Satira

Ko se boji Radoja Domanovića dobiće Aleksandra Vučića (10)

Radoje Domanović ponovo u Srbiji

Ovo je moj poslednji beletristički rad. SATIRA. Sa satirom sam ušao u književnost („Crveni kralj"), sa satirom izlazim iz nje. Opšte je poznato kako je prošao prvi rad, zabranjen je od komunističkih vlasti. Očekujem da se to ne ponovi sa poslednjim, mada se sa vlašću nikad ne zna šta radi. Vampiri su najopasniji kad spavaju! U situaciji sam Juvenala, satiričara koji se plašio da ga ne uhvate. Stoga iznosim svoju poslednju odbranu iako nisam optužen, kao što je uradio i Drainac, moj prethodni književni junak. Politika je prolazna, umetnost je večna! Branio sam Drainca, branim Domanovića! Ne plašim se vampira, kao što ga se nije bojao Milovan Glišić. Inače, između ova dva rada je pola veka i 60 mojih naslova. Premnogo za prognanika iz zavičaja i države.

Ivan Ivanović

Uvod

Ovde sam morao da prekinem. Realistički sam prikazao Radoja Domanovića u njegovom vremenu, „uključio" sam profesora Bogdana Lukića da ga nadrealistički predstavi u našem vremenu. Istina, moja priča bi ostala nedovršena, kao što su ostale nedovršene dve udarne Domanovićeve satire, „Stradija" i „Kralj Aleksandar po drugi put među Srbima". Učitelju Tasi sam priznao da mi fantazmagorija ne leži, a Domanovićevoj alegoriji nisam vičan. Prepustio sam san kolegi Lukiću, neka se on nosi sa našim vremenom, kad sam već ja iz njega ispao. Ostao sam pisac Dvadesetog veka!

Moja priča bi bila gotova da se u nju nije umešao komendijant slučaj Miloša Crnjanskog. Ne znam da li je to san ili java,tek ja sam na portalu Gerila (Protiv diktature) video ovakvu vest: Iz policije javljaju da je noćas nešto posle 11 časova u Beogradu uhapšen Radoje Domanović! Dalje se kaže da je osoba, koja se tako predstavila, prethodnog dana učestvovala na demonstracijama protiv Vlade, koje su održane ispred Doma Narodne skupštine i da je ugrozila javni red i mir. I poredak! Naime, taj Domanović je, na pitanje okupljenih građana: šta misli o narodnom pokretu, rekao u mikrofon: Aleksandra treba ubiti! Pozivam srpske oficire, na čelu sa pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, da izvrše svoju istorijsku dužnost i oslobode Srbiju ovog demona, koji kao vodenični kamen pritiska srpski narod. Ako su oficiri jednom to uradili pre 120 godina, ubivši diktatora Aleksandra Obrenovića, onda im je sveta obaveza da taj čin ponove sa novim srpskim diktatorom Aleksandrom Vučićem.

Policija zasad ne može da kaže da li se radi o građaninu države Srbije ili ubačenom stranom agentu neke od nama neprijateljskih država, kojima smo danas okruženi. Ili je reč o nekom bolesnom umu koji koristi ime poznatog srpskog satiričara iz školske lektire ne bi li stvorio haos u našoj državi. Čim se utvrdi pravi identitet uhapšenog lica, policija će da izađe u javnost sa pouzdanom informacijom.

Napominjem da sam u trenutku objavljivanja ove vesti bio u polusnu, ni zaspao ni budan, dakle, Među javom, Među snom, kako je pevao drugi veliki pisac toga doba Laza Kostić. (Tačan naziv Lazine pesme je Među javom i med snom, a odnosi se na trenutak kad smo i budni i usnuli u isto vreme, koji podseća na pletivo: Srce moje, srce kivno / ubio te živi grom! / što se ne daš meni živu / razabrati u pletivu / među javom i med snom!)

