Natrag

Sakaćenje

 

 

Morbidan oblik kršenja ljudskih prava

 

Danak u ženskoj krvi

 

Tradicija seksualnih sakaćenja devojčica i devojaka praktikuje se u 28 zemalja Afrike, mada se seksualno sakaćenje, bez obzira što je ilegalno, izvodi i u Australiji, Evropi, Kanadi, Novom Zelandu, Izraelu i Sjedinjenim Američkim Državama

 

Milan Balinda

 

Krajem prošlog meseca danski sud je po prvi put osudio jednu Dankinju, inače afričkog porekla, za genitalno sakaćenje svojih ćerki, 10 i 12 godina starosti. Majka je takođe bila optužena da je sa mužem planirala put u Sudan da bi njihovoj trećoj ćerki, pet godina staroj, takođe izvršili obrezivanje. Otac je oslobođen optužbi jer nije bilo dokaza da je bio upoznat s ženinim namerama. Dankinja je dobila kaznu od dve godine zatvora, ali je puštena na slobodu jer je već provela četiri meseca u istražnom pritvoru. Inače, kazna za obrezivanje genitalija ženskoj deci u Danskoj može biti i do šest godina robije. Procenjuje se da u Zapadnoj Evropi postoji 6,5 miliona obrezanih žena.
Preko 135 miliona žena na svetu amputiran je jedan ili više delova genitalija. Godišnje dva miliona devojčica prolaze kroz patnju i fizičke i duhovne bolove ove torture koja se praktikuje u 28 zemalja Afrike, mada se seksualno sakaćenje, bez obzira što je ilegalno, izvodi i u Australiji, Evropi, Kanadi, Novom Zelandu, Izraelu i Sjedinjenim Američkim Državama.
Seksualno sakaćenje žena, poznato i kao žensko obrezivanje, uglavnom se izvodi od strane nestručnih osoba, bez anastezije i uz upotrebu primitivnih instrumenata, kao što su britve, perorezi ili komad stakla. Babice i berberi zamenjuju hirurge. Nepoznat je tačan broj "pacijenata" koje su umrle od posledica ovog barbarskog čina, jer je do podataka teško doći u kulturnim sredinama koje od očiju stranaca prikrivaju ritual seksualnog sakaćenja. Obrezivanje u većini slučajeva izvodi se na devojčicama starim od četiri do deset godina, mada se u nekim sredinama vrši i na bebama ili na devojkama neposredno pre braka.
Smatra se da je originalna namera ženskog obrezivanja da se ženama smanji seksualno zadovoljstvo i samim tim želja za polnim odnosom. Vlasnik žene, njen muž, na taj način želi da se osigura da žena neće poželeti da stupi u seksualne odnose s drugim muškarcem. Vlasnik devojčice, njen otac, hoće da postigne najbolju cenu za svoju ćerku-devicu prilikom njene udaje. Za obrezivanje žena, takođe, postoje mnoga komplikovana i teško razumljiva opravdanja.
U nekim društvima obrezivanje se smatra "dobrom tradicijom" i potrebnim uslovom za prelazak iz detinjstva u svet odraslih žena. U drugim sredinama samo obrezane devojke mogu da se kroz brak i rađenjem dece ekonomski obezbede. Obrezivanje garantuje ekonomsku i društvenu zaštitu. Sakaćenje ženskih genitalija smatra se važnim delom polnog identiteta. Sve su to razlozi zašto i žene u takvim društvima učestvuju i insistiraju da devojčice budu obrezane.
