Druga
strana
Kad svi izuzev nas znaju
šta je za nas najbolje
Zločin beznađa
Izborima se još raduju samo oni koji veruju da
onaj ponor pakla jeste dubok, ali da nije širok. Ali takvi već poodavno umiru
češće od drugih. Naročito kad vide pobednike!
Ivan Molotok
Usputno
prelistavajući neku knjigu namenjenu kompjuterašima, autor ovih redova naišao
je na jednu sjajnu diplomatsku formulaciju, koja pre priliči ovdašnjim
politikantima, nego zaljubljenicima u hardver i softver. Naime, predstavljajući
čitaocima neki američki kompjuterski program, domaći tumači programa ovako,
samokritično, objašnjavaju nešto čemu nisu uspeli da odrede funkcije i smisao: "I
pored najbolje volje nismo uspeli da smislimo niti jedan jedini razlog zbog
kojeg bi vam ova (tamo neka) opcija mogla ikada korisno poslužiti!".
Pa su je jednostavno preskočili, iako se negde, u nekoj "silikonskoj
dolini", možda i sto najboljih svetskih programera trudilo da je uopšte
smisli i izvede.
Pre
nekih četrdesetak godina, kada inženjeri EI Niš nisu uspeli da
samostalno skuckaju neki model televizora, za koji su skupu licencu tek kupili
od Filipsa, redukovali su "šemu", tačnije izbacili
petnaestak odsto elektronskih elemenata, a onda taj proizvod ocenili kao još
bolji, usavršeniji i funkcionalniji, tehnološki znatno napredniji od
originalnog Filipsovog. (Malo kasnije čudili smo se onom Vučureviću
kad je najavljivao da će, posle granatiranja, izgraditi još lepši i još stariji
- Dubrovnik). EI je, kao što je poznato, i pored takvih mozgova, uskoro
propao.
Nekako
slično su razmišljali i tvorci kragujevačkog juga, pa mu tokom
tridesetak godina, u tehnologiji proizvodnje nisu promenili ni jedan jedini
šraf, nijedan plastični delić, nisu uneli ni jedno jedino tehnološko ili
estetsko poboljšanje, zadovoljavajući se samouveravanjima kako bi (pored
činjenice da to nisu znali ili mogli) bila šteta poboljšanjima kvariti takvo
čudo od auta. Sve dok, po merilima i anketama većine svetskih institucija koje
se na globalnom nivou bave tom tematikom, jugo nije proglašen relativno
najgorim i najružnijim automobilom svih vremena. A nije da ih nije bilo i
zaista ružnih. (Pa ko se onda čudi što ova država i njeni građani moraju da
krvavo plaćaju italijanskim prevarantima da u tu fabriku samo i uđu, pre nego
što išta, o trošku države Srbije - proizvedu. A predsednik države malo-malo pa
ide u Torino kako bi na kolenima molio prevarante da se iz "projekta"
i "investicija" ne povlače, obećavajući da će Srbija dodatno platiti
-italijanske investicije).
Ove
i ovakve asocijacije ne nastaju iz malog mozga nego iz svekolike ovdašnje
prakse i moguće im je koren otkriti u gotovo svakom deliću svakog segmenta
ovdašnjeg državotvornog, političkog, pravnog ili privrednog života, od tzv.
pregovora o Kosovu, preko mentalnih stanja i dijagnoza ljudi na vlasti i pri
njoj, do izgradnje čak i neke socijalne udžerice, a ne samo glomaznih i skupih
kapitalnih objekata. A sve na svoj način govore ili o moralnom sunovratu, ili o
logičkom ćorsokaku, ili o svakom drugom beznađu koje proizvodi gluposti i kriminal
u ekstremnim oblicima.
Naime, otkako je pre
dvadesetak godina na ovim prostorima zaveden demokratski terorizam, osoben,
originalni sistem institucionalnih, političkih, državnih i mentalnih bljuvotina
i papazjanija, pa ni posle njegove revolucionarne revizije 2000. godine, u
većem beznađu bili nismo. Za sve to vreme, u svakom šugavom trenutku, i kad smo
se radovali korici hleba, i kad smo zaboravljali gde smo šuplji, negde,
"sred tunela, u sred mraka", sjala je zvezda koja se zvala - izbori. Uvek
su, a bilo ih je, a bilo ih je - i po deset na jednu godinu, tek da ti se život
dodatno i bespovratno smuči, bili nekakav korak napred, ili u ponor pakla ili
preko fine linije političkog razgraničenja. Ako nismo dobijali bolje, dobijali
smo drugačije, pa smo počinjali ispočetka.