Čim sam došao k sebi, nazvao sam ono nekoliko preostalih prijatelja - sve ih je manje, disidenti su proterani iz države, gotovo da ih nema više - koje da proverim vest, koje da se zajednički iščuđujemo - ali su mi svi rekli da takve vesti nije bilo. Ovaj naš sistem jeste nenormalan, potpuno nastran i iščašen, iracionalan, ali ipak nije svemoćan da hapsi ljude koji više od jednog veka nisu živi! Možda Vučić može da uhapsi Putina (obavezao se na to prihvativši rezoluciju Saveta Evrope), ali ne može da uhapsi Domanovića, jer ovaj ne postoji! A ti si se (odnosno ja) prejeo bunike, jer sanjaš čega nema.Mnogo si pisao, pa si se prepisao! Tu ni Frojd ne može da ti pomogne!

Ponovo sam pogledao portal, stvarno takve vesti nije bilo. Ili je vest odmah obrisana, ili sa mnom nešto nije u redu? Pre će biti ovo drugo, posle operacije svašta sanjam i sve teže razlikujem san od jave. Do operacije mi se tako nešto nije dešavalo, bio sam čvrsto u javi.

Verovatno da sam ja ovo, kao Laza Kostić svoju pesmu Među javom i med snom, izvukao iz podsvesti i da na portalu Protiv diktature nije objavljena vest o hapšenju nekakvog lažnog Domanovića. To je bila samo moja halucinacija, niko je nije potvrdio. Ali bio sam siguran da mi se to desilo.

Možda opet umišljam, ali u mojoj (pod)svesti se začela takva pomisao otuda što se danas među publikom sve više pominju Domanović i Nušić, kao pisci koji su iz svog naslikali naše vreme. Uostalom, umetnost je esencija života, pa je često stvarnija od stvarnosti, jer je njen ekstrakt. To ja kao pisac moram da znam.

Tako, vratio sam se u priču koja je bila gotova.

1.

Da bih „proverio" taj san, odlučio sam da narednog termina odem na narodni protest Srbija protiv nasilja, iako se teško krećem uz pomoć štapa, kako bih se još jednom raspitao o Domanoviću. Jer, ja sam „stari protestant" protiv diktature, to sam bio i 68, i 96. i 2000. godine, jedino što se Tito transformisao najpre u Slobodana Miloševića, a potom u Aleksandra Vučića. Samo, što su ova druga dvojica bledi naslednici „velikog diktatora".

Dakle, rečenog dana, seo sam u autobus 511 i iz Sremčice se dovezao do „novog centra grada", zvanično Beograda na vodi, kolokvijalno Aleksandrije. Već na prvom koraku doživeo sam iznenađenje. Na novom trgu, gde se nalazi spomenik Stefanu Nemanji, dočekao me je veliki natpis: SMRT MILOVANU BRKIĆU. Parola je bila napisana crnom bojom na zgradi gde je smešten Brkićev Tabloid, u kojem ja već desetak godina sarađujem i pišem protiv diktature. Došao sam da se raspitam o Domanoviću, a otkrio sam Milovana Brkića.

Krenuo sam uz Balkansku do Terazija i Skupštine, gde se svakog vikenda održavaju protesti protiv režima Aleksandra Trećeg, pod sloganom SRBIJA PROTIV NASILjA. Trg Nikole Pašića je bio pun protestanata, pridružio sam im se kao 68, 96, 2000. Uostalom, pripadam generaciji koja je život provela na ulici, ja još i u sudnici, no to je druga tema.

I Balkanska, i Terazije, i sve susedne ulice - bile su „ukrašene" parolama protiv Milovana Brkića. MILOVAN BRKIĆ - NAJVEĆI NEPRIJATELj SRPSKOG NARODA! UBITI BRKIĆA, UBITI PTICU RUGALICU! BRKIĆ - DOMAĆI IZDAJNIK, STRANI PLAĆENIK! Svuda su bili portreti Milovana Brkića sa šiptarskim kečetom na glavi! KURTIJEV SAVEZNIK U PROGONU SRBA SA KOSOVA I METOHIJE!

Da li to srpski diktator priprema hapšenje Milovana Brkića? Dobro, umislio sam hapšenje Domanovića, on je fikcija, ali Brkić je svarnost.

Malo sam se zadržao na protestu, ne mogu dugo da stojim, vratio sam se u Sremčicu pre nego se protest završio.

