Analiza

Vučićev “komodor” Hil

Kristofer Hil je poručio srpskoj opoziciji -koja se osmelila da iskaže nespremnost da ponovo mazohistički izađe na izbore pod Vučićevim prevarantskim uslovima - „da međunarodna zajednica ne voli bojkot". Američki ambasador, koji je umislio da je guverner Srbije, smetnuo je s uma dve stvari.

Dragomir Anđelković

Prvo, Amerika nije isto što i „međunarodna zajednica". Pod njom se podrazumevaju isključivo Ujedinjene Nacije. Vašington pokušava da ih uzurpira, kao i mnoge druge svetske institucije, ali zbog prava veta Rusije i Kine u Savetu bezbednosti, to ipak ne uspeva da postigne potpuno. Drugo, SAD i te kako vole bojkot. Niko mu na svetu nije toliko privržen kao ta sila!

Taj danas internacionalni pojam, zapravo je prezime Čarlsa Bojkota. On je krajem 19. veka bio nadzornik imanja nekog engleskog aristokrate u tada Londonu još podređenoj Irskoj. Revnostan da se dokaže gazdi i pun mržnje prema inovernim Ircima, eksploatisao je seljake više nego što je bilo uobičajeno (a i bez toga su u „naprednoj" Britaniji važili surovi standardi izvlačenja profita iz potčinjenih „ljudskih resursa"). Time je, prešavši sve „granice" trpljenja, izazvao njihov otpor. Ali nenasilan. I to na specifičan način, koji se pročuo.

Ugroženi irski paori počeli su da se ponašaju kao da mrski Englez ne postoji: prekinuli su svaku vezu sa njim.To je brzo dalo rezultat, te se kao novi metod društveno-političke borbe proširilo svetom. Kada među podređenima nije mogao da nađe ni jednog jedinog saradnika, Bojkot je postao nemoćan. A akcija po njemu prozvana, posle nekog vremena dobila je i (geo)političku varijantu - međunarodne sankcije - do kojih dolazi kada jedna država ili grupa njih, u nekim sferama prekine odnose sa zemljom koju smatra (smatraju) problematičnom (ili nasuprot tome, kada više loših, da parafraziram srpsku izreku, pokušava da ubije nekog državnog „Miloša").

Amerika baš to voli da radi. Tlačenje drugih joj je omiljeni nacionalni sport. Tako je do sada uvodila mere koje tome služe, bilo kao instrument samostalnog delovanja ili kao deo mozaika legalnih barijera usvojenih od strane Saveta bezbednosti UN (što su jedine obavezujuće sankcije), prema više od sedamdeset država. Setimo se samo sankcija nametnutih Srbiji i Crnoj Gori 1992, pre svega usled zalaganja Vašingtona i njegovih EU partnera za njih u UN. Ili onoga što Amerikanci sa svojim saveznicima, srećom bez uspeha i međunarodnog amina, sada pokušavaju da urade Rusiji.

Uz to SAD obožavaju i druge vrste bojkota, od sankcija pojedincima i kompanijama koje su im „stale na žulj", do podrške bojkotaškom delovanju etničkih ili političkih grupa u državama koje im nisu po volji. Zar Amerikanci - koji sada, gle paradoksa, „ne vole bojkot" - nisu podržavali albanske separatiste 90-ih godina prošlog veka da bojkotuju u Srbiji šta god su mogli, od popisa stanovništva do izbora? To se onda predstavljalo kao nešto što je oličenje pravedne građanske akcije. Sada je odjednom - kada su u pitanju naša elementarna politička prava -postalo problematično delovanje.

Hil jeste došao iz penzije, ali nije senilan. Samo je bezočan. Iako se kao i drugi američki predstavnici kune u demokratiju, do nje mu je stalo kao „do lanskog snega". Bitno je da se realizuju geopolitički interesi SAD. To je kod nas, ono čime smo se već više puta bavili, pa da ne dužim: nametanje priznanja Kosova, centralizacija Bosne i Hercegovine, konsolidacija Crne Gore kao nesrpske države, uvlačenje sakate Srbije u NATO. I to je to. Onda možda dođe na red i demokratija, ali po rumunskom modelu, tako da se zloupotrebljava za ucenu lokalne političke elite, kako bi se utrkivale u služenju stranim gospodarima. Nema šta, „demokratija i ljudska prava" po imperijalnom modelu.