Osim osnovnog verovanja da će obrezivanje smanjiti ženske seksualne žudnje i samim tim garantovati devičansko stupanje u brak, a kasnije potisnuti želje za vanbračnim avanturama, takođe postoji lepeza dodatnih verovanja, predrasuda i mitova. Neki veruju da su klitoris i labia delovi muških polnih organa na ženskom telu, te se njihovim uklanjanjem postiže veća ženstvenost. Takođe je ustanovljena tvrdnja da smanjenje otvora vagine povećava seksualno zadovoljstvo muža. Međutim, ponekad je taj otvor toliko uzak da seksualni akt postaje bolan i za same muškarce. U nekim plemenima se veruje da ako muški polni organ dodirne klitoris, muškarac će da umre. Isto tako se veruje da ako glava bebe prilikom porođaja dodirne klitoris, novorođenče umire.
Negde se smatra da je neobrezana žena nečista i nije joj dozvoljeno da sprema hranu i toči vodu za piće. Takođe se veruje da samo obrezana žena može da ostane u drugom stanju, te da su neobrezane nerotkinje. Postoje tvrdnje da obrezivanje sprečava rak vagine, leći nervozu kod žena, sprečava da lice požuti i pravi ga lepšim, neobrezane žene teže lezbejskim odnosima i masturbaciji, stariji muškarci mogu da se ravnopravno nose s seksualnim nagonom obrezanih devojaka, prisustvo klitorisa uzrokuje trovanje majčinog mleka... Takođe se veruje da je neobrezani ženski organ teže higijenski održavati. Jedan od razloga je i težnja da se očuva identitet grupe, a u nekim sredinama neobrezana žena smatra se nedoraslom. Smatraju je detetom.
U zajednicama gde se praktikuje genitalno unakaženje neobrezane devojke bivaju odbačene. Takva društva kažnjavaju ne samo devojku već i njenu familiju i na taj način vrše nezadrživ pritisak da se obrezivanje obavi. Neobrezana devojčica ne može da stekne drugare. Nazivaju ju je pogrdnim imenima, a kasnije ne može da postigne društveni položaj odrasle žene. Interesantan je slučaj Line Kilimo, poslanice kenijskog parlamenta, koja nije bila obrezana. Njen oponent na izborima dovodio je u pitanje njenu sposobnost da bude na položaju "koji samo može da drži odrasla osoba".
Izvesne kulturne sredine obrezuju žene iz religioznih pobuda. Pre svega se to radi u muslimanskim kulturama gde neki veruju da je žensko obrezivanje deo njihove veroispovesti, mada se u Kuranu ne pominje mutilacija ženskih genitalija. Iako obrezivanje žena nije rasprostranjeno u muslimanskom svetu, pobornici pronalaze opravdanje u beleškama poznatim pod imenom Suna (reči i akcije Muhameda). Zabeležena je konverzacije između proroka Muhameda i Um Abiba, jedne žene koja je vršila infibulaciju nad robinjama. U tom razgovoru sa Muhamedom ona kaže da će da nastavi s praksom osim "ako je zabranjeno i ti mi narediš da prestanem". On odgovara, po nekim izvorima: "Da, dozvoljeno je. Dođi bliže da ti pokažem. Ako sečeš nemoj da preteraš, jer tako uzrokuje blistavost lica ugodniju mužu". Po drugoj tvrdnji prorok Muhamed je rekao Asnarovim ženama da je "blago rezanje bez preterivanja ugodnije za muža".
