Dežurna

Vučić nas uvodi u energetsko ropstvo!

Svaka normalna država funkcioniše bazirana na vladavini prava i to korz inistutucije sistema. Nažalost, Srbija već odavno nije normalna zemlja što se vidi po mnogo čemu, a pogotovo po odsustvu vladavine prava i potpunoj paralizi institucija. Primeri su brojni, a ja ću se ograničiti na najavu o ukidanju moratorijuma na nuklearnu energiju koja podrazumeva i drastičnu promenu u strategiji razvoja energetskog sektora Republike Srbije, objašnjava dr ing. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Naime, još od početka masovne elektrifikacije koncept razvoja elektroenergetskog sistema je bilo oslanjanje na domaće izvore energije. Tako je u ondašnjoj Socijalističkoj Republici Srbiji naglasak bio na izgradnji hidroelektrana, a potom i termoelektrana na ugalj.

U tom pogledu su stvari dosta dobro funkcionisale, sa možda malo preneglašenim i agresivnim pristupom izgradnji termoelektrana kojima se pokrivala bazna snaga za dobar deo ondašnje SFRJ, a što je ubrzano trošilo srpske rezerve uglja.

Međutim, čak i uprkos realnoj snazi „ugljarskog lobija" ondašnja struka je uspela da izgura da se izgradi velika reverzibilna hidroelektrana kod Bajine Bašte koja je u poslednjih nekoliko godina pokazala svoj puni potencijal i značaj. Sve u svemu, u doba jednopartijskog sistema struka je imala dovoljno slobode da gotovo bez greške razvije srpski elektroenergetski sistem koji se pokazao kao vrlo robustan i sposban da izdrži razne vrste vrlo intezivnih udara.

Jedine ozbiljne strateške greške su se desile u ondašnjoj AP Vojvodina u kojoj su političari insitirali na tome da se napravi nekakav nezavisni elektroenergetski sistem u okviru kojeg su građene tri termoelektrane i to u Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici i Zrenjaninu. Poseban promašaj je bila ova u Zrenjaninu koja evo već decenijama unazad stoji samo kao rezerva u sistemu imajući u vidu da je inicijalno projektovana da radi na mazut. Doduše, čak je i to u nekoj meri bilo branjivo imajući u vidu da u Vojvodini postoje određene količine sirove nafte koja se i dan danas eksploatiše, tako da je i u tom pogledu praćena logika oslanjanja na domaće izvore energije.

Zašto je važno oslanjati se na domaće izvore energije?! Prevashodno jer je to način da se obezbedi što veći nivo energetske nezavisnosti, a to dalje podrazumeva i državnu nezavinost. Trenutno Srbija spada u red neto izvoznika električne energije i generalno naš elektroenergetski sistem značajno utiče na BDP. Ovaj sektor privrede je jedan od retkih proizvodnih koji su nam preostali i shodno tome daje realne prilive.

Primera radi, iskopamo ugalj na našim kopovima i sagorimo ga u našim termoelektranama kojima upravljaju i u dobroj meri servisiraju naši stručnjaci i konačno proizvedenu električnu energiju prodajemo na domaćem i na međunarodnom tržištu. U čitavom lancu učestvuje više desetina hiljada realno zaposlenih ljudi kako u samoj elektroprivredi tako i u nizu pratećih malih i srednjih preduzeća.

Naravno, pitanje korišćenja uglja je problematizovano iz više razloga među kojima se najviše potencira to da je veliki zagađivač, međutim suština je da su rezerve u većini evropskih država pri kraju, a gorka istina koju mnogi izbegavaju da javno kažu je ta da će čak i u „najzelenijim" zemljama ovaj energent biti iskorišćen do samog kraja upravo iz razloga benefita koji se dobija ekploatacijom domaćeg energenta. Shodno tome će i Srbija imati mogućnost da potroši sve raspoložive rezerve tako da nema razloga podizati paniku da će nam neko dekretom narediti da zatvaramo rudnike i termoelektrane.

Ono što pak treba uraditi je bolje upravljanje preostalim kapacitetima, a to bi se najbolje postiglo izgradnjom još jednog velikog bloka snage iznad 700MW i efikasnosti preko 40 procenata čime bi se za istu proizvedenu električnu energiju trošilo manje uglja i shodno tome bi i zagađenje bilo manje. Ovaj veliki blok unutar TENT-a bi mogao da bude izgrađen već do 2030. godine i potom da do 2060. bude u optimalnoj upotrebi nakon čega bi prešao u strateško rezervno napajanje i u toj ulozi bi mogao da se nalazi praktično do kraja ovog veka.

Takođe, u čitavu priču sa našim termoelektranama može se uvesti i žetveni ostatak koji bi se u nekom procentu mešao sa ugljem i na taj način dodatno uticao na smanjenje emisija štetnih gasove. Imajući u vidu da je to vid biomase koje imamo u značajnim količinama to bi značilo da bi se srpski poljoprivrednici pridodali u lanac onih koji su uključeni u rad elektroprivrede i koji na taj način ostvaruju profit. Oba predložena projekta obezbeđuju proizvodnju tzv. bazne energije i oba koriste domaće energente kao i domaće znanje i iskustvo.