A onda smo, posle svih
ratova i tamo i ovde, i odozdo i odozgo, posle svih krvavih i posnih ali
pojedenih godina, posle svih crvenih, plavih, crnih, zelenih, žutih, maskirnih
ili kariranih hordi koje su nam tutnjale kroz lobanje, skupštine,
predsedništva, odbore, komisije, agencije, zavode i razvode, partije i
udruženja, posle svih reformi, pljački, privatizacija i nacionalnih suicida,
dobili - ovo. Posle ovoga možemo da dobijemo samo - ono.
Izborima se još raduju samo oni koji veruju da onaj ponor pakla jeste dubok,
ali da nije širok. Ali takvi već poodavno umiru češće od drugih. Naročito kad
vide pobednike!
I aktuelni državni i
politički establišment, napabirčena gomila privatnih tehnokrata bez socijalne i
političke svesti, sa svojim prirepcima i izraslinama, svestan je da je, možda
prvi put u poslednjih sto godina, za njihovog zemana, nad narodom izvršen -
mirnodopski zločin beznađa. Nikakvi izbori neće promeniti ništa, jer na
sceni mogu da ostanu samo isti ili da dođu drugi koje se unapred
reklamiraju kao još gori. Samo se, kad ujutro krenu na
visokoplaćene dužnosti zlostavljanja raje, pošpricaju različitim smradovima.
I era ovih kojima se ne
ide a moraju da odu ostaće upamćena kao era u kojoj je sistemski i sistematski
uništena mogućnost izbora, u kojoj svi koje treba da biramo samo različito
smrde, a izbori sa maskama na nosevima nikada i nigde nisu ni normalni ni
regularni. Ipak, ova "demokratska" vlast toga je svesna i u tome
uživa kao pacov u kanalizaciji.
Možemo danas da do mile
volje očekujemo, biramo i poručujemo sve sa teorijskog menija, i demokrate i
radikale, i fašiste i komuniste, i klerike i bezbožnike, i šampite i baklave i
mocart-torte, ali sleduje nam jedino - govno. A od govneta, kako se to mislilo
ne tako davno, povodom jedne druge vlasti, za koju se mislilo da je najgora,
još niko nije napravio pitu, pa neće ni ova jadna i bedna država sa svim
političkim buregdžijama koliko ih ima. Dokaz za ovu teoremu toliko je očigledan
da ga ne treba izvoditi nikakvim posebnim tehnikama i znanjima. Dovoljno je
ujutro probuditi se, proživeti dan kako priliči prosečnom ovdašnjem ljudskom
biću i pri svesti dočekati mrak i krevet. Od količine govana kojih se nagledamo
i kojima nas nakljukaju, u širokom asortimanu - od proliva preko brabonjaka pa
do poštenih palamada - nema nikakve šanse da svako na svom primeru ne shvati
kako je ova obična ljudska dupetvorina ujedno i naša generalna, strateška,
državna i politička doktrina. Da nije tako, već bi nam svima došlo iz dupeta u
glavu, a ne po glavi i po celoj državi, i ne bismo mi, potonuli do usta
svako u svoju životnu septičku jamu, trošili poslednje atome snage i vazduha da
bismo, a šta drugo, aplaudirali i očekivali spasonosne poteze od - govana na
otvorenoj društvenoj i političkoj sceni.
Ali, sve je to naših
biračkih ruku delo. Parafrazirajući Mešu Selimovića, nije ni tako teško sam
sebi objasniti da smo, bojeći se decenijama ovna, dočekali da se zaista bojimo
svakog govna, utoliko više što je manje a smrdljivije, pa se pitanje kad ćemo živeti
van ovih okvira više uopšte i ne postavlja. A i zašto bi kad danas i ovde
odgovor na ontološko pitanje šta jeste život sam može da glasi jedino - govno.
Dakle, da čekamo izbore
ili da se odmah ubijemo, razrešićemo ako preživimo.