Osim u državama sub-saharske Afrike, žensko obrezivanje događa se i na Bliskom istoku, uključujući Egipat, Oman, Saudijsku Arabiju (među imigrantima i nekim beduinskim grupama), Jemenu i Izraelu (među manjim beduinskim grupama na jugu zemlje). Ova praksa takođe je otkrivena među muslimanskim grupama u Indoneziji, gde su dominantni metodi iz četvrte grupe koji uključuju od bušenja klitorisa i/ili labie minora do grebanja i simbolične forme dodirivanja klitorisa. U Maleziji, među manjim muslimanskim grupama u seoskim sredinama, praksa obrezivanja više je simbolično ritualna, a uključuje bockanje i blago rezanje klitorisa, ili samo približavanje sečiva noža genitalnom organu. U nekim predelima Pakistana takođe se vrši žensko obrezivanje. Umetanje raznoraznih objekata je otkriveno u Peruu među Konibosima, podgrupi Pano Indijanaca. U Australiji se umetanje praktikuje među Pita-Pita Aboridžanima.
U Velikoj Britaniji, konzervativna procena tvrdi da je 66.000 devojčica nasilno podvrgnuto obrezivanju. Istraživanja su otkrila da u mnogim slučajevima u Veliku Britaniju su avionima stizali profesionalni "sekači" da bi obavili ritual na devojčicama. Svaka intervencija, koja su se često vršila na kuhinjskom stolu nožem ili skalpelom, koštala je familiju 40 funti po operaciji. Uloga sadizma, koja je nesumnjiva, u obrezivanju devojčica može i da se prikaže citirajući komentar jednog muškarca na internet forumu Somalaca u Velikoj Britaniji: "Njima bi trebalo odseći kintirs (somaliski za klitoris) ukoliko ne mogu da kontrolišu svoju žudnju".
Sakaćenje ženskih polnih organa krši neka od fundamentalnih ljudskih prava. U to može da se uključi pravo na reprodukciju, pravo na zaštitu od nasilja, diskriminacija bazirana na polnoj pripadnosti, a takođe dečja prava, jer se obrezivanje uglavnom vrši nad devojčicama. Bez obzira na kulturne i verske tradicije, sakaćenje ženskih genitalnih organa je kršenje ljudskih prava na fizičko i mentalno zdravlje. Ta osnovna prava su deo više deklaracija o ljudskim pravima, uključujući i Univerzalnu deklaraciju ljudskih prava.
Primenjuje se veći broj programa sa ciljem da se suzbije genitalno sakaćenje, ali će to biti dug i naporan put sa neizvesnim rezultatima. Jedna od takvih akcija sprovodi se u Keniji pod imenom "sečenje kroz reči". Imitirajući ceremoniju obrezivanja, program okuplja dobrovoljce na nedelju dana izdvojenosti gde im se, isto kao kod tradicionalnih običaja, predstavljaju uputstva o njihovoj budućoj ulozi žena, majki i odraslih u društvu. Uče ih telesnom zdravlju, higijeni, reprodukciji, umeću komunikacije, samopoštovanju i snalaženju u situacijama grupnih društvenih pritisaka. Veoma slično tradicionalnim ritualima osim što na kraju kursa nema obrezivanja.
Devojčice se nalaze u zatvorenom prostoru i samo je dozvoljen pristup njihovim bliskim ženskim rođacima. Žene, kao tetke ili prijateljice, igraju ulogu podrške, ili "kume". Devojčice dobijaju poklone iz fondova programa, roditelja i prijatelja, a nakon uvođenja u svet odraslih sve se proslavlja igrom i pesmom. Sve se završava osmehom i bez bolova i sakaćenja. Mnogi programi, uključujući i oni pod pokroviteljstvom UNICEF-a, podvlače potrebu multidisciplinarnog prilaza problemu ženskog obrezivanja i timskog rada na nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou. Potrebno je da i ostatak sveta koji nije zainteresovan, koga sakaćenje devojčica ne interesuje u većoj meri, odluči da podigne glas protesta i usmeri napore ka iskorenju ovog zla i kršenja osnovnih ljudskih prava.