Dok se zaklinju u visokoparne principe, Hil i ostali američki inostrani nadzornici, drže se „logike" svog zemljaka, pedesetak godina starijih od pomenutog engleskog gospodina Bojkota (ali ništa simpatičnijeg od njega). U pitanju je komodor (mornarički čin između kapetana i kontra-admirala) Stiven Dekejter, koji je postao poznat po upornom ponavljanju rečenice: „Možda moja zemlja nje u pravu u odnosima sa drugim državama, ali bila ona u pravu ili ne, to je moja zemlja". U skladu sa tim bio je u stanju da za Ameriku uradi bilo šta što joj koristi, imalo to ljudsku ili neljudsku formu. To je dokazao vodeći niz kaznenih ekspedicija u inostranstvu.

Amerikanci i njihovi propagandisti širom sveta, mnogo vole da navode reči, američkom rukom ubijenog, predsednika SAD, Džona Kenedija: „Ne pitaj šta tvoja zemlja može da učini za tebe, pitaj šta ti možeš da učiniš za nju." Znatno ređe to dopune adekvatnim pojašnjenjem, koje se nalazi u iskazu navedenog visokog pomorskog oficira. Ono definiše kako služe svojoj državi. To im obično prebace drugi, kivni njihovim licemernim raskorakom između neobuzdanog nacionalnog egoizma i ružičastih bajki o nesebičnom zalaganju za demokratiju i ljudska prava širom sveta. Opet, oni se prave kao da je Dekejter bio, recimo, Rus ili nije ni postojao.

Što bi rekao naš nekadašnji vlastodržac, Slobodan Milošević, „malo morgen" (malo sutra). Demokratija je za elitnu decu Ujka Sema obična batina, namenjena za brutalno nametanje sopstvene volje. Koliko im je do nje stvarno stalo, najbolje možemo da vidimo po nameštaju izbora u samoj Americi (gde veliki deo „običnog" naroda ne prihvata nakaradnu ideologiju lažno-liberalnog establišmenta), koja je, to je činjenica, nekada bila jedna od kolevki političkih sloboda. Ali kako je rekao jedan Englez čestitiji od onoga kojim smo se bavili: „Prošlost je tuđa zemlja". U njoj više ne žive Anglosaksonci raznih varijanti, bez obzira na nekadašnja svoja demokratska dostignuća.

Kada već i u svojim kućama imaju deficit demokratije, možemo samo da zamislimo šta mogu da izvezu onima koji su im dragi kao mi, tj. koliko i kuga ili kolera. To konačno, bez relativizacije, mora da usvoji naša opozicija, i da ima hrabrost u skladu sa tim da dosledno postupa, ako želi da doprinese da Srbija postane bolja zemlja. Ma i ako joj do toga nije stalo, a samo hoće da se dokopa vlasti. Jenkiji će sve što mogu učiniti kako bi spasli svog kvislinga Vučića, sada kad je počeo da tone u dubine živog peska.

Niko drugi nije bio, niti će biti, toliko uspešan u postupanju protivno idejama komodora Dekejtera. I to ne sa principijelnog moralnog stanovišta (da se na prvo mesto stavljaju opšteljudske vrednosti), već nacionalno-državnog (da se veleizdajnički radi za tuđu a protiv svoje zemlje).

Vučić se drži načela: Nije bitno da li je moja zemlja u pravu, gaziću je za račun stranih interesa kako bi što više lično profitirao. Bilo je kod nas i ranije kvislinga - da samo pomenem srpske sluge J. B. Tita koje su po njegovoj volji razarale sve srpsko - ali oni su bili obični izvršioci. Aleksandar bez Kosova je arhitekta antisrpstva, unajmljen od velikih srbofobnih „investitora" da naveliko realizuje njihove projekte. To radi vrlo perfidno i uspešno, tako da za njega nema zamene dok ne obavi ono što je suština poverenog mu posla. Svako od potencijalnih kandidata za mesto koje zauzima, u poređenju sa njim je inferioran. Amerikanci to znaju i držaće ga se - bilo da je za nas zadužen Hil sa Eskobarom, ili Grenel - kao pijan plota.