Čim sam stigao kući, uključio sam televizor, demonstracije su još trajale, prenosio ih je kablovski kanal N1, koji se na sreću vidi u Sremčici. (U većem delu Beograda nema ga.) Na javnom servisu bio je neki „bućkuriš", državni kanal neće da zna da u Beogradu sve vri, kao 27. marta 1941, 8. juna 1968, 5. oktobra 2000. godine.

Onda se na javnom servisu uključio „treći srpski diktator" Aleksandar Vučić da optuži građanski protest. Doneo je nekakvu kinesku tablu i po njoj žvrljao brojke koje ništa ne znače. Podsetio me je na mog profesora hemije iz prokupačke Gimnazije, koji je punio tablu formulama, što mi nismo mogli da pratimo. Zvali smo ga Duca Fendimur, nadimak je dobio po američkom glumcu Fendi Muru, veoma su bili slični. Samo, što Duca nije imao kinesku tablu, nego je pisao i brisao, dok smo se mi igrali nekakvih igrica, potapali brodove.

Srpski predsednik je za opoziciju rekao „to su sve sami domaći izdajnici i strani plaćenici". Srbiji danas mnogi zavide, jer je ona najprosperitetnija država Evrope. Živimo u „zlatno doba", imamo najveći privredni rast, plate i penzije nikad veće u našoj istoriji, svakim danom postajemo sve jači! Diktator voli Srbiju više nego išta drugo na svetu! Obratio se direktno gledaocima javnog servisa: Kad biste vi samo znali koliko vas ja volim! Noćima ne spavam, jednako razmišljam kako da vam se odužim! I sve je to napisao na elektronskoj kineskoj tabli!

Pohvalio se da imamo moćne prijatelje, najmnogoljudniju zemlju sveta Kinu i najprostraniju Rusiju. Naravno, to je njegova zasluga, njegovo delo, njegova vizija nastupajuće budućnosti. Kao i sve što je izgrađeno u Srbiji, putevi, pruge, fabrike, gradovi! Da nije njega ne bi bilo nas! Da li smo mi svesni šta nam je sve doneo?

Zatim je nabrojao „narodne neprijatelje", na prvom mestu je Dragan Đilas, lider opozicionog fronta protiv Vučića. Ime ovog opozicionara je danas najupotrebljivija srpska roba, naprednjaci ga eksploatišu do besvesti, proglašavaju ga Mefistofelom. Kad je jedan od tih papagaja propustio da ga pomene, voditeljka emisije ga je opomenula: A Đilas, zaboravili ste Đilasa! Ja sam uporedio ovoga Dragana Đilasa sa Titovim Milovanom Đilasom, koga su takođe neprekidno napadali. A pala mi je na pamet i Orvelova „Životinjska farma", o kojoj sam pre dve tri godine pisao u Tabloidu. Tamo pobednički vepar u borbi za vlast u pobunjenoj životinjskoj farmi, Napoleon, za sve što se dešava optužuje svog suparnika Snoubola.

Kako je to Vučićeva stara priča koju vrti po televizijama evo već deset godina, nisam joj pridao neki značaj. I čokolada kad se neprekidno jede postaje gorka! No, diktator je ovoga puta otišao dalje, otkrio je duhovnog vođu neprijateljskog narodnog pokreta sa kojeg sam se ja upravo vratio. To je novinar Milovan Brkić! Šta je bio Homeini za islamiste u Iranu, to je Milovan Brkić za demonstrante u Srbiji! On je eksponent stranih obaveštajnih službi koje ga plaćaju da blati celokupno Srpstvo. Finansiraju njegov list Tabloid, koji je sinonim za neprijateljsku delatnost. On koristi naš demokratski sistem da blati vodeće ljude države Srbije. Kako ja pišem u Tabloidu, jasno je gde me svrstava treći srpski diktator. Bio sam neprijatelj Tita, pa neprijatelj Miloševića, hajde da budem i ovoga! Diktatura je moja sudbina!

Ugasio sam televizor, to je jedini način da izbegnem zaglupljavanje. Svesno sam izabrao poziciju noja koji drži glavu u pesku, da ne bi video opasnost. Neću da se bavim „đavolovim učenikom" kao Domanović.

2.

