačnije-oni koji nisu odlučili da odu iz zemlje iz ma kog razloga odlaze u Novi Sad. Od mnogo porodica se čuje komentar da su uslovi života bolji tamo nego u Zrenjaninu, da se lakše nađe posao, da su bolje plate, da grad ima i sadržaje koji su u Zrenjaninu odavno ugašeni i da čak kirija za privatne zakupljene stanove nije mnogo veća od zrenjaninskih. I sada se dešava neobična migracija: mladi iz okolnih sela dolaze u Zrenjanin da motaju kablove ili fizikališu kod raznoraznih privatnika, a mladi zrenjaninci odlaze u Pokrajinu.

Kako god, ali ne valja. Mrtav grad u kome su sve brojniji Kinezi. Kinezi šetaju gradom u grupama po desetak ili voze bicikle. Polako se druže sa nekim devojkama i ulaze u pore života Banaćana. Nekima je to prihvatljivo, a većina nemo negoduje. Nema grad snagu da se konkretno pobuni ni zbog čega. Vlast je, recimo, odvojila novac za izgradnju biciklističke staze do Temišvara u Rumuniji, a iz većine delova grada ka centru biciklisti voze redovnim kolovozom strepeći od kamiona i autobusa.

Deo grada koji se zove Mužlja i u kome se nalazi najveće i jedino kupalište zrenjaninaca nema ni trotoare zglavno rešene, a ne biciklističke trake. Obeća se uvek pred izbore da će i ovaj problem da reši vlast, ali obećanje i istina ne idu ruku pod ruku. Naivni poveruju,ali... Tako se poverovalo da će grad da odustane od prihvata i pohranjivanja medicinskog otpada iz EU, ali i to je bila zabluda. Prošle nedelje je gradonačelnik izjavio da je posetio firmu Remondis Medison koja posluje u industrijskoj zoni grada. Napomenuo je da je pomenuta kompanija vodeća u branši tretiranja opasnog otpada i da mu je drago što ima puno posla jer sakuplja medicinski otpad sa preko 40.000 lokacija. Zaposleno je čak 30 radnika koji rade na reciklaži, cirkularnoj ekonomiji i tretmanu opasnog otpada. Kompanija se bavi tretmanom infektivnog medicinskog otpada, farmaceutskog otpada i lekova sa isteklim rokom trajanja. Kompanija je nemačka i oni su oduševljeni što je pogon baš u Srbiji. I zrenjaninci su. Zato se i ne bune.

U kombinaciji sa Lingongom ovaj medicinski otpad će biti izuzetno zanimljiv za zemljište Banata i najplodniju žitnicu u Evropi koja ne proizvodi hranu nego truje zemlju i ljude. Čija je odgovornost? Lakoća kojom određena mišljenja i radnje postaju opšta proizilazi iz nesposobnosti većine ljudi da stvore sopstveno mišljenje zasnovano na svom razmišljanju. Lakše preuzeti tuđe mišljenje kao recept jer onda nema krivice. Kriv je neko drugi-mi ne. Ne postoji dan u kome se režim nije ogrešio o pravne, moralne i civilizacijske norme. Ne postoji dan u kome on ne bi morao da bude smenjen i procesuiran. Ne postoji ni najmanji razlog da svaki građanin koji traži elementarnu slobodu, pravdu i normalni život ne ustane protiv režima... Tako je teoretski, ali praktično - ovo je utopija.

Treba nam još jedan život.. Još jedan, ne predugačak, ali dovoljan da vratimo izgubljeno, ispravimo pogrešno, oprostimo neoprošteno. Još jedna šansa da pokušamo drugačije, da sve kocke sakupimo i promešamo... eeeej... da imamo pravo na još jedno bacanje... Uvek se nadamo da će se sutradan nešto da promeni, ali i sutra je obmana. Ubiše nas sutradani.