Ovde bi stavio poseban naglasak imajući u vidu da se kod nas znanje i iskustvo gotovo uopšte ne razamtra kada se analizira cena koštanja nekog projketa. Naime, imajući u vidu da decenijama unazad imamo termoelektrane u Srbiji postoje hiljade stručnjaka, od majstora zanatlija pa do svetski priznatih naučnika koji kada se sve sabere na tržitu vrede stotine miliona evra jer toliko košta da se izgradi baza znanja. Stotine malih i srednjih preduzeća radi u oblasti termotehnike, a imamo čak i međunarodno priznati naučni časopis iz te oblasti u kojem svoje stručne radove objavljuju autori iz čitavog sveta.

Ova baza znanja mora biti osnov za dalji razvoj sektora proizvodnje električne energije i to treba da bude jedna od determinanti koje usmeravaju dalji tok. Praktično, ovo znači da u proizvodni miks u tranzicijkom periodu treba uvesti termoelektrane na zemni gas. Pri tome treba napraviti kombinaciju onih koje će raditi konstantno na mreži i onih koje će služiti za pokrivanje vršne snage i balansiranje tokova snaga. Stim da broj ovih drugih zavisi od toga kojom dinamikom ćemo graditi dve velike reverzibilne hidroelektrane, Bistrica i Đerdap 3, čije su karakteristike da mogu da skladište električnu energiju punjenjem vodenih akomulacija čime se idealno dopunjuju sa vetroelektranama i solarnim elektranama koje su zavisne od vremenskih prilika i shodno tome nisu stabilan i pouzdan izvor električne energije.

Kada već spominjem hidroelektrane i u toj oblasti imamo sada već vekobno iskustvo, tako da na kartu potpunog iskorišćenja preostalih vodnih resursa svakako treba igrati podjednako kao i na termoelektrane. U prilog izgradnji gasnih elektrana treba navesti i činjenicu da je Srbija već investirala prako milijardu evra u izgradnju dela magistralnog gasovoda koji ide od Rusije ka Centralnoj Evropi, kao i za gasna skladišta i unutrašnje gasovode.

Dakle, neki razuman hodogram u daljem razvoju sektora proizvodnje električne energije bi bio sledeći. Iskorišćenje svog preostalog uglja kroz gradnju još jedne velike termoelektrane, uključivanje žetvenog ostatka u postojeće termoelektrane, izgradnja dve velike reverzibilne hidroelektrane i potpuno iskorišćenje gornjrg i srednjeg toka Drine, kao i tok Lima i Ibra i konačno izgradnja nekoliko gasnih elektrana. Naravno, potrebno je podsticati privatnike da ulažu u izgradnju solarnih elektrana i vetroparkova jer na taj način dobijamo ponovo domaće izvore energije i decentralizaciju sistema, a pri tome ti privatnici bi deo svog profita davali državnoj kompaniji koja bi im balansirala energiju i plaćali bi mrežarine za prenos i distribuciju struje do krajnjih korisnika.

Ovakav hodogram obezbeđuje da se električna energija u najvećoj meri proizvodi iz domaćih izvora uz potpunu upotrebu domaće baze znanja i iskustva. Što se tiče zemnog gasa, istina on bi se uvozio međutim imamuući u vidu da imamo svoje skladište cena bi mogla da se dobija koja je tržišno najprihvatljivija čime bi se kompenzovao uvoz korz profit koji bi se ostvarivao izvozom električne energije.

Međutim, zbog ucenjenosti i potrebe da se dodvorava strancima izdajom srpskoh interesa Vučić je krenuo u totalno razbijanje razumnog koncepta daljeg razvoja energetskog sektora. Snažno lobiranje da se grade nuklearne elektrane su uvod u energetsko ropstvo koje je još jedan korak ka definitivnom statusu kolonije. Ako Vučić izgura zadatak koji je dobio Srbija bi mrala da se zaduži najmanje deset milijardi evra da izgradi nuklearku. Pošto nemamo nikakva znanja iz te oblasti čitavu gradnju, kao i kasnije vođenje i održavanje bi radili stranci. Takođe, svu količinu goriva bismo morali da uvozimo čime bi drastično smanjili nivo energetske nezavinsosti.

Za razliku od postojećeg elektroenergetskog sistema i razumnog plana daljeg razvoja čiju sam skucu dao, a u okviru kojeg se koriste domaći energetni, domaća pamet i radna snaga i to u desetinama hiljada ljudi koji rade u realnoj proizvodnji, Vučićeva ideja je da potpuno razori elektroprivredu i prateće privatne kompanije jer za nuklearne elektrane ne treba tolika prateća logistika. Profit koji ostvaruje nuklearna elektrana dominatno odlazi uskom krugu onih koji pripadaju tom lobiju, dok u razumnoj postavci profit ide na ogroman lanac firmi i ljudi koji nisu deo nikakvog lobija već su mali i srednji preduzetnici.

I za kraj, da ne bude kako sam ja potpuni protivnik nuklearnih elektrana. Zaista nisam. Smaram da treba ostaviti prostor da se u nekom trenutku uđe u realizaciju projekata baziramo na tehnologiji malih modularnih nuklearnih reaktora kojima bi se menjali agregati u našim termoelektranama kada bude došlo vreme za njihovo gašenje.

Ali to treba da dođe tek na kraju kada sve domaće izvore energije stavimo u optimalni pogon. Ukoliko krenemo obrnutim smerom tj. ako sada odmah krenemo ka nuklearkama onda će ono što mi imamo ostati neiskorišćeno, a to nije ni domaćinski ni normalno.