Umoran od puta u Beograd, odmah sam zaspao i nisam ništa sanjao. Računao sam da sam spašen! Međutim, koliko sutradan je bila udarna vest na medijima da je uhapšen Milovan Brkić! On je bio taj koji je pozvao na mitingu Srbe da ubiju svog predsednika!

Sad mi je postalo jasno. U svom međusnu pobrkao sam Domanovića i Brkića, kao u pletivu Laze Kostića. Domanović u mom snu je bio u stvari Milovan Brkić! (O Brkiću pišem u drugoj priči, ovde sanjam Domanovića).

Celu sledeću noć sam posvetio Radoju Domanoviću! Sanjao sam ga kao što je on sanjao Srbiju, gledajući je na nebu, kao u pesmi Filipa Višnjića, Viš Srbije na nebu vedromu! Evo tog sna, nisam ga dobro upamtio, da navedem samo neke fragmente iz njega. Uglavnom humoristične, jer humor je bio i ostao moje najmoćnije oružje u odbrani od „doba zlog".

Kao, posle toliko zahteva porobljenih Srba da im Bog pošalje Domanovića, Gospod je dao nalog svom prvom pomoćniku Svetom Petru da im tu molbu usliši. Kao što je Gospod oživeo Marka Kraljevića u Domanovićevoj priči, u mom snu je oživeo Domanovića. I evo Radoja na aerodromu u Surčinu, gde je doputovao sa neba, u građanskom odelu, sa crnim šeširom. (Kad smo kod tog portreta Domanovića sa velikim šeširom, da kažem da ga je načinio slikar Dragomir Glišić u Minhenu, gde su zajedno boravili na post studijama posle Majskog prevrata. Kuriozitet je da se prva ulica do moje u Sremčici zove Ulica učiteljice Damjanke Glišić. Damjanka je bila slikarova supruga i učiteljevala je u Sremčici. Bila je narodna učiteljica (kao moja majka u Žitnom Potoku). Inače, ovo je jedini sačuvan portret Domanovića.)

U „Stradiji" putnik namernik razgovara na obali Save sa ribarom, u mom snu Domanović u ulozi putnika to čini sa taksistom. Taksista kaže Radoju da Srbija „ne gaji više svinje kao u ranijem vremenu, nego proizvodi političare koji su gori od svinja"! Ako nebeski putnik ne zna gde je došao, ovo je zemlja Srbija, koju je srpski pisac Radoje Domanović krstio Stradija, zato što u njoj strada sve što je vredno. Zemlja je u diktaturi, neki kažu mekoj a neki tvrdoj, u stvari desilo joj se najgore što je moglo, postala je đavolja država! Pa da, Domanović u svojoj priči o „kralju Aleksandru po drugi put među Srbima" priča kako je kraljica Draga, ubijena u atentatu na kralja Aleksandra, na nebu uspela da obrlati Mefistofela (vrhovnog đavola) i uda se za njega, a on joj uslišio molbu i pretvorio Srbiju u đavolju državu, kako je Domanović rekao Stradiju. U njoj stradaju vrline a uzdižu se poroci, jedan drugi pisac, zvali su ga Dis, rekao je „na visoko uzdigli se sutereni / svi prokleti i svi mali postali su suvereni". Je li čuo putnik za njega?

U Stradiji se sprovodi opšti progon intelektualaca. Eto, on je diplomirani pravnik, u stvari doktor prava, ali za njega nema mesta u državnoj službi jer je opozicija, pa mora da vozi taksi da bi se hlebom prehranio. U zemlji Stradiji što više znaš to manje vrediš! Samo ljudi iz vlasti napreduju, a opozicionari su satrveni pod zemljom.

Pošto ga je taksista prevezao od aerodroma do grada, gde se smestio u hotelu Moskva, Domanović nastavlja sa otkrivanjem grada u kojem je nekad živeo. A ja „sanjam" stvarnost, kao u pesmi danas zaboravljenog pesnika iz Niša Veljka Vidakovića, koga sam zapamtio iz gimnazije, kao i Ducu Fendimura. Eto, i to je sudbina, ovaj pesnik je nekad plenio gimnazijalce a danas za njega ne zna niko. Bio je niški pesnik pre Branka Miljkovića. Ljudi mi kažu da sam sanjar / jer vidim lađe što ne plove / I ja priznajem da sam sanjar / al sanjam život a ne snove! (po mom sećanju).