 

 

"Imala sam deset godina kada mi je baba rekla da me vodi na reku da bih izvela ceremoniju posvećenja. Insistirala je da će mi posle toga dati mnogo dobro da jedem. Bila sam mala i nisam imala pojma šta će mi se dogoditi. Kada smo stigli na mesto, skriveno iza šikare, tik uz reku, svukli su me. Zavezali su mi oči, a  bila sam sasvim gola. Morala sam da legnem la leđa. Četiri žene držale su mi noge i ruke, a peta mi je sela na grudi da ne bih mogla ni malo da se pomerim. Stavili su mi neku krpu u usta i onda su me - isekli. Bol je bio neizdržljiv. Kako sam se opirala i pokušavala da ustanem, izgubila sam mnogo krvi. Naravno, nisu mi dali nikakvu anesteziju ili bilo šta za bolove. Operacija mi je izazvala krvarenje, a to mi je prouzrokovalo tešku anemiju. Tokom dužeg perioda osećala sam bolove kada sam urinirala. Takođe sam patila od vaginalnih infekcija. Isekli su me običnim nožem..."
                                           Svedočenje Hane Korome,
                                            žene iz Obale Slonovače

 

Sistematizacija sakaćenja

 

Sakaćenje genitalija, kako po načinu tako po zahvatu, nije svugde isto. Obrezivanje žena uobičajeno se svrstava u četiri kategorije:
1)   Takozvana klitorektomija (clitorectomy) sastoji se u uklanjanju tkiva koja okružuje klitoris, sa ili bez odstranjivana čitavog klitorisa.
2)       Zahvat poznata kao izrezivanje podrazumeva uklanjanje čitavog klitorisa i dela labie minora. Grube kopče od ovčijih creva ili trnja mogu biti upotrebljene za zaustavljanje krvarenja. Ponekad se samo stavlja namaz blata. Vaginalni otvor nije više pokriven nakon ovog zahvata.
3)       Treća kategorija obrezivanja poznata je kao infibulacija (stavljanje pojasa nevinosti). Ona je najdrastičniji zahvat sakaćenja spoljnih ženskih polnih organa. Iseca se čitav klitoris i veći deo ili kompletna labia minora, a labia majora se zarezuje da bi se stvorila nova površina. Potom se nastala površina tkiva ušije, a ostavlja se samo mali otvor za izliv mokraće i menstrualne krvi.
4)       U četvrtu kategoriju spadaju razne intervencije kao što su: bušenje i probadanje klitorisa i/ili labia minore, teglenje klitorisa i labie minore, sagorevanje klitorisa i umetanje raznoraznih supstanci koje izjedaju tkivo vagine.

 

 

 

Tipične posledice zahvata

Neki od trenutnih fizičkih problema nakon obrezivanja su:
- Krvarenje. Ono ponekad može da bude uzrok smrti.
- Postoperativni šok.
- Oštećenje drugih organa. Obično se događa zbog nestručnosti osobe koja obrezuje ili zbog fizičkog otpora devojke koja u nedostatku anestezije trpi bolove.
- Infekcije.
- Problemi uriniranja.

Neke od dugoročnih posledica uključuju:
- Hronična infekcija bešike i vagine.
- Ekstremno bolna menstruacija.
- Duboki ožiljci na mestu intervencije.
- Formacija cista na ušivenoj liniji.
- Opstrukcija prilikom porođaja.
- Rizik od HIV infekcije prilikom obrezivanja.
U psihološke poremećaje kod žena koje su obrezane spada i trauma. Žene izjednačuju svoje genitalije s bolom, imaju ekstremni strah da će prilikom porođaja da im umre beba, a ideja zadovoljstva od seksualnog odnosa njima je sasvim strana.

 

U Africi je najgore

Izraženo u procentima rasprostranjenost obrezivanja žena po afričkim državama je sledeća:
- Gvineja - 99 odsto.
- Egipat - 97 odsto.
- Mali - 92 odsto.
- Sudan (na severu) - 90 odsto.
- Eritreja - 89 odsto.
- Etiopija - 80 odsto.
- Burkina Faso - 77 odsto.
- Mauritanija - 71 odsto.
- Obala Slonovače - 45 odsto.
- Čad - 45 odsto.
- Centralna Afrička Republika - 36 odsto.
- Kenija - 32 odsto.
- Senegal - 28 odsto.
- Nigerija - 19 odsto.
- Tanzanija - 18 odsto.
- Benin - 17 odsto.
- Gana - 5 odsto.
- Nigerija - 5 odsto.

Natrag