Nekada se naljute što Vučić uspori isporuku nove partije sprskih interesa, ali posle nekog vremena shvate da je i za njih bolje da pokažu strpljenje, kako bi on i dalje mogao da vara Srbe i na kraju im da sve što je obećao. Otuda, uporno sve karte bacaju na njega. Zato, da bi došlo do suštinskih promena u Srbiji, ili makar kako bi bio ograničen radijus izdajničkog i autoritarnog delovanja režima, svi njegovi oponenti moraju da odbace iluzije o američkoj pomoći.

Po reakcijama tzv. prozapadnih opozicionih lidera na ono što Hil radi, da se zaključiti da su prepoznali da ih uporno prevodi žedne preko vode, te da im je namenjena uloga žrtvi. Međutim, to što ohrabruje, daleko je od dovoljnog.

Nedopustivo je da sve ostane na nivou trenutnog izliva besa. To nas ničemu ne vodi. Bitno je da se stvarno okrene novi list, i krene u svestrani bojkot režima, odnosno pokrene akcija građanske neposlušnosti, a ne samo odbaci izlazak na nove beogradske nameštene izbore. Ako su dušmane mogli da bojkotuju Irci, valjda mogu i Srbi, makar se Amerikanci ljutili! Štaviše, i njih, kao vrhovne trovače našeg društveno-političkog i geopolitičkog ambijenta, trebalo bi bojkotovati! Neka se bave svojim sistemskim devijacijama a ne da pogoršavaju naše!

Veliki deo Evrope ne gleda na nas samo geopolitičkim očima kao Amerika. Nije da nam u vodećim zemljama EU dobro misle kada se radi o nacionalnim interesima, ali nisu ravnodušni prema postmoderno totalitarnoj močvari u koju je Vučićev kartel pretvorio Srbiju. Niko ne voli da ima zagađenu baru nedaleko od svoje kuće. Pošto nam je Nemačka blizu, koliko su SAD od nas daleko, ima nade da eksplozija narodnog nezadovoljstva u Srbiji ozbiljno privuče pažnju relevantnih evropskih centara moći, koji nisu spremni da žrtvuju svoje interese kako bi se Vučić trajno odrekao naših.

S obzirom da je svim ozbiljnim faktorima tamo jasno ko je rijaliti diktator Alek, ako se Srbija aktivira, Vašingtonu bi bilo teško da mu mnogo pomogne, odnosno omogući da represivnim metodama izađe iz problema. A bez njih neće moći da se iskobelja iz ćorsokaka ako opozicija ne propusti šansu koju ponovo ima. Jedno je ignorisati ono što je oličenje mraka i zakulisno mu pomagati, a drugo je pod svetlom reflektora otvoreno iza njega stati. Hil to dobro zna pa zato preventivno deluje, da spreči upadanje Vučića u duboku rupu!

Proporcionalno odlučnosti naše opozicije da se uprkos volji američkih „dušebrižnika" uistinu energično odupre zlom režimu - u situaciji kada je veliki deo naroda bez obzira na razočarenje u Vučićeve oponente spreman da to podrži - realno je dalje slabljenje vlasti koji u svakom pogledu devastira Srbiju. A onda i njeno urušavanje neće biti tek deo snova. Sloboda je - kako je s pravom rekao Borislav Pekić - „vrhovni nacionalni interes, bez kojeg su i ostali ništavni". I obrnuto: zalaganje za nacionalne interese uistinu je u korelaciji sa slobodom, jer nje nema bez poštovanja onoga do čega je stalo većini građana!

U skladu sa tim vreme je da mi, narod Srbije, ali i partijski oponenti Vučića, odlučno krenemo napred, protiv njega i njegovih američkih mentora. Samo tako Srbija ima šansu da joj bude koliko-toliko bolje. A onda će i mnogi sa zapada ili istoka, koji ovde imaju (geo)političke interese koji nam nisu po volji, pristati da traže nova partnerstva i načine da se zalažu za ono što im je kod nas najbitnije.

Nećemo tako stići do nekog grandioznog prosrpskog preokreta, ali bar će biti manje prostora za nesputano realizovanje svega najgoreg antisrpskog i antidemokratskog. Politika jeste veština mogućeg, ali kod nas je mnogo toga realnog što olako previđamo. Ako ne budemo sedeli i trpeli, nije nemoguće da mnogo više korisnog uradimo sebi u prilog nego što utonuli u defetizam mislimo da smo u stanju!