Domanovićev putnik u priči „Mrtvo more" u parku prisustvuje vežbanju partijskih poslanika da što više satru opoziciju. Njima je policija dala tekst šta će da govore u Skupštini, a oni to uče napamet u parku. Eto to je Domanovićeva Stradija, država neslobode i progona mislećih ljudi, u koje spada i Domanović. No ovaj Domanović, koga je Sveti Petar poslao u Srbiju još jednog diktatora Aleksandra, ovoga puta Vučića, koliko sutradan je mogao da se uveri da je njegova mašta iz vremena Obrenovića mala u odnosu na stvarnost Aleksandra Vučića. Aleksandar III je osnovao akademiju u jednoj vili na obali Dunava u kojoj najistaknutiji naprednjaci drže predavanja mladim polaznicima kako da blate opoziciju. Između ostalih, profesorka na tom nezvaničnom fakultetu je bila i njegova prva žena, novinarka Ksenija Janković. (I Tito je u svom rodnom Kumrovcu osnovao partijsku školu za upravljače Jugoslavijom, samo što u njoj nije predavala nijedna od njegvih žena, ne ni drugarica Jovanka. Kakva je to bila škola, najbolje se vidi po tome što se Jugoslavija raspala!)

Zapamtio sam iz sna još neke scene iz Skupštine, na osnovu kojih je, valjda, onaj taksista nazvao skupštinu svinjcem.

U jednoj sceni predsednik Skupštine drži konferenciju za štampu na televiziji i veliča Aleksandra Vučića kao najsposobnijeg savremenog evropskog političara. Kamera zumira njegovo ružno lice sa namerom da ga učini lepim. Ima li pitanja? Pošto nije bilo pitanja, predsednik se zahvalio novinarima na pažnji i udaljio iz sale. Kamera, hotično ili nehotično, „švrlja" po sali, to snimatelji nazivaju mizanscenom. U čemu je tu poenta, zašto prepričavam ovaj san koji je u stvari java? Pa kamera „otkriva" da u sali uopšte nije bilo novinara, to je predsednik skupštine govorio samo za gledaoce televizije, u skupštini nije bilo nikakve konferencije za novinare. Sala je bila potpuno prazna, kao stadion kad se isprazni posle utakmice! Pa neka neko kaže da je Jonesko otac teatra apsurda! Bojim se da ga je ovaj šarlatan iz srpske skupštine nadmašio!

U drugoj sceni isti predsednik vodi sednicu skupštine i nastoji da opoziciju potpuno dezavuiše. Čim neko kaže nešto nepovoljno po Vučića, odmah mu isključuje mikrofon! Budno prati kretanje opozicionara i daje im reč kad ih nema u sali! (Odu u vece!) No jedan opozicioni poslanik, mislim da se zove Sran Milivojević, ga je namagarčio kao dugouhog: sakrio se ispod klupe i čekao prozivku. Kad je predsednik video da je poslanikovo mesto prazno, odmah mu je dao reč. Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević! Nije prisutan, idemo dalje! Ispada da je Srđan potrošio svoje pravo na govor! Ali ovaj je iskočio iz zaklona iza sedišta, pojavio se kao duh Hamletovog oca. Tu sam, uhvatio sam te, lopove! I rekao srpskoj javnosti da se samo tako može dobiti reč u skupštini!

U drugom delu noći, pred buđenje, „doživeo sam" ovakvu scenu. Guvernerka narodne banke, mislim da se zove Jorgovanka Tabaković, valjda je zovu Cica, prispela u Beograd sa Kosova i dobila najveću platu u Srbiji, kakvu imaju guverneri najvećih svetskih banaka, ispričala je gledalištu ovakavu priču. Kao, šetala ona sa Aleksandrom Aleksandrijom, valjda da se dive arapskoj kuli koju je narod prozvao falusom, kad, u parkiću sa stolovima za stoni tenis (sic! - stoni tenis se ne igra u parku, ne dâ vetar!) nekakav mladić maltretira devojku, valjda pokušava da je siluje. Kad je Aleksandar to video, odmah je skinuo sako i dao ga guvernerki na čuvanje, zatim odjurio do klupe i „sredio" momka. Valjda šamar - dva. Guvernerka je rekla; „Aleksandre, pa ti si pravi Robin Hud, zaštitnik slabih!"

A jedan drugi poslanik, taj se zove Uroš Martinović, koji je išao sa Vučićem u istu zemunsku gimnaziju, predstavio je Aleksandra Vučića kao Majkla Tajsona! Na jednoj utakmici, braću Vučić su napali huligani, njih desetak, ali su ih Tajsoni začas razbili, „položili ih na beton". A kakva su sila braća „Tajsoni", najbolje se vidi po tome što su im nokautirani huligani, kad su se povratili iz bunila, čestitali na podvigu, jedan je rekao Aleksandru Vučiću: „Čestitam ti kolega, ti si pravi Majkl Tajson!"

Taj „dugouhi" poslanik (ima najveće uši u skupštini!) da bi divinizirao svog školskog druga, doneo je u skupštinu njegov indeks sa ocenama na pravnom fakultetu, sve same desetke! Čita ih nekom poslaniku koji se drznuo da kritikuje njegovog „šefa", a sam imao dvojku iz matematike u trećem razredu poljoprivredne škole! Pre toga je dekan Pravnog fakulteta, uvaženi profesor Sima Avramović, rekao za Aleksandra Vučića, koga je doveo na faklultet da otvori novu školsku godinu studija, da je on „najbolji student koga je Pravni imao i koga će ikad imati"! (Ovo prvo nije tačno, mada nije važno, Aleksandar ima prosek oko devet i po, a studirao ja sedam godina, a drugo je čista glupost, jer Avramović nije Tarabić da bi mogao da predvidi kakvi će sve „genijalci" u budućnosti doći na Pravni!)

Eto, čak i u mom snu koji je java, čitalac može da vidi koliko sam ja „meki" Domanović kad se zadovoljavam ironijom umesto sarkazma. Nisam dao Domanoviću da obilazi ministarstva, da upozna kolonijalnu Srbiju, politički zavisnu od Rusije, ekonomski od Kine, finansijski od Arapa. Zadovoljio sam se humorom kao u „Arizanima" i „Jugovcu".

3.

Moguće je da iz ovih razloga čak ni u snu nisam „provukao" izmišljenog Domanovića kroz srpsko blato današnjice. Radoje je bio čovek i pisac od integriteta, doslednih opozicionih stavova prema poslednjim Obrenovićima, protiv diktature a za demokratiju, sin slobodarske Šumadije, - zašto da od njega činim vampira, kakav je Glišićev Sava Savanović?

Osim ovoga, razlog što sam poštedeo Domanovića od bavljenja Vučićem, svakako je novinar Tabloida Predrag Popović! Ovaj novinar, inače Vučićev pratilac prvih deset godina, do te mere ga je „rasturio" drugih deset godina, da nama piscima nije ostavio nikakav prostor. Mislim da je Popović svojim desetogodišnjim kolumnama „upropastio" Vučića kao Vuk Karadžić knjaza Miloša onim pismom iz 1832. godine, Zmaj kneza Mihaila svojim satiričnim pesmama ili Domanović kraljeve Milana i Aleksandra svojim satirama. Nisam hteo da radim ono gde ne bih bio najbolji! A u literaturi moraš da budeš prvi ili nijedan! Aleksandar Vučić je proizišao iz „Popovićevog šinjela"! Ja sam pisac „Arizana"!

Ako sam se i malo kolebao oko pristupa trećem srpskom diktatoru, serijal Junaci doba zlog, koji je osmislio i realizovao novinar Slaviša Lekić, u potpunosti me je uverio da je slika jača od reči. Epizoda Aleksandar Vučić - Državni gambit, koju su napravile dve novinarke sledbenice pokojnog Slaviše Lekića, bila je do te mere smislena i uverljiva da sam ja ne samo odustao od pisanja Vučića nego se povukao i iz njegovog sanjanja. Tu nema prostora ni za „Domanovića po drugi put među Srbima".

Posebno se zaustavljam na pojmu gambit, koji sam rabio u dve knjige, „Niški gambit" i „Ivanov gambit". Po novinarkama, državni gambit je žrtva države od strane vladaoca radi učvršćivanja sopstvene vlasti. U šahu, gambit je otvaranje u kojem se žrtvuje pešak radi bržeg razvoja ostalih figura. U „Niškom gambitu" žrtva je niški šahista Nenad Majstorović. U „Ivanovom gambitu" žrtva sam ja! Inače, ovaj naslov je dao novinar Ozren Milanović, koji je pisao o meni, da bi pokazao u čemu je „čvor" mojih progona od strane države Srbije.

No da pogledamo televizijski portret Aleksandra Vučića, kakav sam video u državnom gambitu.

Film je objavljen na televziji N1, 2. novembra 2023. godine, dakle istog dana kad je u Srbiji počela predizborna kampanja za republičke i druge izbore. Ja sam ga u tom terminu odgledao. Potpisale su ga dve novinarke, Jovana S. Polić i Sanja Lončar. Reč je o dokumentarcu koji traje gotovo dva sata.

Inače, ovaj dokumentarac ne otkriva i ne donosi ništa novo o Vučiću, već samo na kritički način prikazuje njegovu tridesetogodišnju političku karijeru kroz arhivske snimke i izjava istaknutih istoričara, politikologa, pravnika i novinara.

Radnja filma se odvija u pet činova, kao u klasičnoj drami: rađanje zla, ubijanje medija, oceubistvo, kosovski zavet i vreme vladavine. U filmu je predstavljena politička biografija Aleksandra Vučića. Ovaj vladalac je zagospodario Srbijom na taj način što je državu u potpunosti potčinio sebi, kao da je Luj Šesnaesti: Država - to sam ja i Posle mene potop! Otud podnaslov Državni gambit.

Film je napravljen u stilu koji je trasirao Slaviša Lekić, dakle Aleksandar Vučić njim samim. Ja sam ovaj metod često koristio u literaturi kad sam u priču uvodio stvarne ličnosti, pogotovo u istorijskim romanima o Topličkom ustanku. Tu govore o sebi Kosta Pećanac, Kosta Vojinović, akteri Topličkog ustanka, Ratko Pavlović Ćićko, Milivoje Perović, akteri partizanskog ustanka na jugu Srbije. U romanu „Crni dani Rake Drainca" koristio sam Drainčev dnevnik, nastao u Toplici u prvoj godini okupacije. Početak građanskog rata u Srbiji dao sam kroz vizuru Drainca, kome sam najviše verovao. Teško da se može reći da ovaj metod nije legitiman, što inače tvrde junak filma Aleksandar Treći i njegovi sateliti, sa ciljem da diskredituju film.

Mogu u potpunosti da prihvatim ocenu jednog prikazivača filma da „ovaj film pokazuje kako Aleksandar Vučić žrtvuje budućnost, ljudska prava, građanske slobode... Srbiju, sa ciljem da očuva svoju vlast. To je film o vladavini jednog čoveka, koji više od 11 godina autokratski vodi sve segmente zemlje, ali i saga o razaranju države izazvanom takvim režimom."

Jovana Polić je u filmu narator, ona povezuje Vučićeve izjave iz različitih perioda i uvodi u radnju sagovornike. Evo šta su joj na filmu rekli sagovornici o Aleksandru Vučiću.

Francuski novinar Arnolt Derens: „Aleksandar Vučić konstantno testira granice javnog mnjenja i proširuje ih, sve zbog svoje autoritarne vladavine. To se odnosi i na medije, ali podjednako i na ljude u njegovoj stranci, pa i na ministre koje tretira kao sluge".

Profesor političke i kulturne sociologije u Engleskoj Erik Gordi: „Iako se u društvu raspisuju izbori kao prilika da se dođe do promena, ovde se izbori raspisuju da bi se osiguralo da stvari ostanu iste"

Boris Tadić, bivši predsednik Republike Srbije, nazvao je Vučića demagogom i populistom.

Bodo Veber, politikolog i analitičar iz Nemačke: „Radi se više o nekoj vrsti permanentnog spinovanja u medijima, o kontroli javne sfere, kontroli javnog narativa. To je stalno stvaranje i pravljenje afera, stvaranje tenzija."

U dokumentarcu učestvuju još istoričarka Dubravka Stojanović i novinar Rade Radovanović iz Srbije, novinar iz Crne Gore Željko Ivanović, bivi novinar a sada advokat Senad Pećanin iz Bosne i Hercegovine

Srpska vlast je ovaj dokumentarac dočekala na nož, kako već godinama postupa sa Vučićevim neistomišljenicima.

Vučićeva partija (Srpska napredna stranka) je izdala saopštenje da je reč o „prljavoj kampanji protiv Srbije".

Siniša Mali, Vučićev ministar finansija: „Ovo je lov na jednog čoveka koji se svakodnevno više od decenije bori za bolji kvalitet života svakog građanina."

Prorežimske Večernje novosti pišu da je TV N1 emitovala „sraman film u kome je na najstrašniji način napadnut predsednik Srbije Aleksandar Vučić, što predstavlja neviđeni progon jednog čoveka."

Sam Vučić je u Nacionalnom dnevniku na TV Pinku rekao da „ovakvo suđenje (kao u rečenom dokumentarcu) nije zabeleženo u nas za 45 ili 46 godina".

Zanimljiv je intervju jedne od autorki filma Jovane Polić. „Ovaj film kroz političku biografiju Aleksandra Vučića govori i o građanima Srbije koji nisu prepoznali narative njegove vladavine. Vučić se nije promenio od početka, bio je i ostao politički sin Vojislava Šešelja i tako vlada ovom državom." Jovana Polić govoreći o građanima koji ćutke prihvataju Vučićevu diktaturu, na neki način aludira na Domanovićevu „Dangu". I tamo građani svojevoljno dozvoljavaju da budu obeleženi sramnim žigom, dangom, kako bi izrazili lojalnost vladaocu.

Iz intervjua saznajemo da je Aleksandar Vučić povodom prve emisije Vladalac, koja je emitovana pre tri godine u serijalu Junaci doba zlog, tužio sudu Jovanu Polić i Sanju Lončar, ali je kasnije povukao tužbu. Polićka se pita da li ponovo sprema tužbu?

E sad, kakva je moja pozicija povodom ovog dokumentarca jave a ne sna? Hteo bih da dopunim optužnicu Jovane Polić. Tačno je da je Aleksandar Vučić proistekao iz Šešelja, ali to nije dovoljno. Učitelj je prevazišao svog učitelja, doveo ga u poziciju zavisnosti. On je taj (a ne Tomislav Nikolić, koji je takođe igračka u Vučićevim rukama) koji je odbacio Šešeljevu naredbu iz Haga da Srpska radikalna stranka nipošto ne prihvati evropski put Srbije. To znači da je „ubio" svog oca, što mu je, uz fingirano gonjenje tajkuna Miroslava Miškovića (ovaj je dobio na sudu, država Srbija mora da mu isplati veliku sumu novca), omogućilo da zauzme poziciju kakvu je imao nekad Slobodan Milošević, da ga narod proglasi svojim vođom i krene za njim kao kod Domanovića. Šešelj je sebe upropastio rigidnim nacionalizmom, što mu je donelo robije. Umislio je da će izazvati treći svetski rat, kao Gavrilo Princip u Sarajevu 1914. godine. I Šešelj je došao iz Sarajeva!

Vučić je tu bio mudriji, rat je proglasio mirom, ugledao se na Tita. Titu se „namestila lopta" (izraz je iz „Crvenog kralja") da igra između Istoka i Zapada, što mu je donelo svetsku slavu i doživotnu vladavinu. Stvoren je mit da je Josip Broz Tito bio tvorac svetskog mira! Vučić je pokušao da bude Tito, dovukao je u Beograd češkog antizapadnog predsednika Zemana da ga proglasi novim pomiriteljom, posrednikom između Amerike i Rusije. No kao što je Titu propao pokušaj da mu Vojvoda od Luksemburga donese Nobela, tako je i Vučić propao sa Zemanom u kolicima. Ostala je priča o Vučićevom sedenju na dve stolice, no to je privid, srpski diktator ne sedi ni na jednoj. No priču o Titu znamo, Vučićevu tek treba da vidimo. Može li se obmanjivati svet na duži rok?